INTERVJU SA FERDIJEM - GEJ INDONEŽANINOM

Razgovor vodila: Ivana Pražić

	Jürgen Krämer: Balinežanin

Ferdi Tađib (Ferdi Thajib), mladić u kasnim dvadesetim, već četiri godine živi u Džogdžakarti. U Džogdžu je došao na studije. Međutim, vremenom je zavoleo život u ovom centralnojavanskom gradiću, univerzitetskom centru četvrte države po broju stanovnika na planeti, Indonezije.

      Ferdi je rođen u Džakarti, gde je i proveo najveći deo života, što mu je bilo dovoljno da shvati da mu život u tom višemilionskom gradu ne prija. Ono što Ferdija odbija u Džakarti je slika svakodnevnog života na licima ljudi koji ga okružuju. Slika ljudi koji besomučno, gotovo pomahnitalo jure tamo-amo svakog dana svog života, puneći autobuse i ostala sredstva javnog prevoza stresom koji se gomila u nastojanju da budu što je moguće „strpljiviji“ i „civilizovaniji“...  Iako u Džogdži živi već nekoliko godina, u Džakartu odlazi najređe jednom u dva meseca. I to raznoliko: budući da studentski život i ovde podrazumeva hroničnu besparicu, neretko je uspevao da sretne vozače autobusa koji bi, puni razumevanja za njegov položaj, pristajali da ga povezu  kući bez plaćene karte...

Od kakve je pomoći bila Džakarta u procesu tvoje samoidentifikacije kao gej osobe? Taj ogromni, užurbani grad u kome, pretpostavlja se, živi mnoštvo ljudi otvorenog duha mora da ima i odlično organizovanu gej zajednicu...

              Do svog gej identiteta ja sam došao prilično kasno. Imao sam oko 22 godine, što znači da je to bilo pre, otprilike, 7 godina... Ipak, to je bio pravi coming out... Prve gej kontakte sam ostvario preko interneta. U Džakarti je veoma teško uspostaviti lični kontakt s ljudima. To je grad koji zahteva mnogo vremena: razdaljine su zastrašujuće, tako da je često nemoguće lično upoznati nekog. Dodatnu prepreku predstavlja i to što većina mojih gej prijatelja i dalje stanuje s roditeljima, što je bio i moj slučaj dok sam živeo u Džakarti. Internet, tako, predstavlja jedini prostor za upoznavanje novih ljudi...

              Pre nego što sam došao u Džogdžu, ja sam već uspostavio kontakt s nekim ljudima odavde putem interneta. I tako, jedan od ljudi koje sam na taj način upoznao, i koji mi je postao blizak prijatelj, me je uveo u mrežu svojih prijatelja. Većina njih nije iz Džogdže. Ovde su došli na studije iz najrazličitijih krajeva zemlje. Neki su već završili studije, drugi još studiraju, treći su pronašli posao ili neki drugi način da ostanu u Džogdži. Moj društveni život u gej zajednici zapravo je počeo u Džogdži...

Da li je tvoj coming out bolje prošao u okviru zajednice u Džogdži, daleko od porodice? Da li ti je Džogdža donela takvu vrstu olakšanja?

              Tačno je da je udaljenost od porodice pojednostavila stvari. S druge strane, ono zbog čega je moj coming out u Džogdži tako ugodno prošao jeste činjenica da se većina gej ljudi koje upoznajem ovde oseća sasvim dobro u vezi sa svojim gej identitetom. Znaš na šta mislim, je l’ tako? Kad se nađeš u okruženju gde se svi osećaju dobro u vezi sa svojim identitetom, to deluje inspirativno. U tom periodu sam upoznao neke ljude koji su već imali coming out u porodici. Neki od njih su, čak, zvali roditelje da dođu u Džogdžu kako bi ih upoznali s partnerom. Ja sam bio više nego zaprepašćen ovdašnjom otvorenošću! Tim pre što vlada mišljenje da bi centralnojavanski gradić kao što je Džogdžakarta zasigurno morao da bude konzervativan, budući da je tradicija ovde i dalje jaka...

