Mihailo III
	''U trenutku najveće zaoštenosti ove istorijske borbe (Rima i Carigrada, prim. pirired.) došlo je, međutim, u Carigradu do državnog udara koji je potpuno izmenio situaciju. Na svoju nesreću Mihailo III se bio sprijateljio sa Vasilijem ''Makedoncem''. Vasilije je bio poreklom iz teme Makedonije i odrastao je u kranjem siromaštvu. Tražeći sreću, došao je u Carigrad i ovde je, zahvaljujući svojoj velikoj fizičkoj snazi, postao konjušar na carskom dvoru. Time je počelo njegovo neobično uzdizanje, za koje je imao da zahvali kako svojim sposobnostima tako i carevoj ćudi. Postao je najintimniji prijatelj Mihaila III i muž njegove nekadašnje ljubavnice Evdokije Ingerine. Gvozdenom energijom, ne zaustavljajući se ni pred čime, težio je on najvišoj vlasti. Zbog toga je došao u sukob sa cezarom Vardom, ali je Mihailo III toliko bio podlegao uticaju svog ljubimca da mu je bez predomišljaja žrtvovao ujaka (tj. Vardu, prim. prired.). Prevarom i krivokletstvom Vasilije i Mihailo III namamili su velikog državnika u klopku: prilikom pohoda na Krit, kada je cezar za vreme odmora sedeo na prestolu do svog sestrića, Vasilije ga je napao s leđa i ubio sopstvenom rukom (21. aprila 866. god.). Nagrada je bila kruna savladara koju mu je Mihailo III darovao po povratku u Carigrad, 26. maja 866. god. Sada je Vasilije dobio od Mihaila sve što mu je ovaj mogao dati. Poslednji čin krvave tragedije ubrzan je time što je Mihailo III, ćudljiv i nepouzdan kakav je bio, počeo da menja raspoloženje prema svom savladaru. Noću između 23. i 24. septembra 867. god. posle dvorske gozbe, Vasilije i njegovi prijatelji ubili su pijanog cara u njegovoj ložnici''. G. Ostrogorski, Istorija Vizantije, Beograd 1969, str. 229.
	Vasilije Makedonac

Shaun Tougher

Vizantijski primer ''samo dobrih prijatelja'' pronalazimo u IX veku u slučaju cara Mihaila III (842-867) i Vasilija Makedonca (867-886) koji ga je konačno nasledio na prestolu. Postoji pretpostavka koju prvi put nalazimo kod Romillya Jenkinsa (1907-1969) da su ova dvojica muškaraca bili u homoseksualnom odnosu. (1) Imajući na umu temu konferencije koja je nadahnula ovu knjigu, činilo se primerenim da se još jednom osvrnemo na taj slučaj. Pošto iznesem biografske činjenice o ovoj dvojici i dotaknem se poznatijeg, heteroseksualnog aspekta njihovih životnih priča, nameravam da istražim homoseksualnost svakog ponaosob, pre nego što se usresredim na problem njihovog odnosa.(2) Posebno ću se posvetiti proceni izvornih svedočenja kao i njihovoj prirodi, s namerom da zaključim kuda nas ova razmišljanja o seksualnom životu Mihaila i Vasilija vode, kada se imaju u vidu pitanja želje (desire) i njenog poricanja.

Najvažniji izvori za izučavanja Mihailovog i Vasilijevog života su hronika Logotetove tradicije i Žitije Vasilijevo*, te mi je namera da poglavito polazim upravo od ovih dvaju tekstova. Iako i jedan i drugi datiraju iz sredine X veka, izrazito su različitog karaktera. Biografija je hvalospev o životu Vasilija Makedonca, koju je naručio Konstantin VII Porfirogenit, njegov unuk (čiji su konačni pristup apsolutnoj vlasti sprečili Roman Lakapin i njegova porodica) dok se pak, u hronici zapaža jasna antimakedonska nota - izraz pristrasnosti prema Lakapinima. (3)

