Gej lekcije za uspešan strejt brak

Poređenje heteroseksualnih i gej muškaraca pokazalo je da se ovi prvi striktnije drže rodno definisanih uloga: košenje travnjaka, organizovanje poslovnih ručkova i večera, sitne popravke u kući... Gej partneri ove poslove dele ravnopravnije, u skladu s ličnim afinitetima.

Tokom najvećeg dela ljudske istorije, porodica, definisana kao zajednica roditelja i dece - eventualno proširena bližim rođacima - figurirala je kao osnovna društvena jedinica. Drugim rečima, ljudi su oduvek živeli - često i radili - u okviru porodice. Nasuprot tome, danas, čak trećina odraslih stanovnika najrazvijenijih zemalja sveta - kojima se po društvenim trendovima ubrzano priključuju najbogatije među zemljama u razvoju - bira da se odrekne roditeljstva, neretko i braka.

Fenomen nazvan postfamilijalizam (singlizam) ozbiljno je zahvatio Evropu, Severnu Ameriku i Istočnu Aziju i počeo da se preliva na zemlje kao što su Brazil i Iran. Prema podacima Euromonitor International, 1996, u svetu je živelo 153 miliona samaca. U narednih 15 godina, do 2011, njihov broj uvećao se za punih 80 odsto i dostigao 227 miliona.

Među evropskim zemljama, Švedska je rekorder u singlizmu. Čak 47 odsto tamošnjih domaćinstava ima jednog člana. U Norveškoj, taj procenat je nešto niži i iznosi 40 posto, dok se u Holandiji i Nemačkoj kreće između 35 i 40 odsto. Slično je i u Velikoj Britaniji, koja broji nešto više od 30 odsto samačkih domaćinstava.

SAD polako sustižu najrazvijenije evropske zemlje. Tamo, procenat samačkih domaćinstava iznosi nekih 27 odsto. Od 32 miliona američkih samaca, 18 miliona su žene. Polovina samačke populacije Severne Amerike otpada na pojedince stare između 35 i 64 godina, pri čemu najbrže rastuću podgrupu čine osobe između 18 i 34 godina: 1950, bilo ih je 500.000; 2011, njihov broj uvećao se na pet miliona.

Na drugom kraju sveta, u Japanu koji i danas veoma drži do tradicionalnih porodičnih vrednosti, udeo samačkih domaćinstava kreće se oko trećine, pri čemu je u velikim urbanim centrima taj postotak i veći. Isti procenti važe i u drugim bogatim azijskim zemljama, kao što su Južna Koreja i Singapur.

Uzroci "krize porodice"

Postfamilijalizam, pojava uočena početkom ovog milenijuma, nije nastupio iznenada. Kada je o zemljama razvijenog zapada reč, prethodio mu je višedecenijski demografski trend odlaganja stupanja u brak.

U Evropi danas, prosečna starost prilikom sklapanja prvog braka iznosi 31 godinu za muškarce, odnosno 28 godina za žene, pri čemu se pomeranje bračnosti ka srednjem životnom dobu nastavlja. Amerikanci i dalje u brak stupaju nešto ranije od Evropljana, ali ubrzano nadoknađuju zaostatak. U SAD, prosečna starost prilikom stupanja u prvi brak iznosi 28 godina za muškarce, odnosno 26 godina za žene (sredinom prošlog veka, odnos je bio 23, odnosno 20 godina). Slično, Hong Kong i istočnoazijske zemlje drastično su u relativno kratkom vremenskom periodu pomerile momenat stupanja u brak i zasnivanja porodice; prosečna starost partnera premašuje 30 godina, i to u slučaju oba pola.

Interesantno, trend odlaganja ne odnosi se nužno i na rađanje. Prema skorašnjoj analizi američkog Nacionalnog centra za istraživanja porodice i braka, prosečna starost žene u momentu dobijanja prvog deteta je manja od prosečne starosti u trenutku sklapanja prvog braka. Drugim rečima, dobijanje deteta pre braka, ako do njega ikada dođe, postalo je uobičajeno; na primer, čitavih 58 odsto Amerikanki srednjeg nivoa obrazovanja prvo dete rađa van braka. (Kurioziteta radi, u Beogradu se svako treće novorođeno dete rađa kao vanbračno.)