              I tako, ja sam u jednom trenutku odlučio da svojim roditeljima saopštim da sam gej. Pa (smeh), to nije prošlo baš onako kako sam očekivao. Bilo je prilično dramatično! Moji roditelji i dalje očekuju od mene, ili bar priželjkuju, da ponovo postanem „normalan“...  Ali im ja stalno govorim da ja to ne mogu. Objašnjavam im da to nije zbog toga što ja to ne želim, već da ne mogu da lažem da to mogu da postanem kad uopšte nisam siguran da je to moguće. To sve im govorim zato što mi smeta pomisao da moram da lažem u vezi s tim što sam gej. I tako, ponavljam im da ne mogu više da ih lažem, niti da dajem obećanja koja ne mogu da ispunim...

Veoma hrabar potez... Odlučio si da kažeš roditeljima istinu, bez obzira na posledice...

              U početku, moji roditelji nisu ni znali šta znači biti „gej“. Oni pripadaju srednjoj klasi, žive u predgrađu, jedini izvor informacija za njih je televizija i nisu nimalo kritični prema stvarima koje ne funkcionišu u ovoj zemlji. Kad su se, konačno, osvestili, prva reakcija im je bila bes. Bili su veoma ljuti. I to najpre na sebe kao roditelje. Mislili su da su odradili loš roditeljski posao. Iako me porodica nije odbacila zato što sam gej, svi se trude da tu činjenicu ignorišu. Obično kažu nešto kao: „Hajde da ne pričamo o tome, nemoj to da pominješ...“

               Mislim da je moj coming out na neki način predstavljao priliku za moje roditelje da nauče nešto više o meni. Kao dete i tinejdžer, ja sam bio prilično povučen i nikada im nisam govorio ništa o sebi. Posle coming out-a, ja sam pokušavao da s njima što više razgovaram, ali to nije išlo kako treba. U stvari, shvatam da sam ja priželjkivao da oni u rekordnom roku prihvate moj gej identitet. Naravno, to se nije dogodilo, zato što stvari obično i ne idu tako lako...  I tako, ja i dan-danas radim ono što sam oduvek radio: nastojim da se uklopim u ulogu njihovog sina. To je slika koju oni imaju o meni, i koju se ja trudim da ispunim.

Kakav odnos imaš s braćom/sestrama?

              Imam samo sestru... Umalo da zaboravim: ja sam, zapravo, prvo saopštio majci da sam gej. Uspostavljen je dogovor da to ne kažem nikom drugom u porodici. Mislim da moja sestra sigurno već zna, iako joj ja ništa nisam rekao. A i nemam nameru da joj išta objašnjavam. Bilo kako bilo: iako moji roditelji ne podržavaju činjenicu da sam gej, oni stoje iza svega ostalog čime se ja bavim. To uključuje studije, moju odluku da se ne vratim u Džakartu, kao i da ne tražim posao u državnoj službi. Isto tako, ni na koji način me ne prisiljavaju da se oženim. Sve u svemu, moram da kažem da stvari ne stoje tako loše. Mislim da treba da cenim to što me ne teraju da radim stvari koje ne želim...

Ferdi, kakav je tvoj odnos prema religiji?

              Ja sam musliman, ali ne aktivan, već sekularan u svojoj veri. Kao mali, imao sam privatne časove iz veronauke, učitelja koji me je podučavao čitanju svetih tekstova. Uz njega sam dobio osnovno znanje iz religije, koje mi je kasnije omogućilo da samostalno interpretiram svete tekstove. Naučio me je i kako pravilno da se molim, odnosno klanjam, a upoznao me je i sa sistemom muslimanskog zakona. Mogu da kažem da sam stekao izvesno znanje o islamu i njegovim zakonima. Bio sam dobar učenik, koji je uvek i na sva pitanja znao tačan odgovor. Tako sam, na primer, napamet znao učenja proroka.

              Ipak, vremenom sam počeo da dovodim u pitanje praktikovanje vere. Iako sam kao dečak praktikovao islam – redovno sam se molio i postio za vreme Ramadana – nikako nisam mogao da povežem ono što vera uči sa stvarnošću sveta koji me okružuje. „Toliko se loših stvari stalno dešava“, mislio sam tada, „toliko je nepravde i nasilja svuda naokolo“. I tako, kao tinejdžer, ja sam prestao da verujem. U to vreme sam počeo puno da čitam, kao i da religiju dovodim u pitanje sve dok nisam i zaista prestao da verujem i da je upražnjavam. Međutim, sad sam se nekako pomirio s islamom. Pomirio sam se s idejom boga zato što mi je ta ideja potrebna. Potrebna mi je ta vrsta duhovnosti i komunikacije. Ipak, ja i dalje imam ozbiljnih problema s organizovanom religijom i veoma sam kritičan u odnosu na njenu politički dimenziju. Kad odem u džamiju i čujem šta se tamo uči, osećam se jako otuđenim jer smatram da se u najvećem broju slučajeva ta učenja mogu izjednačiti s manipulacijom. Da stvar bude gora, u pitanju je manipulacija masom...