Na pripovesti iz ovih dvaju tekstova temeljimo našu priču. Kada mu je godine 842. otac, car Teofil umro, Mihailo III je još bio maloletan. Neko vreme je vlast bila u rukama regentkinje, Mihailove majke Teodore. Tokom njene vladavine Mihailo se oženio Evdokijom Dekapolitisom mada je, kako hronika kaže, bio skloniji jednoj drugoj Evdokiji, Evdokiji Ingerini. Teodoru je 856. sa vlasti zbacio njen brat Varda, i tako, u tom periodu Mihailove vladavine došao na čelo države. Negde u ovo vreme je Mihailo upoznao Vasilija, koji je verovatno bio približno istih godina i koji je došao u Carigrad u potrazi za srećom.(4) Navodi se da su se prvi put sreli prilikom kroćenja jednog carevog konja. Kada je uočio koliko je Vasilije spretan u ovoj veštini, Mihailo ga je primio u svoju službu u kojoj je on napredovao i konačno postao carev savladar. Godine 865. zauzeo je položaj parakimomena i oženio se Evdokijom Ingerinom koja je, kako u hronici nalazimo, ostala Mihailova ljubavnica. Takođe saznajemo da je ovaj spoj nužno doveo do razvoda Vasilija i njegove žene Marije, kao i do toga da mu je obećana i Mihailova sestra Tekla. Godine 866. učestvovao je u ubistvu Varde, a kasnije je postao Mihailov savladar i usvojenik. Već sledeće godine, kada je Mihailo počeo da preti da će za suvladara uzeti čoveka po imenu Vasilikin (ili Vasiliskijan) (5) Vasilije je počeo da planira ubistvo cara, da bi ga potom i izvršio.

Kada se o ovim pojedinostima govori, uglavnom se ističe da su Mihailo, Vasilije i Evdokija živeli u takozvanom ''ménage a trois'', pa se postavlja pitanje očinstva nad carem Lavom VI (886-912). (6) Ali ako bismo koristili izraz ''ménage a trois'' to bi značilo da prenebregavamo jednu činjenicu iz hronike, a ona jasno kaže da je Vasilije bio Evdokijin muž na papiru, dok je utehu tražio u Tekli. Dakle, hronika ocrtava dva odnosa, a ne jedan trougao. Da je Tekla bila ključni deo ovog sporazuma hroničar još jednom jasno naglašava kada nas obaveštava da je u toku sopstvene vladavine Vasilije otkrio da je imala ljubavnika, koji je po carevom naređenju obrijan do glave, dok je ona pretučena i lišena bogatstva.(7) Ove dokaze o heteroseksualnom odnosu pronalazimo jedino u logotetskoj tradiciji, ali oni ne bi trebalo da budu prepreka ostvarenju homoseksualnih odnosa, a svakako da brak po sebi nije jemstvo heteroseksualnosti. Hipotezu o homoseksualnom odnosu između Mihaila III i njegovog miljenika iz senke Vasilija Makedonca, konačno je 1948. postavio Romilly Jenkins u svom članku ''Portret Mihaila III koji nam daje Konstantin VII''. Jenkins ukazuje da je u Žitiju Vasilijevom Mihailova slika data pod uticajem Plutarhovih životopisa Antonija i Nerona i zapaža da:

''Pada u oči da je gotovo jedini greh koji Konstantin ne podvlači u svom portretu Mihaila, seksualna neumerenost i nastranost, iako je obilje materijala te prirode moglo da se otkrije u životopisima Antonija i Nerona. Ovo izostavljanje nije bez značaja: Mihailova Popeja bila je Konstantinova baba Evdokija; njegovi Pitagora i Spor bili su - smemo li da pretpostavimo? - Vasilije i Vasiliskin!'' (8)

Do 1966. Dženkins je postao vidno odlucniji u svojoj pretpostavci, ali mu je ona postala i daleko odbojnija. On tvrdi:

''Intimno prijateljstvo između cara Mihaila i jermenskog dvorskog konjušara Vasilija okolnost je koja navodi na razmišljanja ne naročito prijatna. Koliko god da je Mihailov karakter bio loš - slab, neveran, sklon piću - čini se da ćemo morati da mu pripišemo i homoseksualnost. Ovo potvrđuje činjenica da je Vasilija primio u svoj krevet, kao i to da je, kada se od njega umorio, izabrao jednog lepog dečaka, koji ga je nasledio kao miljenik. Porodica, kojoj je Mihailov karakter bio itekako poznat, gledala je na njega sa vrlo zasluženim prezirom.'' (9)

Za Jenkinsovim primerom je izgleda pošla i Margaret Mullett. Baveći se problemom prijateljstva u Vizantiji ona se osvrće na odnose Vasilija i Mihaila III i Konstantina IX i jednog glumca, i u izvornom materijalu pronalazi ''nagoveštaje homoerotizma''. (10) Dalje komentariše da ''nema razloga za sumnju da su u Vizantiji postojali homoseksualni odnosi''. (11) Nedavno je učinjen još jedan spomen Mihailovog i Vasilijevog odnosa i to u delu Istopolne zajednice Johna Boswella. (12) Međutim, njegova glavna preokupacija je fenomen adelphopoíęsis-a, obreda ulaska u istopolnu zajednicu. Pa ipak, Mihailo i Vasilije nisu ušli u ovakvu zajednicu. Ali, Jenkinsova hipoteza nije dočekana sa odobravanjem u svim njenim smerovima. Očito da je Patricia Karlin-Hayter ne uzima kao naročito verodostojnu.(13) Ona ukazuje na nedostatak dokaza koji bi je podržali i primećuje: ''I jedna druga hipoteza se čini podjednako prihvatljivom. Možda je on za mladog cara naprosto bio neko kome je mogao da veruje''.

