Foto: Tilmans

On je intelektualni super-star, a čitaju ga kako ozbiljni akademici tako i deca koja umetničare i takmiče se u poznavanju stranih jezika. Filozof iz Slovenije spaja Hegela i Hitchcocka, Lacana i Lyncha da bi teoretisao o pitanjima seksualnosti, politike i morala. Wolfgang Tillmans (1968), fotograf, odleteo je u Barselonu gde je ovaj trebalo da održi predavanje da bi se susreo sa ovim filozofom-materijalistom.

WOLFGANG: Svaka oblast ima potencijala da bude od važnosti. Mi pripisujemo vrednosti kroz interpretaciju.

SLAVOJ: Mnogo volim treš-kulturu. Kad god se nađem u SAD kupujem National Enquirer, People* - sve te usrane časopise. Dopada mi se kao ideja da primenjujem visoku teoriju na prizemne i tričave teme. Nije zapravo bitna tema, već to kako je obrađujete.

W: Visoka umetnost je vekovima davala prostora riskantnim razmatranjima.

S: Premda ja mislim da šokantan sadržaj često prikriva istinsko siromaštvo. Slažem se sa Robertom Hughesom, kritičarom magazina Time, koji je napisao da ne bi trebalo da nas kod Roberta Mapplethorpea  zavara ekstremni predmet njegove umetnosti - a to je radikalni gej seks. Formalno posmatrano, Mapplethorpe je iznimno tradicionalan fotograf. Šake u dupetima, jebanje - svaka budala može to da slika. Ali, delo se mora pokoravati izvesnoj inherentnoj umetničkoj logici. Onda možete imati sranje, fistovanje, šta god hoćete.

W: Mene fasciniraju otvori na ljudskom telu - među ostalim usta i dupe. Kako se vi odnosite prema rupama?

S: Fobično?

W: Fobično, zbilja?

S: Apsolutno. Reći ću vam svoju malu, prljavu tajnu - nije me sramota! Posle odlaska u toalet, potrebno mi je još 5 minuta da sperem sve tragove ovog čina. Ukoliko bi neko ispitivao klozetsku šolju, trebalo bi da sam u stanju da poreknem da se nešto tu desilo.

W: Zašto je po vašem mišljenju prizor dva muškarca dok se ljube još uvek toliko šokantan za mnoge ljude, kad je već pornografija postala deo mejnstrim kulture?

S: Zašto heteroseksualna pornografija često uključuje lezbejsku međuigru, dok zabranjuje odnos među muškarcima? Standardni odgovor bi bio da pornografija udovoljava ukusu muških gledalaca. Ali, među onima koji danas rado gledaju pornografiju više je od polovine žena.

W: Nisam siguran da je to tako, ali nastavite.

S: Prizor usamljenog muškarca dok masturbira nije više utemeljen, tu postoji jedno mnogo dublje pitanje. Verujem u bazičnu Lacanovu tvrdnju da je sav seks egzibicionistički po prirodi - nikad nije samo između nas dvoje. U seksualnom činu uvek je prisutno troje. Zamišljate nečiji pogled - uvek to činite pred nekim.

W: To je uvek performans.

S: Pomislili biste da je pornografija žanr u kome je sve dozvoljeno. Ne! To je najkanonizovaniji od svih žanrova, a u tome za mene leži njena najveća privlačnost. Pričao sam sa jednim holivudskim porno-producentom, koji mi je objasnio da on namerno tako namešta akciju da se muškarac koji to gleda nikako ne identifikuje sa tipom koji tu kara. On je samo mašina. Vi, kao gledalac, želite da budete ubeđeni da se žena obraća vama. A najdublja fantazija jeste ona gde bi savršena žena - femme fatale - bila trandža, tip preobučen u haljinu.

	Foto: Tilmans

W: Da li smatrate da je Lacan bio u pravu kada je izneo onu paradoksalnu tvrdnju da su lezbejke jedine istinski heteroseksualne?

S: Verujem da je kategorizacija heteroseksualnosti kao opozicije homoseksualnosti potpuno pogrešna. Postoji radikalna asimetrija između muške i ženske homoseksualnosti. Paradoksalno, lezbejski seks se mnogo zgodnije uklapa u standardnu falocentričku logiku nego što je to slučaj kod gej seksa. Mislim da je lezbejstvo omogućeno prisustvom faličkog odsustva. Čak i radikalne lezbejske teoretičarke - poput Judith Butler - koje me inače mrze, dopuštaju da je ovo tako. A dok je treći element u muškoj seksualnosti feminin, tako je gej seks zbilja feministička stvar - te je zauzvrat standardni heteroseksualni seks zapravo ponajviše homoseksualni čin. Čini mi se da gej penetracija postvaruje fantazmičku podršku strejt seksu i sukobljava se direktno s njom - zato je za mnoge tako nepodnošljiva.