              Interesanto je, i uočljivo, da moji prijatelji takođe odbacuju islam. Pre dve godine, bio sam u prilici da posetim prijatelja u Singapuru. Njegov poznanik me je pozvao da prisustvujem posebnoj liturgiji. Nije mi bilo jasno o čemu se radi, ali sam odlučio da odem. Događaj se održavao u nekom starom bioskopu, gde stariji ljudi igraju karte, i gde se puštaju filmovi B produkcije. Odmah sam shvatio da je prostor prepun ljudi različitih vera – bilo je tu hinduista, hrišćana, muslimana... U pitanju je bila neka vrsta „gej“ liturgije, mada se vodila pod nazivom „crkve u zajednici“. Prisustvovao sam tome kako ljudi i žene tu i na tom mestu ponovo otkrivaju svoju religioznost i dovode je u vezu sa svojim gej/lezbijskim identitetom....  Mole se bogu i očekuju pomoć od njega. Zaista neverovatno iskustvo! Ipak, i posle toga, ja nisam prestao da se pitam da li je to i jedini način da se uspostavi veza sa sopstvenom religioznošću. Ako ste gej i religiozni u isto vreme, zar je zaista neophodno ustanoviti zajedničku osnovu za te dve stvari? Zar ne postoji ništa između?

Da li je to iskustvo bilo dobro za tebe? Šta si uzeo iz toga?

              Iskustvo je, u svakom slučaju, bilo odlično! Pre odlaska u Singapur, između mene i mojih prijatelja u Džogdži nije bilo velike razlike – kao i oni, i ja sam veoma radikalno odbacivao boga u to vreme. I bio sam veoma ciničan po pitanju religije. U tom periodu, religija, bog, duhovnost – to, po meni, uopšte nisu bile opcije za homoseksualca. Isključivao sam mogućnost da se bude gej i religiozna osoba istovremeno. Vremenom, međutim, knjige koje sam čitao pomogle su mi da budem otvoreniji prema religioznosti. Shvatio sam da, ukoliko želim da shvatim sopstvenu religioznost, treba da razgovaram sa što više ljudi i pokušam da sagledam na koji način oni percipiraju i praktikuju religiju. Razmišljao sa da će iskustvo drugih ljudi i pokušaj da se do tog iskustva dođe biti od pomoći i meni na putu da pronađem način prihvatanja religioznosti koju nosim u sebi...

              Drugim rečima, čini mi se da većina ljudi pokušava da uspostavi neki kontakt sa sopstvenom duhovnošću. Jedan od načina da se to učini svakako je i religija. Uopšte uzevši, ljudi nisu spremni da žrtvuju bilo koji deo identiteta da bi istražili sopstvenu duhovnost, što je problematično kad je deo tog identiteta homoseksualnost. Neretko se dešava da se heteroseksualne osobe muslimanske veroispovesti zapanje kad čuju da se ja, kao homoseksualac, smatram muslimanom i prihvatam islam kao veroispovest. „Zar ne misliš da tu postoji konflikt savesti?“ pitaju me. Ja im odgovaram pitanjem: „Zar bi trebalo tako da mislim?“ Konflikt nastaje ako se islam posmatra isključivo kao politizirana institucija okružena intenzivnom političkom manipulacijom. Međutim, posmatran kao religija, islam je, u stvari, manje rigorozan i isključiv nego što se to obično tvrdi. Islam nudi prostor u kom je postojanje različitosti moguće...

Na koji način je homoseksualnost sankcionisana u islamu?

