www.gay-serbia.com
|
www.gay-serbia.com |
Intervju sa Džefrijem Viksom
 |
|
Razgovor vodio: Ken Plamer (Ken Plummer)
Gej populacija na Zapadu se izborila za pravo da govori o sebi: o vlastitoj istoriji, identitetu, društvenom položaju, psihologiji, psihijatriji itd. Ona uglavnom više nije predmet puke objektivizacije, nego pre subjekt, i to onaj čije se reči slušaju, ili bolje rečeno čitaju. Istoričar i sociolog Džefri Viks (Jeffrey Weeks), sa kojim donosimo u prevodu intervju kojeg je sociolog (simbolički interakcionista) Ken Plamer sa njim načinio 1991. godine, jeste neko ko je enormno doprineo toj vrsti gej suvereniteta, koji je gej populaciji u Srbiji, nažalost i danas, potpuna nepoznanica. On iako se praktično nikad nije prevodio na srpski, nije sasvim nepoznat pažljivom domaćem čitaocu koji se zanima za savremenu društvenu i kritičku teoriju. Ako čitate prevedena dela Entoni Gidensa, Moralnu paniku Keneta Tompsona, samo da navedemo nama neke sveže primere, vi ćete često nailaziti na rasute reference iz knjiga Džefri Viksa, odnosno na preuzimanje njegovih ideja i zapažanja; njegov rad je izuzetno uticajan i izvan intelektualne gej javnosti. Ovaj intervju govori, u velikoj meri, o njegovom intelektualnom razvoju, i posredno o izuzetnim intelektualnim naporima koji je čitava jedna generacija preduzela, bez kojih, smatramo, da će teško doći i kod nas do bilo kakvog oslobođenja.
KP: Želeo bih da se u ovom intervjuu malo podrobnije osvrnemo na Vaš rad u poslednjih dvadesetak godina, da prodiskutujemo neke od najspornijih mesta u njemu, i da se zapitamo u kom pravcu bi se on mogao kretati u budućnosti. Tek da postavimo okvire, Vaši radovi u toku više od dve decenije čini se da su se ticali najmanje pet različitih domena. U jednom smislu Vi ste oduvek bili aktivista, kako u ranom londonskom Gay Liberation Front-u (dalje: GLF) i Gay Left-u, na primer, i pisali ste puno u vezi sa političkom strategijom. Drugo, Vi ste po obrazovanju istoričar i Vaši stavovi su pomogli oblikovanju nove društvene istorije u vezi sa seksualnošću, identitetom i rekonstrukcijom homoseksualnosti. S tim blisko u vezi, Vi ste takođe istoričar usmene predaje – jedna od Vaših poslednjih knjiga bavi se usmenim istorijama starijih gej ljudi. Četvrto, i najvažnije za svrhu ovog intervjua, Vi ste postali jedan od vodećih teoretičara socijalne konstrukcije seksualnosti, naročito u delu Sexuality and Its Discontents (Seksualnost i njene nelagodnosti). I peto, Vi ste i politički teoretičar. Vaša poslednja knjiga Against Nature to sasvim jasno iznosi, mada je to prisutno i u svim drugim Vašim delima. Čudno je, ali čini se da mejnstrim politička nauka nikada nije ozbiljno raspravljala o mnogim važnim pitanjima koje Vi pokrećete. U svakom slučaju, ovo nabrojano mi se čini da su glavne teme Vašeg dela i iskreno me zanima se da li imate da tome nešto dodate?
