Iva Žegura: Stariju LGBT populaciju muče nevidljivost, strah, a i žrtve su ageizma

Klinička psihološkinja Iva Žegura pionirka je bavljenja problemima LGBT populacije unutar hrvatske psihologijske struke. Iza nje su dugogodišnji rad u psihološkom savetovanju, brojne naučne publikacije, ali i prva knjiga posvećena "coming outu" na hrvatskom jeziku.

Sa Žegurom, upravo pristiglom s londonske konferencije A Stranger In My Own Body, posvećenoj rodnim disforijama kod dece i adolescenata, razgovarali smo o brojnim temama koje se tiču mentalnog zdravlja LGBT populacije.

Prve kontakte s LGBT osobama imali ste još kao studentkinja i članica uredništva studentskog časopisa FAKKAT. Kako danas LGBT osobe mogu doći do besplatnog psihološkog savetovanja?

- Da, početak nije bio lagan. U Klubu studenata Filozofskog fakulteta grupica nas studenata psihologije pokrenula je časopis FAKKAT te su studenti uredništvo vrlo brzo prepoznali kao sigurno mesto gde su se uvažavale i poštovale različitosti, koje su, uostalom, stvarale časopis FAKKAT. Isto tako, bili smo na neki način sigurna veza s koleginicama i kolegama koji su radili u različitim savetovalištima i bili afirmativni prema LGBT osobama te smo poznavali sve zainteresovane studente koji su tražili savetovanje na njih i uputiti. Bio je to pravi "underground" jer su mnoge osobe koje su se javljale za savet ili preporuku nažalost neretko iskusile na svojoj koži tzv. konverzivnu ili reparativnu terapiju zbog svoje seksualne orijentacije kada su se, bez prethodnog informisanja i s punim poverenjem, obraćali po pomoć uglavnom psihijatrima. Izvan fakulteta, bio je to još uvek period "mračnih 90- ih" kada imati bilo kakav vlastiti stav drugačiji od propagiranog autoritetom na vlasti nije baš bilo poželjno, naročito kada se radilo o društveno osetljivim pitanjima, a naravno da su i svi drugačiji oblici seksualne orijentacije od heteroseksualne u društvu jasno bili stigmatizovani i osuđivani. Danas je ipak drugačije.

Uz zalaganje NGO-a koji se bave ljudskim pravima, seksualnim i rodnim manjinama te nekolicine nas psihologa i psihološkinja, praksa se ipak promenila, barem što se tiče psihologa i njihovog pristupa LGBT osobama. Kroz različite radionice, stručne simpozijume, okrugle stolove i predavanja na konferencijama, kongresima, na fakultetu te u javnosti pokušali smo intenzivno informirati kolege i koleginice te društvo unatrag zadnjih desetak godina o prirodi homoseksualnosti, približiti naučne stavove struke prema različitim seksualnim orijentacijama i rodnim identitetima, dati smernice dobre prakse i afirmativnog rada te etička stanovišta o radu psihologa s pripadnicima i pripadnicama seksualnih i rodnih manjina.

"Kriza je dovela do toga da su mnogi projekti ne samo LGBT NGO- a, već uopšteno nevladinih organizacija, praktično svedeni na minimum"

Tako su i LORI-ce napravile prvu listu LGBT afirmativnih psihologa i psihoterapeuta koji poseduju znanja i veštine vezane za posebne izazove s kojima se susreću LGBT osobe tokom svog životnog veka. No, kriza je dovela do toga da su mnogi projekti ne samo LGBT NGO-a, već uopšteno nevladinih organizacija na kojima su bili angažovani i stručnjaci i stručnjakinje u području mentalnog zdravlja blokirani ili ne dobijaju finansijsku podršku od strane države i stranih fondacija te se rad savetovališta u kojima su LGBT osobe i njihovi članovi porodice mogli doći na besplatno savetovanje, učestvovati u različitim radionicama, praktično su svedeni na minimum. Postoji nekoliko savetovališta poput TESE, Savetovališta za studente pri Filozofskom fakultetu gde je moguće besplatno zatražiti psihološku pomoć i podršku. Srećom, klinički psiholozi sada mogu raditi savetovanje i psihoterapiju na tzv. "crvenu uputnicu" te postoji mogućnost da LGBT osobe dobiju različite oblike psihološke podrške i tretmana besplatno ukoliko su zdravstveno osigurane.

