Gej neprijateljska Srbija

U društvu u kome su roditelji spremni da se odreknu deteta kada shvate da je "drugačije" i u kome se nasilje nad homoseksualcima prašta i razume, mala je šansa da se diskriminacija u startu eliminiše.

Poniženi u svom ponosu

"Možda smo se ona i ja u nekoliko navrata poljubile. Nije to bio nikakav francuski poljubac. Poljubac ovlaš, vrhom usana. Govorile smo engleski zbog prijatelja iz Nemačke koji je bio sa nama i ne govori srpski. Zove se Robert. Nije gej, ali po imidžu koji neguje, uske majčice i pantalone, vesela frizura, po ovdašnjim standardima tako bi mogao da izgleda. Primetili smo pored nas muškarce koji piju i sve glasnije govore. Dvojica su nam prišla. Prvi je bio krupan i debeo, drugi mršaviji. Obratili su se Robertu. Pitali su ga povišenim tonom na engleskom "Are you gay!?". Na njihov arogantan nastup, odgovorio je sa jednakim prezirom "No.". Bukvalno su se nadvili iznad njega. Bes koji im je kipeo iz očiju ne mogu da zaboravim. Vikali su "Do you want to suck my dick??!!". Odgovorio je "No, tnx!". Tada ga je prvi udario šakom po glavi. Robert je sleteo sa klupe. Skočila sam sa klupe, vrisnula... i od tog momenta mi prestaje sećanje."

Vesna je studentkinja, ima 24 godine. Iz unutrašnjosti je, u prestonici studira i radi. Jedan od mladića koji su je napali u samom centru Beograda, u parku pored Doma Narodne skupštine, zadao joj je tako jak udarac pesnicom da se zateturala, pala i udarila potiljkom u beton. Probudila se oblivena krvlju, dok su je siledžije šutirale, a po njihovim komentarima zaključila je da na taj način proveravaju da li je živa. Kad se uverio da jeste, jedan od batinaša je vikao: "Marš odavde tamo odakle ste došli!", a potom su u trku pobegli sa lica mesta.

Jedno od sada najširih istraživanja odnosa prema LGBT osobama koje je CESID sproveo tokom februara i marta 2008. godine pokazalo je da čak 53% ispitanika smatra da ne bi trebalo da postoje javna mesta specijalizovana za druženje homoseksualaca, dok je čak 64% anketiranih uvereno da homoseksualcima ne bi trebalo pomoći da ostvare svoja prava. Najglasniji u pretnjama homoseksualcima koncentrisali su se u organizaciji "Obraz" koja u svom proglasu "srpskim neprijateljima" poručuje: "Svejedno da li ste pederi, pedofili, sodomisti, trans ili biseksualci, znajte da ako se ne pokajete za vašu izopačenost, neće biti ni Božije ni ljudske milosti. Bićete najstrože kažnjeni i iskorenjeni!".

Da "Obrazovci" ne govore u prazno, uverila se grupa mladih ljudi, posetilaca ovogodišnjeg "Queer Beograd" festivala. U Beogradu je u septembru festival održan po peti put a po prvi put obeležen je incidentom.

Dečačka frizura i pirsing na usni i iznad obrve. Da li to odaje Majdu Puaču? Po struci ekonomista, 29 godina, jedna od retkih lezbijki koja se tako i javno deklariše. Ova devojka je 19. septembra možda spasla i živote svojih dvoje prijatelja.

"Sa nama je bio i jedan prijatelj Amerikanac. Stajali smo i pričali kada sam iza nas u mraku, primetila grupu od desetak tipova. Klasični dripci u trenerkama. Ubrzo nam je prišao jedan visok tip, otprilike oko 20, 21 godine. Pitao je "Where are you from?". U tom momentu, tu pred nama, počeo ja da stavlja kapuljaču na glavu i da navlači masku preko lica. Pogledam momke u trenerkama i vidim da oni rade isto. Samo im se oči vide. Mom drugu Amerikancu jedan od njih izbija flašu piva iz ruke. Flaša pada na beton i razbija se. Tada počinjem da trčim i vičem: "Policija!". Trčim i urlam. Odmah su u "marici" krenuli ka nama. Okrećem se ka prijateljima i vidim da je dvoje njih na betonu, dok ih maskirani tipovi šutiraju. Policija prilazi, maskirani beže."