S obzirom na ovu popriličnu raznolikost pristupa javlja se potreba za novim ispitivanjem činjenica. Razmotriću slučajeve cara i njegovog miljenika odvojeno, pre nego što se upustim u njihov međusobni odnos, budući da je platno daleko šire nego ta sama jedinica njihovog zajedništva. Počnemo li sa Mihailom III, rekao bih da, nasuprot Jenkinsovom uverenju, u Žitiju Vasilijevom uistinu nailazimo na značajne nagoveštaje, ako ne i na eksplicitne tvrdnje o carevoj ''nastranosti''. Ne počinje slučajno Gibbon svoj prikaz ovog vladara opaskom:

''Među svim naslednicima Nerona i Elagabala, sve do tog doba, nije se našao ni jedan koji je kao Mihailo bio slika i prilika njihovih poroka niti je ijedan drugi toliko bio nalik tom karakteru rimskog princa, koji zadovoljstvo uzima kao smisao života, a vrlinu smatra njegovim neprijateljem'', (14) dok Kavafis u svojoj pesmi ''Imen'' spominje ''raspusne dane Mihaila Trećeg''. (15) Čini se da su oba autora bila pod uticajem opisa datog u Žitiju Vasilijevom. Panegirička biografija Vasilija, o Mihailu govori kao o kršitelju zakona prirode i spominje njegove bezbožne žudnje, koje možda ukazuju na homoseksualnu praksu. (16)

To što se ove aluzije pronalaze u odeljku koji opisuje Mihailove zločine, a koji prethodi Vasilijevom ubistvu cara i služi kao opravdanje za taj čin, treba da nam ukaže da su ove nastranosti bile još jedan dobar razlog za njegovu smrt. Čini nam se da se veoma jasan nagoveštaj Mihailove homoseksualne prakse može naći na mestu gde ga autor Žitija Vasilijevog opisuje kako predstavlja svog novog miljenika Vasilikina senatu. (17) Isprva je Vasilikin opisan kao ''priprost i grub; istovremeno feminiziran i sklon pijančenju''. Dalje se pripoveda kako ga je jednom prilikom Mihailo odenuo u punu carsku odoru i držeći ga za ruku izveo pred senat ''kao što je Neron nekada davno učinio sa ozloglašenim Erosom'' - tamo je izjavio da je Vasilikin dostojan da bude car. Jenkins primećuje da nam Erosovo postojanje nije poznato, ali da se on verovatno pominje u Plutarhovom izgubljenom životopisu Nerona. Takođe zapaža da je Eros ''bez sumnje od iste one vrste kao i Spor'', (18) oslobođenik kojeg je Neron kastrirao, živeo sa njim kao sa ženom a kasnije se čak njime oženio.(19) Car je takođe bio oženjen i Pitagorom, koji je u ovom odnosu igrao ulogu muža. Ova epizoda u kojoj se Mihailo i Vasilikin porede sa Neronom i Erosom jedan je od kljucnih elemenata u Jenkinsovoj konstataciji Mihailove homoseksualnosti. Karlin-Hayter, mada prihvata Vasilikina kao Jenkinsovog ''lepog dečaka'', ovu scenu ipak tumači kao sumnjivu literarnu kreaciju iz Žitija Vasilijevog. (20) Ona je tako odbacuje kao pouzdan dokaz uzimajući u obzir činjenicu da je prenosi autor čiji je cilj da Mihaila ocrni do te mere da njegova smrt izgleda zasluženo. Ipak, mora se imati na umu da je čitalac prinuđen da Mihaila poveže sa homoseksualnošću bez obzira da li je u stvarnosti car bio čovek koji je imao seksualne odnose sa drugim muškarcem.