Strah zbog skrivanja uzrokuje anksioznost i depresivne poremećaje

U svojstvu psihološkinje i gestalt apsolventkinje već godinama pružate stručnu pomoć mnogim mladim osobama LGBT orijentacije. Od kojih traumatskih iskustava uzrokovanih stigmatizacijom i neprihvatanjem njihove orijentacije oni najčešće pate i koje su se terapije/metode pokazale najučinkovitijima u savetovanju i terapiji?

- Najčešće su to anksiozni i depresivni poremećaji zbog skrivanja vlastite seksualne orijentacije ili rodnog identiteta. Strah od toga da porodica i prijatelji neće prihvatiti seksualnu orijentaciju ili drugačiji rodni identitet. Mlade osobe zavisne od roditelja i emocionalno i ekonomski strahuju da ih roditelji ne odbace, ne oteraju od kuće, ne povedu negde na "pokušaj lečenja". Tu je i strah od toga kako će se eventualno razotkrivanje seksualne orijentacije odraziti na odnose s vršnjacima u razredu, s kolegama na fakultetu ili na radnom mestu. Osobe strahuju od negativnih posledica, kako učenici, tako i studenti i radnici jer još uvek, svedoci smo svakodnevno, postoji snažna netrpeljivost prema LGBT osobama u našem društvu koja se ogleda ponajviše u širenju različitih dezinformacija o prirodi seksualne orijentacije i drugačijih rodnih identiteta, a što onda dovodi do različitih oblika što otvorene, a što prikrivene diskriminacije (vršnjačko nasilje, izrugivanje, blokiranje akademskog ili napredovanja na radnom mestu,... pa sve do ozbiljnih oblika fizičkog nasilja s kobnim posledicama po život LGBT osoba).

Slede teme vezane za coming out, razrešavanje internalizovane homofobije, pitanja vezana za razvoj LGBT identiteta i integraciju ovog identiteta s ostalim identitetima osobe. Naravno, ljubav, pitanja kako i gde pronaći partnera/partnerku, kako izgraditi i sačuvati vezu u netolerantnom i netrpeljivom društvu česte su teme s kojima LGBT osobe dolaze u savetovalište. Tu je i klasična depresija nakon slomljenog srca kada je LGBT osobama često teško pomiriti se s time da je vezi kraj. Javljaju se pitanja, kako dalje, hoće li osoba ikada moći naći novog partnera ili partnerku.

"Svedoci smo da postoji snažna netrpeljivost prema LGBT osobama u društvu koja se ogleda u širenju dezinformacija o prirodi drugačijih rodnih identiteta, što dovodi do različitih oblika otvorene i prikrivene diskriminacije"

Situacija se čini prilično bezizlazna i beznadežna kada je perspektiva traženja nove osobe u startu svedena na nekolicinu LGBT-friendly kafića, klubova i drugih mesta za izlaske te kada se zbog straha od diskriminacije jako mnogo osoba "skriva". Stariju populaciju jako muči "nevidljivost" i snažan osećaj straha vezan za sve potencijalne situacije u kojima se njihova seksualna orijentacija može razotkriti. Nadalje, tu je tzv. ageizam koji je prisutan i u LGBT svetu te možda još pogubnijeg učinka jer starijim LGBT osobama nedostaju klasične mreže socijalne podrške. Često se osećaju usamljenim i depresivnim nakon smrti partnera.