              Zapravo, postoji mnoštvo različitih interpretacija Kurana. Svaka ideološka pozicija nameće određeno tumačenje poruke svetih tekstova i proglašava ga jedinim validnim i istinitim, čime ukida legitimitet svim drugim tumačenjima. Što, naravno, za sobom povlači dugoročne političke posledice. Tako, recimo, postoje različite interpretacije grehova grada Sodome zbog kojih su njegovi/e stanovnici/e bili kažnjeni. Neki tvrde da su se gresi grada očitovali u mnogobrojnim silovanjima, kad su muškarci primoravani na seks s drugim muškarcima. Drugi, opet, navode da je osnovni greh koje je stanovništvo činilo predbračni seks (kako hetero, tako i homoseksualni) i da je kazna usledila upravo zbog toga. Naime, poznato je da se vanbračni seksualni odnos u islamu smatra grehom podjednako ozbliljnim kao što je konzumacija alkohola. Pa ipak, kao što znaš, neki ljudi i žene muslimanske veroispovesti ipak piju alkohol. I zbog toga ne bivaju izloženi batinanju.

              Postoje uticajni muslimani koji veoma dobro uviđaju potencijal sadržan u različitim mogućnostima tumačenja islama, koji bi lako mogao biti iskorišćen da se ova religija transformiše. Jednom prilikom, ja sam upoznao ulamu koji je bio direktor jedne islamske škole u tom trenutku. Taj čovek mi je rekao da on priznaje postojanje homoseksualnosti u islamu. Upitao sam ga da li bi bilo moguće da da takvu izjavu na nivou institucije, ne samo kao pojedinac. Odmah je isključio tu mogućnost, rekavši da je prerano za takve promene, pogotovo imajući na umu mogućnost izbijanja verskog nasilja.

Da li je, prema tvom mišljenju, nasilje nad homoseksualcima u Indoneziji široko rasprostranjeno?

              Mislim da se ovde više radi o mačizmu i tako shvaćenoj „muškosti“, koja se doživljava kao ideal rodnog ponašanja. Rasprostranjeno je uverenje da je velika sramota za muškarca da se ponaša feminizirano. Ipak, retko se dešava da nasilje pređe prag verbalnih osuda...

              Nažalost, relativno nedavno je u Aćehu (Sumatra) izbio talas nasilja u kom je ubijen jedan homoseksualac. Poznato je da je u toj oblasti islamski zakon veoma važan, presudan politički činilac. S druge strane, na Javi je sasvim drugačija situacija. Doduše, 2001. godine, što je bilo dve godine pre nego što sam ja došao u Džogdžu, održano je zajedničko veče solidarnosti za gej, lezbijske i transdžender osobe. Militanti muslimani organizovali su reakcije protiv okupljanja, uključujući i fizičko nasilje protiv osoba neheteroseksualne orijentacije. Ipak, i pored ovog incidenta, meni se čini da se homofobija na Javi pretežno manifestuje u vidu političke opresije, a ne toliko kao otvoreno fizičko nasilje. U trenutku izbijanja pomenutog događaja, hrišćanska zajednica u Džogdži je takođe fizički napadana. Sve to nasilje je za cilj imalo da izazove utisak političke nestabilnosti kako bi se zbacila tadašnja vlada, tako da je i do tog trenutka bezbedna Džogdža postala mesto opasno za život.

              Bilo kako bilo, pomenuti događaji ostavili su dugotrajne posledice. Neheteroseksualna zajednica u Džogdži je bila toliko zastrašena da je dugo posle toga izbegavala organizovanje bilo kakvih javnih okupljanja. Iza tolikog odbijanja zajednice da bude vidljiva u javnosti stoje jednostavni razlozi: trauma izazvana događajima iz 2001. godine.... U jednom trenutku, NVO pod nazivom „Pelangi“ ("Duga") osnovanog pod okriljem Gađah Mada Univerziteta, a koji je tesno sarađivao s Nacionalnim odborom za ljudska prava u Džakarti, organizovao je javnu diskusiju na temu ljudskih prava. Međutim, posle samo nekoliko meseci postojanja, taj NVO se raspao zbog unutrašnjih nesuglasica, nakon čega je usledio dug period zatišja na aktivističkoj sceni...

              I onda, posle gotovo godinu i po dana od ozloglašenog incidenta, ja sam odlučio da pokušam da organizujem Queer Movie Festival u Džogdži. Pokušao sam da ubedim prijatelje u Džogdži da probamo da organizujemo festival. Rekao sam im da su se stvari odavno smirile i da, ukoliko i bude izvesnih problema, to će biti dokaz da sam ja pogrešio, a da su oni bili u pravu. Takođe sam pokušao da im objasnim kako je važno da ne odustajemo, već da pokušamo da festival organizujemo svake godine, i to sve dok ga društvo u Džogdži ne bude prihvatilo. U pokušaju da organizujemo festival, mi smo kontatirali čitavo mnoštvo kulturnih organizacija i udruženja u Džogdži. Neke od njih su odlučile da nam pomognu i omoguće nam prikazivanje filmova, dok su neke druge odbile da učestvuju. Što je sasvim u redu. Konačno, festival je održan. Počev od 2005. godine, u Džogdži je održano tri Queer Movie festivala....

