Heteropatrijarhat je laž, homoseksualnost je istina

Prva stvar koju svet nauči pedera jeste da on ne postoji. To je prva velika, sveobuhvatna laž koja se širi po rođenju svake gej osobe na svetu, praktično u samom trenutku izlaska iz majčine utrobe je svakom pederu i lezbejki poručeno da je on(a) strejt. Iako se, doslovno milenijumima, rađaju ljudi koji očito nisu heteroseksualni, jer vole i žude za osobama istog pola, a ne različitog, i danas živimo u svetu u kom se - posve pogrešno i uprkos ogromnoj količini dokaza koji takav stav ne samo pobijaju, nego ga razotkrivaju kao ugnjetavački - podrazumeva da će svaka tek rođena beba biti heteroseksualna.

Ta laž je toliko raširena, trajna i moćna da se roditelji ni ne zapitaju je li njihovo dete strejt ili gej. Podrazumeva se da mora biti strejt, to je neupitno iako je tako očito itekako upitno, pa se onda nastavlja lagati i dalje u istom pravcu. Zato je, primera radi, moguće da se prođe osnovno i srednjoškolsko obrazovanje bez da se ikad sazna da su velike istorijske ličnosti poput Aleksandra Makedonskog ili Leonarda da Vinčija voleli ljude istog pola, dakle da se i u udžbenicima laže o njima dok se hini kako se o njima nešto uči, zato je moguće da su milioni roditelja šokirani suočeni sa činjenicom da njihovo, u međuvremenu odraslo, dete ipak nije heteroseksualno, nego je homoseksualno.

Iako ne bi trebalo biti ama baš nikakvo iznenađenje da je itekako moguće kako je dete kom si roditelj homoseksualno, i da su šanse za to otprilike 1 od 10, roditelj je većinom iznenađen suočen s tom istinom. Jer i heteroseksualni roditelji, kao i njihova homoseksualna deca, žive u velikoj laži koja se zove heteropatrijarhat, u kojoj se podrazumeva da ne treba verovati vlastitim očima nego laži koja je uzdignuta na nivo neupitnog a to je da je jedini vredan standard života - heteroseksualnost. Dakako, u svojoj esenciji heteropatrijarhat čak i ne priznaje da postoji išta drugo osim heteroseksualnosti, vodeći se baš onom maksimom nacističke propagande da je, što je laž veća, u nju lakše poverovati. Zato se podrazumeva da se na svetu rađaju samo i isključivo heteroseksualci, bez obzira što milenijumi ljudske istorije pokazuju da je to laž.

Pederi od malih nogu prvo žive u svetu koji se pravi da oni ne postoje

Ali kako ta laž u postprosvetiteljsko vreme nije mogla samo tako i dalje unedogled opstati, jer su se kroz proteklo stoleće ipo neki ljudi posve logično zapitali kako je moguće da smo svi na svetu heteroseksualni ako je očito da nismo, nju sledi druga laž koju svet ide naučiti pedera, a to je da je on bolestan i nenormalan zato što nije heteroseksualan. Kako se postojanje više homoseksualnosti ne može uverljivo negirati, kad je ta laž vidljivom egzistencijom gej ljudi nepovratno dovedena u pitanje u svojoj sveobuhvatnosti, onda se laže da je neheteroseksualnost bolesna i devijantna kako bi se i dalje zadržala heteropatrijarhalna slika sveta, u kojoj homoseksualac u međuvremenu ipak postoji - a postojao je otkako postoje ljudi - ali je on sad izuzetak koji potvrđuje pravilo heteropatrijarhata.

I kako je heteropatrijarhat ono što je jedino moralno prihvatljivo i poželjno, onda je ono što nije heteroseksualno, nego homoseksualno moralno odvratno, manje vredno i bolesno. To je druga, sveobuhvatna laž koji svet uči pedera i lezbejku, kad već nije prethodno uspeo svakog pojedinog naučiti da ne postoji.

Iako su te dve laži donekle međusobno suprotstavljene, jer prvo uopšte ne postojiš, a onda odednom ipak postojiš ali si manje vredan od heteroseksualaca, one se međusobno hrane i druga je nastavak prve. Te dve velike (heteropatrijarhalne) laži su i ključne koordinate života gej ljudi pre emancipacije, one proizvode i sve psihopatologije gej ljudi, jer nas heteropatrijarhalni svet u kom se rađamo, od početka našeg života doslovno pokušava izludeti.

Pederi i lezbejke od malih nogu prvo žive u svetu koji se pravi da oni ne postoje, a kad se njihovo postojanje više ne može nikako ignorisati (iako, mnogi se i dalje trude, zato su tako česte one izjave "toga kod nas nema"), onda im se poručuje da su poremećeni i manje vredni. Psihološko zdravlje svake gej osobe na svetu je pod konstantnim i nemilosrdnim napadom njihove okoline, uključujući i onu najbližu, pa nije uopšte čudno što smo svi u formativnom razdoblju zaraženi autohomofobijom.

