Intervju Daniel Pinter

Bliži se Parada ponosa i skup trans* osoba zakazani za 20. septembar. Tim povodom razgovarali smo sa Danielom Pinterom, aktivistom, koji je govorio o zakazanim skupovima, ljudskim pravima u Srbiji, aktivizmu...

Gay Serbia: Dugo si već u aktivizmu. Učestvovao si na prošlogodišnjoj Paradi ponosa. Misliš li da se išta promenilo za ovih godinu dana po pitanju aktivizma, smanjenja diskriminacije, homofobije?

Daniel Pinter: Da bi se smanjila diskriminacija i homofobija u našem društvu, potrebno je da bude ispunjen jedan prethodni uslov: smanjenje diskriminacije i autohomofobije unutar same zajednice, a potom i njihovo ukidanje. Do ukidanja ovih pojava će, na žalost, proteći još mnogo vode ispod mosta, a nama preostaje da radimo, dosledno i svakodnevno, na njihovom smanjivanju. To ćemo najefikasnije postići ako smo ''na terenu'', odnosno ako sebe zaista doživljavamo kao deo populacije do čijeg boljitka nam je stalo i ako smo u svakodnevnoj interakciji sa drugim članovima te populacije, naročito onima koji su u nekakvom problemu zbog svog svojstva.

Kao travestit, pre godinu dana sam, direktno i sam, stupio na ''trans scenu Srbije'' ,do sada se u priličnoj meri upoznao sa prilikama koje vladaju u tom delu LGBTQ populacije i sa žaljenjem moram da konstatujem da su pripadnici i te populacije, sami za sebe i među sobom, prilično opterećeni podvajanjima i grupisanjima na osnovu čak i tako banalne okolnosti, kao što je pitanje  ''ima li odnosna transica silikonske sise i kolike su joj''.

Crossdresseri na jednu, transice sa malim sisama na drugu, a one sa velikim na treću stranu, da se tako pojednostavljeno, nužno trivijalno izrazim. Mislim da to nije dobro i pokušavam, svakom i svakoj koja želi da me sasluša, da objasnim zašto to nije dobro.

Gay Serbia: Da li su aktivisti trebali da budu vidljiviji u društvu za ovih godinu dana?

Daniel Pinter: Ako je tačno da se naše društvo u celini preselilo na Fejsbuk, onda su oni itekako vidljivi u tom društvu. Dele i dalje svoje fotose,  ‘'pozitivne dnevne afirmacije‘', doskočice, pošalice, misli, strepnje i nadanja,  kako čujem, kao i ranije što su radili.  Čujem od posrednika, ne mogu to i da vidim, jer me je većina etabliranih srbijanskih aktivista blokiralo na Fejsbuku, pa nisam u situaciji neposredno da uživam u njihovim društvenim aktivnostima. Verovatno gostuju i u različitim tv i radio emisijama, pa ih vide i oni koji prate takve programe.  Za gledanje takvih sadržaja nemam vremena, jer mnogo radim na terenu u direktnom kontaktu sa ljudima. Bez obzira na sve, rado se odazivam pozivima drugih aktivista i učestvujem u akcijama, koje su u opštem interesu.  Smatram to svojom dužnošću.

Gay Serbia: Da li je bilo potrebno više aktivnosti od strane aktivista? Skupovi, akcije, tribine...?

Daniel Pinter: Vidim da različiti aktivisti sprovode rutinski svoje standardne aktivnosti - Prezentacije godišnjih izveštaja, skupovi tipa ‘'Zona slobodna od mržnje‘', lezbejski letnji edukacioni kamp, dodele raznih nagrada za zasluge u borbi za unapređenje prava LGBTQ populacije. Ovog proleća,  Predrag Azdejković je doveo ‘'Merlinka festival‘' i u Novi Sad.  Naša ekipa ga je podržala. Poštovanje i respect spram ‘'Merlinke‘' u Novom Sadu smo izrazili tako što smo se trandžirani pojavili na toj manifestaciji i posle prošetali centrom Novog Sada u štiklama.  Akcija, dakle, ima, samo je pitanje da li su i koliko podržane, posećene, medijski ispraćene.  Na primer, pade mi na pamet aktuelni slučaj Dajane Pospiš iz Novog Sada.  Svi su upoznati sa detaljima njenog hoda po mukama poslednjih meseci, svi joj nude ‘'principijelnu podršku‘', ali retko ko zna da je, praktično beskućnica, Dajana konkretnu, odmah opipljivu podršku dobila od Isidore Karišik, aktivistkinje iz Novog Sada, koja ju je, posle napada na nju, smestila privremeno u svoj dom, a i danas joj pomaže hranom i drugim egzistencijalno nužnim vidovima pomoći.  Potrebne su tribine, ali je potrebnije biti aktivista na terenu.  Potrebno je odmah i sada pružiti ruku ugroženim pripadnicima naše populacije, ne brojati ih samo kroz statistike projekata i godišnjih izveštaja o stanju ljudskih i manjinskih prava.

