Gej pravima protiv Kremlja

Kada je minulih dana nekrunisana kraljica ruske atletike Jelena Isinbajeva javno podržala ruski zakon o zabrani propagiranja homoseksualnosti među maloletnicima, nema sumnje da je verovala da ne govori ništa drugo što inače ne misli ubedljiva većina Rusa. I nije pogrešila jer, prema rezultatima junskog istraživanja Centra za sverusko javno mnjenje, čak 88 odsto Ruska podržava ovaj zakon, koji se na Zapadu tumači kao dokaz suzbijanja prava LGBT osoba u Rusiji.

Ova atletičarka, sa činom kapetana železničkih snaga ruske armije, verovala je, nema sumnje, i da nema ništa loše u tome da kaže da očekuje od svakoga ko dođe na Zimske olimpijske igre u Sočiju da poštuje ruske zakone. I ne bi pogrešila da nije potom rekla su Rusi „normalni, obični ljudi", jer im je u tradiciji da muškarci žive sa ženama, čime je praktično mnogo više rekla o svojim stavovima prema gej populaciji od potonjih pravdanja da je protiv diskriminacije homoseksualaca.

Možda je Isinbajeva pomislila da će osudom švedskih koleginica, koje podržale LGBT zajednicu, zapravo na međunarodnoj sceni dati podršku potezima Vladimira Putina, kome je na prošlogodišnjim predsedničkim izborima bila jedna od ukupno 499 poverenika koji su imali u Centralnoj izbornoj komisiji overeno ovlašćenje da ga predstavljaju i rade kampanju za njega. Ukoliko je to pomislila, tu se gadno prevarila. Njena izjava je možda predstavljala dobru podršku Putinu na domaćem terenu, ali je na Zapadu i u zapadnim medijima samo podstakla još jači medijski obračun sa Putinovom Rusijom. Obračun u kojem je poslednjih meseci pitanje poštovanja gej prava glavno oružje protiv politike Kremlja.

Dovoljno je minulih dana prelistati vodeće zapadne listove i nije teško uočiti koliko se pažnje posvećuje gej pravima u Rusiji. Od trenutka kada je američki predsednik Barak Obama otkazao samit sa Putinom i pritom među spornim temama u odnosima Vašingtona i Moskve naveo i pitanje LGBT prava u Rusiji, mediji se skoro pa utrkuju u reportažama i analizama o tome kako Moskva postupa prema gej zajednici. Ugledni „Njujork tajms" je na svom sajtu čak pokrenuo akciju u kojoj zove pripadnike ruske LGBT zajednice da popunjavanjem formulara na engleskom ili ruskom opišu kako je to biti gej ili lezbejka u Rusiji.

Istini za volju, ova vrsta medijske pompe nije bez argumenata, jer u izjavama ruskih političara i crkvenih veledostojnika veoma često provejava netrpeljivost prema homoseksualcima. Pojedini deputati ruske državne Dume čak optužuju homoseksualce za smanjenje i onako niske stope rađanja u Rusiji ili se pak zalažu da bi homoseksualcima trebalo zabraniti rad u vladi i silom ih poslati na lečenje. I te izjave većini ne smetaju. Pažljivom analizom može se zaključiti da je rusko javno mnenje po pitanju gej prava tamo gde je američko bilo pre 30 godina. Prema rezultatima anketa Organizacije za istraživanja vrednosti u svetu, na pitanje da li je homoseuksualnost „ipak opravdano" čak 66 odsto ispitanika u Rusiji je 2006. reklo da nije. Isti procenat Amerikanaca je istovetno odgovorilo ali 1982. godine.

Međutim, medijska pažnja zapadnih, a pogotovo američkih, medija ne bi ni izbliza bila ovolika da Obama nije istakao poštovanje gej prava kao bezmalo preduslov za dobru saradnju SAD i Rusije. Još je krajem sedamdesetih godina Džimi Karter uveo ljudska prava kao prioritet američke spoljne politike, želeći time da popravi ugled Amerike u svetu, narušen Vijetnamskim ratom i spornim podrškama diktatorskim režimima. Ipak, potom su predsednici SAD ne mali broj puta ljudska prava uglavnom koristili kao sredstvo pritiska a ne kao neprikosnoveni princip spoljne politike.

Obama je prvi predsednik, koji je iz korpusa ljudskih prava izdvojio prava LGBT osoba i pritom ih zvaničnom direktivom u decembru 2011. podigao na nivo prioriteta američke spoljne politike. Tada je svim vladinim agencijama poslat memorandum sa njegovim potpisom u kojim se nalaže da američka diplomatija i finansijska pomoć moraju da promovišu i štite prava LGBT osoba.

Međutim, više od godinu i po dana kasnije, može se zaključiti da je Obamina administracija mnogo uradila za zaštitu gej prava u SAD, ali da su joj u spoljnoj politici gej prava uglavnom samo služila kao sredstvo pritiska na pojedine zemlje. Kako drugačije objasniti da među deset zemalja koje, po podacima USAID-a, primaju najveću finansijsku i vojnu pomoć od SAD, samo dve - Izrael i Kolumbija - ne kažnjavaju krivično homoseksualnost. Ostalih osam (Avganistan, Irak, Egipat, Pakistan, Sudan, Palestinske teritorije, Etiopija i Kenija) su na daleko gorem nivou nepoštovanja gej prava od onog u Rusiji, gde je popularni TV voditelj Anton Krasovski dobio otkaz samo zato što je javno u emisiji priznao da je gej. U ovim zemljama, koje dobijaju milione američkih dolara, homoseksualnost je zabranjena pa se zbog nje zavrašava u zatvoru, dok u Sudanu čak sledi smrtna kazna.

Kada se javnost priseti kako se prema homoseksualcima postupa u državama koje su verni američki prijatelji u arapskom svetu, kao što je Saudijska Arabija, deluje poprilično licemerno kada Obama, govoreći o Rusiji, kaže da „nema strpljenja za zemlje koje pokušavaju da tretiraju LGBT osobe na takav način da ih zastrašuju ili povređuju". Ukoliko zaista misli da bi gej prava „trebalo da se primene u svakoj zemlji", Obama će onda morati da bude znatno dosledniji u tome. U suprotnom, priča o gej pravima je samo još jedno oružje u borbi protiv Kremlja, koji ne igra po taktu melodije iz Bele kuće.