www.gay-serbia.com
|
www.gay-serbia.com |
Zašto
gej istorija? Zašto gej istorija?
Ne želim danas da govorim apstraktno, nego bih radije izneo konkretan primer kako bih ilustrovao zašto izučavanje gej istorije može da nam pomogne ne samo u razumevanju naše prošlosti, nego da nam ukaže na budućnost, na prirodu prepreka koje se moraju savladati na putu jednakosti, ne samo na zlovolju, glupost, homofobiju - tim rečima moramo dati težinu, otkriti njihovu pravu dimenziju, da bi bile smislene one moraju biti smeštene unutar konteksta. Samo na taj način možemo znati kako se prepreke mogu savladati. Dvadeseti vek je bio vek u kome su represija i progon homoseksualaca dobili svoj najsuroviji oblik. Moj konkretni i relevantni primer odnosiće se na najozbiljniji progon homoseksualaca u savremenom svetu, naime onaj od strane nacionalsocijalista u Nemačkoj. Neću se baviti brojem umrlih ili gej život (onakav kakav se vodio) u nacističkom režimu, nego pre kontekstom progona - to je ono što se čini važnim u širim okvirima. Iako su nakon 1933. god. gejevi bili energično progonjeni i osuđivani na smrt, ukoliko nisu mogli da dokažu da su se popravili, nacisti nisu ni ovde kao i bilo gde drugde izmislili nešto novo, nego su samo preuzeli nade i strahove društva i doveli ih do ekstremne tačke usijanja. Uspeh nacionalsocijalizma je bio upravo u tome što je delovao u familijarnom kontekstu, koristio već postojeće tradicije i operisao sa već prisutnim predrasudama. Kada posmatramo gej progon, čini se da je od malog značaja to što su homoseksualci činili manje od 1% populacije u koncetracionim logorima, nego je pre važnije to da se mi i dalje suočavamo sa problemima koji su endemični za moderno društvo, a koje su nacisti tako dobro iskorišćavali. Naravoučenije nacističkog progona nije samo ono što nam može reći o nacionalsocijalizmu, nego o društvu u kojem se sprovodi progon, i koje je po svojim suštinskim karaksteristikama i danas prisutno. U to vreme, i sve donedavno, nacisti su se smatrali oponentima buržoaskog društva, njihov vođa je navodni moler iz radničke klase bez obrazovanja, koji se odaje ponašanju za osudu. I zaista, njihovi govori i spisi su napadali debelog, bogatog i kukavičkog građanina. U Hitlerovim govorima buržuj znaci neodlučnost, ucveljenost i nevojničko, nemuško ponašanje. Ništa od tih tirada nije doticalo buržoasku respektabilnost, tu sliku koju su nacisti o sebi vrlo rado projektovali. Respektabilnost, u značenju dobrih manira, ponašanja, normativne seksualnosti i rodne podele, bila je ogledalo kroz koje je društvo videlo sebe i definisalo se. Sve je ovo iscrpno dokumentovano kroz anti-pornografsko zakonodavstvo i ono o prostituciji, u zakonodavstvu protiv svakog oblika nudizma, primenjeno gotovo odmah nakon što su nacisti zgrabili vlast.