Da li je bilo otvorenog nasilja, pretnji i tome slično do sada?

              Do sada nije bilo ničeg od toga. Prvi festival je ličio na „dok ne probaš, ne znaš“ verziju. Organizacija je tekla tiho, bez pompe, u tajnosti, a festival je promovisan tako što su informacije kružile od usta do usta. Prve godine, festival je posetilo nekih 500 ljudi. Sledeći festival imao je mnogo više posetilaca. To je, u stvari, bila kombinacija dva događaja: festival queer filma i izložba fotografija na temu pornografije. U tom trenutku je, doduše, bilo izvesnih pritisaka na mene od strane vođe jedne muslimanske aktivističke grupe. Iako nije bilo otvorenih pretnji, ta osoba mi je predložila da uputim zvaničan poziv svim muslimanskim aktivističkih grupama u gradu koje će, zauzvrat, poslati svoje obezbeđenje i omogućiti da čitav događaj protekne u redu. Ta osoba je tvrdila da će sve muslimanske aktivističke organizacije prodržati događaj. Rekao sam da ću razmisliti o njegovom predlogu. Na tome je i ostalo. Na svu sreću, nije bilo nikakvih posledica...

Da li misliš da su nastupila neka „nova vremena“? Ili je Džogdža loš primer, zbog svoje otvorenosti?

              Ako je tema gradska kultura na Javi, Džogdžakarta je idealan primer....  Naravno, na Baliju ima boljih primera, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog religije – Balinežani su, većinom, hinduisti. Osim toga, Bali je izložen snažnom uticaju zapada zbog turizma koji na tom ostrvu cveta. Ipak, gej, lezbijski i transdžender aktivizam postaje sve vidljiviji u većim gradovima Jave. Međutim, čim pomislim na ruralne oblasti Jave i ostalih delova Indonezije, jasno mi je da je situacija sasvim različita od one u gradovima.... O situaciji na Papui i drugim oblastima Indonezije ja nisam dobro informisan. I pored toga, može se reći da svugde postoji tendencija da se neheteroseksualno stanovništvo naseljava u gradovima.

Pored toga što se baviš gej aktivizmom, ti si u Džogdži poznat i kao inicijator i koorganizator najrazličitijih kulturnih događaja....

              Istina je da se bavim mnogim stvarima koje bi se mogle nazvati „interdisciplinarnim“. U osnovi, meni je drago da učestvujem u svakoj aktivnosti koja je u skladu s mojim interesovanjima. Često sam zamoljen da pomognem u organizovanju raznih kulturnih dešavanja, koja uključuju izložbe fotografija, radionice o kratkometražnom filmu, diskusije na temu homoseksualnosti, itd. Možda baš zato što sam gej, a možda i iz nekih drugih razloga, ne znam [smeh]... Osim toga, ja pišem prozu i kratke priče, a sarađujem i s pojedinim NVO-ima. Tema mog mastera je vezana za kulturološke studije. Ipak, na mojim studijama nije se nudilo nikakvo znanje vezano za homoseksualnost. Mi smo čitali o postkolonijalizmu i postmodernizmu, ali mi je i to dalo uvid u neke delove moje ličnosti koje do tog trenutka nisam osvestio. Za vreme master studija, koje smatram korisnim za svoj razvoj, ja sam naučio da ne moraš uvek da tragaš nadaleko za temom na koju bi se moglo uraditi ozbiljno istraživanje.

              Nameravam da uradim doktorat vezan za homoseksualnost u islamu. Ja sam gej, musliman, Indonežanin. Svestan sam da je ova zemlja prepuna različitosti na svim nivoima. Ovde je islam veoma snažan, i veoma kontroverzan. A problemi vezani za gej identitet su nešto s čim ja mogu lako da se povežem, s obzirom na to da ih živim svakog dana.

Hvala Ferdi!

Kolumne Ivane Pražić na B92 >>>