Propitivanje roditeljstva na ulasku u zrelo doba

Osim toga, odrastali su u dobu koje je zakonski sankcionisalo homoseksualno ponašanje, u dobu koje je jasno ukazivalo da je homoseksualnost perverzija i bolest zbog koje se npr. oslobađalo služenja vojnog roka, lečilo u psihijatrijskim bolnicama, tako da nose veliki osećaj srama u sklopu svoje internalizovane homofobije. Problemi su i oni egzistenicjalni, nemogućnost nasleđivanja imovine pokojnog partnera ili partnerke. Oni na pragu ulaska u zrelu dob dolaze na psihološki tretman kako bi propitali svoju želju za roditeljstvom, odvagnuli moguće načine na koje mogu postati LGBT roditelji, strahove vezane za podizanje dece u istopolnoj porodici u Hrvatskoj te kako ostvariti roditeljstvo i uskladiti roditeljsku ulogu s ostalim ulogama koje imaju u životu. Zapravo, prvi talas gay baby booma u Hrvatskoj krenuo je u proteklih par godina. Ono što je važno jeste da je stručna osoba u području mentalnog zdravlja, ali i uopšteno zdravstvenog sistema te na nivou svih sistema i institucija gde se osobe mogu obratiti za različit vid pomoći, edukovana kako u pojedinom psihoterapijskom pravcu ili iz područja savetodavnog rada, tako i o specifičnim izazovima s kojima se susreću LGBT osobe te o afirmativnome radu s pripadnicima i pripadnicama LGBT manjine.

Ne postoji jedan ispravan i najbolji pristup unutar psihoterapijskih pravaca, niti čarobnih pet koraka do sreće pa tako ni neki univerzalni pristup za tretman problema s kojima se suočavaju LGBT osobe. Možemo reći da je to skup znanja i veština o homoseksualnosti, problemima i potrebama LGBT osoba te upoznatost stručnjaka s recentnim znanstvenim istraživanjima na području ljudske seksualnosti, seksualnih i rodnih manjina, pre svega različitih psiholoških aspekata seksualne orijentacije te etičkih načela za afirmativan pristup LGBT osobama što čini dobru kliničku psihološkinju, psihijatra, psihoterapeutkinju ili savetovatelja. Takođe, odabir psihoterapeutskog pravca pa prema tome i psihoterapeutkinje, zavisi i o nivou do kog želite razrešiti svoj problem- Različite tehnike samopomoći koje se plasiraju kroz mnogobrojne priručnike iz popularne psihologije sadrže mnoštvo netačnih informacija, hrpu mitova iz popularne psihologije, često svojim bombastičnim načinima zavedu čitatelja na pomisao da im mogu pomoći, dogodi se da pet koraka deluje kod nekoga, kod drugoga ne te to može dovesti do samo veće nelagode, teskobe, depresije, psihološkog distresa od onoga koga je prouzrokovao prvobitan problem, a psihološka šteta koju proizvode različiti upitni priručnici za samopomoć te omnipotentni gurui i gatare koji propagiraju da imaju rešenja za svaki problem ogromne su.

Angažovani ste u Psihijatrijskoj bolnici Vrapče, načelnica ste sekcije za kliničku i zdravstvenu psihologiju te pronačelnica Sekcije za psihologiju seksualnosti i psihologiju roda Hrvatskog psihološkog društva. Kako se u poslednjih deset godina među psihologijskom strukom menjao i razvijao odnos prema seksualnosti LGBT osoba i njihovim potrebama? Jeste li od nekoga od domaćih i inostranih kolega doživeli direktnene ili prikrivene oblike omalovažavanja zbog činjenice da se bavite temama LGBT zajednice?