Ali kakve to veze ima sa našom sudbinom? Ako pogledamo sve one koje su nacisti progonili, pojavljuje se važan obrazac. Navedimo primer predloženog zakona iz 1943. god. nazvanog ''Zakon o tretmanu onih koji su nesposobnih da održavaju zajednicu''. Obratimo pažnju na osnovnu optužbu: ko su oni? To su oni koji odbijaju da rade, skitnice, zanovetala (Querulanten), onesposobljeni, prosjaci, mentalno oštećeni i homoseksualci. Jevreji i Romi moraju se dodati ovoj listi. Šta svi oni imaju zajedničko jedni sa drugima? Oni predstavljaju potpunu suprotnost onim idealima iza kojih društvo treba da stoji: radna etika, posedovanje mesta prebivališta, upravljanje i kontrola nad strastima, i posebno kontrola nad seksualnošću. Šta više, sve one vrednosti nisu samo unutrašnji aspekti karaktera. Najvažnije je to da one ostavljaju znak na telu i licu. Smatralo se da je moguće bez razmišljanja razlučiti između nekog sa vrlinom i onog ko je bez nje, jer ih njihova spoljašnjost odaje. Ovo je naročito važno za nas, budući da su se nacisti smatrali ''muškom državom'' (Männerstaat) i da je muško telo postalo sveprisutan simbol režima. Ne bilo koje telo, nego ono koje odgovara idealu muške lepote koja je postala normativna i čije poreklo leži u grckom idealu onako kako ga je video osamnaestovekovni nemački istoričar umetnosti Winckelmann. Muško telo koje je harmonično, vizija mirne snage bez viška kilograma ili iznenadnog pokreta. Ovo muško telo ogledava ideale društva: ono je pomirilo red sa dinamičkom napetošću i umerenošću, ponudilo je sliku harmonije u svetu koji kao da je uvek na rubu haosa. Oni koji ne mogu da održavaju zajednicu jesu istinska suprotnost ideala: disproporcionalni, njihove strasti nisu pod kontrolom, nema suzdržavanja, uvek su u pokretu. Šta više, svi ti autsajderi izgledaju u suštini slično. Karikature su ovde važne, stereotipi koje odslikavaju određuju u velikom stepenu kako su viđeni insajderi i autsajderi od strane društva. Nacisti su želeli da oslobode društvo od onih koji su uvek bili marginalizovani, proglašavajući ih bolesnim i nemuževnim. Mada je za gejeve rečeno da su nesposobni da održavaju zajednicu, oni su ipak optuženi za formiranje zajednice među njima samima. Ova zajednica je, još jednom, bila sasvim suprotna normi, naličje prave države - ne deluje javno, nego konspirativno, ona se neće boriti otvoreno kao što to čine muškarci, nego subvertira i potkopava. Ukratko, gejevi su bili pretnja ne samo zbog njihove bolesti, koja kao i sve ostale ozbiljne bolesti može biti zarazna, nego zbog toga što su oformili skrivenu državu unutar države, i na taj način dovode naciju u opasnost. Identična optužba važila je i za Jevreje. Svi autsajderi dele zajedničku sudbinu.
I gej istorija se suočava sa svim ovim
Počev od 19. veka homoseksualnost se smatrala neurotičnom bolešću (Jevreji su se takođe smatrali posebno prijemčivim za bolest). Neumerenost, uzbuđenost, telesna izopačenost ovde su takođe zajedničke crte autsajdera. Ali šta je značila ''eliminacija''? Normativno društvo je marginalizovalo, izopštavalo i čak zatvaralo, ali nije planiralo da iskoreni čitave populacione grupe - što je svakako važna razlika. Šta je onda dalo nacionalsocijalizmu oštro sečivo, njegovu spremnost da iskoreni ove autsajdere, šta je značilo njihovo potpuno eliminisanje iz društva? Rasizam je bio ta ključna razlika, i mada se činilo da ne dotiče gejeve direktno - većina njih su, na kraju krajeva, bili arijevci - on ih je ipak pogodio. Rasizam, kao i nacionalsocijalizam, nije ništa novo izmislio, nego je operisao sa već postojećim predrasudama u društvu, i na njih se mnogo odlučnije fokusirao. Jer u rasizmu ništa nije nejasno i neodređeno, sve je bilo konkretizovano oko stereotipa, bliskih simbola koji se mogu videti i dotaći. Svaka knjiga koja nastoji da objasni i zastupa rasizam je prvo i pre svega slikovna knjiga. Stereotipi, konačno, oživljavaju se u nacionalsocijalizmu ne samo putem skulpture ili slika, nego takođe putem poznate ljudske forme, takozvanog ''arijevskog izgleda'' koji se toliko poštovao. Stereotipi o insajderima i autsajderima su međusobno suprostavljani, superiorne rase stavljane nasuprot inferiornih.
Gde su se ovde gejevi uklapali?
