- 06 Mar 2009, 16:32
#1403243
U novom broju NIN-a (5. mart 2009), Boris Milićević i ja dali smo intervjue povodom zbivanja u Sava centru. Prenosim integralnu verziju svog dela.
Najpre, dakle, prokomentarises mi dogadjaj.
Mislim da je Sava Centar ustvari uradio odličnu stvar za gej popluaciju. NIje se dao zavesti "političkom korektnošću", nego je rekao šta zaista misli: pederi nisu dobrodošli. Odbijajući da ugosti jednu gej organizaciju proizveo je mali skandal otkrivajući veliku diskriminaciju koja stoji iza toga -- onemogućavanje jednoj manjinskoj grupi da javno govori, homofobične predrasude, itd. dakle čitav paket koji danas nazivamo homofobijom. Da apsurd bude veći, konferencija za novinare Koalicije protiv diskriminacije, čiji je Gej-strejt alijansa član, kao i neke druge gej i lezbejkse organizacije, prošla je bez problema, jer ime organizatora nije direktno pominjalo homoseksualnost, kao što je u okviru FEST-a prikazan film "Milk" o američkom političaru i gej aktivisti Harviju Milku. Ovo je simptom koji treba adekvatno pročitati: gej je ok samo kada je u nekom zabašurenom okviru šire političke platforme ili pak u umetničkom kontekstu -- svako neposredna akcija koja jasno nosi ime homoseksualnosti nailaziće na otpor. To je, uostalom, danas stav koji dele i ekstremni desničari -- u svojim sobama smete da radite šta god želite, dok vam je u javnosti to zabranjeno. Međutim, posledica ovakvih stavova može biti, kao u ovom slučaju pozitivna: dobrom medijskom reakcijom GSA skrenuta je pažnja javnosti, mnogi predstavnici vlasti su se javno izjasnili da je to nedopustivo, a najvažnije je što je još jednom jasno potcrtana diskriminacija koja postoji unutar političkog establišmenta, koji deklarativno "žuri u EU", a u političkoj praksi krši elementarna ljudska prava.
Potom, kazao si da su se stvari promenile na bolje. Kako, kada, zasto?
Više faktora utiče na ovu promenu, koju možemo detektovati posredstvom raznovrsnih istraživanja javnog mnjenja: iako i dalje po recentnom istraživanju Strategic marketinga 70% populacije smatra da je homoseksualnost bolest, taj visok procenat najmanji je zabeleženi do sada, a ranije je iznosio i preko 90%. Pre svega, tu je "spoljašnji uticaj", u vidu interneta i popularne zapadne kulture. Prvi medij omogućio je do sada neslućenu razmenu informacija, pa i prve medijske korake u gej afirmaciji u vidu nekoliko sajtova koji se bave homoseksualnom populacijom. Drugo, filmovi i muzika, koji dolaze danas dominatno iz evro-atlanstke regije nose dosta gej tematike kojoj se prilazi afirmativno (ali ne sa stanovišta "pozitivnih predrasuda": setimo se samo sjanog filma "Monstrum", o lezbejki, serijskom ubici), tako da je time obezbeđeno stalno prisustvo i vidljivost fenomena istopolne seksualne orijentacije u medijima. (Setimo se i "pesme Evrovizije", najveće kvir manifetsacije). Konačno, tu je rad domaćih gej organizacija, rastuća saradnja sa državnim organima na koje pozitivno utiču evropski integrativni procesi, kao i gej klubovi, kafuići i prateća infrastruktura koja se polako razvija u duhu već postojeće, zapadne gej potkulture.
Zasto, po tvom misljenju, negi gej aktivista ne moze da reaguje kao Jelena Karleusa i sta spram vase aktivnosti znace individualne odluke nekih poznatih pojedinaca da vas podrze? Da li to moze biti i kontraproduktivno?
