- 17 Dec 2005, 13:57
#409077
(Sve ovo su nekada davno bili moji pokušaji da osmislim temu o hedonizmu i postavim je ovde, pošto mi je ta tema veoma važna i mislim da je u konekstu gej kulture, posebno u delovima sveta gde je ona marginalizovana, gotovo od presudne važnosti. Nikako nisam mogao da napišem ceo post u jednom dahu, i ?inio sam to povremeno i u fragmentima. Ovo je samo zbir tih fragmenata.)
"To je kao kad stalno piješ sok o maline, pa ti na kraju dosadi." Tako kaže neko meni veoma bitan. Hedonizam je uzaludna potraga za još ja?im sokom od maline.
Džon Sjuart Mil - "onaj praznoglavac", kako ga je jednom, nazvao uvek antiprotivni Ni?e - napisao je u svojoj autobiografiji da veruje da ?ovek može na?i sre?u samo ako je ne postavi kao svoj glavni cilj u životu. Sre?ni su samo oni koji na umu imaju nešto drugo, koji tragaju za ne?im druga?ijim, a sre?u naðu usput. "Zapitajte se da li ste sre?ni i odmah ?e te to prestati da budete." Nešto sli?no je ako se ne varam napisao i Du?i? u Blagu cara Radovana (davno sam ?itao), u prvom eseju o sre?i (parafraziram): misliti o sre?i, to zna?i biti ve? pomalo nesre?an. Potraga za sre?om - ako se ne izjedna?i površno i plitkoumno sa potragom za zadovoljstvom - isklju?uje hedonizam, kao mogu? na?in života, jer se hedonizam sastoji u stalnoj potrazi za zadovoljstvom, i stalnoj želji da budemo zadovoljeni još više, što nije u skladu sa sre?om koja predstavlja - ili je bar ja tako zamišljam - sklad, ravnotežu. U krajnjoj liniji, takav stav, ta vrsta površnosti, može roditi nešto sli?no apsitnencijalnoj krizi kod narkomana.
Kada hedonista uviða da ako ne dobije ono što želi, gubi jer postaje frustriran, a ako dobije ono što želi, gubi jer mu to postaje dosadno, i mora da traži dalje? U kom trenutku radikalni hedonista uviða da je potraga za još ve?im zadovoljstvom uzaludna? I šta onda? Kuda onda?
Aristotel govori protiv hedonizma u Nikomahovoj etici. Piše da ?ovek nije sposoban da bez umora obavlja bilo koju kontinuiranu aktivnost, pa samim tim nije stvoren ni za kontinuirano primanje zadovoljstva. Jeste da je ?esto ki?, ali i kod Desanke Maksimovi? nalazim sli?an stav: "jer sre?a je lepa samo dok se ?eka,/ dok od sebe samo nagoveštaj da". U ovome, bez sumnje, ima istine. Koliko puta vam se dogodi da, kada ostvarite nešto što ste dugo želeli, kada dostignete neki veliki cilj, osetite nezadovoljstvo, možda neku prazninu na mestu gde je bila želja za ciljem? Umesto zadovoljstva, dobijamo ništa.
Zato Epikur veoma lepo rešava problem hedonizma, i postavlja put za dostizanje ataraksije, tako što kaže da treba težiti optimalnoj koli?ini zadovoljstva, na duže staze. Sa ovim se slažem i trudim se da živim na taj na?in, povremeno spre?en sopstvenim mazohisti?kim porivima. Epikur, i uopšte svi filozofi opsednuti dobrim životom, iz nekog razloga zanemaruju druge ljude i odnos prema njima. U odnosu prema drugima hedonizam se manifestuje kao krajnji staijum egoizma. Hedonistu ne interesuje niko drugi. Ako se, pak, lomi, onda je ve? frustrirani hedonista.
Ako se ožderem ve?eras, bi?e mi lepo, ali ?u zato biti mamuran slede?ih nedelju dana. Na duže staze, dakle, gubim. (I hvala Escobaru što me je podsetio pretnjom na ovom sino?.) Carpe diem - svakako, Epikur se ne protivi - ali ipak mislite i na sutra. Epikur nije hedonista u klasi?nom smislu te re?i, to je bar jasno.