Oni su igrali drugačiju ulogu nego Jevreji ili Romi koji su bili jasno stigmatizovani kao inferiorna rasa nesposobna da održava zajednicu. To nije bila moguća klasifikacija za gejeve koji bi na kraju krajeva mogli biti arijevci i pripadati superiornijoj rasi. Ovde je bilo korisno jedno starije medicinsko razlikovanje, između ''pravih'' homoseksualaca i onih koji su se samo pravili da su homoseksualci, koji su postali homoseksualci jer su ih zaveli u mladosti. Oni gejevi, sledbenici vlastite istine, nasleđene izopačenosti, koji su "uzdigli dekadenciju do principa", oni su bili zakleti neprijatelji, izdajnici svoje rase kako je to izneo Heinrich Himmler u svom čuvenom govoru protiv homoseksualaca. Ako je istina da su 10% svih Nemaca homoseksualci, onda će nemački narod, po njemu, izumreti. I ovde kao u slučaju Jevreja i Roma, analogija je izvedena sa zaraznom bolešću, smrtnih posledica. Ovo je snažno zvučalo u jednom dobu koga su više brinula pitanja zdravlja, i koje je imalo razloga da se plaši kuge poput sifilisa, Hitlerovog ličnog košmara. Karakteristično je da gejevi u okupiranim zemljama poput Holandije ili Francuske nisu bili uistinu proganjani, jer bilo je podesno da niži narodi budu prepušteni uništenju od njih samih. Tako u Francuskoj poznati homoseksualni kolaboracionisti kao Bonnard ili Cocteau nisu bili uznemiravani. * Ovde se pojavljuje problem koji se sve do danas smatra tabuom: izvesna privlačnost koju je nacionalsocijalizam imao za neke prominentne gejeve. Samosvesna muška država, muško povezivanje, muška lepota - sve je ovo takođe ovde ostavilo pečat. Mržnja prema samim sebima mora se takođe uzeti u obzir. U prospektu za predloženi Homo-spomenik u Berlinu u sećanje na gej žrtve od strane nacista, bilo bi umesno pomenuti da bi homoseksualci mogli biti izvršioci isto tako kao i žrtve. Ovo je, međutim, jako teško verifikovati ili kvantifikovati. Nema razloga da se veruje da je ovo bio raširen fenomen. Prvi homoseksualni časopis u Nemačkoj, ''Der Eigene'', osnovan 1903. god., po regularnoj proceduri, bio je delom nacionalistički i čak rasistički. Ali nacisti su ga ipak ukinuli. Treba da se prisetimo da tokom čitavog savremenog doba, autsajder neprestano želi da postane insajder, i da je to važilo i za gejeve. Ali nacisti su i ovde izrodili ekstreme: neki gejevi su asimilovani u otvoreno neprijateljski režim koji je želeo ne samo iskoreni sve homoseksualce, nego i samu homoseksualnost. Sve više uznemirava to da su čak anti-nacisti i anti-fašisti tretirali prisustvo homoseksualaca na način koji se nije uopšte razlikovao, već je bio identičan nacistističkoj slici gejeva. Nacističko vođstvo su oslikavali kao koteriju homoseksualaca, što je bila prestava ohrabrivana samoproklamovanom nacističkom slikom muške države. Anti-fašistička literatura je izvukla iz ove optužbe najviše moguće, čak iako su neki od njenih autora privatno bili ambivalentni. Otuda je Klaus Mann, koji je imao razloga da se žali, pisao da su ''homoseksualci Jevreji anti-fašista''. Komunisti su takođe snažno podržali unižavanje i progone homoseksualaca (nacisti su ih, konačno, opisivali kao one kojima nedostaje respektabilnost). Bertold Brecht je Hitlera načinio homoseksualcem, a u staljinističkoj Rusiji Maksim Gorki piše: ''Ukoliko se istrebe homoseksualci, nestaće fašizma''. Ovakva propaganda je bila svakako dobro sredstvo da se diskredituju nacisti u očima ''poštenog sveta''. Ali sami homoseksualci su se pridružili u ovom naporu, i ovo ilustruje stepen do kojeg je, tokom ovih predratnih godina, fokus bio na porazu nacista po svaku cenu - ovde