- Od strane inostranih koleginica i kolega doživela sam uvek samo pozitivna iskustva i podršku u onome što radim. Prepoznali su moja nastojanja te imam veliku podršku vodećih inostranih stručnjaka koji se bave LGBT pitanjima u okviru mentalnog zdravlja i lično i profesionalno te njihovo veliko razumevanje da nije bilo lako otvoriti temu unutar vlastite struke što se tiče rada psihologa s LGBT populacijom s obzirom na vrlo homofobno i tradicionalno društvo i to praktično na početku profesionalne karijere kao kliničke psihološkinje.

Što se tiče odnosa struke i saradnje struka u području mentalnog zdravlja, naročito psihijatara, u Hrvatskoj, bilo je nekoliko negativnih iskustava u smislu omalovažavanja uopšteno bavljenja temom seksualnosti u odnosu na neke druge teme kojima se bave klinički psiholozi u svojoj praksi kao što je npr. depresivno stanje, suicidalnost, pokušaj kompromitovanja kompetencije zbog eventualne pristranosti, što je prilično apsurdno jer stav struke ne dajem lično, već iznosim ono što je pre mene struka spoznala u Evropi i svetu kroz svoje institucije, krovna stručna društva na osnovu višegodišnje istraživačke delatnosti i prakse pa ako prihvatamo i težimo imati primera radi nivo znanja i veština u radu s umirućima u palijativnoj skrbi ili u radu s onkološkim bolesnicima, onda težimo imati isti nivo znanja i veština i u radu s LGBT populacijom te usvojiti primere dobre prakse i koristiti se metodološki jakim istraživanjima, biti svestan metodoloških manjkavosti istraživanja i ograničenja generalizacija bez obzira na problem kojim se kao struka bavimo.

U Hrvatskoj se pokušavaju iskriviti znanstvene činjenice i ono što kaže struka

Ponajpre mislim da trebamo učiti od najjačih što se tiče znanja, iskustva i najvišeg nivoa uređenosti struke, a to je Američka psihološka organizacija (APA), Evropska federacija psiholoških društava (EFPA), takođe daje jako dobre etičke smernice. Nadalje, u EU imamo odlična strukovna društva i organizacije koje su jasno odredile koje su zakonitosti struke po kojima se psiholozi trebaju ravnati poglede različitih tema.

Što se tiče ovih negativnih iskustava na domaćoj stručnoj sceni, doživela sam ih od koleginica i kolega koji lično imaju negativan stav prema drugačijim seksualnim orijentacijama. Lično, svako ima pravo misliti i osećati šta želi, no kao psiholog ili klinički psiholog ili psihoterapeut stav je jasan, a to je stav nauke i struke i samo on može biti izrečen kada osoba nastupa iz pozicije stručnjaka. Pokušaji kod nas da se iskrive naučne činjenice i stavovi struke, isti je kao da mi u Hrvatskoj proglasimo da konstanta za gravitaciju ovde nije ista kao u ostalom delu sveta. Ili, u SAD- u imate Flat earth society čiji članovi tvrde da je Zemlja ravna ploča jednako kao što imate gospođu koja zastupa da postoje "erototoksini" te koja širi kvazinaučne neistine o zdravstvenom odgoju i ljudskoj seksualnosti.

"Pokušaji kod nas da se iskrive naučne činjenice i stavovi struke, isto je kao da mi u Hrvatskoj proglasimo da konstanta za gravitaciju ovdje nije ista kao u ostalom delu sveta"

Zanimljivo, bi bilo videti šta bi matematičari, fizičari i strojari kod nas, bez obzira na svoj pogled rekli da im neka politička opcija napravi turneju s ekipom koja želi uveriti naciju da je Zemlja ravna ploča i da je netačno sve ono što piše u školskim udžbenicima o Zemlji kao sferi. Nažalost, pojedinci unutar medicinske struke i psihologije pokušavaju vrlo pravolinijski prikazati i spoznaje o seksualnosti u Hrvatskoj.