JF: Hvala Vam što ste to tako uredno izložili. Ja sam počeo kao politički teoretičar i moje prvo istraživanje odmah nakon završenih studija ticalo se socijalističkih ideja na prelasku XIX u XX vek, naročito rasprava u vezi sa političkim pluralizmom. Uvek me je zanimao pluralizam kao ključno pitanje u društvenoj i političkoj misli, i pojava gej pokreta u sedamdesetim godinama, osim što me se lično doticala, poklapala se sa mojim tadašnjim preokupacijama oko uloge grupa i narodnih pokreta, i načina na koji ovi transformišu političku analizu. Drugim rečima, literatura o društvenim pokretima – uključujući gej pokret – poslednjih dvadeset godina, poklapala se tačno sa načinom na koji sam ja intelektualno pre-programiran od vremena mog naučnog rada iz kasnih šezdesetih. Kada je gej pokret krenuo ja sam odmah bio uključen, u velikoj meri zbog slučajnosti što sam bio na London School of Economics kada je GLF tamo krenuo. Već sam imao neku vrstu radikalne političke perspektive, što se naravno onda transformisalo kroz moje iskustvo u Pokretu, i potonjim susretom sa teoretskim debatama sedamdesetih, naročito feminističkim i post-altiserijanskim debatama, onim u vezi sa Gramšijem (Gramsci) i psihoanalizom, što se reflektovalo u mojim kasnijim delima. Postojao je još jedan važan uticaj koji je stigao kasnije i počeo da fragmentira moj eklektični marksizam, i to je bio naravno Fuko (Foucault). Susret sa Fukoom mi je potvrdio važnost pre-marksističke socijalističke misli, čime sam se zapravo bavio u poznim šezdesetim. Postoji stoga način na koji sve moje intelektualne preokupacije imaju zajedničko jezgro, što je počelo da se artikuliše u poznim šezdesetim u mom istraživanju i pisanju o političkoj istoriji.
KP: Negde ste govorili o Vašoj “trilogiji knjiga”, i pitao sam se da li ste uopšte unapred znali da ćete napisati “trilogiju”. Coming out je bila Vaša prva knjiga, ali da li ste mogli anticipirati dok ste je pisali da će biti razvoja, odnosno još dve knjige koje će razviti logiku Vašeg rada?
JW: Logika je već postojala, ali plan za trilogiju nije. Ja sam u početku zamislio u ranim sedamdesetim da pišem knjigu u vezi sa promenama u domenu seksualnosti u odnosu na promene u širem političkom i istorijskom kontekstu. Planirao sam, i započeo 1972/73 god. istraživanje iz kojeg će nastati Sex, Politics and Society. Izdavač, Longmans, prihvatio je predlog 1972. god, koliko se sećam. Međutim, dve oblasti istraživanja koje sam sprovodio bile su s s jedne strane pojava gej pokreta, jer sam u njega bio uključen, i s druge razvoj seksoloških ideja i posebno rad Hejveloka Elisa (Havelock Ellis), koji je bio pionir studija o homoseksualnosti u Engleskoj.
KP: Vaša istorijska analiza je dakle prethodila svemu drugom?
JW: Da. Ali sam onda skupio jako puno materijala od kojeg će samo nekolicina poslužiti za poglavlja iz Sex, Politics and Society, da sam odlučio da očigledna stvar koju treba uraditi jeste da se napiše knjiga koja se specifično fokusira na gej pokret. A bio sam tako uključen u to tako da je to bila moja prva knjiga, Coming Out - Homosexual politics in Britain, from the Nineteenth Century to the present (1977). Uzgred, istovremeno sam radio zajedno sa Šilom Raubotam (Sheila Rowbotham) na knjižici koja će se pojaviti pod imenom Socialism and the New Left, koja sadrži dugačak esej o Hejveloku Elisu. Tako da tri moje knjige, odnosno trilogija o pojavi homoseksualnog identiteta, promeni obrazaca u regulaciji seksualnosti i diskursu seksologije, su već od početka nastajale iz različitih razloga. I kada sam završio Coming Out, bio sam po ugovoru obavezan da napišem Sex, Politics and Society; sve vreme sam bio u neprilici sa izdavačima i konačno sam predao rukopis par godina kasnije! Onda sam shvatio da sam imao ideje o Frojdu i brojnim drugim seksolozima koje je prosto trebalo staviti na papir: iz toga je postalo Sexuality and Its Discontents, i to sam video kao način da se pokuša da se povežu te seksološke ideje sa promenjivim konceptima seksualnih identiteta danas. Tako su se tri knjige rasplele, ne kao unapred palnirana trilogija, ali i pored toga su postale koherentan projekt. Kada sam završio Sexuality and Its Discontents shvatio sam da zapravo da te tri knjige čine ad hoc trilogiju, i ja sam ih retrospektivno kao takve označio.