cilj očigledno opravdava sredstva. Pored toga, to fokusiranja može da pokaže moć i cilj anti-gej predrasuda: sami gejevi su verovali u stereotipe i pokušali da ih nadiđu (isto, još jednom, kao i Jevreji). Oni su se, ne razmišljajući, pridružili ovoj anti-fašističkoj propagandi. Istorija gej progona pod nacistima nije stoga samo priča o brojevima i logorima, nego ima dublje korene. Mnogi, možda većina gejeva, verovatno su izbegli smrt: simulirali su izlečenje što se moglo uraditi čak i u logorima. Šta više, bili su sudski oslobađani ako nije bilo dovoljno daljih dokaza (gejevi su bili često ponovo hapšeni pošto bi napustili sudnicu), jer tokom većeg dela nacističkog režima, sudstvo je funkcionisalo normalno. Ali pre svega su gejevi sakrivali svoju pravu prirodu, i to su mogli mnogo uspešnije nego, recimo, Jevreji, budući da su raspolagali brojnim praksama samomaskiranja, preuzimajući, ili čak zastupajući, ono što je društvo smatralo za normalno. U svakoj prilici gejevi su se sučeljavali sa idealima normativnog društva - bili su sposobni i da im se pridruže, ukoliko su bili na pravi način prerušeni, i istovremeno su bili žrtve samih tih ideala. Na ovom mestu moram pomenuti ono što sam rekao na početku: nacistički režim je u osnovi nastavio sa tradicionalnom, već postojećom politikom marginalizacije, koja u homoseksualnosti vidi neprijatelja normativnog društva. Možda naše društvo neprestano potrebuje neprijatelja radi sopstvene samo-afirmacije, i nalazi ih u onim koji su drugačiji. Rasizam je transformisao diskriminaciju u borbu na život i smrt. On je brutalizovao sve čega se dotakao idejom beskrajnog, permanentnog rata. Gejevi su postali protivnička strana u tom ratu, ne svi, već oni za koje se verovali da su pravi homoseksualci. Rasizam je uvek razmišljao u stereotipima, ne uzimajući u obzir pojedinačne slučajeve, želeći da iskoreni homoseksualnost, ali ne one homoseksualce koji bi se mogli izlečiti. Metafora bolesti je bila najviše korišćena, jedna od onih koja je bila bliska i lako razumljiva. Ali, homoseksualnost je pre svega postala metafora, gromobran, za strahove od modernosti, svuda prisutna u percepciji gejeva, u gej stereotipima, u slikama i ljudskim umovima. Zastrašujuća brzina vremena, neizvesnost, rapidnost promene nasuprot sigurnosti tradicije, nagonila je ljude da traže sklonište u normativnom, bliskom i čvrstom. Autsajder je uvek nalicje. Homoseksualci su mogli da se preruše, što druge manjine nisu mogle, ali oni i zasecaju sam koren našeg društva, dovodeći u opasnost rodnu podelu i respektabilnost.
Zašto onda gej istorija?
To je ono s čime se gejevi u osnovi i dalje susreću kao i nekada, kao sa iskušenjem tako i sa neprijateljstvom - mada su granice dopuštenog proširene do stepena koji je nekada bio nezamisliv. Pitanje je koliko su se osnove na kojima naše društvo počiva, a koje sam toliko često pominjao, pomerile. Stoga se pažnja i dalje mora poklanjati tradicionalnim preprekama za istinsku emancipaciju. Osnovni su stereotipi koji služe da odrede insajdere i autsajdere, jer mi živimo u izrazito vizuelnom dobu. Sigurno je da moramo iz dana u dana voditi bitke, ali izučavanje gej istorije nas može suočiti sa suštinskim činiocima koje dovode do progona. Ovi faktori nisu uvek na površini niti se mogu naći u jeku situacije, nego se nalaze u slici kojoj naše društvo ima o samom sebi i njegovom odbrambenom stavu. Navedeni činioci su poslednjih godina dopustili veći prostor za gej emancipaciju, ali je ipak krajnje neizvesno da li će je savremeni tempo i konfuzija zaustaviti i ujedno pojačati potragu za sigurnošću