Intervju sa Kurtom Cobainom

Razgovarao: John Savage, Jul, 1993.

Intervju koji sledi se odigrao kasno uvece u četvrtak, 22.07.1993. godine, kao sastavni deo Nirvanine medijske kampanje u Velikoj Britaniji, za tada predstojeće izdanje albuma 'In Utero'. Za razliku od skoro potpunog zatišja u američkim medijima, Nirvana je imala zakazanih pet intervjua i snimanja od strane britanskih medija za vreme njihovog kratkog boravka u New Yorku, sa velikom završnicom u vidu promotivnog koncerta u Roselandu na veče 23. To bi bio neobično iscrpljujući raspored i za najdisciplinovaniju grupu. Ipak, malo šta vezano za Nirvanu je bilo obično.

Veliki deo tog pritiska ležao je na Kurtu Cobainu, koji je - samo da bi sve bilo interesantnije - u isto vreme bio šarmantan, arogantan, nedokučiv i nepredvidiv. Naterati ga da pristane na ovaj intervju bilo je teško. Uspeo sam da ga uhvatim iza bine na jednom izvanrednom nastupu Melvinsa kojem smo obojica prisustvovali. 'Moram li ovo da uradim sad?', pitao me je. 'Da', odgovorio sam, i to je bilo - to. Nakon toga smo otišli u moju sobu u njujorškom Palace hotelu, gde je, pošto se opustio, Cobain bio inteligentan, ubedljiv i otvoren koliko god je mogao, sa obzirom na datu situaciju.

Intervju je delovao kao da pruža Cobainu oazu smirenosti u sred sveg ludila. Ugrejao sam ga, i želeo sam da verujem u sve što govori. Moje najjači osećaj - potvrđen nastupom u Roselandu sledeće večeri - bilo je to da su preda mnom osoba i grupa koji balansiraju na ivici noža između značajne pozitivne moći i samodestruktivnosti.

Ovo je zapis tog velikog događaja.

GUITARWORLD: Pričaj mi o svojoj prošlosti. Odakle potičeš?

KURT COBAIN: Rođen sam u Aberdeenu (u državi Washington) 1967. godine i živeo sam između Aberdeena i Montesana, koji je oko 35km udaljen odatle. Selio sam se često po kućama raznih rođaka kroz čitavo detinjstvo.

GW: Da li su se tvoji roditelji rastali dok si bio mladi?

COBAIN: Da, kad sam imao sedam godina.

GW: Da li se sećaš nečega u vezi sa tim?

COBAIN: Sećam se da me je bilo sramota iz nekog razloga. Bilo me je sram svojih roditelja. Nisam mogao da izađem pred neke od svojih prijatelja u školi jer sam očajnički želeo da imam klasičnu porodicu. Majku, oca. Hteo sam tu sigurnost, i zato sam bio ljut na na svoje roditelje više godina.

GW: Da li si se pomirio sa njima sada?

COBAIN: Pa, uvek sam imao dobar odnos sa mamom, jer je ona uvek bila toplija. Ali sa ocem nisam razgovarao oko deset godina, sve do prošle godine, kada me je potražio iza bine na jednom našem koncertu u Seattleu. Bio sam srećan što sam ga video jer sam oduvek želeo da zna da ga ne mrzim više. Sa druge strane, nisam hteo da ohrabrujem uspostavljanje nekog odnosa među nama jer nisam imao šta da mu kažem. Moj otac nije sposoban da pokaže mnogo topline, pa čak ni da sa nekim malo duže razgovara. Nisam hteo da uspostavljam odnos sa njim samo zato sto mi je krvni srodnik. To bi me smorilo.
I zato sam mu to objasnio kada smo se poslednji put videli, i stavio mu do znanja da ne želim više da imam bilo šta sa njim. Ali, to je bilo olakšanje za obojicu. Jer, on je dugo mislio da ga ja stvarno mrzim.

GW: Ne možeš to da izbegneš.

COBAIN: Mada, to sam celog života radio. Uvek sam napuštao poslove bez obaveštavanja poslodavca o tome; samo se jednog dana ne bih pojavio. Takav sam bio i u srednjoj školi, napustio sam je samo dva meseca pred kraj. Uvek sam se izvlačio iz stvari, i zato mi je suočavanje sa ocem - iako je on mene potražio - bilo fino olakšanje.

GW: Da li si uopšte pisao o tim stvarima? Tekst 'Serve the Servants' zvuči autobiografski.

COBAIN: Da. To je prvi put da sam se bavio svojim problemima sa roditeljima. Skoro nikada nisam napisao nešto toliko očigledno lično.

GW: Kakvo ti je bilo odrastanje?

