www.gay-serbia.com
|
www.gay-serbia.com |
|
Ljubavna pisma Čajkovskog
nećaku Bobu Davidovu |
||||
 |
||||
Preveo i priredio: AleXandar Mnogi gej muškarci širom sveta ljubitelji su muzike Petra Iliča Čajkovskog (1840-93) jer u njoj osećaju svu čežnju i očaj jednog homoseksualca u homofobičnom svetu. Mada je bio jedan od velikih muzičkih mislilaca ono po čemu će ostati zapamćen jeste melodičan lirizam i patnja toliko "čujna" u njegovom delu, pre nego po kompleksnosti ili briljatnosti kompozicija. Sve donedavno ruski muzikolozi su poricali homoseksualnost Čajkovskog i po ruskim arhivama još uvek je mnogo materijala koji čeka na objavljivanje. Među njegovim ljubavnicima bili su Aleksej Apuktin iz studentskih dana (1867-70); Vladimir Šilovski, bogati mladić koga je takođe upoznao na moskovskom konzervatorijumu između 1868-72, i koji je finansirao nekoliko njihovih zajedničkih putovanja; Aleksej Sofronov njegov sobar od 1872. pa do kraja života; njegov učenik Eduard Zak koji se ubio 1873. (i koji ga je inspirisao da komponuje Romea i Juliju); Jozef Kotek, sredinom sedamdesetih godina 19. veka; njegov sestrić Vladimir Davidov (drugi sin njegove sestre Alexandre) osamdesetih i devedesetih godina 19. veka, kome je posvetio Patetičnu simfoniju (1893); i mladi pijanista Vasilij Sapelnikov koji je sa njim išao na turneju po Nemačkoj, Francuskoj i Engleskoj. Pored toga, u njegovom tajnom dnevniku ostale su zabeležene mnoge kratkotrajne veze. Na primer, 22. marta 1889. godine u dnevniku je zapisao da mu je u hotelsku sobu u Parizu "došao jedan crnac". Ali Čajkovskog je sopstvena seksualnost mučila, za razliku od njegovog brata Modesta, koji je takođe bio gej i koji je živeo relativno otvoreno sa svojim dečkom Nikolajem Hermanovičem Koljom (1868-1923), gluvonemim momkom o kome se Modest starao i sa kojim je živeo nekih sedamnaest godina počev od 1876. Za vreme krize srednjih godina u svojoj 36. godini, Petar je svom bratu pisao: Prolazim kroz jedan veoma kritičan period u životu. Kasnije ću ti pisati detaljnije, za sada ću ti jednostavno reći da sam odlučio da se oženim. Neizbežno je. Moram to da uradim, ne samo sebe radi već i zbog tebe Modeste, i svih onih koje volim. Mislim da su za nas obojicu naše sklonosti najveća i najnepremostivija prepreka ka sreći i mi se svim snagama moramo boriti protiv naših priroda. Što se mene tiče daću sve od sebe da se oženim ove godine i ako mi bude nedostajala neophodna hrabrost u svakom slučaju ću zauvek napustiti svoje navike. Ti svakako razumeš koliko je za mene bolno saznanje da me ljudi sažaljevaju i opraštaju mi kada zapravo nizašta nisam kriv. Koliko je grozno saznanje da me se oni koji me vole ponekad stide. Ukratko, razmišljam o braku ili već nekoj javnoj vezi sa ženom kako bih zatvorio usta bezvrednim kreaturama čije mi mišljenje ne znači ništa ali koji su u stanju da prouzrokuju patnju onima koji su mi bliski. Čajkovski se oženio Antoninom Miljakovom 1877. godine ali joj je otvoreno priznao da je ne voli mada joj je bio odani prijatelj. Ne iznenađuje što se ovaj brak završio katastrofalno posle samo nekoliko meseci, što je Čajkovskog dovelo do ivice nervnog sloma i pomoglo mu da prihvati svoju nepromenljivu seksualnu prirodu i prestane da samog sebe muči. Moguće je da se Čajkovski oženio Miljakovom