u tradicionalnom i bliskom, što je već bilo izrazito privlačno za mnoge ljude, ali može biti smrtonosno za one poput gejeva koji nisu samo različiti, nego njihova različitost dovodi u pitanje same stubove na kojoj respektabilnost počiva. Nacisti su imali hijerarhiju zala sa Jevrejima kao pokretačkom snagom tog zla. Ali ''neizlečivi'' gejevi su bili sasvim blizu vrhu liste njihovih neprijatelja. Za naciste su oni bili povezani, i ''autsajder'' jeste predstavljao zli lanac koji veže čovečanstvo. I Jevreje i gejeve će navesti psiholog A.B. Morel u svom eseju ''o degeneraciji'' (1857) kao ''morbidne izrode od izvornog tipa''. Ovde ponovo postoji kontinuitet i rubno pitanje postaje centralno: smatralo se da je broj Jevreja homoseksualaca izuzetno velik. Jevreji su feminizirani, nemuževni, imaju ''slabašnu mekoću izgleda'' i stoga su u opasnosti da budu homoseksualci. Kada je prominentni Jevrej Walter Rathenau (1867 - 1922), ujedno i neoženjen, postao nemački ministar spoljnih poslova, optužbe za homoseksualnost su pojačane, dok je francuski predsednik vlade Leon Blum (1872 - 1950) oslikavan kao cross dresser. Gej istorija ne govori jedino o tome koje mesto gejevi zauzimaju u samoj društvenoj strukturi, koju ulogu igraju u slici društva koje ono ima o samom sebi, nego može takođe da istakne prepreke koje moramo nadići, faktore koji čine predrasude tako efektivnim i dugovečnim. Malo toga se promenilo u percepciji gejeva tokom vekova, kako su oni videni i kako se oslikavaju. Ukoliko želimo da sve ovo izmenimo, moramo znati gde stojimo.
Prevod: Nicodemus
George Lachmann Mosse Rođen 1918. u Berlinu, preminuo 1999. god. u Madisonu (SAD). Mosse je bio poreklom iz ugledne jevrejske porodice iz Berlina, čija je izdavačka kuća ''Mosse Verlag'' izdavala između ostalog i dnevne novine Berliner Tageblatt. Sa dolaskom nacista na vlast, biva prinuđen da napusti Nemačku. Odlazi u Englesku, gde će završiti studije na Cambridgeu, a 1939. god. konačno stiže u Ameriku. U Americi će doktorirati na univerzitetu Harvard 1946. god. sa temom iz engleske istorije o borbi za suverenitet između kralja i parlamenta u ranom XVII veku (objavljeno kao The Struggle for Sovereignty in England, from the Reign of Queen Elizabeth to the Petition of Right, 1950. god). Godine 1955. postaje profesor savremene istorije na univerzitetu Winsconsin u Madisonu, gde je nakon 33 godine i završio profesorsku karijeru (bio je takođe gostujući predavač (i nakon zvaničnog penzionisanja) na više univerziteta, pre svega u Jerusalimu, ali i na univerzitetima u Italiji, Poljskoj, Holandiji, Francuskoj, Nemačkoj, Južnoj Africi itd.). Primio je i pet počasnih doktorata. Bio je ko-urednik međunarodnog stručnog časopisa ''Journal of Contemporary History'', objavio preko dvadeset dela, na stotine naučnih članaka i uredio više naučnih zbornika. U svom najranijem istraživackom periodu uglavnom se vezuje za oblast rane moderne zapadnoevropske istorije, pre svega reformacije i renesanse. Jedina njegova knjiga, odnosno knjiga gde se on pojavljuje kao jedan od koautora, dostupna u srpskom prevodu, bavi se upravo tim razdobljem (Evropa u šesnaestom veku, Helmut Kenigsberger, Džordž Mouz, Džeri Bouler, Klio, 2002).