Slična scena, koja, pak, nema seksualni podtekst, može se naći u hronici, (21) kada Mihailo naređuje Vasiliskijanu (koji je ovde predstavljen kao patricij) da po završetku konjske trke u Svetom Mamantu, na Vasilijevo potpuno zgražavanje, obuje carske čizme; time Mihailo otvoreno izražava svoju želju da učini Vasiliskijana svojim savladarom. U razmatranju seksualnosti Mihaila III ne ističe se često činjenica da se u hronici Vasilikijan takođe pojavljuje u opisu noći kada je car ubijen. Mesto zbivanja je Mihailova palata u Svetom Mamantu, te večeri tiša no obično, budući da je car poslao sluge zajedno sa protovestijarom Rentakijem na čelu, nekim poslom kod svoje majke. Odsustvo članova posluge je možda značajno utoliko što objašnjava zašto je Vasilije odabrao baš ovaj trenutak da sprovede svoju zamisao u delo. Ipak, moguće da je Mihailo imao i neke svoje razloge da poželi mirnu noć. Te večeri je u njegovoj spavaćoj sobi bio komornik Ignjatije, čineći ono što su evnusi komornici obično činili. Ali, tu je bio i Vasiliskijan koji je spavao u Rentakijevom krevetu. Mada se ovaj detalj može uzeti kao značajan, važno je upamtiti da su Žitije Vasilijevo i hronika, dva veoma različita izvora i da hronika ne daje čitaocu nikakvog povoda da se zadržava na prirodi Mihailovog i Vasiliskijanovog odnosa. Čak se izričito kaže da je car Vasiliskijanu naredio da spava u njegovoj sobi da bi ga čuvao.

Sada kada se okrećemo Vasiliju, izvori postaju daleko dvosmisleniji. Jasno je i iz Žitija Vasilijevog i iz hronike da je Vasilije svoju privlačnost dugovao spoljašnosti, snazi i naočitosti. Po hronici, lekar, brat čuvara crkve Svetog Diomeda, divi se Vasilijevoj naočitosti i muževnosti, (22) dok se u Žitije Vasilijevom ukazuje da ga je Teofilica uzeo u službu jer je voleo da bude okružen plemenitim, lepim i dobro građenim muškarcima. Budući da je fizičkom snagom i duhovnom čvrstinom premašivao ostale muškarce u Teofilicinoj službi, bio je imenovan za protostratora i ''iz dana u dan sve ga je više (Vasilija) voleo''. (23) Boswell svakako uviđa Teofilicino ogromno oduševljenje i zapaža da je Vasilije ''imao velike koristi od te privlačnosti (korpulencije) prema kojoj su neki od njegovih savremenika osećali slabost''. (24) Ipak se pitamo koliko se zaista može zaključiti iz takvih reakcija drugih ljudi: pre nego konkretan problem homoseksualnosti, ovde se pre postavlja pitanje u kojoj su meri muškarci vizantijskog sveta držali do muževnosti. U Teofilicinom slučaju se nagoveštava da je želja da bude okružen grmaljima (hunks) bila motivisana gordošću, što ga čini pomalo apsurdnom figurom.

Ipak, Boswell se najviše zadržava na činjenicama da je Vasilije Makedonac prošao kroz sporni i kontroverznu adelphopoíęsis, obred istopolnog sklapanja zajednice. (25) On uočava dva ovakva slučaja - jedan koji se navodi Žitiju Vasilijevom, drugi u hronici. U prvom izvoru vidimo kako bogata peloponeska udovica Danelida, pošto je čula od nekog monaha da će Vasilije jednog dana postati car, počinje da se ponaša kao njegova dobročiniteljka i zalaže se za ''ceremonijlno sjedinjenje'' njega i njenog sina Jovana, iako se ovde ne koristi izraz adelphopoíesis već ''veza duhovnog bratstva''. (26) Boswell nalazi dodatni značaj u činjenici da je Jovan, pošto je Vasilije postao car, zvanično pozvan u Carigrad gde je odlikovan titulom protospatarija i dozvolom bliskosti (parresía) sa carem. Toj ''bliskosti'' Boswell pridaje značaj bračne intimnosti. On takođe tvrdi da su darovi koje je Danelida ponudila prilikom posete Carigradu bili i za Vasilija i za njenog sina. Takvo tumačenje ove epizode čini se prilično nategnutim. Što se tiče dočeka koji je Jovanu ukazan u Carigradu, izgleda da je Vasilije jednostavno ispunio svoj udeo sporazuma iz Patre. A intimnost može naprosto da znači mogućnost pristupa i slobodu govora (u uobičajenom značenju te reči) sa carem. To da je Danelida darove donela za svog sina i cara može da znači da se u oba slučaja misli na Vasilija. Iznad svega, Boswell se veoma malo osvrće na prirodu svog izvora - panegiričkog životopisa koji je naručio jedan član dinastije. Malo je verovatno da bi Konstantin VII prihvatio nagoveštaj homoseksualnosti kod svog dede.

