Gej ljubavna pisma kroz vekove

Nismo mi izmislili ljubav, a posebno je važno da homofobe podsetimo da su se osobe istog pola volele i pre nekoliko stotina, čak hiljada godina - oduvek. Tome svedoče i redovi iz pisma koje je Herman Melville pisao Nathanielu Hawthornu: „Tvoje srce bije ispod mojih rebara, moje ispod tvojih, a oba su u božjim grudima... Božanski magnet je u tebi, a moj magnet reaguje na njega..."

Herman Melville je budućeg ljubavnika prvi put sreo 5. avgusta 1850. godine na jednom književnom okupljanju. U pitanju je Nathaniel Hawthorne kojem je u tom trenutku bilo 46 godina - bio je stidljiv, vrlo talentovano, a govorilo se da je po lepoti prevazilazio Lorda Byrona. Postao je poznat desetak godina pre toga. Melville je tek bio napunio 31, a proslavio se još kao mladić.

Spojila ih je ljubav prema književnosti, te to što su se dobro razumeli od početka, pa je Hawthorne vrlo brzo zauzeo značajno mesto u Melvillovom životu - pisac se zaljubio u pisca čitajući ga, ali i gledajući u njega. U sledećih nekoliko meseci su često razmenjivali pisma i posećivali jedan drugog, a danas je sačuvano tek deset pisama koja je Melville uputio Hawthornu.

Budući da su im kuće bile udaljene tek desetak kilometara provodili su puno vremena zajedno. Melville je u to vreme pisao i roman Moby-Dick, koji je na kraju posvetio Hawthornu, a posveta je bila ispisana odmah ispod naslova - „U znak mog divljenja ka njegovoj genijalnosti, ovaj roman posvećujem Nathanialu Hawthornu".

To je i jedan od razloga što Moby-Dick isprva nije naišao na dobre kritike - već se 1851. godine pojavila ona koja je dovela do toga da u narednih deset godina ostane u mraku. Danas bezimeni kritičar je pisao da je Melville prekršio sva sveta pravila pristojnog života, a najviše zbog toga kako je opisivao Ishmaela i Queequega, te ih stavio u zajedničku „bračnu postelju" u kojoj se bude zagrljeni.

Hawthorne je deset dana po objavljivanju ove kritike ustao u odbranu Moby-Dicka, te napisao da je to najbolje što je Melville napisao do tog trenutka. Ovaj mu je nakon toga poslao sledeće redove:

„Tvoje srce bije ispod mojih rebara, moje ispod tvojih, a oba su u božjim grudima... Čudno je to - nema u ni nade, ni očajanja. Samo dubok osećaj da postojim, nije to nekakvo slučajno osećanje.

Odakle si se pojavio, Hawthorne? S kojim pravom piješ iz mog života? A kad i sam taj pehar prenesem k ustima, to su tvoje usne, ne moje. Osećam da je božansko iskidano na delove, kao hleb za (tajnom) večerom, a mi smo ti komadići".

Hawthorne se kasnije povukao, valjda preplavljen intenzivnošću odnosa. Tvrdi se da je Melville patio naredne četiri decenije, sve do kraja života, a tragovi se vide i u njegovoj poeziji, na primer pesmi Monody koju je napisao pred sam kraj:

Photo: wikipedia.org
To have known him, to have loved him,

After loneness long;

And then to be estranged in life,

And neither in the wrong;

And now for death to set his seal -

Ease me, a little ease, my song!

By wintry hills his hermit-mound

The sheeted snow-drifts drape,

And houseless there the snow-bird flits

Beneath the fir-tree's crape:

Glazed now with ice the cloistral vine

That hid the shyest grape.

*Izvor: The Marginalian; Preveo i prilagodio XXZ magazin