Gay Serbia: Šta je po tvom mišljenu potrebno uraditi da bi se smanjio nivo homofobije, diskriminacije u srpskom društvu?

Daniel Pinter: Na primer, crossdressiran se prijaviti na takmičenje za ‘'Miss trans‘' i osvojiti titulu ‘'Miss šarma‘'. Tu svoju titulu rado nosim i pokazujem čak i kad nisam crossdressiran i veoma mi je draga. Mislim da je aktivistkinja Gordana Mitrović, organizacijom Izbora za Miss trans, zajedno sa Egalom, ovoga proleća učinila pravu stvar, čiji će se pozitivni efekti tek osetiti u budućnosti. To je pionirski poduhvat u Srbiji i javnost je, čini mi se, prvi put imala prilike da vidi kako u Srbiji izgledaju novi crossdresseri, drag queens, travestiti i transice kroz jednu atraktivnu, zabavnu manifestaciju. Uspeli smo da animiramo javnost, pa su se izveštaji sa Izbora pojavili i u različitim elektronskim i štampanim domaćim medijima. Jedino mi je krivo što su mnoge transice, pod različitim izgovorima, rešile da ne podrže ovu manifestaciju, a i među onima koje su je podržale i učestvovale u njoj je bilo dosta onih, koje su tražile da im fotoreporteri ne slikaju lice. Na licu mesta sam im objašnjavao zašto to ne treba da rade i do sada su me, čini mi se, mnoge poslušale i izašle Iz ormara. Izlazak iz ormara - sine qua non za smanjenje diskriminacije i homofobije u našem društvu.

Gay Serbia: Kako komentarišeš aktivizam u Srbiji i oceni ga ocenom od 1-10?

Daniel Pinter: Najavom ‘'Trans Prajda 2015.‘' i njegovim zakazivanjem istog dana kada se održava ‘'regularni‘' Prajd, povećale su se mogućnosti za pozitivno komentarisanje aktivizma u Srbiji , iako je on još daleko od prelazne ocene. Zakazivanjem ‘'Trans Prajda‘' je konačno na pravi način izraženo nezadovoljstvo radom ekipe ‘'Parada ponosa Beograd‘' i pozivam celokupnu populaciju da se zakazanog datuma, na zakazanom mestu pojavi na ‘'Trans Prajdu‘'.

Nadam se da će i sudski spor protiv Dragana Markovića Palme, koji je pokrenula Gej strejt alijansa, a u kojem i ja učestvujem, do kraja godine popraviti ocenu aktivizma u Srbiji . Prvo ročište nas očekuje u novembru mesecu.

Gay Serbia: 2001. godine organizovana je prva Parada ponosa u Beogradu kada su napadnuti učesnici od strane ultradesničarskih organizacija i navijača fudbalskih klubova. Prva uspešno održana Parada ponosa bila je 2010. uz jake policijske snage. Zašto se po tvom mišljenju čekalo toliko dugo?

Daniel Pinter: Pa i 2010. godine bi bilo isto kao 2001., ako ne i gore, da nije bilo tih zastrašujućih mera bezbednosti. Učestvovao sam na Prajdu 2010., zato i kažem da su te mere bezbednosti same za sebe bile zastrašujuće. Skup i šetnju smo održali pod ‘'staklenim zvonom‘', kao gubavci, a zašto se čekalo toliko dugo (od 2001. do 2010.)? Pretpostavljam da se toliko dugo čekalo pre svega zbog toga što do 2010. godine nisu postojali ljudi spremni i sposobni da u datim uslovima organizuju optimalni Prajd. Optimalni za trenutnu situaciju, a znamo da se situacija u Srbiji menja od danas do sutra. I tako se tek 2010. godine pojavila ekipa - dobro organizovana, ozbiljna i sposobna da, u skladu sa političko-društvenim prilikama, koje su vladale te godine, organizuje i realizuje Prajd. Tvrdim da je ta ekipa u tim uslovima bila izuzetno sposobna, jer sam bio deo te ekipe. Znalo se ko šta radi, koordinacija aktivnosti i podela zaduženja su funkcionisali kao švajcarski sat, ta maltene vojnička disciplina u timu mi je prijala, može danas da priča ko šta hoće, ali te 2010. godine - sve što smo planirali, to smo i realizovali - od pratećih, promotivnih manifestacija Prajda, pa do same šetnje.

Gay Serbia: Imali smo zabranjen Prajd 2011. 2012. i 2013. godine jer država nije mogla da garantuje bezbednost skupa. Da li misliš da su aktivisti morali da insistiraju na održavanju, procesuiranju svih koji su učestvovali u nasilju i pretnjama i da je država morala da odradi svoj deo posla? Koliko je kriva država a koliko aktivisti?