W: Je li zato ideja o tome da se bude penetriran toliko traumatična za strejt muškarca? Je li to san koji ih proganja u podsvesti?

S: Freud je lepo rekao da je san koji se ostvari ravan košmaru. Kada god vodimo ljubav, održavaju nas mračne fantazije. Ali, one moraju ostati u nesvesnom. Najstrašnije što se može desiti jeste da se te fantazije pretvore u stvarnost.

W: Sportovi i vojska su jedine prilike u kontekstu kojih je muškarcima dopušteno da gledaju druga muška tela.

S. Služio sam svoju ljubljenu JNA. Bio sam šokiran homofobičnom atmosferom te sredine, ali istovremeno u nju su prodirali nejasni, gej nagoveštaji. Nismo pozdravljali ostale vojnike sa "zdravo", već "puši ga", što je u slengu nagoveštaj oralnog seksa.

W: Kao, "podudlaću ti", ili tako nešto.

S: Ljudi su mislili da će za mene odsluženje vojnog roka biti pomalo noćna mora. Znate, pretpostavili su da sam ja razmaženi intelektualac. Ali, ja sam to obožavao. Bio sam uzoran vojnik, dobijao sam medalje. Na mnogo načina, ja sam levičarski fašista. Volim red i disciplinu i nadao sam se da ću to pronaći u vojsci. Ali, vojske su tako haotične! Ispod privida discipline leži puno improvizacije i zbrke - barem u JNA. To je bio šok.

W: Da li se vaša ljubav prema disciplini proteže i na radne navike?

S: Svakako. Ja pišem stalno, ali ne kao da pišem knjige. Radim na fragmentima, koje eventualne kasnije sklapam u knjige. Ne mogu da verujem da sam mogao živeti bez kompjutera. Morao sam stalno da koristim makaze i selotejp.

W: Cut-and-paste funkcija je prosto izmišljena za vas!

S: Mislim da su najvažniji izumi čovečanstva računar i krevet. Obožavam da spavam. Međutim, ironično je da je upravo momenat pada u san za mene traumatičan. Imam strah od gubljenja kontrole - transneurotički. U tom smislu sam staljinista - treba uvek biti spreman za neprijatelja.

W: Možda ste u srcu i totalitaran (smeje se).

S: Što više čitam o staljinizmu, to me više fascinira. Zato sam tako nepoverljiv kad se totalitarizam koristi kao izraz uopšte. Skloni smo da mislimo o nacizmu i staljinizmu zajedno - jedan se odnosio na rasu, drugi na klasnog neprijatelja. Ali, oni nisu isti. Mislim da je nacizam bio gori. Staljinizam se, upravo u srži, video kao deo tradicije Prosvetiteljstva. U svakom gulagu, svi zatvorenici su morali da potpišu telegram sa najboljim željama Staljinu za rođendan. Možete li zamisliti stražare kako okupljaju sve Jevreje u Auschwitzu i primoravaju da potpišu telegram za Hitlera? Šta su dakle ovi telegrami predstavljali? Staljinisti su mogli smatrati da je neko kontrarevolucionarno govno, ali verovali su da je dalje sposoban da ima uvide u svevažeću logiku. Oni su iznuđivali priznanja, pod uslovom da kontrarevolucionari mogu uvideti svoju krivicu.

W: Bili su užasna družina, ali su pretpostavljali da je osoba napravila intelektualni izbor.

S: U nacizmu postoji izvesno ontološko zatvaranje, naturalizacija krivice, što je mnogo više zastrašujuće. Jevreji nisu bili krivi zbog onoga što su činili, već zbog onoga što su bili. Jevreji nisu morali da priznaju - dovoljan zločin je bio to što su Jevreji.

W: A za naciste, zločin protiv Jevreja bio je besmislen.

S: Ali, da se vratimo na vaše pitanje - to će vam odati jedan nagoveštaj mog privatnog, totalitarnog duha. Moj petogodišnji sin i ja zajedno se igramo ratničkih igara - sa tenkovima i slično. Jednom prilikom, trebalo je da smaknemo vojnika. Moj sin mi je rekao, "Tata, hajde da ga ubijemo, ali da izgleda kao nesrećni slučaj". Kakav staljinista - a tek mu je pet godina! Obožavao sam ga u tom trenu.