Majdina brza reakcija i poziv policiji koja je obezbeđivala festival, sprečila je teže posledice. Privedena su dvojica napadača. Gost iz Amerike pamtiće Beograd po tome što su mu batinaši slomili ruku. Majda je sigurna da je prebijanje posetilaca "Queer" festivala bilo organizovano. Uverena je da pripadnici organizacije "Obraz" planiraju akcije protiv homoseksualaca, što oni nikada ne demantuju. Inače, u organizaciji za lezbejska ljudska prava "Labris" pohvaljuju policiju i kažu da je poslednjih meseci daleko efikasnija u zaštiti gej osoba. Kakav su tretman policajci nekada davali pripadnicima ove manjine pokazuje donekle slučaj iz 2007. godine, koji je evidentirala "Gej strejt alijansa", beležeći izjavu jednog pretučenog mladića, po nacionalnosti Albanca: "Kada su policajci shvatili ko smo, legitimisali su nas, ponižavali i vređali. Jedan od njih je poludeo kada je video moje prezime. Bio je na Kosovu devedesetih. Druga su mu ubili Šiptari, izvadio je pištolj i počeo da preti u stilu - neće on dozvoliti da se Šiptari, pederi, Cigani šetaju gradom kao da su normalan svet, da zna gde živimo, da će nas ubiti, istrebiti, itd. Kada se malo smirio rekao je da je bolje da nas više ne vidi jer smo najebali, i otišli su."

Takođe, u Labrisu pedantno godinama unazad evidentiraju o govoru mržnje u medijima. Radio difuzna agencija reagovala je samo pre dve godine kada je konstatovala da su novinarka Branka Nevistić i advokat Toma Fila u emisiji "Piramida" svojim izjavama podstakli diskriminizaciju gej osoba. Vlasnik TV "Pinka" Željko Mitrović tada se javno izvinio. Na Labrisovoj listi je mnogo imena a među njima i glumica Ivana Žigon koja je takođe u "Piramidi" govorila o gej osobama kao bolesnim, a za "Borbu" je pojasnila: "Ne slažem se da iznosim govor mržnje. I kao glumica i kao čovek razumem svakog, kakav god imao problem. Ali se ne slažem sa propagiranjem gej kulture i gej načina života, jer se time pogrešno uče mlada pokoljenja.". Upitana zbog čega misli da se šalju pogrešne poruke, Žigonova kaže: "Jasno je, ne bi trebalo dalje da se objašnjava."

Međutim, RRA od 2006. godine više nije uputila ni reči, iako ih 21. član Zakona o radiodifuziji obavezuje da se staraju da programi emitera ne sadrže homofobične poruke. Po rečima člana Saveta RRA Svetozara Stojanovića to telo se prevashodno bavi kršenjem medijskih pravila u odnosu na trajanje reklama, stranačku propagandu i slično. Stojanović se pita: "Zašto se gej populacija toliko obraća RRA? Ako je reč o govoru mržnje koji je njima upućen, neka brate tuže, pa neka to sud rešava."

Telefon episkopa jegarskog Porfirija Perića, koji je od jula ove godine na čelu RRA, uzalud je zvonio. SPC nikada nije poslala bilo kakvu poruku milosrđa prema srpskim gejevima. Ipak, malo je poznato da SPC od oktobra čeka zvanično mišljenje, koje će na inicijativu vaseljenskog patrijarha Vartolomeja, utvrditi posebna komisija, čije je osnivanje potpisao i mitropolit Amfilohije. Ta komisija će u paketu sa kloniranjem, abortusom i drugim fenomenima modernog doba, zauzeti i stav pravoslavaca o homoseksualizmu. Ostaće zabeleženo da Crkva nikada nije raščinila sveštenika i jednog od predvodnika nasilja na gej paradi 2001. godine, Žarka Gavrilovića koji je nedavno u dokumentarnom filmu "Vrela krv" produkcije Arhitel ponovio svoje stavove, otkrivajući pri tome zadivljujuću zainteresovanost za različite seksualne veštine. Gavrilović kaže: "Homoseksualstvo nije samo štetno, nije to samo mazohizam, nego i gadost fistinga, stavljanje šake u rektum, jedenje izmeta, pijenje urina, lizanje anusa i genitalija, zavlačenje jezika u anus ili vaginu, sisanje penisa...".

