“Hirovita, bezazlena derišta” su postala glavni problem EU

Da čovek ne zna da su Poljska i Mađarska članice EU, nikad mu na pamet ne bi palo da jedna progresivna Evropa, blok okupljen oko vrednosti kao ultimativne spone, može da toleriše jednog predsednika koji viče na sva usta da je LGBT gora "ideologija" od komunizma i jednog premijera koji od EU jedino hoće i voli njen novac.

Poljska i Mađarska su u duetu još jednom dospele u središte pažnje pošto su, kada je EU najavila nove mehanizme za kontrolu demokratije u zemljama članicama, prešle u kontraofanzivu – formirale su Institut za borbu “protiv liberalno-ideološke represije” Brisela posle pretnje da će blokirati plan oporavka Evropske unije zbog najavljenih subvencija koje će biti povezane sa vladavinom prava u zemljama članicama Unije.

EU je kiksala u Mađarskoj, EU je kiksala i u Poljskoj, a pošto je poljskog predsednika Andžeja Dudu i mađarskog premijera Viktora Orbana tretirala kao hirovita, ali bezazlena derišta, sada će se napatiti da ih skine s grbače. A i sa platnog spiska.

Izvršna vlast Evropske unije oštro je napala Poljsku i Mađarsku zbog neuspeha u ispunjavanju osnovnih demokratskih standarda, dajući municiju onima u bloku koji su se zalagali da ih isključe iz EU finansiranja, osim ako ne pojačaju slobodu medija i sudova.

„Poljske reforme pravosuđa od 2015. godine bile su glavni izvor kontroverzi“, navodi se dok je u Mađarskoj „pravac promena izazvao ozbiljnu zabrinutost“ zbog nezavisnosti pravosuđa.

Prljava kampanja za budućnost Poljske

Oni ne baš naklonjeni Dudi upozoravali su da ukoliko on bude izabran za još jedan petogodišnji mandat, njegovi saveznici i vlada koju vodi nacionalistička partija Prava i pravde, nastaviće sa socijalno-konzervativnim politikama, pokušajima za većom kontrolom institucija i programima velikodušnih davanja. Tako je i bilo; polovinom jula ove godine je pobeda Andžeja Dude zapečatila legitimitet kontroverznih promena u javnom sudstvu, kao i protivljenje pravu na abortus i LGBT pravima.

Tokom izborne kampanje, Duda je briljirao kao prvi homofob Evrope pošto je samouvereno objašnjavao da su LGBT prava štetnija „ideologija” nego komunizam.

Duda je konzervativni katolik i kaže da želi da brani tradicionalnu porodicu. Sa jedne strane, on uspeva da se prostire preko oba repa političkog spektra; iako konzervativac, on je uspeo da pridobije i glasove poljske levice zahvaljujući socijalnoj politici koju predvodi.

“To je socijalna politika, budalo”

Sa druge strane, obećao je da će poljske porodice zaštiti od onoga što naziva „uvezenom LGBT ideologijom” kojom se, kako kaže, pokušava seksualizacija poljske dece. Seksualno obrazovanje u poljskim školama ne postoji u praksi. Umesto toga učenici prisustvuju „časovima porodičnog života”, u kojima se ponekad govori o seksualnom obrazovanju, često sa sveštenicima i monahinjama.

Duda će, ako EU ne bude reagovala, izvesno dovršiti revoluciju konzervativaca u Poljskoj. Štaviše, on legitimiše odlazak Poljske u poluautoritarnu, neliberalnu demokratiju.

Kako su mediji duhovito ocenili kada je pobedio na izborima u julu, Duda je shvatio recept za pobedu na izborima u Poljskoj i izgleda je to definitivno varijacija na poznati citat bivšeg američkog predsednika Bila Klintona: “To je socijalna politika – budalo!”

Duda je takođe podržao većinu reformi pravosuđa koje je sprovela vlada, a za koje je Evropska unija i više međunarodnih organizacija reklo da narušavaju nezavisnost institucija i vladavinu prava.

Zategnuti odnosi sa Evropskom unijom rezultat su te politike, a Duda je za EU jednom rekao da je to „izmišljena zajednica od koje ne dobijamo mnogo”.

Ipak, sa sadašnjim budžetom, Poljska je najveći neto korisnik fondova Evropske unije.

Sigurno da predsednik Poljske Andžej Duda i mađarski premijer Viktor Orban nisu zadovoljni planom EU da subvencije ubuduće budu uslovljene poštovanjem vladavine prava jer su obojica dobro svesni da je ovo još jedan – doduše očajnički – potez EU da sankcioniše autokrate u sopstvenim redovima.

Snovi mladog liberala

Orban je pažnju javnosti privukao antisovjetskim govorom kao mladi liberal 1989. godine, ali nakon što je njegova stranka na prvim slobodnim izborima u Mađarskoj doživela neuspeh, Orban je odlučio da klizne na političkom spektru. Do trenutka kada je prvi put izabran za premijera 1998. godine, Fides je doveo do desnog centra, a 2000. i do Evropske narodne partije (EPP), najveće političke porodice Evropske unije.

Sve donedavno su stariji zvaničnici EPP verovali da mogu da drže Orbana pod kontrolom, da on nije ništa više do provokator i enfant terrible EPP-a, ali da je na njihovoj uzdi.

Orban međutim i danas odbija kritike da podriva demokratske norme i insistira na tome da on jednostavno gradi drugačiju demokratiju. Svoju viziju naziva “iliberalnom” ili “hrišćanskom” demokratijom.

Orban je zapravo obrnuo igricu. Pre nego što zemlja postane članica Evropske unije, ona mora da postane demokratija. Sistem je izgrađen na postavci da kada se dostigne taj ključni trenutak, zemlja može da ide samo napred.

Upravo je to Orbanu omogućilo da na fundamentalne načine menja život i javni prostor u Mađarskoj, od školskih udžbenika do izbornog sistema, a da ne okine sankcije ili drugu drastičnu reakciju EU.

Mnogi sada žale što su čekali ovoliko i shvataju da je trebalo reagovati ranije. Teoretski šansa još uvek postoji da se Orban zauzda, a pored toga, ishod situacije u Mađarskoj mogao bi da odredi kurs evropskog projekta – i da se sve replicira dalje na Malti, u Poljskoj i Bugarskoj.