Epikur definiše zadovoljstvo kao odsustvo bola, ili odsustvo patnje. Sedeti na stolici i gledati u zid je, onda, hedonizam, jer me tada ništa ne boli i ne patim.
Možda se varam, ali prime?ujem da sre?u gotovo svi ljudi oko mene poistove?uju sa konkretnim ose?anjem, sa euforijom, a nikako sa stanjem uma; biti sre?an zna?i biti zadovoljen. Ali ta je sre?a tako kratka i ?ini mi se, nije vredna truda.
(Mala digresija, ali svejedno interesantna i ipak nekako vezana za temu.) You'veseen the "sexual revolution", and its results. The accepted definition of the word "promiscuity" prior to the 1960's was :"Sexual involvement with more than one person outside the bonds of marriage". The "liberated" Helen Gurley Brown gave us a new definition: "Having sexual relations with more than one person in the same day." Are you aware that the divorce rate in the United States is estimated at fifty percent? (Nomina Expers)
U svom jedinom spisateljskom promašaju, ali filozofski zanimljivom i zna?ajnom kratkom romanu na francuskom "Usporavanje", Milan Kundera diže glas protiv
savremenog shvatanje hedonizma. On piše da je danas brzina dobijanja zadovoljstva poistove?ena sa kvalitetom. Kvalitet i kvantitet su izjedna?eni. Tvrdi, dalje, da to nije dobro, jer je brzina primanja zadovoljstva obrnuto proporcionalna njegovom kvalitetu.
Nastupaju?i sa strogo ateisti?kog stanovišta, dakle, ne optere?en grehom i zahtevima religije, hedonizam mogu da opravdam, ali samo kao alat za autodestrukciju, ili izgovor za kukavi?luk. Ko traži zadovoljstvo, beži od bola, beži od problema, beži, u krajnjoj liniji, od života. Hedonizam je za hedonistu, iluzija o sre?i.
Biti hedonista je lako. To zna?i ne razmišljati.
"Ovo su vremena kada je najbolje biti zadovoljan sa onim što imamo, kako ne bismo izgubili sve." (Žoze Saramago)
"To je kao kad stalno piješ sok o maline, pa ti na kraju dosadi." Tako kaže neko meni veoma bitan. Hedonizam je uzaludna potraga za još ja?im sokom od maline.
Džon Sjuart Mil - "onaj praznoglavac", kako ga je jednom, nazvao uvek antiprotivni Ni?e - napisao je u svojoj autobiografiji da veruje da ?ovek može na?i sre?u samo ako je ne postavi kao svoj glavni cilj u životu. Sre?ni su samo oni koji na umu imaju nešto drugo, koji tragaju za ne?im druga?ijim, a sre?u naðu usput. "Zapitajte se da li ste sre?ni i odmah ?e te to prestati da budete." Nešto sli?no je ako se ne varam napisao i Du?i? u Blagu cara Radovana (davno sam ?itao), u prvom eseju o sre?i (parafraziram): misliti o sre?i, to zna?i biti ve? pomalo nesre?an. Potraga za sre?om - ako se ne izjedna?i površno i plitkoumno sa potragom za zadovoljstvom - isklju?uje hedonizam, kao mogu? na?in života, jer se hedonizam sastoji u stalnoj potrazi za zadovoljstvom, i stalnoj želji da budemo zadovoljeni još više, što nije u skladu sa sre?om koja predstavlja - ili je bar ja tako zamišljam - sklad, ravnotežu. U krajnjoj liniji, takav stav, ta vrsta površnosti, može roditi nešto sli?no apsitnencijalnoj krizi kod narkomana.
Kada hedonista uviða da ako ne dobije ono što želi, gubi jer postaje frustriran, a ako dobije ono što želi, gubi jer mu to postaje dosadno, i mora da traži dalje? U kom trenutku radikalni hedonista uviða da je potraga za još ve?im zadovoljstvom uzaludna? I šta onda? Kuda onda?