COBAIN: Bio sam veoma izolovan. Imao sam stvarno lepo detinjstvo, sve do razvoda. A onda se, odednom, čitav moj svet promenio. Postao sam asocijalan. Počeo sam da shvatam realnost svoje sredine, koja nije imala mnogo da ponudi. Aberdeen je bio tako malo mesto, nisam mogao da pronadem prijatelje koji bi mi bili dragi, koji bi mi odgovarali, ili koji su voleli da rade ono što sam ja voleo. Ja sam voleo da radim kreativne stvari i da slušam muziku.

GW: Šta si slušao tada?

COBAIN: Šta god sam mogao da nađem. Moje tetke su mi davale ploče Beatlesa, tako da sam uglavnom slušao njih, ali s vremena na vreme, ako bih imao sreće, mogao sam da kupim neki singl.

GW: Da li si voleo Beatlese?

COBAIN: O da. Moja mama je uvek pokušavala da održi deo britanske kulture u porodici. Stalno smo pili čaj! Nikad nisam znao ništa o svojim precima do ove godine, kada sam saznao da je COBAIN irsko prezime. Moji roditelji se nikada nisu trudili da saznaju takve stvari. Otkrio sam to tražeci slična prezimena po telefonskim imenicima širom Amerike. Nisam našao nijednog COBAINa, pa sam poceo da zovem Couburne. Pronašao sam jednu ženu u San Francisku koja je godinama istraživala istoriju naše porodice.

GW: Znaci, ipak je Couburn?

COBAIN: Zapravo jeste, ali su Couburni to zeznuli kada su se doselili (u Ameriku). Došli su iz County Corka, što je stvarno čudna slučajnost jer, kada smo bili na turneji u Irskoj, nastupali smo u Corku i celoga dana sam šetao krajem zanesen. Nikada se nisam osećao toliko produhovljenim. Bilo je to najčudnije osećanje i - imam prijatelja koji je tada bio sa mnom i koji može to da potvrdi - bio sam skoro u suzama celoga dana. Od te turneje, koja se održala pre dve godine, imao sam osećaj da potičem iz Irske.

GW: Pričaj mi o svojim iskustvima iz srednje škole. Da li su ljudi bili neprijatni prema tebi?

COBAIN: Ja sam bio žrtveno jagnje, ali ne u tom smislu da su me ljudi stalno maltretirali. Nisu me maltretirali ni tukli jer sam do tada već bio povučen. Bio sam toliko asocijalan da sam bio skoro lud. Osećao sam se toliko drugačijim i neuravnoteženim da su me ljudi jednostavno ostaviljali na miru. Ne bi me iznenadilo ni da su me izglasali za 'Osobu sa najviše potencijala da ubije na školskoj igranci'.

GW: Da li sada možeš da shvatiš kako neki ljudi postaju toliko otudeni da postaju čak i nasilni?

COBAIN: Da, definitivno kapiram kako mentalno stanje jedne osobe može da se pogorša do te mere da može da učini tako nešto. Ja sam dostigao momenat kada sam maštao o tome, ali sam siguran da bih pre izabrao samoubistvo. Ipak, uvek sam voleo flmove osvete u vezi sa škoskim igrankama, kao 'Carrie'.

GW: Kada si prvi put čuo pank rok?

COBAIN: Verovatno '84. Stalno pokušavam da sredim tu priču hronološki, ali ne mogu. Moj prvi susret sa pank rokom se dogodio kada je grupa Creem počela da radi američku turneju Sex Pistolsa. Čitao bih o njima i maštao o tome kako bi bilo neverovatno čuti njihovu muziku i biti deo nje. Ali imao sam samo jedanaest godina, i nisam nikako mogao da ih pratim na turneji. Sama pomisao da odem u Seattle - koji je bio samo 300 km udaljen - bila je nemoguća. Moji roditelji su me vodili samo tri puta u životu u Seattle, koliko se sećam, a i to su bila samo porodična putovanja.

Posle toga sam uvek pokušavao da pronađem pank rok, ali toga, naravno, nije bilo u našoj prodavnici ploča u Aberdeenu. Prvi pank rok koji sam uspeo da kupim su verovatno bili Devo i Oingo Boingo i slične stvari; takve stvari su konačno 'procurile' u Aberdeen mnogo godina kasnije.

Onda, konačno, 1984. godine, jedan moj prijatelj, po imenu Buzz Osborne (pevač/gitarista Melvinsa), snimio mi je par kompilacija sa Black Flagom i Flipperom, svim najpopularnijim pank rok bendovima, i bio sam potpuno oduševljen. Tada sam pronašao svoje zvanje. Istog dana sam skratio svoju kosu. 'Otvarao bih usta' uz te kasete - puštao sam ih svakog dana - i to je bila najbolja stvar. Tada sam već par godina svirao gitaru, i pokušavao sam da sviram sopstveni stil pank roka, ili bar onako kako sam ga zamišljao. Znao sam da je bilo brzo i imalo mnogo distorzije.

