Nakon što je bio uhapšen zbog sodomije i podvrgnut mučenju u Uzbekistanu, Ruslan Šaripov, novinar biseksualac, uspeo je da izbegne u SAD.

U maju 2003. godine Ruslan Šaripov je u Uzbekistanu uhapšen zbog ''upuštanja u homoseksualne aktove'' i ''seksa sa maloletnicima''. Dvadesetšestogodišnji novinar biseksualac osuđen je na četiri godine zatvora u kome su mu zvaničnici, mučenjem izmamili priznanje.

Ono zbog čega je Šaripov - reporter jedne ruske novinske agencije - zapravo stvarno bio kažnjen jesu njegovi napisi o kršenju ljudskih prava od strane uzbekistanske vlade. U novembru 2003., dok se još uvek nalazio u zatvoru, njemu je Svetsko udruženje novina (World Association of Newspapers) dodelilo prestižnu nagradu Zlatno pero slobode (Golden Pen of Freedom Award), zbog njegovog rada na polju ljudskih prava.

Prošlog leta, neposredno pred prebacivanje na odsluženje ostatka kazne u jedan zabačeni grad, Šaripov je uspeo da iz Uzbekistana pobegne za Moskvu. Zatražio je politički azil u SAD u koji je stigao krajem oktobra ove godine. Nedavno je za Advocate dao intervju o svom mučnom putovanju.

Da li si u Uzbekistanu krio da si biseksualac?

Nisam baš davao na oglašavanje. Ali, ljudi su znali jer sam nekoliko godina, osim ljudskih prava uopšte, branio i prava seksualnih manjina. Kad sam video kako policija koristi zakone protiv homoseksualnosti da bi ucenjivala ljude, odlučio sam da da stanem u odbranu prava seksualnih manjina. Niko se time u Uzbekistanu nije bavio. Svi se plaše i govore - ''Ne možemo o tome da govorimo.''

Da li si se plašio toga šta bi moglo da ti se dogodi?

Naravno. Ako se baviš ljudskim pravima ili medijima u Uzbekistanu, za to postoji posebno odeljenje koje te nadzire 24 sata dnevno. Nisam imao privatan život. Znali su za svako mesto na kome bih bio, sve što bih uradio. Mnogo puta vladini zvaničnici su me upozoravali da će me strpati u zatvor ili ubiti.

Zašto onda nisi prestao?

Mislio sam da vlada laže. Bio sam u bliskom kontaktu sa mnogo međunarodnih organizacija za ljudska prava i odmah bih ih obavestio kada bih primio pretnje. Ali, 26. maja 2003. išao sam sa prijateljima u centar Taškenta, glavnog grada Uzbekistana, i dvojica su prišla i uhapsila me. Nisu mogli da nadu ništa zašta bi me optužili, tako da su izmislili - homoseksualnost i seksualni odnosi s maloletnicima.

U zatvoru su te mučili. Možeš li nam reci nešto o tome?

Da. Koristili su gas masku. Stavili bi mi je na lice i zatvorili tako da ne mogu da dišem. Neku nepoznatu supstancu su mi prskali u grlo. Istovremeno bi mi, na različitim delovima tela, puštali struju. Tako da, dok ne mogu da dišem dobijam elektro šokove. Jednom sam se onesvestio. I oni su mi ubrizgali neke nepoznate supstance u vene. Rekli su mi kako su mi ubrizgali HIV i ostale infekcije. Takođe su me naterali da napišem oproštajno pismo. Nisam shvatio da li su to stvarno mislili ili su me samo zastrašivali. To mi je bilo najgore.

Još uvek si bio u zatvoru kada si dobio nagradu Zlatno pero. Kako si saznao za nju?

Neki zatvorenici su imali radio a vest o nagradi je objavljena na radiju. Vest se brzo proširila čitavim zatvorom. Bio sam tako srećan. Nagrada i veliki publicitet koji je usledio mnogo su mi pomogli. Zahvaljujući tome, prestali su da me muče i poboljšali su mi se uslovi. Uzbekistanski zvaničnici su se plašili međunarodne reakcije.

Šta se dogadalo sa tvojom porodicom?

Nebrojeno puta su pretili mojoj majci i bratu. Zastrašivali ih. Posle mog hapšenja morali su da napuste zemlju. Majka mi je rekla da su morali da odu. Rekla mi je - ''Ne želim da te ovde ostavim samog.'' Ja sam joj rekao - ''Bezbednije je da odeš.'' Došli su u Kaliforniju gde je moj stariji brat živeo već pet godina.

Kako je sada biti u SAD?

Osećam se ponovo slobodnim. Kada sam stigao ovde shvatio sam da posle svog onog vremena straha konačno mogu da predahnem. Mnogi koji žive ovde slobodu i ljudska prava uzimaju zdravo za gotovo.

Kakvi su ti planovi?

Još uvek nisam siguran. Užasno sam umoran od svega što mi se dogodilo i srećan sam što bez straha mogu da odem na spavanje. Slab sam sa zdravljem ali se nadam da ću uskoro početi da se oporavljam. Biće mi potrebno vremena.

Preveo: AleXandar