Zašto je, prema Vašem mišljenju, psihologijska struka često marginalizovana u donošenju akata od presudne važnosti za prevenciju i mentalno zdravlje građana? Naime, hrvatski psiholozi i psihološkinje nisu bili angažovani u izradi kurikuluma od strane Agencije i Zdravstvenog odgoja.

- Nažalost, u našem društvu uloga psihologa nije prepoznata te smo kao struka marginalizovani u svim sistemima u kojima psiholozi rade. Sada se već osećam kao pokvarena ploča, jer ne znam koliko puta sam već javno iznela ovu rečenicu, koliko puta smo je od strane struke artikulisali prema mnogim nadležnim državnim institucijama i opet ništa! Šta više reći kada država nije prepoznala ulogu psiholoških timova za krizne intervencije te omogućila njihovo uspostavljanje te ssistemsku finansijsku podršku istih. Tako smo se, za vreme nedavnih poplava, sami organizovali unutar različitih državnih sistema, stručnih društava (Hrvatsko psihološko društvo, Hrvatska psihološka komora, Savez psihoterapijskih udruženja Hrvatske, Društvo za psihološku pomoć) te organizovali pružanje psihološke pomoći nastradalima. Jednim, no vrlo malim delom, to je zato što smo mlada struka, Hrvatska psihološka komora nedavno je proslavila 10 godina delovanja, a Hrvatsko psihološko društvo svoju šezdesetu godišnjicu. Vrlo je očito da nadležne institucije u društvu ignorišu i ne kontaktiraju struku čiji bi članovi u prvome redu trebali kreirati programe namenjene prevenciji i zaštiti mentalnog zdravlja građana i građanki. S druge strane, dominantne, starije i glasnije struke u sistemu drže svoje pozicije i autoritet, a što je upravo dovelo do mnogobrojnih propusta zbog njihove manjkave kompetentnosti u kreiranju preventivnih programa koji pripadaju u domenu psihologije kao što smo se mogli posvedočiti s programom famoznog zdravstvenog odgoja.

"Ne postoji jedan ispravan i najbolji pristup unutar psihoterapijskih pravaca, niti čarobnih pet koraka do sreće pa tako ni neki univerzalni pristup za tretman problema s kojima se suočavaju LGBT osobe"

Koliko je ukupno psihologa angažovano u sistemu javnog zdravstva u RH?

- Poražavajući je položaj kliničkih i zdravstvenih psihologa u sistemu javnog zdravstva Republike Hrvatske. Zaposleno nas je svega oko 225. U poređenju sa susednom Slovenijom koja ima upola manji broj stanovnika i duplo veći broj psihologa zaposlenih u zdravstvenom sistemu dolazimo do vrlo poražavajućih podataka. I još jedna mala opaska, kaže se da je najbolji pokazatelj ekonomskog stanja države, bolji i od BDP- a, broj psihologa zaposlenih unutar zdravstvenog sistema. Prema tome, sve vam je jasno.

Klinički i zdravstveni psiholozi u javnom zdravstvu RH su diskriminisana manjina

Diskriminisani smo kao nezdravstveni saradnici u pružanju zdravstvene zaštite s izrazito niskim koeficijentom iako samostalno učestvujemo u dijagnostičkom i tretmanskom radu s pacijentima, a što znači da zdravstveni delatnici sa srednjom stručnom spremom imaju bolji status što se tiče plate i dodataka. Nadalje, ne priznaje nam se specijalizacija iz kliničke psihologije, a što je apsurdno, jer ju je jedno ministarstvo odobrilo, a drugo ne želi priznati da u svome sistemu ima zaposlene specijaliste kliničke psihologije i adekvatno honorirati njihova specifična znanja i veštine. I tu nije kraj, s uvođenjem novih koeficijenata kliničkim psiholozima s doktoratom isto tako nije omogućen odgovarajući koeficijent! Drugim rečima, sistem uopšte ne vodi brigu o kliničkim i zdravstvenim psiholozima, o njihovoj edukaciji, statusu, a samim time niti o korisnicima zdravstvenog sistema koji trebaju pomoć kliničkog psihologa. Klinički i zdravstveni psiholozi već decenijama rade u takvim uslovima! Dolazimo do jasnog zaključka da su klinički i zdravstveni psiholozi unutar javnog zdravstvenog sistema u RH zapravo diskriminisana manjina!