KP: A da li su se rasplitale dalje? Kako se Vaš kasniji rad uklapao u to? Želeo bih da Vas takođe pitam da li u ovoj fazi imate drugu vrstu projekta na umu?
 |
|
JW: Pa, logika tih radova, koja se nastavila u maloj sintezi koja se ostvarila u knjizi Sexuality iz 1986. god., bila je da pokušam da povežem ideje o seksualnosti sa drugim društvenim i političkim problemima koje nisam bio isticao tih petnaestak godina dok sam se koncentrisao na seksualnost. Moj poslednji rad je mnogo jasniji u pogledu širih društvenih i političkih teorija, bez napuštanja teme seksualnosti, jer mislim da su rasprave o seksualnosti u srcu svih onih problema u vezi sa identitetom, društvenom kompleksnošću i takođe, naravno, postmodernošću, koja me zanima. Postoji način na koji misliti o seksualnosti otvara ta pitanja na mnogo lakši način nego neki drugi putevi na koji se ljudi uključuju u post-modernističke rasprave. Postoje tragovi tih zanimanja rasuti u svim mojim delima. Zainteresovao sam se za Fukoa ne samo zbog onoga što je govorio o seksualnosti, nego zbog načina na koji je on fundamentalno markirao slabosti marksističke tradicije u koju sam bio uključen tokom sedamdesetih. Napisao sam jedan esej o Fukou, opšti esej, na samom početku osamdesetih. Onda kada sam završio korpus dela o seksualnosti, kako sam to video sredinom osamdesetih, počeo sam da se više okrećem tim teoretskim problemima. Ali naravno, tema seksualnosti vam zapravo ne dopušta da se udaljite, delimično stoga što su ljudi tražili da s tim nastavim, i to u najvećoj meri zbog uticaja AIDS-a. Za mene je postao imperativ da pišem izvesne stvari o AIDS-u, društvenom kontekstu AIDS panike, na primer, što se uplelo potom u rasprave koje su se u Britaniji krajem osamdesetih izuzetno zaoštrile, u jeku tačerizma i dominacije Nove desnice, u vezi sa homoseksualnošću i seksualnom razlikom. Morao sve vreme da mislim o seksualnosti, budući da je ona bila u srcu političke rasprave osamdesetih.
KP: Hvala Vam što ste kontekstualizovali Vaše delo. Ono što bih sledeće želeo da Vas pitam tiče se par problema iz Vašeg dela o kome ljudi raspravljaju i da vidimo gde je Vaša pozicija danas. Vaše bavljenje istorijskim seksualnim identitetom i seksualnom kulturom je bilo veoma uticajno. Kada ste po prvi put izneli Vaša viđenja, naslanjajući se na rad Meri Mekintoš (Mary McIntosh), ono je bilo veoma originalno, i pre-fukoovsko. U proteklih petnaestak godina napisano je izuzetno mnogo na ovom polju i sugerišu se sve vrste različitih periodizacija i uticaja, i mnoge od ovih se ne poklapaju u detaljima sa Vašim upućivanjem na početke gej identiteta s kraja devetnaestog veka i medikalizacijom. Prosto pitam da li bi ste mogli ukratko da izložite koja je Vaša pozicija sada u odnosu na tu raspravu. Da li i dalje držite medikalizaciju i kraj XIX veka kao ključnu?
JW: Mislim to su pitanja o kojima se i dalje može i treba da se vodi rasprava. Ja i dalje verujem da je kraj XIX veka ključan period. Razvoj seksologije i medicinskog modela, pojava velike skale subkultura i menjanje pravne situacije, svi su bili izuzetno važni krajem XIX veka. Ja se i dalje zapravo slažem sa širom tendencijom bilo čega što sam pisao o važnosti tih stvari, i nikad nisam trvrdio da je jedan faktor (poput medicine) bio mnogo važniji nego drugi. Ali naravno, rasprava se preselila u dela ljudi poput Alana Breja (Bray), Marte Višinus (Martha Vicinus), Rendolfa Trambaha (Randolph Trumbach) itd., koji su moje rano istraživanje postavili u mnogi širi kontekst. Možemo se, recimo, sporiti oko vremena promene, ali to nije krucijalna stvar što se mene tiče. Ono što je važno za mene jeste da se prepozna da se homoseksualnost može razumeti, kao i bilo koji drugi oblik seksualnosti, u okvirima njegovog šireg socijalnog konteksta. To uključuje istraživanje promene ličnih i društvenih značenja različitih seksualnih formi i taj naglasak je glavni doprinos u čijem formiranju sam učestvovao, zajedno sa Vama (K. Plamer, prim. prev.) i Meri Mekintoš, i mnogim drugima, naravno. Ne brinem se o tome da li sam bio u pravu o stepenu važnosti medicinskog modela ili za stepen važnosti pravnih intervencija krajem XIX veka.