da bi se utešio nakon što ga je odbio neki ljubavnik. U to vreme, bio je zauzet komponovanjem scene Tatjaninog pisma iz opere Evgenije Onjegin. On se vrlo jasno identifikovao sa Tatjanom koju je odbio njen ljubavnik Onjegin. Neposredno pre toga je odgovorio na pismo Miljakove i pristao da se sastane sa njom, ali u pismu bratu kaže da je radeći na operi u potpunosti zaboravio na nju: Nisam se više raspitivao o Miljakovoj. U potpunosti sam bio zaokupljen mislima o Evgeniju Onjeginu, to jest o Tatjani čije me je pismo i nagnalo da komponujem operu. Počeo sam da komponujem deo sa pismom, potaknut neodoljivom emocionalnom potrebom, u čijem žaru sam ne samo zaboravio na Antoninu Miljakovu, već i izgubio njeno pismo ili ga tako dobro sakrio da ga nisam mogao pronaći. Setio sam ga se tek kasnije kad sam dobio i drugo. Bio sam toliko zaokupljen kompozicijom i toliko se stopio s likom Tatjane da su i ona i sve oko nje počeli da postaju stvarnost za mene. Voleo sam Tatjanu i bio sam užasno ljut na Onjegina, koga sam doživeo kao jednostavno hladnog i bezdušnog. Kada sam dobio drugo pismo, postideo sam se, i čak počeo da se mrzim zbog mog ponašanja prema Miljakovoj. U drugom pismu gorko mi se žalila na to što nije dobila odgovor dodajući da ako i drugo pismo bude iste sudbine kao i prvo, jedino što joj preostaje jeste da sebi oduzme život. U mojoj glavi sve to se uklapalo u sliku Tatjane i činilo mi se da sam se poneo mnogo gore od Ogenjina. Ali, kada se konačno sreo sa Miljakovom, prvo što joj je rekao bilo je da "ne može da joj uzvrati ljubav". Jasno je da scenu sa srceparajućim pismom nije nadahnula Miljakova, već da ga je njegova identifikacija sa Tatjanom nagnala da pristane na brak sa Miljakovom, iz straha da ne bude bezdušan poput Onjegina. Tako njegova identifikacija sa ženom paradoksalno dovodi do toga da on odbacuje svoju želju za muškarcem ili, želju da ga želi neki muškarac poput Onjegina. Čajkovski je uvek bio nostalgičan za vreme svojih turneja po inostranstvu. Mrzeo je usamljenost velikih gradova i uvek je čeznuo da se vrati kući da bi bio sa voljenim nećakom - "mojim idolom" - koga je odredio za svog naslednika. Njegovo pismo Bobu iz hotela u Londonu iz maja 1893. pokazuje da je ova prepiska za njega bila svojevrsni pojas za spasavanje: Pišem ti s neizrecivim zadovoljstvom. Pomisao da će ovaj papir biti u tvojim rukama ispunjava me takvom radošću i tera mi suze na oči. Kasnije te godine Kolja je ostavio Modesta, i razmišljalo se o tome da u jednom stanu u Petrovgradu zajedno žive Modest, Petar i Bob. Ali to se nikada nije dogodilo, jer je u novembru 1893., manje od meseca dana nakon premijere Patetične simfonije, Čajkovski ubijen. Zvanično je saopšteno da je umro od kolere koju je dobio zato što je pio neprokuvanu vodu. Prvog novembra (po novom kalendaru), večerao je u jednom restoranu sa Bobom nakon što su gledali neku predstavu i insistirao da mu se donese čaša vode iako je bila nekuvana i uprkos protestima prijatelja. (Druga verzija je da je uleteo u kuću Modestovog stana da popije vodu uzvikujući - 'Koga je uopšte briga?!') Drugog novembra se razboleo a šestog je umro, od dehidracije izazvane povraćanjem i dijarejom i zbog otkazivanja rada bubrega. Ali smrt od kolere ne može se dogoditi tako brzo nakon infekcije i