Gej SSSR: Lenjin između Zinovjeva i Trockog

Sredinom 1922. Krupskaja je, ne baš ljubazno, pisala Zinovjevu: „Molim te, nemoj više uznemiravati mog muža svojim pretenzijama. Vreme je da se smiriš. Dokle ću da trpim tvoju bestidnost? Iljič je bolestan i ti dobro znaš da tvoji nestašluci mogu potpuno da pokvare njegovo zdravlje. Molim te, nemoj ga više nagovarati na ono na šta je tako dobrovoljno pristao. Nadam se da ćeš razumeti ovo moje pismo. To je diktirana briga o mom mužu."

U svetu je početkom novembra obeležena 104. godišnjica Velike oktobarske revolucije, koja je, između ostalog, označila i prekretnicu za LGBT populaciju. Revolucija je, prema rečima američkog istoričara Dena Hilija, „oslobodila moćnu energiju emacipacije", što je dovelo do toga da SSSR bude proglašen „primerom seksualne tolerancije" u svetu, od strane Instituta seksualnih nauka u Kopenhagenu.

O tome šta se dešavalo tokom 17 godina slobode za homoseksualce koju je donela Oktobarska revolucija, pisao sam u tekstu „Seksualna revolucija u Rusiji" (Optimist, br.47; april 2019.). Međutim, ono o čemu se malo zna ovde, a o čemu se u Rusiji uveliko spekuliše, jeste pitanje seksualne orijentacije vođe svetskog proleterijata, Vladimira Iljiča Lenjina.

U naznačenom tekstu, pomenuo sam da je Lenjin bio stava da komunizam ne sme sa sobom da nosi asketizam, već životnu radost i bodrost izazvanu punoćom ljubavnog života. S tim u vezi, Lenjin je smatrao da treba ukinuti sve prepreke slobodnoj ljubavi, što se odnosilo i na homoseksualnu ljubav.

Prema istraživanju koje je sproveo istoričar I. V. Sokolov, oslanjajući se na ličnu prepisku Lenjina, može se zaključiti da je prvi sovjetski lider bio pasivni homoseksualac, a da je njegov partner bio Grigorij Zinovjev, takođe istaknuti revolucionar i član Politbiroa Komunustičke partije.

U pismu Lenjina Zinovjevu, od 1. jula 1917. godine, kaže se: „Grigorije, okolnosti su se zakomplikovale tako da moram odmah otići iz Petrograda. Ne mogu daleko, posao mi ne dozvoljava. Drugovi nude jedno mesto, za koje kažu da je prilično bezbedno. Ali tako je dosadno biti sam, pogotovo u takvo vreme... Pridruži mi se, i provešćemo divne dane zajedno, daleko od svega... Ako možeš da mi se pridružiš, telefoniraj brže - daću uputstva da sve pripreme za dve osobe...".

Ovo pismo je napisano kada je Lenjin trebalo da napusti Petrograd i nastani se u Razlivu, u kolibi koja je kasnije postala legendarna. Ljubavnici su se pažljivo skrivali od Lenjinove žene Nadežde Krupske.

U jednom od svojih pisama, Zinovjev piše: „Sećaš li se, u Ženevi, kada smo morali da se krijemo od te žene... Niko nas neće razumeti, naša osećanja, našu međusobnu naklonost... Dođi uskoro, čekam te, cvete moj. Tvoj Geršel (pravo ime Zinovjeva je Geršen Radomisljski)."

Sledeće pismo obiluje i intimnim detaljima: „Ovde je jako teško, ali me greje pomisao da ću te za nekoliko dana videti i zagrliti. Čuvaš li naše gnezdo? Zar ne vodiš druge tamo? Ovde sam veoma zabrinut, a greje me samo nada u tvoju odanost... Ljubim te u tvoju marksističku guzu. Tvoj Geršel."

U pismu Lenjinu sa fronta, Zinovjev u šali pita: „Vova! Nije li ti guza zarasla tokom našeg rastanka? Uskoro ću doći, čim se snađem ovde sa poslom i počećemo da čistimo tvoju slatku guzu."
U Ženevi, kada su se Zinovjev i Lenjin prvi put našli u krevetu, uhvatila ih je Nadežda Krupskaja. Lenjin joj se kasnije otvorio, a ona se pomirila sa njegovim sklonostima i nije se mešala u burnu romansu sa Zinovjevom.