KP: Ali da li verujete da se pojam „homoseksualac“ pojavio na početku modernog doba, ili da li je to bila osobina poznog XIX veka?
 |
|
JW: To zavisi od toga šta podrazumevate pod modernim dobom. Svaki istorijski razvoj, očigledno, ima prethodnike i svaki istorijski događaj je višeslojno determinisan, ne postoji jedinstven razlog. Uzimam sve što Alan Brej kaže o XVII i ranom XVIII veku, a ono što je on rekao bio je embrion za ono što je Meri Mekintoš pisala u „The Homosexual Role“, o važnosti ranog XVIII veka. Takođe mi je simpatična makro-istorijska shema koju je razvio Rendolf Trambah, ali ne vidim to ni na koji način kao kontradikciju mom teoretskom zanimanju. Ne tiče me se da li se ne slažemo u detaljima, to izgleda da je deo onog što bi trebalo da je tekuća rasprava. Ne osećam se pod pretnjom ili uznemirenim na bilo koji način zbog toga. To me je stimulisalo i naravno, promenio sam detalje gledišta kao rezultat. Evo jedan primer – nedavni rad Fredrika Silverstolpa (Fredrick Silverstolp) u Švedskoj sugeriše da rad ljudi kao što je Ulrihs (Ulrichs) ne dolaze iz medicinskog konteksta nego iz ličnih iskustava i razvoja zajednice. To vidim kao izuzetno stimulativno – i naravno, to je izmenilo moje gledište o važnosti medicinskog modela, otkrivanjem načina na koji su sami ljudi, ljudi koji su iskusili stigmu krajem XIX veka, pokušavali da uhvate smisao identiteta. Ali to nije u kontradikciji sa bilo čim, to pojačava, sve ono što sam pisao. Mislim da su radovi koji se nedavno pojavili enormno podsticajni, čak i ako ne prihvatam svaki njihov deo. Ono što me u krajnjoj liniji zanima jeste zasluga ili opravdanje viđenja svih tih faktora kao istorijski oblikovanih i koji se istorijski oblikuju. I mislim da je je bitka dobijena.
KP: Da li time hoćete da kažete, ako možemo da upotrebimo frazu „konstrukcionizam“, da je konstrukcionizam pobedio?
JW: Mislim da je nemoguće misliti bilo koju formu seksualnosti bez povezivanja sa njenim kontekstom, i značenjima koja se tovare seksualnom u nekom određenom istorijskom kontekstu. I to je sve što sam zapravo želeo da uspostavim. Za mene je irelevantno da li je homoseksualnost ili heteroseksualnost urođena ili stečena kroz rana psihička iskustva, ili je stvar izbora. To su rasprave koje se svuda vode, i ja nikad nisam u njih bio posebno uključen – ja nisam psiholog mada me ona zanima. Debata koja me je očigledno zanimala i u koju sam bio uključen, tiče se individualnih i kolektivnih značenja koja su data seksualnim razlikama, ma kako su te razlike nastale, i mislim da rasprava koja se razvila potvrđuje moju početnu poziciju. Ja ne bih ni jotu izmenio u mojoj teoretskoj perspektivi kada bi se apsolutno naučno pokazalo da je homoseksualnost, poput heteroseksualnosti, genetski indukovana i razvijena – to je irelevantno za moje stanovište. Važan elemenat sa moje tačke gledišta jesu identiteti i značenja koje ljudi konstruišu oko tih razlika, ma kako da su se te razlike razvile.
KP: Kažete da čak i kada bi naučnici mogli da dokažu da je homoseksualnost genetska, da to ne bi uticalo na Vaše argumente. Ako možete pak da dokažete da je homoseksualnost genetska, onda ste našli „suštinu“ (essence) homoseksualnosti koja je po definiciji transkulturna i transistorijska?
JW: Može biti da postoji suština svih vrsta stvari, može biti da postoji suština rodne ili rasne podele ili seksualne podele. Ja lično sumnjam, ali možda postoji. To nije krucijalna stvar kad je u pitanju moja perspektiva. Ključna stvar su uvek društveni uticaji koji čine nužnim da se u datom vremenu kuju identiteti i zajednice oko tih razlika jer sve vrste razlika postoje i uvek će postojati. Ljudska različitost je zdrava! Ali te razlike postaju smislene samo u izvesnom istorijskom kontekstu i ja sam zainteresovan za to zašto izvesne stvari bivaju smislene u ovo ili ono vreme, a ne u druga vremena. To je problem koji me preokupira.