I postfamilijalizam i demografski trendovi koji su mu prethodili ili ga prate rezultat su niza međusobno isprepletanih faktora, koji variraju od zemlje do zemlje, kulture do kulture. U slučaju istočnoazijskih zemalja, na primer, nema sumnje da je priroda modernog, kompetitivnog kapitalizma primorala izvestan broj ljudi da biraju između poslovnog uspeha i porodice. Paradoksalno, ali rezultat u vidu bujanja samačkih domaćinstava na duži rok praktično podriva neke od temelja liberalnog kapitalizma: tržište radne snage i potrošačku bazu.

Globalno, postfamilijalizmu je doprinelo i udaljavanje od tradicionalnih vrednosti, gotovo bez izuzetka utemeljenih na porodičnim i rođačkim vezama i odnosima. Moderan društveni etos u prvi plan ističe individualni socioekonomski uspeh i potragu za samoaktualizacijom i ličnom srećom.

Nesumnjivo, mnoge od sociokulturnih promena koje su pogodovale uspostavljanju trenda postfamilijalizma reflektuju pozitivne aspekte ljudskog progresa. Izmenjena uloga žene, koja u savremenom društvu nije svedena isključivo na suprugu i majku, svakako predstavlja jedno od najsvetlijih dostignuća moderne istorije čovečanstva. Istovremeno, međutim, otvaranje novih mogućnosti izložilo je ženu novim pritiscima, na šta su neke od njih odgovorile odustajanjem od braka i/ili roditeljstva.

Migracije ogromnog broja ljudi ka velikim urbanim centrima moguće su zahvaljujući ekonomskom napretku; sve manji broj ljudi nužno je vezan za proizvodnju hrane, odeće i energije. Istovremeno, povećanje gustine naseljenosti u velikim gradovima u snažnoj je korelaciji s padom fertiliteta i stope bračnosti. Ova veza, nekada uočena u velikim gradovima Evrope, Severne Amerike i Istočne Azije, danas se zapaža u rastućim urbanim centrima južne Azije, Severne Afrike, Irana i delovima Bliskog istoka.

Gej brak i postfamilijalizam

Paradoksalno, pitanje prava homoseksualaca na istopolni brak postalo je sinonim liberalnog građanskog aktivizma u trenutku kada heteroseksualna većina nimalo uvijeno počinje da odbacuje brak kao instituciju. Osim što više nije preduslov za roditeljstvo, imajući u vidu stope razvoda u razvijenom delu sveta i zemljama u razvoju, čini se da i oni koji u brak uđu, veoma brzo izlaze iz njega. Bilo kako bilo, trend ozakonjivanja istopolnih brakova i zajednica je nezaustavljiv. Procene su da će do 2020, uz Kanadu, Australiju i Novi Zeland, zakonodavstva svih evropskih zemalja (izuzev Rusije), svih saveznih država SAD i većine latinoameričkih država poznavati institut gej braka ili registrovane istopolne zajednice. Kako će se to odraziti na zahuktalu "krizu porodice"?

Oponenti gej braka tvrde da će priznavanje istopolnih zajednica jednom zauvek sahraniti porodicu kakvu oduvek poznajemo i tradicionalne porodične vrednosti. Ovakvo uverenje zasnovano je na rezonu da žene i muškarci imaju podjednako bitne, ali različite uloge u porodičnom životu; da deca treba da imaju i oca i majku i da, kad god je to moguće, odrastaju uz biološke roditelje; da se centralna uloga braka sastoji u heteroseksualnoj prokreaciji. Činjenica da dve osobe istog pola ne mogu da proizvedu zajedničko (biološko) potomstvo čula se kao argument protiv gej braka i u nedavnoj debati pred Vrhovnim sudom SAD, koja je, doduše, okončana u korist zagovornika prava homoseksualaca na brak.

Tradicionalno shvatanje porodice implicira trajnost i ekskluzivnost braka. Viđen na taj način, on je prilično rigidna institucija, restriktivna u pogledu ponašanja odraslih koji čine bračni par, prevashodno usmerena na dobijanje potomstva, a potom i brigu o njemu. Drugim rečima, daleko od unije u koju odrasli ulaze iz želje za zajedničkim životom i dostizanjem emocionalnog blagostanja, što bi, u skladu sa savremenim socijetalnim normama, bila zdrava motivacija za ulazak u brak. Ukratko, tradicionalisti se boje da bi ozakonjivanje gej braka srušilo već uveliko načetu vezu između braka i roditeljstva.