Daniel Pinter: Uf, ponovo ću morati da uzmem svoj primer. Da sam čekao da ‘'aktivisti‘' insistiraju na procesuiranju osobe, koja je mene napala i pretukla me, zbog mog učestvovanja u aktivnostima oko Parade ponosa 2010. godine i danas bih ‘'bele kike plela i jadikovala nad svojom sudbinom‘'. Morao sam sam da se uhvatim u koštac sa nepravdom i potražim pravdu na sudu. I dobio sam je. Dobio sam prvi u istoriji sudski spor u Vojvodini, kojim je utvrđeno da sam prebijen zato što sam gej i zato što sam aktivista.

Ne kažem da aktivisti ne treba da insistiraju, agituju, da ne treba da ‘'vuku kola‘', ali pogledajte drugu stranu. Koliko se LGBTQ osoba pojavilo na dosadašnjim domaćim Prajdovima? Da li je to neko izbrojao? Napravio neku statistiku? Kad se od ukupnog broja šetača oduzmu organizatori, aktivisti, javne ličnosti, ambasadori stranih zemalja, političari, simpatizeri i posetioci avanturisti, koliko je LGBTQ osoba tu bilo prisutno? To niko ne zna.  A kako se boriti i čemu se nadati, ako se ne zna koliko nas je?  Samo se strepi da nas je izuzetno malo. I ko smo mi uopšte? To su sve pitanja ‘'od million dolara‘'.

Država ima monopol fizičke prinude i samim tim je po definiciji u stanju da obezbedi jedan običan javni skup. Inače se ne može nazvati državom.  Tekovine civilizacijskog progresa , kao što je Prajd, ako već moraju da se brane, a kod nas očigledno moraju, brane se i vojskom. Naša država je, međutim, specifična tvorevina, pa me ne bi čudilo da je u stanju, kako da spreči nasilnike, tako i da ih podstakne, pruži im odobrenje za nasilje.  Ovo je, naravno, na nivou spekulacija, ali te spekulacije su ipak zasnovane na dešavanjima u našem društvu iz ne tako daleke prošlosti. No, država nam je takva kakva je, pa bi i aktivisti od te činjenice trebalo da polaze svaki put kad nešto organizuju, a ne da svaki put kukaju kad im država ispostavi šamar u vidu neke iznenadne zabrane, restrikcije, veta. Spremi se da ćeš šamarčinu svakako dobiti, pa gledaj kako da je izbegneš, ili ublažiš, te ipak dođeš do svog cilja nekako.

Gay Serbia: Kako komentarišeš to da je aktivizam u Srbiji jedino vidljiv mesec ili dva pred samo održavanje Parade ponosa dok tokom ostatka godine praktično i da ih nema nigde, u medijima, akcijama...?

Daniel Pinter: Čujem da dosta putuju po svetu, sastaju se sa belosvetskim aktivistima, izučavaju aktivizam na međunarodnom nivou, pa ih zato valjda nigde nema. Ali stignu, hvala Bogu, da obraduju svoje pratioce na Fejsbuku i Twiteru sa po kojom fotografijom sa tih putešestvija. Šalim se malo. Bobana Stojanovića i Lazara Pavlovića sam nedavno sreo na Izboru za Trans Miss u Beogradu,  oni su sedeli  u žiriju, ja sam bio među kandidatkinjama za Miss, ali nisam smeo sa njima da komuniciram, zbog pravila da nema kontakata između članova žirija i kandidatkinja tokom Izbora, da bi sve bilo regularno.

Gay Serbia: Ostalo je nešto manje od mesec dana do Parade ponosa u Beogradu. Još nemamo program Pride week-a. Nema skoro nikakvih najava. krenula je samo distribucija info flajera. Da li je to dovoljno s obzirom da je ostalo toliko vremena do održavanja Parade ponosa?

Daniel Pinter: I prošle godine je situacija bila slična, tako da me ovo ne iznenađuje.  Veče i noć uoči Prajda, setimo se, lani su se pojavljivale oprečne informacije o održavanju manifestacije, kao da je neko namerno zbunjivao javnost i učesnike, koji nisu bili sigurni do poslednjeg momenta hoće li Prajda biti, kao da je neko projektujući taj haos od informacije računao da će organizatori i učesnici sami odustati od šetnje. To je moj utisak. Srećom, to se nije desilo. A verujem da se neće desiti ni ove godine. Prajd je neophodan.

Gay Serbia: Da li ćeš učestvovati na ovogodišnjem Prajdu?

Daniel Pinter: Naravno. Na Trans Prajdu.

Gay Serbia: Šta bi poručio drugim srpskim aktivistima a šta lgbt zajednici u Srbiji?

Daniel Pinter: Drugim srpskim aktivistima bih poručio da me odblokiraju na Fejsbuku, radi lakše razmene korisnih informacija i saradnje, a LGBT zajednici u Srbiji ponavljam istu poruku s kraja prošle godine: ‘'Izađite iz ormara!''