KP: I to je takođe osnova tvoje teorije identiteta?
JW: Želeo bih da kažem nešto o tome. Uvek sam naglašavao samo-stvaranje (self-making) u odnosu na koncept identiteta. Ali ja sam to povezao sa drugim debatama koje su bile u opticaju. Postoji tendencija kada se kritikuje moj rad da se kaže da sam ja nekako izneo tu ideju, ili je pozajmio do Meri, od tebe ili drugih, prosto da bih se bavio homoseksualnošću i da je to nekako specijalno rezervisano za homoseksualnost. Savremene kritike, kažu, zapravo ništa ne govore o socijalnom konstrukcionizmu u pogledu društvenog stvaranja heteroseksualnosti ili klase ili rase. To uopšte nije istina. Moje interesovanje za ideju gej samo-stvaranja, za konstrukciju zajednica i identiteta je zapravo intelektualno srodna spisima o klasi: rad Edvarda Tompsona (Edward Thompson) o stvaranju engleske radničke klase je formativan u smislu načina na koji sam ja pratio razvoj društvene samo-aktivnosti na strani homoseksualaca krajem XIX veka. Ja sam delimično primenio Tomsonove ideje o samo-stvaranju engleske radničke klase početkom XIX veka na ideju stvaranja gej identiteta, homoseksualnog identiteta. Moj rad je uvek bio integralno povezan sa širim društvenim pitanjima oko promena klasnih alijansi, oko promena identiteta na širokoj skali poput pojave rasnih identiteta i pojave rodnih identiteta i sl. Uvek sam pokušavao da lociram moj rad unutar šireg društvenog i istorijskog teoretskog konteksta.
KP: Ako bi morali da sebe odredite, da li biste nazvali sebe: konstrukcionista – termin koji se već čini staromodnim, ali on je taj kojim ste etiketirani.
JW: Ja nikad sebe nisam etiketirao kao konstrukcionistu na prvom mestu. Nisam siguran da li sam termin uopšte koristio u mojim prvim delima o seksualnosti.
KP: Ubeđen sam da je konstrukcionizam termin koje se često nadevao ljudima od strane njihovih protivnika! Ali da li biste koristili sofisticiranije termine kako bi sebe teoretski locirali? Na primer u Sexuality and Its Discontents trećina knjige crpi materijal iz Frojda, u drugim ranim delima se uočava uticaj Marksa, a u nekim od članaka u Against Nature je izuzetno jak uticaj Fukoa i postmoderne misli. Zar Vas to ne čini otvorenim za jaku optužbu za eklekticizam? Da li biste se nazvali nečim drugim do konstrukcionistom, što je u svakom slučaju sasvim prazan termin? Ili da li jednostavno izbegavate sve te intelektualne etikete?