Zagovornici gej braka tvrde da su ovakvi strahovi neopravdani. Njihova argumentacija kaže da su gejevi i lezbejke koji žele brak i porodicu, baš kao i heteroseksualci, spremni na lična odricanja i investiciju u porodično blagostanje; da je njihovo insistiranje na pravu da budu u zakonitom braku motivisano prevashodno interesima dece koja, hteo to neko da vidi ili ne, već uveliko žive sa homoseksualnim roditeljima; da gej brak neće izmeniti fizionomiju tradicionalnog braka, imajući u vidu da će gej manjina, očišćena od stigme, biti manje-više nevidljiva u moru heteroseksualnih parova.

Ali, šta ako su kritičari gej braka u pravu, samo ne na način na koji misle da jesu? Šta ako će gej brak ipak izmeniti strukturu i unutrašnju dinamiku heteroseksualnog braka i tradicionalne porodice, ali na način da ih učini boljim?

Gej brak kao korektor tradicionalne porodice

Ako ništa drugo, publicitet povezan s gej brakom mogao bi, barem na kratak rok, da obnovi interes heteroseksualaca za instituciju braka. Na duže staze, istopolni brak nosi daleko veći potencijal: obezbeđujući novi model suživota u jednakosti, mogao bi postati model za ispravljanje nedostataka tradicionalnog braka, koji su i doveli do onoga što danas nazivamo krizom braka ili porodice.

Iako je savremeni heteroseksualni brak ustrojen tako da i muškarcu i ženi potencijalno obezbeđuje daleko više zadovoljstva nego nekada, on nije neopterećen starim zamislima o braku i bračnim navikama. Usled toga, ogroman broj ljudi oba pola ulazi u njega opterećen predrasudama i stereotipovima. Za njih, brak relativno brzo postaje sinonim za život pod stresom. Druge, anahrona očekivanja - očekivanja u suprotnosti s ekonomskom i političkom realnošću - odvraćaju od toga da uopšte uđu u njega.

Sama činjenica da istopolni partneri ne mogu da podele svakodnevne dužnosti na osnovu unapred zacrtanih rodnih uloga sugeriše da svakodnevnoj organizaciji porodičnog života moraju da pristupe drugačije od heteroseksualaca. Na užas tradicionalista, bezrodnost gej braka, ako se pod tim podrazumeva da ne postoji jedan partner (u slučaju tradicionalnog braka to je supruga/majka) na kojeg će po definiciji pasti sav teret kućnih poslova, praćenja školskog dostignuća deteta/dece i organizovanja dečjeg slobodnog vremena, ne mora da bude minus. Štaviše, može da posluži kao primer heteroseksualnoj većini.

Istraživači već počinju da shvataju da gej brak može da posluži kao neka vrsta kontrolisanog eksperimenta. Njegov ishod mogao bi da nas približi odgovoru na pitanje šta znači biti muško, odnosno biti žensko, ali i koji su od najčešćih problema u bračnim i porodičnim odnosima utemeljeni u rodu i rodnim stereotipovima, a za koje uzročnike treba tražiti na nekom drugom mestu. Na primer, naučnicima je problem da objasne odavno poznatu činjenicu da u heteroseksualnom braku žena češće inicira razvod nego muškarac. Da li je to posledica seksualne revolucije; ekonomske nezavisnosti savremene žene; neuspeha modernog muškarca da partnerku učini srećnom? Istraživanja u Norveškoj i Švedskoj, zemljama u kojima su istopolne zajednice priznate još pre dve decenije (gej brak omogućen je pre nekoliko godina), otkrila su pak da se lezbijska registrovana partnerstva raskidaju dva puta češće nego registrovane unije homoseksualnih muškaraca. Da li to znači da su žene po definiciji nezadovoljne brakom, čak i kada su u njemu sa ženom, ili možda potvrđuje tezu da "žene ne znaju šta hoće"? To su pitanja koja čekaju odgovore.

Kako izvući brak iz krize?

Nije sve tako crno. Naime, brak je ipak postao daleko fleksibilniji nego što je bio. Žene, nakon ulaska na tržište radne snage, više nisu isključivo posvećene kući i deci i dobile su mogućnost da aktivnije učestvuju u donošenju odluka koje se tiču porodice. S druge strane, muškarci su oslobođeni pritiska koji donosi status jedinog provajdera u porodici, čime su dobili mogućnost da se aktivnije uključe u vaspitanje dece.