W: U čemu se ogleda vaša taština?

S: U potajnom narcizmu. Dopada mi se da posedujem sve svoje knjige. Otvorim neku i mislim se "Bože, vidi šta sam napisao!". Apsolutno ogavno samozadovoljstvo. Ali, takođe imam patološku potrebu da sebe u javnosti ismevam. Nesposoban sam da izdržim bilo koji simbolički ritual u kome mi odaju poštovanje.

W: Zasigurno je ovo omalovažavenje sopstvenog lika neka vrsta taštine

S: Jeste. Moj najveći košmar je da budem dostupan drugima. Kada god prihvatim poziv da govorim, uvek proverim da li sam u obavezi da prisustvujem prijemu posle toga. Društvena strana je za mene obaveza. Ja ne živim društveni život. Ne idem na zabave. Dajem ljudima broj svog mobilnog telefona, ali telefon je uvek isključen - upalim ga samo nekoliko puta dnevno da proverim poruke.

W: Stoga vam slava nije izobličila predstavu o sebi?

S: Ne živim u iluziji veličine. Provodim svoje vreme između Buenos Airesa, gde živi moja verenica i Ljubljane, gde me niko zaista ne poznaje. Moja idealna slika raja je da propustim neki let i prenoćim u anonimnom hotelu.

W: Tamo gde niko ne može da vas kontaktira.

S: Moj san je ne da postojim, već da budem svoje delo. Nemam ni sopstvenu fotografiju. Moja majka je imala čitavu kutiju mojih fotografija iz mladosti. Umrla je pre šest godina. Nakon što su me obavestili iz bolnice o tome, otišao sam u njen stan i spalio sve fotografije - čak pre nego što ću otići u bolnicu da uredim sve oko prenosa tela.

W: Kako se snalazite sa štampom?

S: Ako moram da igram tu igru, trudim se da je pokvarim! To je moje pravilo. Znate šta zaista mrzim? Od pisaca se očekuje da imaju glupave biografije od dva do tri reda. Znate već, "Svoj prvi roman napisala je sa 18 godina. u slobodno vreme bavi se baštovanstvom". Ja sam uvek želeo da kod mene stoji nešto otprilike ovako, " U slobodno vreme, mnoge sate provodi u gledanju dečje pornografije i uživa da na male ptice puca iz vazdušne puške". Probao sam, ali svi moji izdavači ne usuđuju se da to stave.

W: Kao autor sve što kažete ili uradite vam se pripisuje. Uvek imate tu odgovornost.

S: Da. Sloboda je za mene govoriti u potpuno praznom prostoru. U praznini, možete činiti šta vam je volja. Pre mnogo godina, bio je jedan trenutak kad sam se osetio zaista slobodnim. Jednog dana, zazvonio je telefon. Javio sam se i neko je tražio Mariju. Očito pogrešan broj. U danima pre digitalnih centrala, nije bilo načina da utvrdite koji ste broj zvali ukoliko biste pogrešili u biranju. Moja neposredna reakcija bila je da kažem: "Ja sam iz hitne pomoći. Marija je doživela srčani udar, ona umire", a onda da prekinem vezu.

W: Ta nije valjda!

S: Mogao sam da izazovem haos i da ostanem anoniman. Bio sam potpuno slobodan. Nažalost, suviše sam dobar da bih to zaista sproveo do kraja.

W: Globalizacija i rat protiv terorizma učinili su da mnogi ljudi brinu kako je globalna politika gora no što je ikada bila.

S: Slažem se sa Habermasom, koji je rekao da nisu stvari postale toliko loše, već ih mi doživljavamo gorim, budući da su naši etički standardi porasli. Ubijanja po etničkoj osnovi je bilo uvek, samo je previđano! Isto važi i za pitanja feminizma. Žene danas nisu ništa eksploatisanije nego pre pedeset godina, ali smo mi sada svesniji nepravde.

W: Pogledajte kako se globalne korporacije udružuju da bi oborile cene. Nedavno je Nelson Mandela govorio u Londonu o tome kako je rastuće bogastvo Zapada uvreda. Otišao je toliko daleko da ga je nazvao grehom sličnim ropstvu.

S: U većini socioloških teorija, globalizovano društvo se definiše kao ono u kome je oko dvadeset procenata ljudi zaista globalizovano. Ne verujem u savremena razmišljanja da će se prvo globalizovati Kina, pa Indija, itd. Mislim da se takođe pojavljuju nove vrste isključivanja.