Autohomofobija je direktna posledica laži heteropatrijarhata

Dok smo još deca, i dok nam se mozak razvija, i dok smo slabi, i zavisimo od roditelja i dok nismo u stanju samostalno razmišljati ili delovati, tada se svaku pojedinu LGBT osobu svakodnevno direktno ili indirektno uči da ona ne postoji odnosno da je poremećena i manje vredna. Neizbežno je da će to stvoriti (često zauvek nesvesne, ponekad kasnije osvećene) psihološke traume i naneti brojne rane na duši svake gej osobe, od kojih je najmonstruoznija od heteropatrijarhalnog društva nametnuta autohomofobija svakome od nas. Njome smo namerno inficirani, ubrizgavana nam je svaki dan našeg života u svaku stanicu našeg tela, posao je tako temeljito i beskrupulozno odrađen, bez trunke humanosti prema čoveku koji je homoseksualan, da nema na svetu pedera i lezbejke koji nisu ili dalje ne pate od autohomofobije.

Možda su najtužniji oni gej ljudi koji tvrde da nisu (nikad bili) autohomofobni, jer oni dakle ne znaju ni da su zaraženi internalizovanom homofobijom, pa se ne mogu ni izlečiti niti će pitati za pomoć kako bi u tome uspeli. Autohomofobija je, naime, direktna psihološka posledica laži heteropatrijarhata, a kako je on sveobuhvatan na svetu, onda je i autohomofobija za gej ljude neizbežna, što ne znači da mora biti i večna.

Svaki peder i lezbejka koji misle da odrastanje u heteropatrijarhatu na njih nije ostavilo negativne psihološke posledice, na jedan duboko tužan način tek perpetuiraju laži heteropatrijarhata, iste one laži koje su nad njima sprovodile i sprovode ne samo psihološki, nego i konkretan društveni i politički teror.

Kao što su njemu lagali da uopšte ne postoji, on sad laže dalje kako to što mu se negiralo samo pravo na postojanje nije ostavilo nikakve loše posledice na njega. Kontradikcija je još vidljivija kad se u obzir uzme druga laž heteropatrijarhata, ona o tome da su pederi i lezbejke manje vredni i bolesni; misliti i tvrditi da si psihološki potpuno neoštećen iako ti društvo celi život poručuje da si poremećeno smeće koje zaslužuje goreti u paklu najbolji je pokazatelj da jesi psihološki povređen i koliko su posledice toga zastrašujuće, duboke i bolne. Toliko bolne da se pokušava preživeti tako što se postojanje same boli negira, tako što se vlastita autohomofobija odbija primetiti, a kamoli se zaputiti stazom oslobađanja od iste.

Ormar je kazna koju je heteropatrijarhat smislio za sve gej ljude

Zato je i prva reakcija gej ljudi kad se, često s dolaskom puberteta koji podrazumeva i razvoj sekundarnih polnih karakteristika te upoznavanje s vlastitom seksualnošću, prvi put suoče s time da ih privlače ljudi istog pola, da u to jednostavno ne veruju. To nije moguće! Tako se misli zbog heteropatrijarhalne laži u kojoj su dotad proveli život, i sami uvereni da homoseksualnost i homoseksualci ne postoje.

To je trenutak snažne egzistencijalne panike, kad si suočen(a) s vlastitom žudnjom koja je u direktnoj suprotnosti sa svime što u međuvremenu znaš o sebi i o svetu, kad otkrivaš da u tebi postoji nešto što navodno ne postoji, što uopšte ne bi trebalo postojati, što i ako postoji mora biti promenjeno, zatrto, skriveno, izlečeno. A jedino od čega se gej čovjek treba izlečiti jeste taj strah, strah od toga što jeste neheteroseksualan i što u vezi s tom činjenicom oseća strah.

Taj je strah zajednički svim pederima i lezbama na svetu u trenutku prvog otkrivanja vlastite homoseksualnosti, jer su već naučeni da ona i ne postoji, odnosno da je to nešto loše i manje vredno. Taj je strah bolno normalna ljudska reakcija na život u nenormalnosti i lažima heteropatrijarhata, ali ostajanje u tom strahu znači ostati živeti u laži. Druga je reakcija, nakon što se prihvati činjenica vlastite homoseksualnosti, istu želeti promeniti ili poništiti, a ta reakcija proizlazi iz druge velike laži heteropatrijarhata, one o manje vrednoj i poremećenoj heteroseksualnosti. Baš kao i svi drugi ljudi koji žive u heteropatrijarhatu, i gej ljudi sve manje mogu živeti u uverenju da je jedino što uopšte postoji heteroseksualnost, ali se mnogo teže izbore s heteropatrijarhalnom laži da je to što postoje odvratno i bolesno.