Daleko od toga da je slika ružičasta; većina parova ima ozbiljnih poteškoća da dostigne ideal međupartnerske jednakosti.

U slučaju parova s decom, kada oba partnera rade posao s punim radnim vremenom, čuvanje dece, kućni poslovi, snabdevanje i porodične obaveze ženi odnose 32 sata nedeljno, a muškarcu 21. Mada muškarac na poslu provodi više vremena (45 sati nedeljno) nego žena (39 sati), on ima više slobodnog vremena (31 sat) nego ona (25 sati). Imajući u vidu ovakve podatke, ne čudi da su ekonomisti Univerziteta Mičigena, Betsi Stivenson (Betsey Stevenson) i Džastin Volfers (Justin Wolfers), nedavno došli do zaključka da lični doživljaj sreće kod žena opada iako imaju slobodu izbora između većeg broja životnih opcija.

S druge strane, ni pozicija muškarca/muža/oca nije lagodna. Promena kulturne klime donela mu je način života koji ga je uveo u konflikt na liniji posao-porodica, nešto s čim se žene odavno suočavaju. Prema istraživanju Američkog instituta za porodicu i rad iz 2008, čak 60 odsto muškaraca oženjenih zaposlenim ženama oseća ovaj konflikt na svojoj koži. Naviknute na njega, u istoj anketi, tek 40 odsto žena su rekle da im balansiranje profesionalnih i porodičnih obaveza predstavlja svakodnevni, ozbiljan problem.

Dodatni problem predstavlja teško napuštanje starih matrica. Naime, niti su se muškarci oslobodili predrasude da moraju biti u stanju da samostalno izdržavaju porodicu, niti su žene spremne da budu izdržavane, ali, iskreno govoreći, ni ne rade da izdržavaju svoje partnere. Kako i jedni i drugi spremnost na brak izjednačavaju s ekonomskom samostalnošću, i jedni i drugi, neretko, odustaju od ideje porodice.

Prema rečima američkog sociologa Endrua Čerlina (Andrew Cherlin), ne radi se o tome da savremena žena i muškarac nisu spremni za brak, već će pre biti da tradicionalan brak nije dorastao savremenim izazovima. Potpuno u skladu s njegovim mišljenjem, a nasuprot intuiciji, kriza braka, ma šta ta sintagma precizno značila, u zapadnom delu sveta sve više postaje realnost siromašnijih, manje obrazovanih slojeva stanovništva. Ekonomske promene i redefinisanje rodnih uloga istrgli su im iz ruku obrasce koji su obezbeđivali sigurnost, ne ponudivši im održivu alternativu. Može li gej brak da bude neka vrsta matrice koju treba slediti?

Jedno je sigurno: gej brak ne može biti model rešenja svih problema savremene porodice, ali može u nekim aspektima.

Kako to rade gejevi i lezbejke

"Kriza porodice", "smrt braka", "rat polova" i čitav niz sintagmi kojima opisujemo nesnalaženje u moru promena koje inicira ekonomski i tehnološki napredak u suštini se svode na problem određenja pojmova muško i žensko. Ideja da bi u potrazi za odgovorom na to pitanje gejevi i lezbejke mogli biti od pomoći nije nova i datira pre nego što su prve severnoevropske države legalizovale istopolne zajednice. Njena operacionalizacija započela je još kasnih šezdesetih godina prošlog veka, u Americi, u trenutku kada je nevenčani heteroseksualni brak ušao u modu, a vidljivost gejeva i lezbejki postala veća. Rezon je sledeći: ukoliko bi istovremeno istraživanje heteroseksualnog braka, heteroseksualne kohabitacije i istopolne zajednice pokazalo da su ove tri vrste unije po svojim ključnim, određujućim parametrima iste, onda bi nam takvo istraživanje reklo nešto bitno o tome šta znači biti muško, tj. biti žensko; ukoliko bi se pak pokazalo da se ove tri vrste zajednice razlikuju po ključnim parametrima, onda bi nam takvo istraživanje reklo nešto bitno o braku.