W: Karton-naselja se šire kroz zemlje u razvoju.

S: Nisu to samo sporadične favele tu i tamo: preko jedne milijarde ljudi na svetu živi u straćarama. Pod tim podrazumevam nešto vrlo specifično - ne samo siromašne delove grada, već i naselja integrisana u ekonomiju kroz droge i organizovani kriminal, kojima ne vladaju političko građanstvo, zakon i red. Za mene, to je najzanimljiviji fenomen političke globalizacije. Da li će se tu nešto novo pojaviti?

W: Toliko me iritira politika Georgea Busha.

S: Mislim da Bush nije fenomen - on je znak dublje istorijske promene. Da li bi sve bilo drugačije da nije varao za tih pola procenta na Floridi? Ne. To je istorijski trend. Pad Berlinskog zida često je slavljen kao kraj velikih utopija. Mislim da je cela dekada devedesetih bila istinska utopija. Simbolički, istorijski značaj 11. septembra je u tome da je označio kraj ovog utopijskog razdoblja.

W: Dakle, izbor Busha u 2000. takođe označava promenu.

S: Na jedan čudan način, Bush je revolucionaran. Znate zašto? Da je Kerry pobedio, stvari bi samo bile zamagljene. Ja volim jasne pozicije. Mislim da su liberali delimično odgovorni za trenutnu političku situaciju. U SAD, verski fundamentalizam tzv. "biblijskog pojasa"** je čudan izdanak starih, levičarskih i populističkih pokreta. Paradoksalno, danas su hrišćanski fundamentalisti jedini organizovani kao što je nekada to bila levica.

W: Usvojili su taktiku izvornog aktivizma.

S: Kada je američka levica redefinisala glavnu borbu kao pitanje kulturne tolerancije, a ne više ekonomskog progresa, to je otvorilo prostor za verske fundamentaliste. .

W: Sa usponom fundamentalizma, čini se da je sekularizam u opadanju.

S: Da li ste čitali knjigu Thomasa Franka, "Šta je to sa Kanzasom?" (What's the Matter with Kansas?). On tvrdi da je verski fudamentalizam fenomen radničkih slojeva, da postoji jasna klasna razlika.

W: Mislite da bogati koriste religiju da bi kontrolisali mase?

S: Apsolutno. Bogati ne fermaju religiju mnogo. Što je neka američka država siromašnija, to je verovatnije da će biti fundamentalistička. Uzmite za primer Kanzas, koji je istorijski bio jedna od najradikalnijih levičarskih država. Sada je jedna od najsiromašnijih i vatreno je republikanska. Kao da je populističko građansko društvo kidnapovala nova desnica.

W: Uvek me zadivljuje kako hrišćanska desnica uspeva da iskrivi Isusova učenja na tako glupav način. Uzimanje novca od siromašnih se sada zove "ljubav", dok je traženje više društvene pravde "nemoralno".

S: Svaka je religija oportunistička. Religije su obično strukturisane vrlo inteligentno - postoje poslovice i naravoučenija za svaku priliku.

W: (Martin) Luther je izričito definisao čoveka kao nešto što je proizašlo iz Božjih ruku, kao božansku istinu. 

S: Otišao je i jedan korak dalje i primetio da je Isus posvedočio o svojoj ljubavi prema čoveku uzevši na sebe istu ulogu, istu ekskrementalnu (fizičku, raspoloživu, opipljivu) identifikaciju, kao čovek. Vic je u tome što je sam Luther patio od konstantnog zatvora. Kakva apsolutna ironija! Mi smo večno u dugu prema Isusu, jer je on umesto nas platio cenu i to je uradio za dzabe. Mislim da je ova večna ucena najgori aspekt hrišćanstva, to je licemerje.

W: Da li se divite religioznim piscima?

S: Divim se Kierkegaardu, on je genije. Da li znate šta je rekao o ideji da treba "voleti bližnjega svoga". Treba je shvatiti doslovce. Treba da volite svog suseda kao da je već umro, jer samo je mrtav komšija dobar komšija. Gospode, on je bio najbolji. Lacan je izjavio da su najradikalniji materijalisti obično inteligentni teolozi. Mislim na to sasvim bukvalno.

W: Da li ste ikada upoznali Lacana?