* Počev od šezdesetih, Mosse se međutim sve više bavi istorijom evropskog fašizma, nacionalizma, rasizma, usponom i prirodom nacionalsocijalizma u Nemačkoj, i do danas je jedan od najvećih autoriteta za tu oblast, izvršivši snažan uticaj na mlade teoretičare fašizma poput Rogera Griffina. Prva značajna studija posvećena ovim temama objavljena je pod imenom Kriza nemačke ideologije: intelektualni koreni Trećeg rajha (The Crisis of German Ideology: Intellectual Origins of the Third Reich, 1964; u prvom poglavlju ''Osnove narodnog verovanja'' govori o romantizmu i popularnom mišljenju, nemačkoj veri, neoromantizmu, rasizmu, ponovnom otkrivanju Germana, antisemizmu, utopiji, u drugom ''Institucionalizovanje ideologije 1873-1933'' obrađuje ulogu vaspitanja, omladinske pokrete, saveze, značaj univerziteta i studentskih udruženja u jačanju nacionalističke ideologije) i u poslednjem poglavlju ''Na putu ka nacionalsocijalizmu 1918-1933'' osvetljava političke obračune, uticaj ratnih veterana, nemačku revoluciju). Dolazak nacista na vlast u Nemačkoj za Mossea nije prosto nesrećni događaj, nego pre logičan ishod jednog dugog razvoja u politici, kulturi, buržoaskom društvu itd. Potom objavljuje interesantno koncipirano delo - Nacistička kultura - intelektualni, kulturni i društveni život u Trećem rajhu (Nazi Culture: Intellectual, Cultural, and Social Life in the Third Reich, 1966), knjigu o svakodnevnom životu u nacionalsocijalizmu, o strategijama uz pomoć kojih je režim rukovodio privatnim životom svojih podanika, sastavljena od autentičkih novinskih isečaka, govora, zvaničnih obaveštenja, zakonskih tekstova, isečaka iz udžbenika i sl. - o različitim oblastima javnog i privatnog života kao što su kultura, vaspitanje, porodica, rad, nauka i istraživanju, arhitektura, uz sopstvene komentare. Delo Nemci i Jevreji - desnica, levica i potraga za 'trećom snagom' u prednacističkoj Nemačkoj (Germans and Jews: The Right, the Left, and the Search for a "Third Force" in Pre-Nazi Germany 1970), govori o duhovnim stremljenjima levice i desnice, koja su se uprkos ogromnim ideološkim razmimoilaženjima, podudarala u želji da se društveni problemi prevaziđu stvaranjem snage koja će nadići, kako marksizam, tako i kapitalizam (odn. buržoasko društvo), nekakve 'treće snage'. Napori levog krila nisu urodili plodom, ali je desnica 'treću snagu' pronašla u fašizmu (i ruski fašisti, a za njima i srpski, govore o nekakvom 'trećem putu'). To je zapravo knjiga o desnoj revoluciji. U Nacionalizaciji masa - politički simbolizam i masovni pokreti u Nemačkoj od Napoleonovih ratova do Trećeg rajha (Nationalization of the Masses: Political Symbolism and Mass Movements in Germany from the Napoleonic Wars through the Third Reich, 1975) prati dug proces i puteve nacionalizovanja masa u 19. i 20. veku - kroz estetiku nacionalističke politike, nacionalne spomenike, javne svečanosti, pozorište i masovne pokrete, opisuje Hitlerove umetničke ukuse itd. Knjiga je, nije na odmet pomenuti, potkrepljena važnim slikovnim materijalom. Krajem sedamdesetih se pojavljuje jedna od njegovih najpoznatijih i najprevođenijih knjiga, a rekli bismo i jedna od najkorisnijih - Ka konačnom rešenju - istorija evropskog rasizma (Toward the Final Solution: a History of European Racism, 1978). Ideja rasizma, odnosno postojanje različitih, viših i nižih rasa, ima svoje korene u 18. veku, u medicini, biologiji, antropologiji i ubrzo nalazi inspiraciju i u lingvistici, istoriji, a snažno će uticati na umetnost, politiku, u 19. i 20. veku na psihologiju, pa čak i na hrišćansku teologiju. Devetnaesti vek je ujedno vek kada se razvija čitava nauka o rasama, koja često podgreva stereotipe i mitove. Ideologija rasne čistote i raznoraznih eugenika konačno će u 20. veku prouzrokovati masovna ubistva kakva svet do tada nije zapamtio. Mosse, razume se, naporedo objavljuje članke u stručnim časopisima i oni najvažniji su srećom skupljeni i objavljeni u posebnim tomovima, te su tako i