Jedan teško povređeni policajac i slomljena vilica tada 35 godina starog Igora Radojčića rezultat je akcije "Obraza" koji se i dan danas ponosi ulogom odigranom na gej paradi. Radojčić se tog leta u Beograd vratio kako bi prisustvovao sahrani svoje bake. I tada, kao i danas, živi u Amsterdamu - u Holandiji:

"Ne ljutim se ni na koga. Svima sam oprostio. Mene su tada tukla deca. Ona su u suštini samo tragična posledica nečega što nema veze sa njima, ali ima sa njihovim porodicama, a onda dalje sa celim sistemom edukacije u Srbiji. Ja sam njima oprostio.".

Zaštita za gej populaciju uskoro može biti obezbeđena usvajanjem Predloga zakona protiv diskriminacije, koji u Skupštini čeka na raspravu. U članu 17. pod naslovom "Diskriminacija zbog polnog identiteta i seksualne opredeljenosti" nedvosmisleno se zabranjuje diskriminacija po osnovu seksualne opredeljenosti, a pod tačkom četiri zacrtava se da se taj član odnosi i na transseksualne osobe.

"Ništa nije rešeno sve dok se ne ostvari politički koncenzus da je pravo na homoseksualnost isto što i bilo koje drugo ljudsko pravo, pravo na rad, zdravstvenu negu, obrazovanje, život", kaže Dragana Vučković iz Labrisa. Koliko smo daleko od toga pokazuje i niz primera roditelja koji su izbacivali sopstvenu decu na ulicu kada su saznavali kakve su im sklonosti. Zabeleženo je da su se roditelji odricali dece od 14 godina starosti, a Beograđanin D.S. imao je sreću da ipak bude nešto stariji kada mu se to dogodilo. To je mladić koji se pojavio na fotografiji u jednom beogradskom tabloidu, pod naslovom "Lepo je biti peder u Srbiji".

"Kada se otac vratio sa posla, uleteo je u moju sobu sa isečkom iz novina. Neko je u komšiluku to čitao, isekao taj odlomak i dao mu. Krenula je svađa. Oni nisu pokretali pitanje da li ja jesam ili nisam gej, nego je najvažnije bilo to što sam izašao u novinama. Izleteo sam iz stana sa 300 dinara u džepu i onim što sam imao na sebi. Narednih mesec i po dana živeo sam kod prijatelja koji su me hranili i oblačili. Bio sam u šoku. Tek posle šest nedelja roditelji su se preko mojih prijatelja pitali da li sam živ!".

D.S. se vratio kući. Kaže da je od tada zavladao muk u porodici u kojoj je jedini potomak. Sa roditeljima gradi odnos dobrih cimera - ne svađaju se ali i ne komuniciraju, osim onoliko koliko se mora.

Frustrirani skrivanjem i pretvaranjem, prisiljeni na laganje najbližih, homoseksualci se uglavnom ne uključuju u borbu za sopstvena prava. U budućnosti pred njima ostaje test da li se upustiti u još jednu gej paradu, kako bi na simboličan način pokazali da postoje. Igor Radojčić platio je visoku cenu svoje neupućenosti 30. juna 2001. godine, kada je naivno, ofarban u plavo, sa uskom majicom, i torbicom prebačenom preko ramena ušetao među "zveri" na Trgu Republike. Sedam godina kasnije kaže:
"Gej parada ponovo? Kada je gej parada počela u Njujorku šezdesetih to je počelo tučom. Moguće je neizbežno da takav oblik emancipacije prođe kroz nasilje ali moguće je i da vas druga strana neće prepoznati dokle god se sa njom ne suočite."

Lak plen

Talas nasilja protiv homoseksualaca uglavnom zapljusne u vreme održavanja izbora za pesmu Evrovizije, koja važi za omiljenu gej manifestaciju. "Gej strejt alijansa" zabeležila je pet napada u vreme održavanja Evrovizije 2007. godine na kojoj je trijumfovala Marija Šerifović. Jedan mladić iz Banja Luke teško je pretučen dok je napuštao jednu gej žurku, a policiji je ispričao kako je bio žrtva napadača koji je mobilnim telefonom dojavio ostatku grupe od nekoliko muškaraca, koja je potom dotrčala iz susedne ulice, napala, prebila ga i opljačkala. Desetak dana kasnije na isti način su napali, pretukli i orobili i jednog gosta iz Podgorice. U samoj noći Evrovizije 12.maja, grupa mladića prebila je jednog momka u Vasinoj ulici u Beogradu samo zato što im je izgledao kao gej. Dok su ga tukli vikali su "Pederu". Iz podataka je uočljivo da su posebno ugroženi gosti koji u Beograd dolaze u potrazi za društvom i zabavom u krugu istomišljenika, ali zbog nepoznavanja grada i iz naivnosti, postaju "lak plen".