Pank je bio izraz mog socijalnog i političkog osećanja. Toliko stvari se dešavalo odednom. On je izražavao bes koji sam osećao - otuđenje. On mi je, takode, pomogao da sagledam ono što mi se nije svidelo kod metal bendova kao što su Aerosmith i Led Zeppelin. Iako su mi prijale, i još uvek mi prijaju, neke od melodija koje su ti bendovi napisali, najednom sam svhatio da mi se ne sviđaju njihovi šovinistički stavovi - to što su samo pisali o svojim 'đokama' i i seksu. Te stvari su me smarale.

GW: Kada si počeo da razmišljaš o seksizmu? Da li je to bila posledica tvog interesovanja za pank ?

COBAIN: Ne, počelo je pre toga. Nikada nisam mogao da nađem dobre muške prijatelje, pa sam se mnogo družio sa devojkama, i jednostavno sam smatrao da nisu bile tretirane jednako i da se prema njima nije odnosilo poštovanjem. Mrzeo sam način na koji su se ophodili prema ženama u Aberdeenu uopšte - bile su potpuno ugnjetane. Reci 'kučka' i 'pička' bile su potpuno uobičajene, mogle su se čuti stalno. Ali trebalo mi je mnogo godina da shvatim da su to bile stvari koje su mi smetale. Tek sam počinjao da shvatam šta me je toliko nerviralo, i poslednjih par godina srednje škole, otkrio sam pank rok i sve se uklopilo. Konačno sam sam shvatio da nisam retardiran, znaš?

GW: Da li si ikada imao problema jer su ljudi mislili da si gej?

COBAIN: Da. Čak sam i sâm mislio da sam gej. Iako nikada nisam eksperimentisao s tim, mislio sam da bi to moglo da bude rešenje mog problema. Imao sam gej prijatelja i to je bilo jedino vreme kada sam bio izložen napadima drugih ljudi. Kao što sam već rekao, toliko godina su me se, u suštini, plašili, a onda sam počeo da se družim sa tim tipom, Myreom Loftinom, za koga se znalo da je gej, i tada su počeli da mi prave sranja, pokušavali da me tuku i slično. Onda mi je majka zbranila da se družim sa njim jer je homofobična.

GW: I da li si prestao?

COBAIN: Jesam. To je bilo zaista poražavajuće jer sam konačno pronašao muškog prijatelja sa kojim sa mogao da razgovaram i budem prisan, i onda su mi rekli da ne mogu više da se družim s njim. Otprilike u to isto vreme, sklapao sam sve delove slagalice, a on je imao veliku ulogu u tome.

Intervju na engleskom:
http://www.guitarworld.com/artistindex/9610.cobain.html

Prevod: R&B Freak

Linkovi:

Nirvana Web Archive:
http://www.ludd.luth.se/misc/nirvana/

http://www.timpatton.com/nirvana/

http://www.angelfire.com/nj/nirvanaman/

O Cobainovom samoubistvu:
http://www.virtualcity.com/youthsuicide/news/kurt-cobain-god-gej.htm

Diskografija Nirvane

Albumi
1989. Bleach (Sub Pop)
1991. Nevermind (DGC)
1993. In Utero (DGC)
1993. In Utero [Clean] (Geffen)
1994. MTV Unplugged in New York [live] (DGC)
1996. From the Muddy Banks of the Wishkah [live] (Geffen)
1998. In Utero [UK] (Geffen)

Kompilacije
1992. Hormoaning [Australia] (DGC/Geffen)
1992. Hormoaning [Japan] (DGC/MCA Victor)
1992. Incesticide (DGC)
1995. En Espanol (Afg Sigma)
1995. The Nevermind & In Utero Singles (DGC)
1996. Singles (Alex)
1996. Box Set (Experience)
1996. Incesticide/Bleach (Alex)
1998. Box (Geffen)
2002. Nirvana (DGC)
2003. Nirvana [Bonus Track] (Geffen)

EP, singlovi
1989. Blew EP [EP] (Sub)
1990. Sliver/Dive (Tupelo)
1991. Smells Like Teen Spirit [US Cassette] (Geffen)

Butleg, Video, Intervjui
1989. Play the Fucking Guitar, Man!! (Scarface)
1990. Live (Blind Pig, Ann Arbor)
1992. Nevermind, It's an Interview