pristupačniji široj publici. Jedna od prvih takvih zbirki, koja sadrži članke pretežno iz sedamdesetih, jeste Mase i čovek - nacionalističke i fašističke percepcije realnosti (Masses and Man: Nationalist and Fascist Perceptions of Reality, 1980), u kom se nalaze dosta članaka o književnosti, fašističkoj avangardi, o tome šta su fašisti zapravo čitali, nacističkom teatru, mističkom poreklu nacionalsocijalizma itd. Tu se nalazi i jedan izuzetno uticajan i često preštampavan članak: Toward A General Theory of Fascism. Važni članci iz osamdesetih su publikovani u Confronting the Nation: Jewish and Western Nationalism (1993) a neposredno nakon njegove smrti je objavljena i zbirka Fascist Revolution: Toward a General Theory of Fascism (1999). Velika produktivnost ima obično za posledicu da se autor ponavlja, što je u slučaju našeg istoričara prilično upadljivo. Početkom osamdesetih je objavljen i prvi zbornik eseja u njegovu čast - Political Symbolism in Modern Europe, kojeg su priredili S. Drescher, D. Sabean, A. Sharlin 1982. godine. Prošle godine se pojavio i What History Tells: George L. Mosse and the Culture of Modern Europe, kojeg su uredili Stanley G. Payne David J. Sorkin John S. Tortorice. Njegov rad iz osamdesetih i devedesetih godina jeste ono po čemu je on, pre svega, važan za gejeve i lezbejke. Mosse, i sam gej, do tada se samo sporadično osvrtao na probleme homoseksualnosti i homoseksualaca u istoriji, sada se u delu Nacionalizam i seksualnost - respektabilnost i abnormalna seksualnost u savremenoj Evropi (Nationalism and Sexuality: Respectability and Abnormal Sexuality in Modern Europe, 1985), kojeg smo, uzgred, već prikazali na našem sajtu >>>> iscrpno bavi problemima nacionalizma i seksualnosti, konstruisanjem muškosti ('niko se ne rada ženom', ali isto tako ni 'muškarcem'), i rasvetljava koncept buržoaskog ideala 'respektabilnosti' (i njegovu vezu sa nacionalizmom), koji je bio katalizator u definisanju normalnog i nenormalnog, autsajdera i insajdera, koji je velikoj meri regulisao seksualnost, određivao mesto žene i inspirisao ideale muškosti. Koncept buržoaskog respekta prilično je složen, on je deo novijih načina viđenja ljudskog tela koji su trijumfovali u 19. veku, upravlja obrascima njegovog ponašanja bilo za stolom ili u krevetu (manners i morals se ne mogu, prema Mosseu, odvojiti). Nova klasa vidi svoj način života koji se temelji na štedljivosti, posvećenju dužnosti i uzdražavanju od strasti kao superiorniji u odnosu na 'lenju' nižu klasu i razuzdanu aristokratiju i definicija buržoazije izranja iz samog respekta koji je u interakciji sa njihovom ekonomskom moći, strahovima i nadama, stvorio životni stil koji je najpre postao njihov a kasnije i svih u datim društvima. Pre Mossea, konceptom zapadnoevropske respektabilnosti iscrpno se bavila, čini se, još samo sociologija, tačnije teorija etiketiranja, koja je odigrala izuzetnu ulogu šezdesetih godina u gej i lezbejskom oslobođenju (up. Deviance & Respectability - The Social Construction of Moral Meaning, ur. Jack Douglas, 1970, zbornik sa izuzetno zanimljivim prilozima ). O ovoj važnoj studiji Nacionalizam i seksualnost - respektabilnost i abnormalna seksualnost u savremenoj Evropi, reći ćemo samo još da je ona, čini nam se, mnogo aktuelnija i razumljivija srpskom čitaocu, nego recimo zapadnoevropskom. Mnogi fenomeni vezani za (homo)seksualnost i homoseksualce, odnosno za način na koji su viđeni u Srbiji (i na koji način oni sami sebe vide), sličniji su onima iz doba deklarisanog fašizma i nacionalsocijalizma, nego što su, recimo, onima iz perioda