Brakovi - Liberalna Evropa

Istopolne zajednice priznaju se u većini evropskih država, a prvi zakon o registrovanim zajednicama donela je Danska pre 19 godina. Brakovi su priznati još u Holandiji, potom u Belgiji, Kanadi, Južnoj Africi, Španiji, te američkoj državi Masačusets. Gej brakovi su bili donedavno dopušteni i u Kaliforniji.
U pretežno konzervativnom Izraelu svaki brak mora se sklopiti pod krovom sinagoge, a tu ne dozvoljavaju spajanje osoba istog pola.

Otkaz zbog gej pornića

Titula radnika godine, deset godina radnog staža, potpuna posvećenost poslu, jedan od najviše rangiranih pomoćnika prvog čoveka kompanije, sve to 35 godina starom V.O. nije pomoglo, kako kaže, kada se otkrilo da je homoseksualac. Danas je njegov slučaj jedan od predmeta Komiteta pravnika za ljudska prava.

"Nevolje su počele nakon večeri u kojoj sam u jednom gej kafiću sreo dvoje kolega. Znao sam da će se stvar brzo saznati. Odmah sam krenuo sa pričom da sam se tu našao zato što prodajem piratske dvd gej porniće.

Priča je očito došla i do šefa. Počeo je da se menja, da menja odnos prema meni. Neprekidno je otvarao teme za koje sam mogao osetiti da se odnose na mene. Omiljeno mu je bilo da konstatuje kako patrijarha u SPC ruši "grupa pedera" na primer i slično. Izgledalo je kao da je opsednut samo tim pričama. Ubrzo mi je jedan od kolega u poverenju rekao da nešto nije u redu, da pripazim s kim se viđam... Dva meseca pre otkaza smenjen sam sa mesta na kome sam bio i spustio se sa vrha firme, u sekretarijat. Kada sam pitao direktora šta se događa, rekao mi je "Ako si došao zbog plate, u redu je, a ako si došao zbog radnog mesta ono više ne postoji". Tri dana pre čuvenog skandala koji mi se dogodio pod krovom firme u kojoj sam radio 10 godina, direktor je prolazio pored mog radnog mesta i dobacivao koleginici da je debela, pa ako ne bude smršala da će joj dati otkaz. Ona je rekla da je to diskriminizacija pa da će se žaliti. To je bio uobičajeni način njihovog šaljenja. Smeje se ona, smeje se on. Na to njenu konstataciju on je odgovorio "U ovoj zemlji samo su pederi zaštićeni", a potom me je pogledao.

Tri dana kasnije usledio je skandal. Na moje radno mesto upala je policija. Došli su da pretresu moje radno mesto. Pregledali su sve, odveli me kući, pregledali moj kompjuter i utvrdili da ja zaista te filmove posedujem, ali ne i da prodajem. U kompjuteru na poslu su našli pet filmova koje je neko, to tvrdim, namerno prebacio u moj kompjuter. To sam siguran zato što su filmovi bili u zajedničkom folderu koji je svako u firmi mogao da vidi.

Iste večeri sam pokušao da se vratim u firmu da uzmem stvari. Direktor je izdao naređenje da mi se zabrani ulazak u zgradu, tako da sam ostao na portirnici.

Otkaz mi nisu uspeli da mi daju u zakonskom roku. Policija nije uspela da pronađe ništa što bi dokazalo da sam ja zloupotrebio položaj. Posle pet meseci otkaz sam konačno dobio, sa objašnjenjem da sam zloupotrebio službenu opremu.

Trenutno me izdržavaju roditelji. Od njih uglavnom krijem razloge zbog kojih ne radim. Opterećen sam kreditima koje sam uzeo dok sam bio zaposlen i dan danas ih plaćam, od mašine za sudove, pa nadalje. Otac mi je penzioner, ali radi po ugovoru o radu kako bismo premostili ovaj period. Veza u kojoj sam bio kada je sve počelo, sa jednim momkom koji je sin našeg konzula, odmah je raskinuta. On nije želeo da rizikuje da otac ima probleme.

Posle svega imam neku vrstu velikog besa. Prijatelji mi kažu da sam lud, ali ja želim da budem vraćen na svoje radno mesto, zato što ono što mi se dogodilo nisam zaslužio. Nisu očekivali da ću se boriti, a ja ću baš to činiti."