Jer u trenutku kad postajemo svesni toga da smo neheteroseksualni, počinjemo i prepoznavati da smo u ormaru. Tamo smo gurnuti odmah po rođenju i živeli smo u njemu sve te godine, ali toga nismo bili svesni. Ormar je kazna koju je heteropatrijarhat smislio za sve gej ljude isključivo zbog toga što su gej. Ormar je strukturalno nasilje nad slobodom gej ljudi, ali on je ponajviše još jedna laž. Ormar je kavez u koji heteropatrijarhat stavlja svaku gej osobu odmah po rođenju, jedino što dugi niz godina poznaju kad je reč o vlastitoj homoseksualnosti, pa mnogi gej ljudi nikad ne shvate kako vrata tog kaveza nisu zaključana i kako ih mogu otvoriti, razvaliti ako treba, i izići na slobodu.

U ormaru gej ljude drži strah, strah od reakcije okoline, strah od toga da će razočarati roditelje zato jer nisu savršena slika heteropatrijarhalne laži, strah od premlaćivanja na ulici i otpuštanja s posla.

Biti svestan da si gej, a nastavljati živeti u ormaru nanosi nove rane

U vezi s ormarom upravo je heteropatrijarhat smislio jednu briljantno perfidnu laž, najbolju od svih laži heteropatrijarhata, jer nije tako očito lažna poput laži da gej ljudi ne postoje, a to je ona da je ormar pitanje slobodnog izbora gej ljudi.

Gej ljudi nikad nemaju mogućnost slobodno izabrati biti u ormaru, bez obzira što neki koji se ne usude iz njega izaći veruju baš u tu laž da su sami izabrali biti u ormaru, koji u toj fantaziji autohomofobije postaje zlatni kavez i mesto sigurnosti od svih opasnosti slobode koju predstavlja izlazak iz ormara. Kako bi gej ljudi uopšte mogli slobodno birati, moraju prvo izabrati izaći iz ormara, jer u njemu istinski slobodan izbor ne postoji, samo onaj lažan. Iako je tragično i samouništavajuće, nije nerazumljivo zašto mnogi gej ljudi ostaju zarobljeni u ormaru - to je jedino mesto koje poznaju, to su jedine koordinate njihove homoseksualnosti koje zbog života u heteropatrijarhatu i proizlazeće autohomofobije mogu zamisliti, a ako se ne mogu suočiti s istinom, onda će, naravno, još više lagati.

Samo što od trenutka kad shvataju da su homoseksualni i da su u ormaru, počinju lagati i sami sebi, tada počinju birati da će lagati, i tako pristaju na to da će sve laži heteropatrijarhata koje su im dotad određivale život i sami nastaviti podržavati dalje, da će lagati u korist heteropatrijarhata i na vlastitu štetu. U tom trenutku se i ormar donekle menja, jer se prvo godinama potpuno nesvesno živi u njemu, što je drugačije u odnosu na život u ormaru nakon shvatanja istine vlastite homoseksualnosti. Biti konačno svestan da si gej, a nastavljati živeti u ormaru podrazumijeva nove psihičke rane, pristajanje na trovanje samih sebe istim lažima kojima te dotad trovao heteropatrijarhat.

Svesno nastavljanje laži ormara je psihičko samopovređivanje, mnogo strašnije i s mnogo dubljim ranama nego što ih je sâm heteropatrijarhat dotad svojim lažima naneo svakoj gej osobi. Kroz pristajanje na laži heteropatrijarhata gej osoba zapravo odlučuje da će do kraja svog života seckati deo po deo sebe, svaki put kad prećutkivanjem ili direktno laže da je heteroseksualna, a s vremenom dotad nametnuti ormar postaje neka vrsta izbora, doduše nikad slobodnog, nego uslovljenog dotadašnjim iskustvom ormara i strahom od slobode, ali i strahom od heteropatrijarhata.

Istina je za heteropatrijarhat najveća pretnja

Nasuprot ormaru, coming out (autovanje, izlazak iz ormara) je prvi korak prema tome da lezbejka ili homoseksualac postanu slobodni ljudi. Izlazak iz ormara još jednom mnogim gej ljudima pokazuje koliko je moćna laž heteropatrijarhata i koliko su svi spremni braniti tu laž, koristeći se svakom mogućom vrstom nasilja. Izlazak iz ormara može značiti da se deteta odreknu njegovi roditelji, može značiti da ga verbalno i psihički počinju - do juče puni ljubavi i brižnosti - sistemski zlostavljati i ponižavati.