S: Jesam, ali on nije upoznao mene. Sreli smo se godinu dana pre njegove smrti i bio je već sasvim senilan. Apsolutno sam siguran da nije znao s kime priča. Mogu da tvrdim da sam se rukovao sa velikanom. Jednom su me predstavili Wolfgangu Wagneru, unuku kompozitora. Rukovali smo se i sećam se da sam pomislio, "Moj Bože. Kad je ovaj bio mlad, Hitler mu je redovno dolazio u goste. Samo me jedno rukovanje deli od Hitlera. Još treba samo da upoznam neke stare komuniste i samo jedno rukovanje delilo bi me od Staljina. E, onda sam video sve, pa mogu i da umrem!" (smeje se).

 

Napomene prevodioca:

* National Enquirer, People, poznati američki tabloidi koji se bave životima slavnih, otkrivaju skandale, donose senzacionalističke reportaže i sl.

** "Bible belt", američke države u kojima je dominantan uticaj evangelističkih, protestantskih crkava. Reč je uglavnom o državama na američkom Jugu.

Prevod: VladaT

 

Žižek Slavoj (1949- )

---

Filozof i teoretičar lakanovac popularne kulture

Slavoj Žižek je postao poznat na engleskom govornom području knjigom The Sublime Object of Ideology, objavljenom 1989. god. Kao najprominentniji član Slovenačke lakanovske škole, Žižek se koristio Lacanovim delom kako bi pratio ideološke i političke domene poznog kapitalizma ali i da preispita tradiciju klasične filozofije. Sa doktoratima iz filozofiji i psihoanalize, Žižek je istraživač na Institutu društvenih nauka u Ljubljani, Slovenija. Takođe se uključio u predizbornu trku kao pro-reformski kandidat za slovenačkog predsednika 1990. god., a bio je i ambasodor nauke Slovenije 1994. godine.

Izuzetno plodan i zabavan pisac, Žižek je možda jedan od najpromoćurnijih posmatrača postmoderne kulture, kako visoke tako i niske. U analizama, koje zaustavljaju dah, tako raznolikih autora kao što su Lacan, Hegel, Marx, Schelling i Hitchcock, Wagner, Raymond Chandler i Ridley Scott, Žižek prati strukturu fantazije kako je ona produkovana i kako se opire poznim kapitalističkim instrumentima moći. 

Ono što definiše ove strukture moći jeste upokojenje formalno neutralnog Zakona (Lacanovog gospodara - označitelja) u korist Žižekove naročite aproprijacije freudijanskog superega; struktura moći koja iziskuje transgresiju Zakona, njegovu suspenziju i identifikaciju sa perverznim zadovoljstvom ili jouissance. Bog je, kako Žižek ističe, ostavio simbolički poredak i vratio se u Realno. Uspon super-ega nagoveštava opadanje tradicionalnog očinskog autoriteta i nalazi svoj izraz u dve "figure": majčinskom superegu koji blokira muški pristup normalnom zadovoljstvu (ovo je, prema Žižeku, ono što definiše Hitchcockov univerzum) i analno-sadističkom ocu koji nije činilac (agent) simboličkog Zakona, represije,  nego je on takođe živ, koji "isuviše zna", koji zapoveda sopstvenim zadovoljstvom na štetu sada osiromašenog subjekta.

Takva super-egoistična moć produkuje postmoderni subjekt i objekt, a upravo su oni u fokusu Žižekove analize. Subjekt je "patološki narcis", naslednik kako edipalnog, autonomnog pojedinca liberalizma i heteronomnog čoveka organizacije imperijalnog kapitalizma. Narcisistički subjekt napustio je intergraciju u simbolički poredak i umesto toga igra mnoštvo uloga prema pravilima igre. Konformizam koji se vidi kao da je iza zakona, iznuđuje međutim veći pritisak od sve više kažnjivog super-ega.

Žižekov najvažniji doprinosi su post-marksističkoj teoriji, naročito teoriji ideologije i fantazije, kao i interpretaciji popularne i masovne kulture. U poslednjoj oblasti, njegova čitanja Hitschcocka su od posebnog interesa.

Literatura:

1. Žižek, Slavoj (1989) The Sublime Object of Ideology London: Verso.
2. (1990) Looking Awry Boston: MIT Press.
3. (1992) Enjoy Your Symptom!, New York: Routledge.
4. (1992) Everything You Have Always Wanted to Know About Lacan (But Were Afraid to Ask Hitchcock), London: Verso.
5. (1994) Metastases of Enjoyment, London: Verso. (1996) The Indivisible Remainder, London: Verso.

Iz: Encyclopedia of Postmodernism, izd. V. Taylor, Ch. Winguist, 2001.

Prevod: Nicodemus