 |
|
| Stuart Hall |
JW: Ja sam koristio termin „konstrukcionizam“ samo stoga jer je bio jedini u opticaju, prosto oznaka za razlikovanje u okviru debate. Ja sam zapravo koristio reč „esencijalizam“, i svakako sam napadao esencijalizam; etiketa konstrukcionista se kasnije prišila meni. Mislim da postoji izvesna koherentnost u mom intelektualnom razvoju, kao što sam već nagovestio. Ali za mene nije važno da li mogu da se identifikujem sa određenom teoretskom strukom. To je jedna od stvari koje volim u vezi sa Fukoovim delom. On praktično kaže da teorija treba da bude kutija sa alatkama koja se nosi, koristi, primenjuje i odbacuje kada ne koristi nikakvoj svrsi. Ja sam se koristio Fukoovim uvidima, kao i onim iz marsističke tradicije, koristio sam uvide savremenih post-marksističkih autora kao što je Laklo (Laclau), koristio sam Gramšija (Gramsci), delo Stjuarta Hola (Stuart Hall), koristio sam se radom mnogih savremenih feministkinja. Zanimalo me je da pokušam da shvatim šta nam se dešava i da razumem situaciju u kojoj živimo, zašto su identiteti postali toliko važni i zašto su tako kontraverzni, i stoga sam koristio različita teoretska oruđa da bih razumeo te razvoje. Kada sam se zainteresovao za Fukoa sedamdesetih, pre nego što je Istorija seksualnosti I bila objavljena, bio sam u potrazi za načinom razumevanja problema u teoretskoj tradiciju u kojoj sam odrastao, ali one nisu mogle mnogo da mi pomognu. Slično tome moje interesovanje za delo Gramšija i neomarksizam u osamdesetim, kao i za delo Stjuarta Hola, bilo je stoga jer su oni bili relevantni za pitanja koja su mi delovala da su ključna za mene. Kako bi dakle ja sebe definisao? Pa, sebe bih lako definisao da sam to radio u sedamdesetim. I neke olake etikete kao marksista ili socijalista ili libertarijanac, što mi je sve bilo pripisivano, neke od njih sam prihvatio, ne opisuju više lako šta jesam. Moje preokupacije danas se poklapaju sa razvojem onog što ja vidim kao radikalna humanistička tradicija. Takva pozicija se zanima za individualnu i kolektivnu autonomiju; ona se zanima za stvaranje i odbranu prostora gde pojedinci i grupe mogu sebe definisati; ona je zainteresovana za širenje oblasti autonomije i definisanja, što ja zovem „diskurs izbora“, pokušava da odredi šta ograničava izbor u svim odnosima dominacije i subordinacije koje postoje u našoj kulturi, i pokušava da povežu moje seksualne preokupacije i moje opredeljenje sa onim što je lezbejska i gej zajednica postigla sa širim kulturnim interesima.
KP: To je fascinantna politička izjava. Sebe danas vidite kao deo radikalne humanističke tradicije, a humanizam je ipak forma mišljenja koja je od strane radikala napadana u poslednjih dvadeset ili više godina, i to naročito od Fukoa. Pretpostavljam da je Vaša pozicija najjasnija na kraju Sexualities and Its Disontents gde govorite o radikalnom pluralizmu i mnoštvu značenja i izbora. Ali to može da vodi formi postmodernizma koja se potpuno razdvaja od humanističkog projekta. Ponekad slutim da smo obišli ceo krug i vratili se natrag na etiketu liberalnog humanizma? Kako Vi gledate na ideju da je svet napravio pun krug i da ste Vi sada samo staromodni humanista? Da to grubo kažemo!
JW: Ja ne mislim da je humanizam staromodan! Ono što zaista želim jeste da izvučem najbolje iz prosvetiteljske tradicije, naglasak na slobodu i jednakost, što se nekad nazivalo bratstvo, a što bismo mi danas nazvali solidarnost, da priznanje da postoje elementi u brojnim tradicijama koji su za nas danas relevantni: u liberalnoj tradiciji, u socijalističkoj tradiciji, u feminističkoj tradiciji, u seksualno libertarijanskoj tradiciji. Oni su ključni za postizanje prostora za privatni život, prostora za kolektivnu akciju u modernom svetu. Ako to znači da postoji izvestan eklekticizam u mom radu, to nije loša stvar. Mislim da je jedna od razornih stvari XX veka bio način na koji su intelektualna i politička tradicija bili rigidno odvojeni jedni od drugih; ako si markstist onda moraš da misliš na izvestan način, ako si liberal moraš da misliš na drugačiji način. Mislim da postoje elementi u marksističkoj tradiciji, u etičko-socijalističkoj tradiciji, u liberalnoj tradiciji i u široj humanističkoj tradiciji koje treba povratiti, reartikulisati za savremeni svet, za post-moderni svet. Rad u koji sam sad uključen u vezi sa raspravama o vrednostima upravo se zanima da pokuša da to uradi: da vidi prosvetiteljstvo kao vrsta bazara ideja odakle treba da se izvuku najbolji elementi, bez predavanja istoricizmu, scientizmu ili rigidnom racionalizmu inherentnom ranom prosvetiteljskom mišljenju.
KP: Slažem se, ali to je takođe isuviše lako. Neke od tih tradicija su u međusobnom sudbonosnom sukobu, u fazi međusobnog ubijanja. Mislim, kako Vi pomirujete te zaista endemične konflikte. Znam da ćete reći da morate da živite sa sukobima, ali koliko dugo možete živiti sa sukobima kada su tako suprostavljeni, ako su tako duboko antagonistički? I zaista, kako možete zapravo bilo šta činiti ako verujete u veliku čorbu alternativnih ideja, u ovom postmodernom svetu?