čak je i Rimski-Korsakov koji je došao u Modestov stan da mu oda poštu, pomislio kako je čudno to što stan nije dezinfikovan i to što je ljudima uopšte bilo dozvoljeno da poljube telo uprkos vladinim propisima da kovčezi u slučajevima kolere moraju biti zapečaćeni. Krenule su da kruže glasine o samoubistvu. Dvadesetih godina prošlog veka jedan od lekara koji ga je posećivao, Vasilij Bertenson, priznao je da se Čajkovski otrovao. Istinu o smrti Čajkovskog zapadu je otkrila Alexandra Orlova, ruski muzikolog koja je emigrirala u SAD 1979. godine. U ruskim muzičkim krugovima dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka (uključujući i ljude kao što je Alexandar Glazunov), znalo se da Čajkovski nije umro od kolere već da se ubio. 1966. godine Alexandar Vojtov, đak i istoričar sanktpeterburške pravničke škole, ispričao je Orlovoj šta se zapravo dogodilo. Njemu je 1913. godine udovica Nikolaja Jakobija ispričala kako čuva strašnu tajnu koju ne želi da sa sobom ponese u grob. U jesen 1893. vojvoda Stenbok-Fermor napisao je pismo caru Alexandru Trećem žaleći se na pažnju koju kompozitor poklanja njegovom (vojvodinom) mladom nećaku. Ovo pismo predato je činovniku Jakobiju da ga ovaj prosledi caru. Razotkrivanje bi značilo gubitak građanskih prava, proterivanje u Sibir i javnu sramotu ne samo za Čajkovskog već i za njegove kolege, bivše i sadašnje studente pravničke škole. Umesto da pismo prosledi caru, Jakobi je sazvao sud časti koji su sačinjavali stariji studenti i pozvao Čajkovskog u svoj stan. Jakobijeva žena čula je galamu iza zatvorenih vrata a nakon sastanka koji je trajao pet sati Čajkovski je nesigurnim korakom izašao iz sobe, vrlo bled i uznemiren. Kada su se ostali razišli Jakobi je svojoj ženi ispričao da je sud časti odlučio da od Čajkovskog zahteva da izvrši samoubistvo i da je on obećao da će se povinovati tom zahtevu. Dan, dva kasnije javljeno je da se razboleo. Natalija Kuznecova-Fladimova, unuka sestre žene najstarijeg brata Čajkovskog, Nikolaja, izjavila je da je ova priča istinita nakon što je 1987. godine pročitala tekst Orlove. Ona je rekla da joj je tu istu priču ispričala njena baka koja je 1955. godine umrla u dubokoj starosti. Njena baka takođe je rekla da je caru Alexandru Trećem inkriminišuće pismo pokazano nakon smrti Čajkovskog. Značaj koji je dat navodno zaraženoj čaši vode trebalo je da prikrije istinu o njegovoj smrti. Dejvid Braun, glavni biograf Čajkovskog, nazvao je to "javnim objašnjenjem za nešto što će tek da se dogodi". Najnoviji biograf Čajkovskog, Alexandar Poznanski, odbacuje priču o sudu časti jer ne veruje da bi tako nešto moglo da se dogodi u civilizovanom društvu kakvo je Rusija u to vreme bila. Poznanski čak ukazuje na to da je u dotičnoj školi bilo i drugih homoseksualaca, kao što je državnik Vladimir Mešesvski, koga je lično car uzeo u zaštitu nakon što je zaveo jednog trubača u carskom vojnom bendu. Međutim, pokušaj zavođenja sina grofa Stenboka mogao se smatrati mnogo štetnijim za javni imidž škole. U svakom slučaju, istoričar Simon Karlinski je dokazao da su sudovi časti zaista postojali u to vreme (mada su oni obično zahtevali podnošenje ostavke, kao u slučaju kada je na sud časti pozvan Čehovljev redaktor). Karlinski priznaje da ruski zakon protiv homoseksualnosti - tačnije, član 995 kojim se zabranjuje analni odnos među muškarcima - nije bio često primenjivan. Ipak, u vreme Čajkovskog dogodio se veliki skandal kada je jedan nastavnik koji je zaveo mnoge tinejdžere osuđen na petogodišnje progonstvo u provincijski gradić Seratov. (Najstroža predviđena kazna bila je progonstvo u Sibir na pet godina). Tolstoj u svojoj knjizi Uskrsnuće pominje slučaj jednog uglednog homoseksualca koji je izbegao zakonsku kaznu, i ovaj slučaj naziva 'trijumfom zla'. Drugim rečima homoseksualnost u Rusiji nije bila ni legalna niti poželjna, a reči samog Čajkovskog navedene na početku ovog eseja, ukazuju na to da je sumnja o homoseksualnosti često korišćena da se neko izloži javnoj sramoti. A on je često osećao stid ili u najmanju ruku žaljenje, povodom sopstvene homoseksualnosti, pišući na primer u svom dnevniku - 'šta da učinim da bih bio normalan?'. Enigmatski motiv Sudbine u njegovoj Četvrtoj simfoniji verovatno se odnosi na 'tragično prokletstvo' njegove homoseksualne orijentacije. Poznanski se ne bavi previše protivrečnostima priče o koleri koja je, kako se čini, izmišljena kako bi se prikrila istina i izbegla stigma samoubilačkog čina. Svi koji su u trenutku njegove smrti bili sa njim dali su protivrečne izjave o tome šta se zapravo dogodilo, a jedna lekarska izjava sugeriše čak da je Čajkovski zapravo umro dan ranije nego što je to objavljeno. Švajcarski muzikolog Alojz Moser (Aloys Mooser) i francuski akademik Andre Liške (André Lischke) su obojica došli do saznanja da je Glazunov potvrdio da je Čajkovski bio homoseksualac i da je izvršio samoubistvo, ali Poznanski odbacuje tvrdnje Bertensona i ostalih zbog toga što su nakon njihove smrti prenošene usmenim putem. Kada se svaka od tvrdnji pojedinačno preispitaju one deluju poprilično "neuverljivo", ali kako se svi iskazi međusobno potvrđuju uprkos tome što potiču iz različitih izvora, zajedno čine "ubedljiv" dokaz za tezu o samoubistvu Čajkovskog. U novembru 1993. na BBC je išao dokumentarac o smrti Čajkovskog pod naslovom Ponos ili predrasuda, u kome su govorili Orlova, Braun, Poznanski i Karlinski, kao i niz stručnjaka za rusku istoriju. Većina iznetih zaključaka išla je u prilog teoriji da je Čajkovski bio osuđen na smrt. Dr Džon Henri, britanski stručnjak za otrove, izneo je mišljenje da svi opisani simptoni bolesti Čajkovskog, dosta pouzdano ukazuju na trovanje arsenikom. On smatra da ljudi većinom znaju da akutna dijareja, dehidracija i prestanak rada bubrega nalikuje simptomima kolere te da je to olakšalo skrivanje pravog uzroka smrti. Postoji slična argumentacija vezano za istinu koja leži iza šeste i poslednje simfonije Čajkovskog - Patetične simfonije, koju neki smatraju za duboko enigmatičnu a neki pak za duboko samootkrivajuću: čežnja da se nešto razotkrije, osećaj tragičnosti sudbine, borba da se bude srećan izgubljena pred nepomirljivom sudbinom, potištenost, simbioza očaja i prkosa. Čajkovski je odlučio da ne ostavi detaljno programsko objašnjenje za ovo svoje najmračnije delo - "Neka ih nek pogađaju!", rekao je bratu Modestu. Poslednji stav, adagio lamentoso, profetski je ne samo što se tiče kompozitorove smrti već i smrti onoga kome je simfonija posvećena, Boba Davidova, koji je postao kurator muzeja Čajkovski u njegovoj kući u Klinu i koji