U poslednje ste vreme angažovani i u udruženju za promovisanje prava transrodnih osoba, Trans Aid Hrvatska. O kojoj vrsti angažmana je reč? Koji su trenutno najveći problemi transrodnih i rodno varijantnih osoba u Hrvatskoj?

- Što se tiče seksualne orijentacije i rodnog identiteta, koji su dva zasebna pojma koji se često mešaju i u stručnim krugovima, problematika unutar kliničke psihologije je povezana. Tako se celu dosadašnju karijeru kao klinička psihološkinja bavim i problematikom rodno disforičnih osoba. Transrodne i transseksualne osobe koje su pokrenule udruženje Transaid zamolile su me da im iskažem svoju podršku, budem tzv. saveznica od strane struke i zajedno sa njima učestvujem u osnivanju udruženja te radu izvršnog odbora. Sada, zbog brojnih obaveza, a i zbog toga što su se oni dovoljno osnažili da sami preuzmu pojedine rukovodeće uloge u telima Transaida više nisam u izvršnom odboru, no i dalje se rado odazovem kada me pozovu da im održim predavanje, pomognem oko projekata, napišem kakav dopis od strane struke.

Problemi transrodnih i transseksualnih osoba u Hrvatskoj veliki su jer još ne postoji adekvatna pravna zaštita što se tiče regulacije promene oznake pola i imena u dokumentima, ali niti adekvatna sistemska i sveobuhvatna zdravstvena pomoć za transrodne i transseksualne osobe u Republici Hrvatskoj. Nadam se da će se ovo uskoro rešiti Pravilnikom koji reguliše život u drugom rodnom identitetu, ali i odlukama Ministarstva zdravlja koje će zajedno s radnom grupom psihologa, psihijatara, endokrinologa, hirurga i drugih struka uspostaviti tim stručnjaka kojima se transseksualne i transrodne osobe mogu obratiti s punim poverenjem, a kako bi dobile potpunu pomoć što se tiče mentalnog zdravlja i drugu zdravstvenu pomoć.

"LGB osobe takođe padaju u zamku predrasuda prema onima koji su manjina u odnosu na njih, te podležu pristranostima, što dovodi do marginalizacije T osoba unutar njihove zajednice"

Ubrzo nakon pokretanja ovog udruženja i istupanja nekoliko T osoba u javnosti porasla je vidljivost ovog dela LGBT zajednice, što možemo smatrati dobrim početkom, no transrodne osobe dvostruko su diskriminisane - osim diskriminacije društva, često se na njih s podsmehom gleda i unutar zajednice? Kako menjati takvu percepciju?

- Jako je dobro, upravo iz ovog razloga, da u javnosti progovore i transrodne i transseksualne osobe te da tako društvo postane svesno i njihovih problema te potreba da se aktivnije usmeri u suzbijanje transfobije. Javnim istupanjem transseksualnih i transrodnih osoba zajednica postaje svesnija o njihovom postojanju, da su to osobe kao i sve druge, uz to što imaju određenih problema vezano za nesklad toga kako se osećaju što se tiče rodnog identiteta i telesnog izgleda, no da to mogu biti naši susedi, prijatelji, koleginice, zubarke i doktori, poštar, deca, rođaci te da kao društvo uvažimo i poštujemo i posebnost njihova iskustva i egzistencije prema njihovim razlikama u polju doživljavanja i ekspresije svoga roda.