JW: Nisam siguran da je to precizna karakterizacija moje pozicije. Krenimo od druge tačke. Inherentno prostvetiteljskoj tradiciji jeste uverenje da postoje izvesne temelji za nečiju poziciju; verovanje u inherentna prava pojedinca, verovanje u moć progresa, verovanje u moć razuma u preispitivanju nasleđene tradicije itd. Kao primer, pogledajmo marksizam, jer je Marks bio prosvetiteljski mislilac, post-prosvetiteljski mislilac na više načina. On dolazi iz određene intelektualne tradicije, i verovanje u ljudsku emancipaciju je bilo ključno za tu misao. Ali marksizam koji se razvio imao je takođe izvesne reakcionarne tendencije kao što je rigidni naučni determinizam i autoritarijanizam koji je iskvario i možda čak uništio samu tu tradiciju. Želeći da spasem važne elemente prosvetiteljske tradicije, i čak Marksove, ne želim da se predam tim rigidnim determinizmima koji su uopšte bili u prosvetiteljskoj tradiciji. Moja osnovna pozicija je anti-truistička (anti-foundational). Pod tim mislim da pozicija čiji razvoj želim da potpomognem nije ona koja kaže ovo je istina i moraš u to verovati jer je to ukorenjeno u naučni razvoj, ili je ukorenjeno u istoriju ili progres. Želim da govorim u korist tih pozicija jer verujem da će one postići bolji rezultat u smislu ljudske sreće, lične slobode, kolektivne aktivnosti nego što će druge. Drugačije rečeno, ja se svrstavam u tu tradiciju, intelektualno, politički, emocionalno, od polazne tačke gde sam danas, ne jer su te pozicije „istina“, jer ne verujem da je bilo koja pozicija u krajnjem smislu istinitija nego neka druga, nego jer verujem da će one postići bolje rezultate. Drugim rečima to je forma pragmatizma, koji me zapravo vodi natrag mojim najranijim intelektualnim preokupacijima. Autori za koje sam se najpre interesovao, rani politički pluralisti u Engleskoj, svesno su raskidali sa onim što su videli kao hegelijanstvo i rigidna deterministička tradicija i pokušavali da potvrde važnost, da to grubo kažemo, prosuđivanja o izvesnim delatnostima prema njihovim verovatnim posledicama. Ljudi poput Harolda Laskia, koji me je zanimao, ili G.D.H. Kola (Cole), bili su upoznati sa raspravama u vezi sa pragmatizmom Vilijama Džejmsa (William James). Moj interes za pluralizam i humanizam stoga dotiče mnoge rasprave koje su u toku i danas: ekologija i rasprave o novom socijalnom pokretu, ali sve vreme se vraćaju na te rane rasprave kako su se razvile krajem XIX veka ili početkom XX veka u socijalističkom i liberalnom mišljenju. Stav koju želim da iznesem jeste da je moja identifikacija sa tim tradicijama svesna identifikacija i današnje svrstavanje jer verujem da te će te pozicije verovatnije postići bolje rezultate nego druge pozicije. Ali ta verovanja se uvek testiraju iskustvom i delanjem.
London, avgust 1991.
Iz: Journal of Homosexuality, 1993.
Priredio: Nicodemus
Objavljenje knjige Jeffreya Weeksa (izbor):
1. Socialism and the New Life (with Sheila Rowbotham), Pluto Press, 1977.
2. Coming Out: Homosexual Politics in Britain from the Nineteenth Century to the Present, Quartet Books 1977; 2nd revised edition, with new chapter and bibliography, 1990.
 |
|
5. Sexuality, Ellis Horwood/Tavistock, 1986. Revised second English edition, Routledge 2003.
7. Against Nature: Essays on History, Sexuality and Identity, Rivers Oram Press, 1991.
8. Invented Moralities. Sexual Values in an Age of Uncertainty, UK: Polity Press, USA: Columbia University Press, 1995.
9. Making Sexual History, Polity Press, 2000.
10. Same Sex Intimacies: Families of Choice and other Life Experiments (with Brian Heaphy and Catherine Donovan), Routledge, 2001.
11. Sexuality . Revised second edition, Routledge 2003.