je izvršio samoubistvo u 35. godini života. Petar Ilič Čajkovski Vladimiru Lvoviču Davidovu Njujork, 2. maj 1891. Stvari su otišle toliko daleko da je gotovo nemoguće pisati pisma. Nijedan slobodan trenutak, jedva da uspevam da vodim dnevnik. Išao sam na Nijagaru. Čim sam se vratio morao sam da posetim nekog Mejera u njegovom letnjikovcu i da odem u još nekoliko poseta za ono par preostalih slobodnih sati. Onda su me pozvali u restoran na ručak. Sve u svemu, bio sam užasno zauzet i potpuno sam mrtvosan. Večeras moram da odem na jednu veliku večeru i onda oko ponoći da odem za Baltimor. Sutra tamo imam probu i koncert, prekosutra u Vašingtonu, zatim u Filadelfiji, onda dva dana ovde, gde je sve moje vreme već isplanirano i zauzeto i konačno, 21. ujutru odlazim. O Bože! Hoće li taj srećni trenutak ikada doći? Za oko nedelju dana nakon što ti dobiješ ovo pismo ja ću biti sa tobom!!! Čini se kao neostvariva, nemoguća sreća! Pokušavam da što manje ramišljam o tome, da imam dovoljno snage da podnesem ove poslednje neizdržive dane. Ali upkos svemu mislim da ću se Amerike sećati s ljubavlju. Svi su bili preljubazni. Šaljem ti isečke iz nekoliko novina. Poneću ih još sa sobom. Mislim da ćeš više voleti da čitaš moj dnevnik nego ove kratke vesti iz mojih pisama. Grlim te svog. P.Čajkovski Za samo nedelju dana!!! Klin, distrikt Moskve 25. jun 1891. Bobe! Kao što sam i obećao javljam ti da sam sinoć dovršio skice za balet. Sećaš se kako sam se, kada si bio ovde, hvalisao kako imam još samo pet dana posla. Kako sam samo grešio, jer jedva da sam uspeo da ga dovršim za dve nedelje. Ne! Star čovek definitivno popušta. Ne samo da mu se kosa proređuje već je i bela kao sneg; ne samo da mu ispadaju zubi i ne može više da žvaće; ne samo da mu slabi vid i oči mu se zamaraju; ne samo da počinje da se vuklja na nogama već i jedina sposobnost koju poseduje počinje da bledi i nestaje ... Strašno se zamaram ako uveče čitam - uvek se završi užasnom glavoboljom. A ako ne čitam ne znam kako da noću ubijem vreme. Ovo (mislim na glavobolje usled čitanja), postaje ozbiljna prepreka za život na selu zbog čega sam odlučio da potražim mesto za život koje nije u predgrađu Petrovgrada već u samom gradu. Uopšte, mislim da bi bilo jednostavnije nastaniti se u Petrovgradu jednom za svagda. Sama mogućnost da ću moći više da te viđam neizmerno mi je važna. Voleo bih da znam šta ti radiš. Napiši mi makar par reči .... Klin, moskovski distrikt 22. jul 1891 Definitivno dolazim u Kamenku, jer iz tvog pisma osećam da bi ti voleo da ja dođem, a i zbog toga što strašno želim da te vidim ... Ti uopšte nisi kao neki prazan kofer. U njemu je mnogo stvari ali su još uvek u neredu i biće potrebno vremena da se razmisli i razvrstaju one koje su važne. Međutim, prestani da brineš, jer sve će se samo od sebe srediti. Uživaj u svojoj mladosti i nauči da koristiš vreme; što duže živim to me više plaši besciljna dokolica ovog neprocenjivog elementa života. Ti poseduješ izvanredan dar asimilovanja onoga što pročitaš, hoću da kažem, ne zaboravljaš stvari već ih stavljaš u neku vrstu mentalne ostave sve dok ti ne zatrebaju. Ja nemam takvu jednu ostavu. Da budem iskren - uopšte nemam memoriju. Grlim te idolu moj! P. T. Pariz 12-24 januar 1892. Osećam se užasno glupavo. Ovde ću biti još