Aristotel govori protiv hedonizma u Nikomahovoj etici. Piše da ?ovek nije sposoban da bez umora obavlja bilo koju kontinuiranu aktivnost, pa samim tim nije stvoren ni za kontinuirano primanje zadovoljstva. Jeste da je ?esto ki?, ali i kod Desanke Maksimovi? nalazim sli?an stav: "jer sre?a je lepa samo dok se ?eka,/ dok od sebe samo nagoveštaj da". U ovome, bez sumnje, ima istine. Koliko puta vam se dogodi da, kada ostvarite nešto što ste dugo želeli, kada dostignete neki veliki cilj, osetite nezadovoljstvo, možda neku prazninu na mestu gde je bila želja za ciljem? Umesto zadovoljstva, dobijamo ništa.
Zato Epikur veoma lepo rešava problem hedonizma, i postavlja put za dostizanje ataraksije, tako što kaže da treba težiti optimalnoj koli?ini zadovoljstva, na duže staze. Sa ovim se slažem i trudim se da živim na taj na?in, povremeno spre?en sopstvenim mazohisti?kim porivima. Epikur, i uopšte svi filozofi opsednuti dobrim životom, iz nekog razloga zanemaruju druge ljude i odnos prema njima. U odnosu prema drugima hedonizam se manifestuje kao krajnji staijum egoizma. Hedonistu ne interesuje niko drugi. Ako se, pak, lomi, onda je ve? frustrirani hedonista.
Ako se ožderem ve?eras, bi?e mi lepo, ali ?u zato biti mamuran slede?ih nedelju dana. Na duže staze, dakle, gubim. (I hvala Escobaru što me je podsetio pretnjom na ovom sino?.) Carpe diem - svakako, Epikur se ne protivi - ali ipak mislite i na sutra. Epikur nije hedonista u klasi?nom smislu te re?i, to je bar jasno.
Epikur definiše zadovoljstvo kao odsustvo bola, ili odsustvo patnje. Sedeti na stolici i gledati u zid je, onda, hedonizam, jer me tada ništa ne boli i ne patim.
Možda se varam, ali prime?ujem da sre?u gotovo svi ljudi oko mene poistove?uju sa konkretnim ose?anjem, sa euforijom, a nikako sa stanjem uma; biti sre?an zna?i biti zadovoljen. Ali ta je sre?a tako kratka i ?ini mi se, nije vredna truda.
(Mala digresija, ali svejedno interesantna i ipak nekako vezana za temu.) You'veseen the "sexual revolution", and its results. The accepted definition of the word "promiscuity" prior to the 1960's was :"Sexual involvement with more than one person outside the bonds of marriage". The "liberated" Helen Gurley Brown gave us a new definition: "Having sexual relations with more than one person in the same day." Are you aware that the divorce rate in the United States is estimated at fifty percent? (Nomina Expers)
U svom jedinom spisateljskom promašaju, ali filozofski zanimljivom i zna?ajnom kratkom romanu na francuskom "Usporavanje", Milan Kundera diže glas protiv
savremenog shvatanje hedonizma. On piše da je danas brzina dobijanja zadovoljstva poistove?ena sa kvalitetom. Kvalitet i kvantitet su izjedna?eni. Tvrdi, dalje, da to nije dobro, jer je brzina primanja zadovoljstva obrnuto proporcionalna njegovom kvalitetu.
Nastupaju?i sa strogo ateisti?kog stanovišta, dakle, ne optere?en grehom i zahtevima religije, hedonizam mogu da opravdam, ali samo kao alat za autodestrukciju, ili izgovor za kukavi?luk. Ko traži zadovoljstvo, beži od bola, beži od problema, beži, u krajnjoj liniji, od života. Hedonizam je za hedonistu, iluzija o sre?i.
Biti hedonista je lako. To zna?i ne razmišljati.
"Ovo su vremena kada je najbolje biti zadovoljan sa onim što imamo, kako ne bismo izgubili sve." (Žoze Saramago)