Drugi slučaj adelphopoíesis-a pronalazimo u hronici, (27) mada se Vasilijeva veza sa novim partnerom Nikolom pojavljuje i u Žitiju Vasilijevom. Kontekst je Vasilijev put u Carigrad u potrazi za srećom. U grad stiže u suton i prolazeći kroz Zlatnu kapiju odlučuje da noć provede na tremu crkve Svetog Diomeda. Čuvaru crkve (prosmonários) Nikoli ''božanski glas'' nalaže da ode i uvede cara. Ovo se događa tri puta, (28) ali tek na kraju će Nikola shvatiti da je taj na koga se misli čovek koga je držao za skitnicu. Nikola je uveo Vasilija ''i sutradan ga je odveo u kupatilo, okupao ga i presvukao, a kada su se vratili u crkvu, izveo je obred adelphopoíeesis i tako su uživali jedan u drugome''. Boswell izdvaja ''taj neobičan izraz na kraju rečenice'', koji bi, kako on smatra ''grčkog čitaoca hrišćanina podsetio na ono biblijsko - uživaj sa ženom svoje mladosti''. On veruje da je ovaj odnos ''započet iz ličnih razloga'' i ističe da su i Vasilije i Nikola već imali braću. Tvrdi da zaključak priče podseća na venčanje ''kome sledi veselje i zajednički život''. Boswell priznaje da po ovom izvoru Nikola u odnos ulazi jer očekuje nagradu kada Vasilije postane car (i zaista hroničar beleži da su i on i njegova braća bili bogato nagrađeni za vreme Vasilijeve vladavine). (29) Ali, Boswell se takođe pita i kakav je to odnos bio, a razjašnjenje nalazi u Vasilijevom potonjem napredovanju kod Teofilice, ljubitelja grmalja.

Tumačeći Vasilijev i Nikolin odnos, Boswell kao da nesumnjivo stoji na čvršćem tlu; obred adelphopoíesis se u tekstu otvoreno pominje, a daje se i nagoveštaj intimnog odnosa između dvaju muškaraca. Skrenuo bih pažnju da postoji još jedna činjenica koja ide u prilog ovakvom tumačenju. Boswell primećuje da kada je stigao u Carigrad, Vasilije nije imao ništa do jednog štapa i zavežljaja, iz čega zaključuje da je reč o ''mladiću iz provincije bez poznanstava u prestonici''. Međutim, on ne obraća pažnju da se ova pojedinost nalazi jedino u logotetskoj tradiciji. Njeno odsustvo iz Žitije Vasilijevog deluje zbunjujuće; zašto bi takva jedna naizgled neosporna činjenica izostala u ovoj verziji? Dalje, kroz hroniku, veliki se naglasak stavlja na postojanje štapa i zavežljaja i to radi stila i konteksta. Oni se pojavljuju jedino u trenutku trećeg, odlučujućeg odlaska na trem. Kaže se da je Nikola zatekao Vasilija sa zavežljajem i štapom. Čini se da ovakav emfatičan pristup tom detalju iz priče zahteva objašnjenje; odgovor koji predlažem je da autor uključuje takve pojedinosti kao svojevrstan double entendre*. Svakako da u klasičnom svetu reči pera (zavežljaj / kesa / kožna torba) i rábdos (štap / prut / šiba) mogu da imaju značenje skrotuma i penisa. (30) Da li je i u Vizantiji postojala svest o ovakvim značenjima i upotrebi tih reči, ne zna se, ali ja bih istakao da u tonu seksualne dvosmislenosti kojim hronika opisuje Nikolin i Vasilijev odnos i imajući u vidu naglašavanje tih reči, ovako jedno čitanje ima smisla. Nikola konačno odlučuje da primi Vasilija ne zato što je uvideo istinu, nego pošto je ugledao njegove genitalije. Tako smatram da u slučaju Nikolinog i Vasilijevog odnosa, kakvog ga nalazimo u hronici, postoje nagoveštaji homoseksualnosti, kako zaključuje i Boswell. Međutim, jasno je da Boswell ne uspeva da proceni karakter izvornog materijala koji ima u rukama. Komentarišući odnos sa Jovanom u Žitiju Vasilijevom kao i odnos sa Nikolajem u hronici, Boswell beleži:

''Ove dve priče o Vasiliju su slične; u svakoj sveštenik ili monah doživljava božansko otkrovenje o Vasilijevoj budućoj veličini; u svakoj započet odnos Vasiliju donosi materijalnu dobrobit. Moguće je da se u carskim krigovima kasnije pročulo da je Vasilije kao mladić značajne koristi imao iz formalnog odnosa sa drugim muškarcem, pa su različiti hroničari naprosto dodavali različite detalje.'' (31)

Racionalizujući na ovakav način (mada dopušta mogućnost da se Vasilije sjedinio sa obojicom) Boswell ne uspeva da razluči različitost karaktera ovih dvaju izvora i ne shvata da Žitije Vasilijevo i hronika sadrže različite pojedinosti i da nema razloga da se tumače zajedno. Žitije Vasilijevo opisuje Jovanov i Vasilijev odnos kao nesporan, tako objašnjavajući kako je Vasilije veći deo svog bogatstva i imovine dobio od Danelide. Ali, uvodi se i odnos sa Nikolom, mada u izrazito drugačijem smislu. (32) Nikola nije običan crkvenjak, već iguman manastira Svetog Diomeda, (33) i nema nikakvog spomena štapa, zavežljaja, kupanja, oblačenja, adelphopoíesis-a i veselja. Boswellovo zapažanje da je ''iznenađujuće da se u predanju o njihovom odnosu u kojem je Nikola predstavljen kao monah obredno sjedinjenje ne spominje'' kao da ne pogađa u srž stvari. (34) Nije u pitanju koja će se priča izabrati, već da li će se uočiti kako su one upotrebljene da služe različitim ciljevima.

Osvrćući se konačno na slučaj ''Mihailo i Vasilije'', mi kao istoričari smo ti koji treba da stvore celovitu sliku. Izvori se slažu da je Vasilije imao veliku moć nad svojim zaštitnicima, pa se tako opisuje i Mihailova privrženost prema njemu. (35) U Žitiju Vasilijevom Mihailo je u početku oduševljen Vasilijem i unapređenja prirodno slede, ali onda autor mora da razdvoji dvojicu muškaraca, jer njegovo opravdanje za ubistvo cara delom dolazi i od zločina koje su Mihailo i njegovo društvo neukusnih miljenika počinili; nikako ne bi valjalo da se pomisli da je i Vasilije bio deo te bande. Hronika je manje usiljena. U njoj se jezgrovito zapaža da su ''razne zamke i odlučni koraci protiv neprijatelja bili drugima namenjeni, a da je careva ljubav prema Vasiliju bila nesebična i da je taj čovek bio njegov pratilac''. (36) Boswell posebnu pažnju skreće na Mihailov govor na Vasilijevom krunisanju po ubistvu Varde, a koji beleži hronika. Tu objašnjava da će učiniti Vasilija svojim savladarom, jer ga je on spasao od ubica, ali i zbog ''velike ljubavi koju mi pruža''. (37) Boswell zapaža da je za pojam ljubavi ovde upotrebljena reč póthos koja, kaže on, ''obično znači žudnja ili želja i koju su oči Istočne crkve koristili upravo onda kada su mislili na seksualnu želju između muža i žene''. (38) Vasilijeva služba parakimomena može takođe biti od značaja. Svakako da na činjenici o ovom nameštenju Jenkins temelji svoju tvrdnju da je Vasilije postao carev družbenik. Naravno, bukvalno značenje naziva ove službe prenosi smisao fizičke bliskosti. Karlin-Hayter ne okleva da ukaže da takav nameštenik nije bio obavezan da sa carem deli i postelju, ali joj promiče činjenica da je samo poveravanje ovakve službe bilo od značaja, s obzirom da je to bio položaj namenjen isključivo evnusima. Boswell uviđa smisao ovoga kada komentariše ''da je upotreba evnuha u seksualne svrhe u antici bila aksiom, što je očigledno važilo i u srednjovekovnoj Vizantiji''.(39) Značajno bi bilo primetiti da je Mihailova nova privrženost Vasiliskijanu razdraživala Vasilija, mada bi u tome pre trebalo videti politički smisao, nego zaključivati da se on osećao odbačen (ili možda i jedno i drugo). Konačno, Mullett pronalazi homoeroticizam u hronici.(40) Konkretna epizoda na koju misli je prikaz Vasilijevih postupaka neposredno pred ubistvo Mihaila III. Vasilije se izvinjava za večerom, odlazi u carevu sobu i kvari mandalu. Kasnije ljubi Mihailovu ruku dok se on poslednji put povlači na počinak. Ipak, Mullett ne razjašnjava gde je uvidela homoeroticizam. Izdaja je ono što meni pre dolazi na um, kao i Karlin-Hayterovoj. (41)