Mislimd a je pitanje "kako" važnije od pitanja "ko" kada je reč o javnom zastupanju gej afirmacije. Dakle, način na koji se to radi. To što danas malo javnih ličnosti stoji iza ovog projekta i što ih uglavnom čine estradne uposlenice pokazuej da je upravo estrada najprogresivniji deo srpskog društva i da je u tom kontekstu i treba podržati. Problem je, očigledno, u drugim segmentima: gde su "liberalni" intelektualci, gde su vodeći političari koji jasno osuđuju homofobiju? Ima i njih, naravno, ali je broj srazmerno mali, mada se opet, tokom godina, uvećava. a važan je i prores stavova političkih stranaka, koje su danas stigle do tačke da "nikog ne treba ugrožavati zbog seksualne orijentacije". Dakle, može biti kontraproduktivno, ako je zastupanje loše, a moje mišljenje je da to Karleuša radi izvanredno dobro.
Koja su fromalna i neformalna ogranicenja gej organizacija? U cemu i sami grese? Da li neki svojim aktivnostima proiyvde kontraefekat?
Prvo, sam uticaj gej organizacija nije velik u smislu izmene predrauda opšte populacije, jer je to dug i spor proces. Ako su i neke političke strukture primorane da budu javno afirmativne, ankete pokazuju da većina građaan Srbije to nije i da je potrebno još dosta vremena, i pre svega znanja, da se takvi stavovi izmene. Drugo, ograničenje postoji i u izvorima finansiranja -- svakako da ima dobrih ideja, ali nema dovoljno sredstava da se one realizuju. Treće, tu je sama liberalna politička paradigma i fokus isključivo na gej prava, koji treba proširiti tj. univerzalizovati na SVE, jer je svima potrebno "sekusalno oslobađanje": heteroseksualci žive u iluziji da njima nisu nametnutra mnoga ograničenja u seksualnoj sferi, a da postoje očigledno je na represivnom modelu ženske seksualnosti u patrijarhalnom društvenom modelu. Takođe, potrebmno je ponovo povezati gej borbu sa socijalnom tj. klasnom borbom i zahtevom za ukidanje svake diiskriminacije, kako je to tražio gej pokret 70ih u SAD (zajedno sa Martinom Luterom Kingom, koji je polazeći od položaja crnaca stigao do klasnog problema). Moguće je da neke gej organizacije nemaju dobar pristup javnosti, da su suviše provokativne i neodmerene, politički jednostrane, i sl. što je kritika koja se može čuti i unutar samih gej krugova. Mislim da, iako te primedbe stoje, one nisu od ključne važnosti i da je tolerancija, kako Kventin Krisp kaže, posledica DOSADE, a ne prosvetljenja, te će put skandala konačno dovesti do Raja ravnodušnosti. Kada, dakle, gej pokret dosadi svima, pa i samom sebi, tada će Srbija biti tolerantno društvo, a do tada ćemo se načekati.
Postoje li grupe koje su jednako ugrozene, a kojima Djilas, takodje treba da se izvini? Odnosno, zasto su nevladine organizacije, udruzenje gradjana ili kako god da nazovemo ostecene u ovoj slucaju, u odnosu na mnoge druge situacije, sada, po prvi put izdejstvovali odgovornost vlasti?
Najugroženija populacija u Srbiji su definitivno Romi. U takvim katastrofalnim socijalnim uslovima generalno ne živi ni jedna druga populacija i to podrazumeva temeljnu i višestruku neravnopravnost -- neodstatak elementarnih životnih uslova udružen sa rasističkim odnosom koji podrazumeva da oni treba da u tom stanju i sotanu, da je to deo "njihove kulture" i sl. Đilas, u tom kontekstu, radi i nadam se da čće preseljenje ljudi iz karton naselja biti obavljeno što pre, a da će se sa onima koji se tome opiru adekvatno zakonski postupiti. Dakle, izvinjenja su u redu, ali ne sme da ostane na njima -- potrebne su konkretne akcije, kao i gradonačelnikove reakcije koje treba da postanu pravilo i da ne čekaju spoljnji pritisak: on treba samostalno da reaguje na slučajeve diskriminacije, jer on građane treba da štiti i obezbedi im ravnoprabvnost u granicama svojih ingerencija i mogućnosti. Takođe, potrebna je i odlučna reakcija unutar samih struktura vlasti -- ako imaš bilo kakav rasističkli ispad u najširem smislu, da li si dakle homofobičan ili mizogin, na primer, treba da ti uruče ostavku i pozovu te na dogovornost (izvinjenje, dakle, niej dovoljno) i tako primerom "unutar svojih redova" pokažu da se takvi stavovi ne tolerišu i da niko nije svojom političkom pozicijom zaštićen da može da krši Ustav i zakone.