Ni LGB zajednica nije lišena predrasuda prema transrodnim osobama

LGB osobe isto padaju u zamku predrasuda i pristranosti prema onima koji su manjina u odnosu na njih te podležu pristranostima u percepciji i zaključivanju, što onda dovodi do marginalizacije transrodnih i transseksualnih osoba unutar njihove zajednice. Strah od novog taj je koji nas tera da kategorišemo i pojašnjavamo si svet i pojave u svetu oko sebe, a svako je od nas sistem koji je u otporu prema promeni. Kada ne možemo objasniti različitost, nešto svrstati u određenu kategoriju teskobni smo, frustrirani i želimo da to razrešimo. Tada često idemo impulsivno i agresivno, umesto da sebi i drugima oko nas damo vremena, informišemo se, upoznamo i na taj način integrišemo novost i različitost u svoj sistem.

Na koji će način Zakon o životnom partnerstvu umanjiti stres i traume koje prolazi većina LGBT građana u Hrvatskoj? Mislite li da će oni koji ne budu želeli ili imali prilike ostvariti takvu zajednicu, biti diskriminisani od države po pitanju prava na zdravstvenu zaštitu, radnih prava...?

- Koliko god je verovatno bila stvar političkog ustupka oko ekstremno diskriminirajućeg, sramotnog i krajnje nehumanog referenduma te izrade posebnog zakona, tj. Zakona o životnom partnerstvu, ipak je jasna poruka vlasti sa svakim ovakvim zakonom da se jasno moraju poštovati različitosti te da obespravljivanje jedne grupe nije nešto čime se demokratsko savremeno svetovno društvo Republike Hrvatske može ponositi. Prava većine nikako ne mogu ugroziti širenje tih prava na manjinu. Tek tada smo jednaki, tek tada se možemo pozivati na neke više vrednosti, čovečnost, pravednost, poštenje, mir i tako dalje da sada ne nabrajam pojmove koji se vrlo često danas zloupotrebe u kojekakvim kampanjama i inicijativama, naročito od strane ekstremističkih tradicionalističkih i konzervativnih grupacija.

Mislim da će ovaj zakon jedino biti barijera istopolnim porodicama i njihovoj deci koja su već stvarnost Republike Hrvatske te barijera za priznavanje roditeljstva i prava za buduće LGBT roditelje i njihovu decu u Hrvatskoj, a strancima koji dođu te se suoče s ovim edemskim primerom bilo samo konceptualno ili na vlastitom iskustvu, bićemo svojevrsno "čuđenje u svetu" po ovako uređenom pitanju s obzirom na protekli referendum i praktično dve iste stvari koje znače brak. Ostali elementi istopolne bračne, odnosno partnerske zajednice, trebali bi biti jasno definisani i regulisani ovim zakonom prema onome što ima i heteroseksualna bračna zajednica, a što je dobro. Takođe, ono čega hrvatska javnost očito da nije bila uopšte svesna jeste diskriminacija vanbračnih zajednica te dece vanbračnih partnera bez obzira na njihovu seksualnu orijentaciju, a za koju se nadam da će biti premošćena novim Obiteljskim zakonom.

Pitanje je jedino koliko će se LGBT osobe osetiti sigurne sklapati životna partnerstva s obzirom na društvenu klimu, jačanje ekstremističkih desničarskih grupa i očitu nespremnost aktuelne vlasti da se s tim suoči. Zakon znači i obavezu državnih institucija da ga sprovode, da se informišu, da budu osetljive na potencijalan mesta diskriminacije i da zaštite tu populaciju. Primena ovog zakona znači organizovanje nas šačice psihologa da osmislimo i pojedine programe na nivou društvene zajednice kako bi se primena zakona olakšala svima, i LGBT osobama i ostalim građanima koji se drugačije identifikuju. Pitanje je samo, imaju li za to nadležne institucije, a pre svega vlast sluha. U suprotnome, i ovaj zakon, pretpostavljeno dobro nastojanje u njegovoj osnovi i cela popratna priča oko njega slomiće se na svojim slabo postavljenim temeljima.