Pošto smo razmotrili izvorni materijal i komentare, vreme je da donesemo i neke zaključke. Čini se da je pitanje seksualnog odnosa Mihaila III i Vasilija Makedonca u stvarnosti pitanje tekstova. Na jednom nivou postavlja se problem tumačenja - čitanja teksta i reakcija na njega. Ovde se pojavlje opasnost da ćemo stvari iščitati suprotno autorovim namerama. Na drugom nivou valja nam da uvažimo individualnost dva teksta, različitost njihovih karaktera i ciljeva, kao i logiku njihovih priča. Imajući to na umu, smatram da se u logotetskoj tradiciji oko Vasilija da uočiti izvesno mreškanje talasa homoseksualnosti, a možda i oko pojedinačnog odnosa Vasilija i Mihaila, dok u Žitiju Vasilijevom takve nagoveštaje pronalazimo o Mihailu, dok je Vasilije od njih odlučno zaštićen. Moglo bi se zaključiti da je sama ta osetljivost Žitija Vasilijevog po ovom pitanju od značaja. Ali može biti da se ona jednostavno uklapa u sliku Vasilija kakva je u hronici stvorena. Konačno, zaključujemo da su ovi izvori u vrlo slaboj vezi sa istorijskom stvarnošću Mihaila i Vasilija. U njima se lako manipuliše narativnim tokom kako bi se postigli određeni ciljevi. Ono što nam se nedvosmisleno nameće je to da mi kao čitaoci imamo sopstvenu ulogu u razotkrivanju želje ili, pak, njenog poricanja.

* Vasilije Makedonac se slavi kao svetac (sic!) u pravoslavnoj crkvi, 29. avgusta.
** ''dvosmislenost'' (prim. prired.)

Fus note:

1.Vidi R. J. H. Jenkins, ''Constanti VII's Portrait of Michael III '', Bulletin de l' Académie Royale de Belgique. Classe des lettres et scienses morales et politiques, peta serija, 34 (1948), 71-7, pos. 76, preštampano u Studies on Byzantine History of the 9th and 10th Centuries (London 1970), I, i takode od njega Byzantium. The Imperial Centuries AD 610-1071 (London 1966), 165.

2. Koristim termine homoseksualan i heteroseksualan samo zato što su zgodni; ne želim da impliciram bilo šta u vezi sa vizantijskom seksualnom samosvešću. Za raspravu o terminološkim problemima vidi rad Diona Smitha u ovoj knjizi.

3. Za tekst Žitija Vasilijevog, koje predstavlja petu knjigu hronike Teofanovog nastavljača, vidi Theophanes Continuatus, ed. I. Bekker CSHB (Bonn, 1838), 211-353. Za komentar prirode žitija vidi npr. R. J. H. Jenkins, ''The Classical Background of the Scriptores Post Theophanem'', DOP 8 (1954), 13-30, preštampano u Studies on Byzantine History, IV. Primetiti da hronika Teofanovog nastavljača takođe sadrži opis vladavine Mihaila III (četvrta knjiga), Theophanes Continuatus, 148-211. Za bibliografiju logotetske tradicije i njenih složenosti vidi A. Markopoulos, ''Sur les deux versions de la chronographie de Symeon Logothete'', BZ 76 (1983), 279-84, 279 beleška 1. Ovde ću ja uputiti na hroniku nastavljača Georgija Monaha kao predstavnika logotetske tradicije, u Theophanes Continuatus, ed. Bekker, 761-924. Dalje vidi P. Karlin-Hayter, ''Le De Michele du logothčte. Construction et intentions'', B 61 (1991), 365-95. Za vladavinu Mihaila III imamo i Genesijev opis, vidi A. Lesmueller-Werner i H. Thurn, Iosephi Genesii Regum Quattuor. CFHB 14 (Berlin i Njujork 1978). Dalje vidi P. Karlin-Hayter, ''Études sur les deux histoires du rčgne de Michel III'', B 41 (1971), 452-96, preštampano u Studies in Byzantine Political History (London 1981), IV.

4. Za pitanja hronologije Vasilijevog života vidi na primer E. W. Brooks, ''The Age of Basil I'', BZ 20 (1911) 486-91; N. Adontz, ''L'âge de l'empereur Basile I (867-886)'', B 8 (1933) 455-500.

5. Život navodi Vasiliskin, dok logotetska tradicija navodi Vasiliskijan.

6. Za najnovije razmatranje vidi P. Karlin-Hayter, ''L'enjeu d'une rumeur'', JÖB 41 (1991), 85-111; S. Tougher The Reign of Leo VI (886-912) (Leiden, New York i Köln, 1997), pogl. 2.