Najpre, dakle, prokomentarises mi dogadjaj.
Mislim da je Sava Centar ustvari uradio odličnu stvar za gej popluaciju. NIje se dao zavesti "političkom korektnošću", nego je rekao šta zaista misli: pederi nisu dobrodošli. Odbijajući da ugosti jednu gej organizaciju proizveo je mali skandal otkrivajući veliku diskriminaciju koja stoji iza toga -- onemogućavanje jednoj manjinskoj grupi da javno govori, homofobične predrasude, itd. dakle čitav paket koji danas nazivamo homofobijom. Da apsurd bude veći, konferencija za novinare Koalicije protiv diskriminacije, čiji je Gej-strejt alijansa član, kao i neke druge gej i lezbejkse organizacije, prošla je bez problema, jer ime organizatora nije direktno pominjalo homoseksualnost, kao što je u okviru FEST-a prikazan film "Milk" o američkom političaru i gej aktivisti Harviju Milku. Ovo je simptom koji treba adekvatno pročitati: gej je ok samo kada je u nekom zabašurenom okviru šire političke platforme ili pak u umetničkom kontekstu -- svako neposredna akcija koja jasno nosi ime homoseksualnosti nailaziće na otpor. To je, uostalom, danas stav koji dele i ekstremni desničari -- u svojim sobama smete da radite šta god želite, dok vam je u javnosti to zabranjeno. Međutim, posledica ovakvih stavova može biti, kao u ovom slučaju pozitivna: dobrom medijskom reakcijom GSA skrenuta je pažnja javnosti, mnogi predstavnici vlasti su se javno izjasnili da je to nedopustivo, a najvažnije je što je još jednom jasno potcrtana diskriminacija koja postoji unutar političkog establišmenta, koji deklarativno "žuri u EU", a u političkoj praksi krši elementarna ljudska prava.
Potom, kazao si da su se stvari promenile na bolje. Kako, kada, zasto?
Više faktora utiče na ovu promenu, koju možemo detektovati posredstvom raznovrsnih istraživanja javnog mnjenja: iako i dalje po recentnom istraživanju Strategic marketinga 70% populacije smatra da je homoseksualnost bolest, taj visok procenat najmanji je zabeleženi do sada, a ranije je iznosio i preko 90%. Pre svega, tu je "spoljašnji uticaj", u vidu interneta i popularne zapadne kulture. Prvi medij omogućio je do sada neslućenu razmenu informacija, pa i prve medijske korake u gej afirmaciji u vidu nekoliko sajtova koji se bave homoseksualnom populacijom. Drugo, filmovi i muzika, koji dolaze danas dominatno iz evro-atlanstke regije nose dosta gej tematike kojoj se prilazi afirmativno (ali ne sa stanovišta "pozitivnih predrasuda": setimo se samo sjanog filma "Monstrum", o lezbejki, serijskom ubici), tako da je time obezbeđeno stalno prisustvo i vidljivost fenomena istopolne seksualne orijentacije u medijima. (Setimo se i "pesme Evrovizije", najveće kvir manifetsacije). Konačno, tu je rad domaćih gej organizacija, rastuća saradnja sa državnim organima na koje pozitivno utiču evropski integrativni procesi, kao i gej klubovi, kafuići i prateća infrastruktura koja se polako razvija u duhu već postojeće, zapadne gej potkulture.
Zasto, po tvom misljenju, negi gej aktivista ne moze da reaguje kao Jelena Karleusa i sta spram vase aktivnosti znace individualne odluke nekih poznatih pojedinaca da vas podrze? Da li to moze biti i kontraproduktivno?
Mislimd a je pitanje "kako" važnije od pitanja "ko" kada je reč o javnom zastupanju gej afirmacije. Dakle, način na koji se to radi. To što danas malo javnih ličnosti stoji iza ovog projekta i što ih uglavnom čine estradne uposlenice pokazuej da je upravo estrada najprogresivniji deo srpskog društva i da je u tom kontekstu i treba podržati. Problem je, očigledno, u drugim segmentima: gde su "liberalni" intelektualci, gde su vodeći političari koji jasno osuđuju homofobiju? Ima i njih, naravno, ali je broj srazmerno mali, mada se opet, tokom godina, uvećava. a važan je i prores stavova političkih stranaka, koje su danas stigle do tačke da "nikog ne treba ugrožavati zbog seksualne orijentacije". Dakle, može biti kontraproduktivno, ako je zastupanje loše, a moje mišljenje je da to Karleuša radi izvanredno dobro.