dve nedelje bez ičega što bi mi pomoglo da ubijem vreme. Mislio sam da će to biti lakše u Parizu nego na bilo kom drugom mestu ali, osim prvog dana, meni je dosadno. Od juče ne znam šta da smislim da bih se oslobodio zabrinutosti i dosade kao posledice besposlenosti ... Još uvek svoj boravak držim u tajnosti ... Često mislim na tebe i sanjam te, obično kako si tužan i depresivan. To je mojoj ljubavi prema tebi dodalo saosećajnost i zbog toga te još više volim. O Bože! Kako ovog trenutka želim da te vidim. Napiši mi pismo s koledža sa nekog dosadnog časa i pošalji ga na ovu adresu (14, Rue Richepanse). Zatećiće me ovde jer ovde ostajem još skoro dve nedelje. Grlim te ludačkom nežnošću Tvoj P. Čajkovski Klin 12.avgust 1892. Dragi moj Golubčiku! Upravo sam primio tvoje pismo i presrećan sam što čujem da si srećan. Može li biti da se jedno od mojih pisama zagubilo? Nisam baš često pisao ali sam pisao. Svom dušom čeznem da ti se pridružim i sve vreme mislim o tome. Ali, šta da radim? Sve je više komplikacija i posla svaki dan ... Tako da sve što mogu da kažem jeste da mi je nemoguće da krenem pre nego što završim sav posao u Moskvi. Grlim te dok te ne udavim !!! P. T. Moskva 14. avgust 1892. Upravo sam od Jurgensona dobio pariske fotografije i rekao mu da njih četiri pošalje tebi. Bilo mi je toliko drago da vidim koliko su verodostojne da umalo nisam zaplakao pred Jurgensonom. Podsetile su me koliko je jaka moja ljubav prema tebi ... O Bože! Koliko čeznem da te vidim. Grlim te P. Čajkovski Berlin 16-28 decembar 1892. Još uvek sam u Berlinu. Nemam dovoljno energije da bih otišao - posebno kad nema žurbe. Poslednjih dana sam razmišljao i razmatrao neke vrlo važne stvari. Svoju novu simfoniju posmatram savršeno objektivno i drago mi je što još nije izvedena; ostavlja vrlo nepoželjan utisak ... šta mi je činiti? Da zaboravim na komponovanje? Suviše je teško reći. I evo me, razmišljam i razmišljam i razmišljam, i nemam pojma šta da radim. Šta god da se desi ova poslednja tri dana bila su nesrećna. Ja sam, međutim, prilično dobro, i konačno sam odlučio da sutra otputujem za Bazel. Pitaš se zašto ti o svemu ovome pišem? Samo neodoljiva želja da ćaskam sa tobom ... Vreme je prilično toplo. Mogu da te zamislim kako sediš u sobi, u oblaku mirisa, skoro da se ugušiš, radeći školske zadatke. Kako bih samo voleo da sam u toj sobi! Prenesi moju ljubav svima. Grlim te P.Čajkovski Kad bih samo mogao da ostvarim svoju tajnu želju, sve bih ostavio i krenuo kući. Klin 11. februar 1893. Ako ne želiš da pišeš barem pljuni na parče papira, stavi ga u koverat i pošalji mi. Uopšte ne misliš na mene. Bog nek oprosti - sve što sam želeo je samo par reči od tebe. Noćas putujem za Moskvu. Koncert će biti 14og. U Nižnji Novgorod putujem 15og gde ostajem neka tri dana a odatle pravo za Petrovgrad. Negde pri kraju druge nedelje Velikog posta biću sa tobom. Želim da ti pričam o divnom stanju u kome se nalazim što se tiče mojih dela. Znaš da sam uništio simfoniju koju sam komponovao i delom jesenas orkestrirao. I dobro je što jesam! Nije bilo ničeg zanimljivog u njoj - prazan komad zvukova, lišen nadahnuća. Sada, na putovanju, dobio sam ideju za novu simfoniju, ovaj put s programom, ali programom koji će biti zagonetka za sve. Neka pokušaju da je razreše. Zvaće se