Često se događa da su reakcije na izlazak iz ormara, koji nije uvek izraz potpune formiranosti vlastitog identiteta i ljudskosti nego ponekad i tek očajnički pokušaj u tom pravcu, direktno negativne od strane okoline, te da drugi ljudi odjednom posve drugačije počinju percipirati osobu koja je iz ormara izašla kao nešto strano, Drugo, odvratno, iako je reč o istoj osobi koja je bila pred vama juče.

Osim jedne bitne razlike, a to je da izlazak iz ormara znači reći istinu o sebi! Koliko je laž heteropatrijarhata jedan neljudski i nemoralan konstrukt najbolje pokazuje baš taj moment - homoseksualac se kažnjava jer je rekao istinu o sebi, dok se nagrađuje privilegijama heteroseksualnosti ako pristaje na laž i lagati nastavlja.

Iako svaki konvencionalni moral deklarativno ceni istinu kao jednu od ključnih vrednosti, u slučaju gej čoveka se stvar okreće naglavačke. Reći istinu o sebi je zlo, lagati o sebi je dobro, to je glasna poruka heteropatrijarhata svim gej ljudima i to je ono što im okolina previše često ide, pa i šakama ako treba, utuviti u glavu kad se odluče reći istinu da nisu heteroseksualni.

Mnogi ljudi suočeni s istinom homoseksualnosti uzimaju sebi za pravo, i osećaju da odjednom ljudsko biće koje je gej mogu udarati, pljuvati, vređati, ponižavati, ismevati,... sve ono što inače smatraju moralno potpuno neprihvatljivim kad je reč o drugim ljudima. To je direktna posledica druge laži heteropatrijarhata, one da su gej ljudi manje vredni i bolesni, pa ta laž ne samo da dehumanizuje homoseksualce i lezbejke, nego još više dehumanizuje i sve one koji zbog nje idu zlostavljati, tući ili ih čak ubijati. Takvo ponašanje mnogo više lišava ljudskosti sve one koji, vođeni lažima heteropatrijarhata, idu mučiti drugo ljudsko biće, pa i svoje najbliže, nego onoga koji je tom mučenju podvrgnut.

Kako bi homofobni mučitelj uopšte mogao psihički podneti to što radi drugom ljudskom biću (koje je gej), on nastavlja s lažima, redovno tvrdeći da je ugrožen od gej osobe koja je rekla istinu o sebi, jer istina je najveća pretnja heteropatrijarhata. Dovoljno je setiti se prvog Split Pridea da snaga te laži heteropatrijarhata bude posve jasna - razjarena rulja od skoro deset hiljada ljudi je agresivno napadala grupu od dvestotinjak mirnih i ničime nenaoružanih ljudi uz objašnjenje da je to ništa drugo nego samoodbrana!

Istina će vas osloboditi

Istina je u toj situaciji veoma očita, a ona je da dvestotinjak mirnih učesnika i učesnica Povorke ponosa nisu baš nikako ugrožavali nikoga, ali je još očitija ogromna laž heteropatrijarhata, koja inače većinom mirne i pristojne ljude pretvara u krvoločne zveri spremne drugom čoveku i oduzeti život kako bi tu laž očuvali.

Najočitija je pak činjenica da hrabrost istine homoseksualnosti nadilazi nasilje laži heteropatrijarhata, jer uprkos pretnji fizičkim nasiljem najteže vrste, gej ljudi kojima je stalo da istine o njima samima izlaze pred hiljade onih koji im poručuju kako će sve biti u redu samo ako nastave lagati, ali ne i ako kažu istinu.

I mnogi gej ljudi kroz istoriju i dan-danas, posve svesni toga, odlučuju se za istinu. Izlazak iz ormara kao prvi korak slobode za svaku gej osobu znači da ona mora biti spremna, htela to ili ne, da bude izložena najagresivnijoj verziji laži heteropatrijarhata, toliko beskrupuloznoj i brutalnoj da preti često i samom životu gej osobe.

Poruka je heteropatrijarhata gej ljudima kako je, na kraju krajeva, bolje da su mrtvi nego da kažu istinu o sebi, ujedno i direktno moćna ucena kojom se teraju svi gej ljude da i dalje lažu kako nisu gej. Pristati na tu ucenu znači polako se samouništiti, dok odbiti tu ucenu neretko znači reskirati vlastiti život.

Ali odbiti tu ucenu je ujedno i prvi slobodan izbor koju gej čovek može napraviti, prvi izbor koji je izvan laži heteropatrijarhata i bez koga nikad u životu ne bi još mogao napraviti bilo koji drugi slobodan izbor. Jer kao što je istina da na svetu oduvek ima ljudi koji su gej, tako je oduvek istina i da nema slobode bez reskiranja sigurnosti, pa čak i vlastitog života. Čovek koji nije spreman u krajnjoj konsekvenci umreti za slobodu nikad ne može živeti zaista slobodno, a to za gej osobu vredi dvostruko.

Ili, kako bi to sažetije rekao Isus: "Istina će vas osloboditi".