represivne McCarthyjeve Amerike pedesetih. Poricanje, na primer, nacionalnosti gej ljudima u Srbiji jeste jedan od tih fenomena, praktično nepoznat u Zapadnoj Evropi od pada nacionalsocijalizma. Himmlerov čuveni govor iz 1937. god. o homoseksualnosti, u državi 'prokreativne politike', lako bi se mogao pročitati naciji i u 19.30, da nije tako dugačak. Njegova poslednja studija Slika muškarca - stvaranje moderne muškosti (Image of Man: the Creation of Modern Masculinity, 1996) bavi se stereotipima muškosti i njihovom istorijom. Biti 'muško' podrazumeva kvalitete kao hrabar, neustrašiv u borbi, biti jake volje, spretan, častan, fizički snažan, uždržljiv u emocijama, muškarac ne sme da plače, ne sme žaliti... Imaju li ovi ideali svoju istoriju, kako i kad su se razvili i dobili status norme? Hoće li oni i dalje biti temelj naše slike muškarca? Ključan istorijski momenat za stvaranje i učvršćivanje ovih steretipa Mosse vidu u burnim promenama u 18. veku, kada evropska dominantna aristokratija nerado popušta pred nadolazećom birokratskom, profesionalizovanom, trgovačkom srednjom klasom. Nova buržoazija, suočena sa zbunjućim, brzo industrializovanim svetom, hvata se viteških ideala, obavezno služenje vojne obaveze koje se u to vreme pojavljuje, stvara od vojnika idealni tip. Muški dueli, koji su poznati još od renesanse, retko su bili smrtonosni, ali sada to jesu i pištolji zamenjuju mačeve, naročito u Nemačkoj. U Engleskoj se u 19. veku rada obrazovni sistem koji naglašava atletiku, timske sportove i fizičku snagu, istovremeno se ideali standardne muške lepote razvijaju širom kontinenta, isprepleteni sa teorijama umetnosti i ličnim vladanjem. Ideja muškosti pojavljuje se u 19. veku u nebrojenim oblastima života i mišljenja, te je i prihvaćena kao društvena konstanta, samo po sebi dato. Svako odstupanje od ovih 'prirodnih' osobina i ideala u 20. veku će koštati milione života - Jevreji i homoseksualci su slabi, nemuževni, strašljivi, nesposobni da konstolišu strasti (v. o tome i u biografiji Freuda na našem sajtu >>>). U poslednjem delu knjige govori u kojoj meri su ženski pokreti i gej i lezbejski pokreti doveli u pitanje na Zapadu ovu sliku rigoroznog muškarca, vekovima vaspitavanog za argresivnost i žilavu ideju respektabilnosti srednje klase, jednu od temelja norme maskuliniteta. Od njegovih važnijih dela spomenućemo još samo Pali vojnici - preoblikovanje secanja na svetske ratove (Fallen Soldiers: Reshaping the Memory of the World Wars, 1990) gde se bavi uglavnom Prvim svetskim ratom, odnosno glorifikovanjem rata (u kom je poginulo 13 miliona vojnika, dva puta više nego u svim ratovima od 1790. do 1914. god.), romantizovanjem palog vojnika, zamagljivanjem i trivijalizovanjem užasa rata, istražujući i takva 'dokumenta' kao što su poštanske karte. The Culture of Western Europe: The Nineteenth and Twentieth Centuries (prvo izdanje 1961. god.) sadrži brojne eseje posvećene intelektualnom nasleđu Evrope, o Freudu i psihoanalizi, egzistencijalizmu, marksizmu itd., gde gej čitalac može naći dragocene i teško dostupne podatke. Mosse je, konačno, napisao i biografiju, koja se posthumno pojavila pod nazivom Confronting History: A Memoir (Madison, University of Wisconsin, 2000). Njegov životni partner je bio John Tortorice. Nakon pada berlinskog zida, Georg Mosse je stekao pravo nad imovinom koju je njegovoj porodici oduzela nacistička vlast. Zaveštao je 3 miliona dolara za razvoj jevrejskih, gej i lezbejskih istorijskih studija, matičnom univerzitetu u Wisconsiju i univerzitetu u Amsterdamu, odseku za gej i lezbejske studije.
Nicodemus
|
