Sarajevski reditelj Ahmed Imamović, čiji je kontroverzni film "Go West" prikazan u Dvorani Kulturnog centra Beograda na otvaranju Festivala "Slobodna zona", poznat je domaćoj publici po kratkom igranom filmu "10 minuta", koji je 2002. dobio nagradu Evropske filmske akademije za najbolji kratki igrani film. Dosad je sarađivao na gotovo svim poznatim filmskim projektima rađenim u Bosni i Hercegovini, uključujući "Savršeni krug" Ademira Kenovića, "Dobrodošli u Sarajevo" Majkla Vinterbotoma i "Gori vatra" Pjera Žalice. Za prvi igrani film odabrao je priču o ljubavnom odnosu između Srbina i Muslimana tokom rata u Bosni, i samom temom izazvao brojne kontroverze i napade. Iako je kvalitet filma diskutabilan, definitivno je uspeo da tom temom skrene pažnju na svoj rad.

- Kad smo završili scenario krenuli smo u potragu za sredstvima. Dobili smo nešto malo novca od bosanske fondacije čiji ukupni budžet iznosi 750 hiljada evra godišnje za kompletnu kinematografiju. Nama je dodeljeno 175 hiljada evra, što je bilo nedovoljno. Na putu realizacije sretali smo se s mnogim preprekama - najpre je prva kuća koja je trebalo da producira film bankrotirala, a potom je direktor Evropske filmske akademije, koji je želeo takođe produkcijski da podrži priču, umro. Na kraju, ispao je to bosansko-hercegovački film, sa delom hrvatske koprodukcije, koja je dala tehniku za realizaciju. U principu, BIH je siromašna zemlja tako da je nemoguće snimiti veći film bez pomoći drugih - objašnjava Imamović kako su uopšte krenuli u ovu avanturu.

 Dodatno je bilo teško zbog priče?
- Nije lako naći producenta u sredinama sa lažnim moralom. Živimo u takvim okruženjima u kojima vas napadaju neki desničari, dok njihovi listovi prave pompeznu mašinu protiv vas. Tada se povlače i oni koji bi nešto investirali u projekat. Ipak zadovoljan sam što smo uspeli da napravimo ovakav film.

 Zbog čega stalno insistirate na tome da je film ljubavni, iako je ljubavna priča samo platforma za angažovani film?
- Ta priča funkcioniše na više nivoa. Ona se bavi ljubavlju između oca i sina, između dva prijatelja, između muškarca i žene, sina i majke. Smeštena je u milje užasa, koje se zove rat u BIH i vrlo je teško napraviti nešto bez refleksija ili implikacija. Ali, problem je nastao u samoj objavi priče - kad smo rekli da se radi o dvojici homoseksualaca, koji žele da pobegnu iz ludila rata. To je bio sasvim dovoljan povod za napade.

 Priča je dovoljno čudna sama po sebi, pa se čini da ste mogli da napravite komediju, umesto teške i pretenciozne drame.
- Apsolutno nismo razmišljali o tome. Priča ima elemente komičnog, ali obično posle salvi smeha dolaze suze. Pogotovu kroz lik Lunje, čija svaka pojava izaziva salve smeha, a na kraju je on čovek koji plače.

 Imate impresivne glumce u filmu - Rade Šerbedžija, Mira Karanović, Tarik Filipović, Haris Burina, Žana Moro, Mario Drmac... Da li je bilo teško okupiti ih oko ovakvog filma?
- Nimalo. Koliko nismo imali sreće sa lažnim optužbama i sa producentima filma, toliko smo imali sreće sa glumcima. Svi su nakon prvog čitanja scenarija pristali da igraju u filmu.

 "Go West" posvetili ste Serđu Leoneu. Zašto baš njemu, a ne Bunjuelu, na primer?
- Postoji par citatnosti što je nadgradnja uvodne pisane poruke filma. Sem toga, Serđo Leone je u direktnoj vezi sa mojim detinjstvom. To je bilo prvo rediteljsko ime za koje sam čuo. Kasnije sam voleo njegove filmove i dan danas volim da ih gledam. Naravno, teško je govoriti o tome čiji su me sve uticaji inspirisali da radim ovaj film, ali mislim da "Go West" ima svoju liniju, vrlo autonomnu. Nemam ništa protiv citatnosti. To je filmsko sredstvo koje može veoma dobro da funkcioniše.

 Zbog čega su likovi koji predstavljaju Srpsku pravoslavnu crkvu toliko iskarikirani? Da li je to bilo neophodno?
- Ne mislim da su iskarikirani na taj način. Ja sam bio očevidac mnogo čega, a postoje i dokumentarne arhive koje svedoče o raznim "Kačavendama" i ostalim "kaditeljima" topovskih brigada, koje su kretale u suludi rat zarad ostvarenja suludih ideja. Sve je to rezultiralo krvlju. Lično, apsolutno ne mogu odobriti ulogu SPC u tom periodu na tlu BIH, i svešteničke politike. A što se lika monahinje tiče, mislim da je ona nešto sasvim drugo, ona je balans lošem. Ne bežim od tvrdnje da je taj pop ratni huškač, s kojim se glavni lik na kraju obračunava kao sa lošom političkom ideologijom. Ali, monahinja je dobra strana crkve i njena stvarna duhovnost. Ona je nema u tim momentima, i siguran sam da će ta dobra strana crkve progovoriti. Involviranost predstavnika religije i klera u društveno-politički život, inače, veliki je problem svih zemalja bivše Jugoslavije.

 Hoće li Vam inostrani uspeh filma "Go West" sada lakše obezbediti sredstva za naredni projekat? Šta pripremate?
- Već radim svoj naredni film, ali on neće biti tako brzo realizovan. Ne zbog kontroverzne teme, već zbog toga što je to jedan glomazan projekat. To je priča o balkanskoj magnoliji, i naslov filma je "U zemlji seljaka". Radnja se dešava nakon svih ratova u bivšoj Jugoslaviji, kada se počinju dešavati brojne promene i mutacije, kako u izgledu, tako i u ponašanju ljudi, životinja i kipova. Na primer kip Gospe više ne pušta krvave suze, već mu narastu dugački nokti, u Sandžaku se pojavljuje kurban sa jelenskim rogovima, a negde drugde se rodi dete čija maljavost prevazilazi njegovo životno doba. Balkanski mudraci tada počinju da govore da je problem u zloj krvi, a stručnjaci da je problem u tome što je korišćeno mnogo municije sa osiromašenim uranijumom. Prava priča počinje onog trenutka kada se na Kosovu rodi krilato dete. Ono kreće u potragu za svojom životnom ljubavlju i počinje da privlači pažnju, onakvu pažnju kakvu privlače svi oni, koji se razlikuju od drugih.