Krajem 1960-ih, dvoje američkih sociologa, Peper Švarc (Pepper Schwartz) i Filip Blumstajn (Philip Blumstein), započeli su upravo takvu studiju. U narednih deset godina, anketirali su, intervjuisali i uživo posmatrali 12.000 pojedinaca, tj. nekih 6.000 heteroseksualnih (venčanih i nevenčanih) i gej parova. Ukratko, glavni nalazi su sledeći:

• Gej i lezbijski parovi više teže jednakosti unutar partnerskog odnosa nego heteroseksualni parovi.
• Lezbejke najviše od svih posmatranih kategorija polažu na egalitarnost, uključujući formiranje zajedničke kase od pojedinačno ostvarenih prihoda.
• Poput lezbejki, gej muškarci nastoje da u raspodeli prava i obaveza budu fer, ali se prevashodno fokusiraju na ravnopravnu podelu kućnih poslova. Interesantno, gej muškarci koji su prethodno bili u heteroseksualnim brakovima, izjavljuju da tada nisu insistirali na ravnopravnoj podeli kućnih zaduženja.
• Heteroseksualci u kohabitaciji imaju egalitarniji odnos u odnosu na venčane heteroseksualne parove.

Istopolna zajednica, pokazalo je Švarc-Blumstajn istraživanje, ipak nije oaza jednakosti. Naročito u slučaju muškog gej partnerstva, partner s većim prihodima ima veći uticaj na donošenje odluka. S druge strane, unutarpartnersko takmičenje u slučaju lezbejki odvija se na pitanju ko više vremena provodi s detetom/decom.

Švarc je autorka čuvene sintagme: "mrtvilo lezbijskog kreveta". Njome je pokušala slikovito da objasni još jedan od važnih nalaza studije - da se strast u lezbijskim vezama u proseku gasi znatno ranije nego u ostalim partnerskim formacijama. Razlog? Švarc spekuliše da se radi o posledici "previše razgovora" među lezbijskim partnerkama. S obzirom da o svemu razgovaraju do najsitnijih detalja, lezbejkama vremenom seks prestaje da bude potreban kao sredstvo dostizanja i održavanja intime.

Gej lekcije za strejt sreću

1. Unapred raspodelite svakodnevne obaveze.

2000, nakon što je prva američka savezna država, Vermont, legalizovala istopolne zajednice, homoseksualni parovi iz čitave Amerike počeli su da registruju svoje unije u njenoj jurisdikciji. Ester Rotblum (Esther Rothblum), profesorka psihologije na ondašnjem državnom univerzitetu, videla je u tome šansu da na obimnom uzorku istraži pitanje raspodele svakodnevnih obaveza među gej partnerima. Poređenje rezultata sa sličnim istraživanjem na uzorku heteroseksualnih parova, pružilo je sledeću sliku:

• Čak i na početku trećeg milenijuma, heteroseksualni parovi raspodeljuju dužnosti na liniji s tradicionalno koncipiranim rodnim ulogama.
• Heteroseksualne žene daleko češće nego lezbejke izjavljuju da njihovi partneri otplaćuju kredit za kuću, plaćaju račune, finansiraju kupovinu namirnica...
• U poređenju s lezbejkama, heteroseksualne žene daleko više vremena troše na kuvanje i ostale kućne poslove.
• U heteroseksualnim vezama, žena je ta koja dominantno investira u "negovanje veze", u smislu pokazivanja pozitivnih emocija prema partneru i iniciranja interesantnih razgovora.

Poređenje heteroseksualnih i gej muškaraca pokazalo je da se ovi prvi striktnije drže rodno definisanih uloga: košenje travnjaka, organizovanje poslovnih ručkova i večera, sitne popravke u kući... Gej partneri ove poslove dele ravnopravnije, u skladu s ličnim afinitetima.

Do ključnog uvida Rotblum je došla kroz intervjue sa učesnicima u studiji, njihovim prijateljima i rođacima. Ispostavilo se da ravnopravnija raspodela dnevnih zaduženja proističe iz prethodnog dogovora, koji gej parovi prave daleko češće od heteroseksualnih. Doduše, imajući u vidu da je reč o istopolnim partnerima, ne samo što su oslobođeni pritiska tradicije rodnih uloga, nego se dogovor u njihovom slučaju čini nužnim.