Programska simfonija br.6 (Modest je predložio naslov koji je na kraju usvojen - Patetična simfonija). Simfonija je potpuno prožeta mojim bićem i veoma često lijem suze tokom putovanja. Pošto sam se vratio seo sam da zabeležim osnovnu ideju i rad tako napreduje da je prvi stav bio gotov za manje od četiri dana, a ostali se pomaljaju u mojoj glavi. Polovina trećeg stava takođe je gotova. Biće mnogo toga novog u formi ovog dela a finale neće biti u brzom alegru već u sporom adađu. Ne možeš ni da zamisliš moju sreću sada kada sam ubeđen da vreme nije zauvek izgubljeno i da još uvek mogu da stvaram. Naravno, možda grešim, ali mislim da nije tako. Molim te, ne govori nikome, osim Modestu. Namerno sam pismo adresirao na koledž, tako da ga niko ne može pročitati. Da li te sve ovo uopšte zanima? Ponekad mi se čini da te uopšte ne zanima i da nemaš razumevanja za mene. Zbogom, dragi moj .... Tvoj P. Čajkovski London 17-29 maj 1893. Pišem ti s neizmernim zadovoljstvom. Pomisao da će ovaj list hartije biti u tvojim rukama ispunjava me radošću i tera mi suze na oči. Zar nije zanimljivo to što samog sebe dobrovoljno stavljam na sve ove muke? Zbog kog đavola mi je to potrebno? Juče sam nekoliko puta poželeo da pobegnem. Ali, nekako me je bilo sramota da se vratim praznih ruku. Juče su moje muke dostigle takav intezitet da sam izgubio i apetiti i san, što mi se retko dešava. Patim ne samo od bola i dekoncentracije što se neda izraziti rečima (u mojoj novoj simfoniji ima jedno mesto za koje mislim da odlično izražava ovo stanje), već i od nekog nejasnog osećaja straha i sami đavo zna od čega sve još. Fizički simptomi su bolovi u dnu stomaka i bol i slabost u nogama. Tako da je ovo definitivno poslednji put da prolazim kroz sve ovo. Od sad pa ubuduće pristaću da negde idem samo za veliki novac i ne na duže od tri dana ... Klin 3. avgust 1893. U poslednjem pismu Modestu žalim se kako ne želiš da znaš za mene, a sad se i on ne javlja, i sve moje veze s tvojim okruženjem su potpuno pokidane ... Ono što me rastužuje je to što se tako malo zanimaš za mene. Može li biti da si ti toliki egoista? Međutim, oprosti mi, neću te više gnjaviti. Simfonija koju nameravam da ti posvetim (mada sada više nisam siguran da ću to učiniti), napreduje. Vrlo sam zadovoljan muzikom ali ne baš i instrumentacijom. Ne ispada onako kako sam se nadao. Biće pomalo konvencionalna i neće biti iznenađujuće ako ovu simfoniju budu zloupotrebljena i neshvaćena - što se i ranije dešavalo. Ali, ja je definitivno smatram za svoju najbolju, i nadasve svoju najiskreniju kompoziciju. Volim je onako kako nikad nisam voleo nijedno svoje muzičko čedo. ... Krajem avgusta moraću da idem u inostranstvo na nedelju dana. Da znam da ćeš u septembru još uvek biti u Verbovki, voleo bih da dođem početkom meseca. Ali, ne znam ništa o tebi. Grlim te svom svojom ljubavlju. P.Čajkovski SOURCES:
Piotr Ilyich Tchaikovsky, Letters to his Family: An Autobiography,
trans. Galina von Meck; with additional annotations by Percy
M. Young (London: Dennis Dobson, 1981). English translations
copyright Š 1973 by Galina von Meck. The Diaries of Tchaikovsky,
trans. Wladimir Lakond (New York: W. W. Norton & Company,
Ind., 1945). David Brown, Tchaikovsky Remembered (London and
Boston: Faber and Faber, 1993). |
||||