Koja su fromalna i neformalna ogranicenja gej organizacija? U cemu i sami grese? Da li neki svojim aktivnostima proiyvde kontraefekat?
Prvo, sam uticaj gej organizacija nije velik u smislu izmene predrauda opšte populacije, jer je to dug i spor proces. Ako su i neke političke strukture primorane da budu javno afirmativne, ankete pokazuju da većina građaan Srbije to nije i da je potrebno još dosta vremena, i pre svega znanja, da se takvi stavovi izmene. Drugo, ograničenje postoji i u izvorima finansiranja -- svakako da ima dobrih ideja, ali nema dovoljno sredstava da se one realizuju. Treće, tu je sama liberalna politička paradigma i fokus isključivo na gej prava, koji treba proširiti tj. univerzalizovati na SVE, jer je svima potrebno "sekusalno oslobađanje": heteroseksualci žive u iluziji da njima nisu nametnutra mnoga ograničenja u seksualnoj sferi, a da postoje očigledno je na represivnom modelu ženske seksualnosti u patrijarhalnom društvenom modelu. Takođe, potrebmno je ponovo povezati gej borbu sa socijalnom tj. klasnom borbom i zahtevom za ukidanje svake diiskriminacije, kako je to tražio gej pokret 70ih u SAD (zajedno sa Martinom Luterom Kingom, koji je polazeći od položaja crnaca stigao do klasnog problema). Moguće je da neke gej organizacije nemaju dobar pristup javnosti, da su suviše provokativne i neodmerene, politički jednostrane, i sl. što je kritika koja se može čuti i unutar samih gej krugova. Mislim da, iako te primedbe stoje, one nisu od ključne važnosti i da je tolerancija, kako Kventin Krisp kaže, posledica DOSADE, a ne prosvetljenja, te će put skandala konačno dovesti do Raja ravnodušnosti. Kada, dakle, gej pokret dosadi svima, pa i samom sebi, tada će Srbija biti tolerantno društvo, a do tada ćemo se načekati.
Postoje li grupe koje su jednako ugrozene, a kojima Djilas, takodje treba da se izvini? Odnosno, zasto su nevladine organizacije, udruzenje gradjana ili kako god da nazovemo ostecene u ovoj slucaju, u odnosu na mnoge druge situacije, sada, po prvi put izdejstvovali odgovornost vlasti?
Najugroženija populacija u Srbiji su definitivno Romi. U takvim katastrofalnim socijalnim uslovima generalno ne živi ni jedna druga populacija i to podrazumeva temeljnu i višestruku neravnopravnost -- neodstatak elementarnih životnih uslova udružen sa rasističkim odnosom koji podrazumeva da oni treba da u tom stanju i sotanu, da je to deo "njihove kulture" i sl. Đilas, u tom kontekstu, radi i nadam se da čće preseljenje ljudi iz karton naselja biti obavljeno što pre, a da će se sa onima koji se tome opiru adekvatno zakonski postupiti. Dakle, izvinjenja su u redu, ali ne sme da ostane na njima -- potrebne su konkretne akcije, kao i gradonačelnikove reakcije koje treba da postanu pravilo i da ne čekaju spoljnji pritisak: on treba samostalno da reaguje na slučajeve diskriminacije, jer on građane treba da štiti i obezbedi im ravnoprabvnost u granicama svojih ingerencija i mogućnosti. Takođe, potrebna je i odlučna reakcija unutar samih struktura vlasti -- ako imaš bilo kakav rasističkli ispad u najširem smislu, da li si dakle homofobičan ili mizogin, na primer, treba da ti uruče ostavku i pozovu te na dogovornost (izvinjenje, dakle, niej dovoljno) i tako primerom "unutar svojih redova" pokažu da se takvi stavovi ne tolerišu i da niko nije svojom političkom pozicijom zaštićen da može da krši Ustav i zakone.