2. Ne insistirajte da vreme provedeno s decom podelite pola-pola.

Na uzorku od sto heteroseksualnih, gej i lezbijskih parova, psihološkinja sa Univerziteta Virdžnije Šarlota Paterson (Charlotte J. Patterson) došla je do uvida da istopolni partneri egalitarnije raspodeljuju roditeljske obaveze, ali i užitak koji igra i provođenje vremena s decom donose:

• Kod heteroseksualnih parova, igranje s decom je prevashodno zadatak majki. Kada se uključe u igru, očevi više biraju aktivnosti u kojima oni uživaju, ne vodeći preterano računa o interesovanju deteta.
• Kada se zajedno igraju s detetom, heteroseksualci su skloni da se takmiče, u smislu da detetu predlažu različite igre, pružaju različite igračke... Istopolni partneri su u ovakvim situacijama spremni da se smenjuju u predlaganju igre i igračaka.
• Heteroseksualne žene su najnezadovoljnije preraspodelom dnevnih obaveza, uključujući zaduženja u vezi s čuvanjem dece i igrom.

Interesantno, Paterson i njena koleginica Rejčel Far (Rachel Farr) uvidele su da i istopolni parovi "pate" od nekih tradicionalnih obrazaca. Štaviše, u poređenju s heteroseksualnim i lezbijskim parovima, muški gej partneri su najskloniji da se pojedinačno "specijalizuju" za zarađivanje sredstava za život, odnosno čuvanje i vaspitanje deteta.

Mišljenja "specijalizaciji" su različita. Ekonomisti tvrde da je to najisplativija strategija, budući da jedan partner na taj način može da se posveti profesionalnom uspehu, radi produženo i zarađuje više novca. S druge strane, sociolozi, antropolozi i feministkinje opravdano ukazuju na činjenicu da je takav obrazac ženu doveo u inferioran položaj i zatvorio je u četiri zida. Da stvar bude složenija, imajući u vidu da žene u proseku zarađuju manje od muškaraca, "specijalizacija" ne bi dala povoljne rezultate u slučaju lezbijskih parova.

Prema rezultatima studije grupe američkih istraživača iz 2005, biće da su feministkinje bile u pravu. I u gej braku, "specijalizacija" ubrzo partnera koji je posvećen kući i detetu čini nesrećnim i nezadovoljnim. Srednje rešenje: podelu poslova i eventualnu "specijalizaciju" izvršiti na bazi ličnih afiniteta partnera, uz mirenje s činjenicom da je vreme provedeno s detetom u igri nemoguće podeliti apotekarski precizno.

3. Svađajte se fer.

Tri godine nakon inicijalne ankete i intervjua, Ester Rotblum i njeni saradnici ponovo su stupili u kontakt s parovima iz svog uzorka - ovoga puta da bi istražili koliko su zadovoljni svojim vezama. Generalno, partneri iz istopolnih brakova izveštavali su viši stepen zadovoljstva zajedničkim životom.

Daleko od toga da u homoseksualnim brakovima nema konflikta i svađa. Štaviše, moguće je da izbijaju češće nego u tradicionalnim vezama. Stvar je u načinu na koji se svađa odvija, a konflikt razrešava.

Kada se oko nečega ne slažu, heteroseksualni parovi teže da poštuju rodni obrazac: muškarac nastoji da bude dominantan i izađe iz konflikta kao pobednik; žena naknadno pokušava da "doskoči" partneru, služeći se strategijama iz repertoara "pasivno agresivno": navodna nezainteresovanost za seks, bojkot zajedničkih društvenih obaveza, traženje saveznika među prijateljima i rođacima... Istopolni parovi, izuzmu li se lične karakteristike partnera, oslobođeni su sociokulturnih obrazaca koji nameću ulogu večitog pobednika i pripadnice nežnijeg pola. Stoga, lakše im je da problem sagledaju racionalno i dođu do fer rešenja, prihvatljivog za obe strane.

Konačno, u pogledu (ne)zadovoljstva vezom, potrebna je jedna ograda. Decenije istraživanja pokazuju da "zdravlje" heteroseksualne veze ima oblik latiničnog slova "U". Stepen najvećeg zadovoljstva partneri osećaju u prve tri godine zajedničkog života, za čim sledi pad, da bi nakon ulaska u kasno srednje doba lična procena bračne sreće počela da ide naviše. Pad koincidira s dolaskom dece na svet. Kako je većina istopolnih parova ipak bez dece, to je faktor kojem bi se mogao pripisati deo diskrepancije u ocenjivanju generalnog zadovoljstva brakom/vezom.