Sokolov tvrdi da je Lenjin bio pasivan, a Zinovjev aktivan ljubavnik. A to potvrđuje i sledeće pismo. Napisano je u blizini Narve u proleće 1918. godine, kada je Judenič poražen. Crvena armija se zaustavila na estonskoj granici, a Zinovjev je nameravao da se vrati pobedom u Petrograd:

„Vova, doći ću uskoro i nikad te neću pustiti iz svog zagrljaja! Čekaj me i požuri da se opereš, stižem uskoro."

Međutim, nije prošlo ni nekoliko meseci od tog pisma, a već se mogao nazreti raskid njihove veze. On je, kao i uvek u takvim slučajevima, povezan sa ljubomorom. O tome saznajemo iz pisma samog Lenjina, koje je napisao Zinovjevu, koji se u to vreme nalazio na Severnom Kavkazu. Iz nekog razloga, Lenjin mu piše na nemačkom:
„Dragi Geršel, uopšte ne bi trebalo da se ljutiš na mene. Osećam da namerno produžavaš boravak na Kavkazu, iako situacija to uopšte ne zahteva. Verovatno mi zameraš. Ali to nije moja krivica. Sve su to tvoje glupe sumnje. Što se mene i Lejbe (Lava Trockog - prim.aut.) tiče, to je bilo samo jednom i više se neće ponoviti... Čekam te, i mi ćemo se pomiriti u našem divnom gnezdu."
I potpis na kraju na ruskom: „Zauvek tvoj Vova".

„Iljiču", odgovora Zinovjev iz Vladikavkaza, „ovo nisu nimalo glupe sumnje u vezi tebe i Lejbe. Ko te nije video da kružiš oko njega u poslednje vreme? U svakom slučaju, imam oči, a poznajem te dovoljno dugo da sudim... Kao da ne znam kako ti oči svetle kad vidiš čoveka sa „velikim oružjem". I sam si uvek govorio da muškarci male figure imaju „veličanstveno oružje"... Nisam slep, i odlično sam video da si spreman da zaboraviš našu ljubav zbog afere sa Lejbom. Naravno, on je sada pored tebe, i lako mu je da te zavede. Ili si ga ti zaveo?"

I zaista, tada je u Moskvi pored Lenjina dugo bio Lav Trocki, narodni komesar za vojna pitanja. I, pretpostavlja se, da su tada dvojica lidera razvila međusobna osećanja. Lejba Trocki zauzeo je Zinovjevljevo mesto u Lenjinovom krevetu. Trocki je tvrdio da je ugnjetavanje u ljubavi glavno sredstvo porobljavanja čoveka, te da dok god ima ugnjetavanja nema slobode.

Ubrzo je usledilo i priznanje Lenjina: „Ne vređaj se, Geršel", napisao je Lenjin. „U pravu si, zaista nisam mogao da odolim Leibu. On je tako brutalan. Baš me je očarao svojim milovanjima. A toliko su mi potrebni, posebno u ovom političkom trenutku. Ne mogu da živim bez ove nežnosti, a tebe nema, nitkove. I gle, nisam mogao da odolim. Ali oprostićeš mi ovu malu slabost, zar ne, Geršel? Vrati se i videćeš da sam pun ljubavi prema tebi. Tvoj mali Vova."

Lenjin je ubrzo preživeo pokušaj atentata. No, zdravlje mu se pogoršavalo iz dana u dan, kao posledica zadobijenih povreda. Počinje brzi razvoj ateroskleroze mozga. Zinovjev nastavlja da traži bolesnog Lenjina, ali ubrzo se njihova veza konačno prekida.

Sredinom 1922. Krupskaja je, ne baš ljubazno, pisala Zinovjevu: „Molim te, nemoj više uznemiravati mog muža svojim pretenzijama. Vreme je da se smiriš. Dokle ću da trpim tvoju bestidnost? Iljič je bolestan i ti dobro znaš da tvoji nestašluci mogu potpuno da pokvare njegovo zdravlje. Molim te, nemoj ga više nagovarati na ono na šta je tako dobrovoljno pristao. Nadam se da ćeš razumeti ovo moje pismo. To je diktirana briga o mom mužu."

Postoje određene tvrdnje da je Staljin znao za odnos Lenjina sa Zinovjevim i Trockim, te da se dokopao pisama pre Lenjinove smrti. Njima je ucenjivao Zinovjeva i Trockog, koji su bili glavni pretendenti za Lenjinovo mesto u državi. Sve u svemu, eliminacijom Zinovjeva i Trockog, odnosno, učvršćivanjem Staljina na vlasti, prestala je i sloboda za homoseksualce u SSSR.