7. Teophanes Continuatus, 842 pogl. 8. Moguće je ove postupke tumačiti kao politički motivisane, ali to je moglo da ima ličnu dimenziju.

8. Jenkins, ''Portrait'', 76.

9. Jenkins, Imperial Centuries, 165. Vidi i Imperial Centuries, 198-9 za Jenkinsove komentare o Mihailovom bezdetstvu.

10. M. E. Mullett, ''Byzantium: A Friendly Society?'', Past and Present 118 (1988), 3-24, posebno 10-11.

11. Mullett, ''Friendly Society?'', 77 beleška 41.

12. J. Boswell, The Marriage of Likeness: Same-Sex Unions in Pre-Modern Europe (London, 1995), posebno 231-9.

13. Vidi Karlin-Hayter, ''Rumeur'', 88, i 88-9 beleška 9.

14. E. Gibbon, The History of the Decline and Fall of the Roman Empire, tom 5, gl. 48 (tom 3 [London, 1994], 47-8). Obratiti pažnju da Gibbon kaže i ovo: ''Neprirodne želje koje su degradirale čak i ljudskost kod Nerona, izbrisane su s lica zemlje; pa ipak, Mihailo je svoju snagu crpeo iz popuštanja ljubavi i neumerenosti.''

15. Za prevod vidi Pesme, u prevodu Ksenije Maricki-Gadanski, (Vršac 1999), 85.

16. Theophanes Continuatus, 243, gl. 20.

17. Theophanes Continuatus, 250-51, gl. 25. Jednostavnija verzija priče može se naći i u četvrtoj knjizi hronike Teofanovog nastavljača: Theophanes Continuatus, 208, gl. 44. Primetiti da Boswell, Marriage of Likeness, 238 prim. 93, pogrešno identifikuje ''lepog dečaka'' kao Grila.

18. Jenkins, ''Portrait'', 75 i bel. 8.

19. Vidi na primer Dion Kasije, Epitome, knjiga LXII, 28. 2-3, prev. E. Carey, Dio's Roman History, tom 8 (London i Cambridge MA, 1968), 134-7; Svetonije, Neron, XVIII i XXIX, prev. J. C. Rolfe, Suetonius, II (London i Cambridge MA, 1950), 130-33.

20. Karlin-Hayter, ''Rumeur'', 88-9 bel. 9.

21. Theophanes Continuatus, 835-6, gl. 33.

22. Theophanes Continuatus, 820, gl. 10.

23. Theophanes Continuatus, 224-5, gl. 9

24. Boswell, Marriage of Likeness, 234.

25. Za raspravu o ovom obredu, vidi rad Diona Smythea u ovoj knjizi.

26. Theophanes Continuatus, 226-8, gl. 11.

27. Vidi Theophanes Continuatus, 819-20, gl. 9. Za Boswellovu raspravu o ovoj epizodi vidi Marriage of Likeness, 231-4.

28. Primetiti da verzija Lava Gramatika ima samo dva pohoda na trem, što izgleda manje zadovoljavajuće, Leonis Grammatici, Chronographia, ed. I. Bekker, CSHB (Bonn, 1842), 233-4.

29. Vidi Theophanes Continuatus, 842-3, gl. 10.

30. Vidi N. Adams, The Latin Sexual Vocabulary (London, 1982), 14-15, 75.

31. Boswell, Marriage of Likeness, 236.

32. Vidi Theophanes Continuatus, 223-4. gl. 9.

33. Na šta ukazuje C. Mango, ''Germia: A Postscript'', JÖB 41 (1991), 297-300, posebno 299.

34. Boswell, Marriage of Likeness, 233.

35. Vidi indikacije o tome i kod Liutpranda, kao što je primetio Boswell, Marriage of Likeness, 238.

36. Theophanes Continuatus, 825, gl. 18.

37. Theophanes Continuatus, 832, gl. 30. Primetiti da ove recenice nema kod Lava Gramatika, LG, 246.

38. Boswell, Marriage of Likeness, 237 i bel. 91.

39. Boswell, Marriage of Likeness, 237 i bel. 87.

40. Mullett, ''Friendly Society?'', 11 bel. 41.

41. Karlin-Hayter, ''Le De Michale'', 391.

Izvor: Desire and Denial in Byzantium. Papers from the Thirty-first Spring Symposium of Byzantine Studies, University of Sussex, Brighton, March 1997. Edited by Liz James.

Prevod: A. G.

Prevod fusnota: AngraMaina