Bootstrap Framework 3.3.6

[Leda_]

Darovi kojima ljubavnici jedno drugo daruju, nisu nista drugo
nego spoljasnji oblik koji svedoci nevidljivu ljubav bas kao sto dobro delo
otkriva srce puno ljubavi.

Rumi

[Leda_]

Što sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
živio sam usput, ko da sanjam,
kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.

I tebe sad ljubim po navici, dijete,
zato što sam mnoge ljubio, bolećiv,
zato usput, ko što palim cigarete,
govorim i šapćem zaljubljene riječi.

"Uvijek" i "ljubljena" i "upamtit ću",
a u duši vazda ista pustoš zrači;
ako dirneš strast u čovjekovu biću,
istine, bez sumnje, nikad nećeš naći.

Zato moja duša ne zna što je jeza
odbijenih želja, neshvaćene tuge.
Ti si, moja gipka, lakonoga brezo,
stvorena i za me i za mnoge druge.

Ali, ako tražeć neku srodnu dušu.
vezan protiv želje, utonem u sjeti,
nikad neću da te ljubomorom gušim,
nikad neću tebe grditi ni kleti.

Što sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
i volim te usput, ko da sanjam,
kao mnoge druge na toj zemlji.

S. Jesenjin

http://youtu.be/emYt2XBRQG4

[Orlando the Lady]

Njeni tamni ožiljci plutaju na koži

Stan se puni & prazni,
a tišina
odliva kroz rupu na zidu,
sada obliva skrajnuti kutak,
telefonske žice, ledinu, šljunak:

kao kada neko
koga nisu ranije primetili
ustane u praznoj sali
i baci svoju senku među
veličanstvene jahače na platnu –

prihvatam spremno
poklonjeno zrno mudrosti
da sve što se dešava
treba prihvatiti kao neminovnost,

sobni inventar svetluca,

Dora M. skida sve sa sebe,
njeni tamni ožiljci plutaju na koži,
prasak & konfete & lavina
iz zvučnika
i neko već gasi sva svetla,

uveren da su još uvek moguća čuda,

uveren da je moguće
još samo uspešno imitirati Boga,
nameštaj ravnodušno sakuplja
otiske prstiju,
srču, karminske mrlje,

u parisko predgrađe, kaže,
poneće samo moj divljački miris
i osmeh,

naružen crvenim tepihom u Kanu,
sažvakan čeljustima
objektiva,
dvadeset devet stubova
od voska vidim,
na njima jedva da treperi plamen,
čujem svoj glas
kako se lomi u mnoštvu
drugih glasova,

poželeću ostrvo,

odsustvo zvukova,

poslednji valcer otplesati
sa sopstvenom senkom.


(Ognjen)

[Orlando the Lady]

okrajci strune





Gledati netremice.

Oblik vilinog konjica,
u njemu vezane
sinapse svijeta
u predvečerje

kad počinju nemiri.

Na travi
dlanove izrezane u jezike,
u jezicima lutajuće pse.

[Aksentiev]

Владо Љубенов

U tisini

Превео са бугарског Момир Тодоров

У тишини сеоске куће,
усред уснулог леденог Балкана,
грле ме твоје руке вруће
испод хладног вуненог јоргана.

Непрозирно црне су овде тмине,
неудобан је кревет овај,
али опет те грабим усред тишине
као пре два века онај...

Знам већ истину и вама ћу је рећи
како су преци моји стари
загревали стару собу без пећи,
само нежношћу, дахтањем и страшћу, у у ствари

[d_kiš]

Za sve su kriva djetinjstva naša

Izrasli smo sami kao biljke.
I sada smo postali istraživači
zapuštenih predjela mašte
nenavikli na poslušnost zlu.

Iznikli smo pokraj drumova
i s nama rastao je strah naš
od divljih kopita koja će nas pregaziti
i od kamena međašnih koji će razdvojiti
našu mladost.

Nitko od nas nema dvije cijele ruke.
Dva netaknuta oka. I srce
u kojem se nije zaustavio jauk.

Svijet je u nas ulazio neskladno
i ranjavao naša čela
zveketom svojih ubojitih istina
i bukom zvijezda zakašnjelih.

Starimo. A bajke idu uz nas
kao stado za ognjem u daljini.
I pjesme su nam takve kao i mi.
Oteščale i tužne.

V.P

[Orlando the Lady]

lepo.

[Orlando the Lady]

Enes Halilović
Slučaj

Pozajmih knjigu od njega
A na unutrašnjoj korici, na kraju knjige,
Otkrih pisca.

I on mi priznade da nikad nije objavio
I da piše samo na zadnjim koricama debelih knjiga.

Želi da ga nađe samo onaj ko ga ne traži,

I to u 1002. noći Šeherzade,
Ili na ušću Tihog Dona,
Ili tek na Itaki.

[Хуанита]

And it was then too, in that chill and windy way, as she began to paint, that there forced themselves upon her other things, her own inadequacy, her insignificance, keeping house for her father off the Brompton Road, and had much ado to control her impulse to fling herself (thank Heaven she had always resisted so far) at Mrs Ramsey's knee and say to her-but what could one say to her? "I'm in love with you?" No, that was not true. "I'm in love with this all," waving her hand at the hedge, at the house, at the children.

[d_kiš]

Žeđ

I da se vratim s tisuće rana,
na prag kućni kad stanem,
ne nosi vode,
ni zavoja -
tijelom mi povij rane.

E.K

[bas bleu]

aedh wishes for the cloths of heaven

had i the heavens’ embroidered cloths,
enwrought with golden and silver light,
the blue and the dim and the dark cloths
of night and light and the half light,
i would spread the cloths under your feet:
but i, being poor, have only my dreams;
i have spread my dreams under your feet;
tread softly because you tread on my dreams.

w.b.y.

[Misfit]

sećam se da sam je u svojoj mladalačkoj zabludelosti izbegavao, jer je uvek bila popularan izbor, ali onda sam se opasuljio i shvatio koliko je zapravo divna.

da se (nacionalno) nadovežem:

Quarantine
by Eavan Boland

In the worst hour of the worst season
of the worst year of a whole people
a man set out from the workhouse with his wife.
He was walking – they were both walking – north.

She was sick with famine fever and could not keep up.
He lifted her and put her on his back.
He walked like that west and west and north.
Until at nightfall under freezing stars they arrived.

In the morning they were both found dead.
Of cold. Of hunger. Of the toxins of a whole history.
But her feet were held against his breastbone.
The last heat of his flesh was his last gift to her.

Let no love poem ever come to this threshold.
There is no place here for the inexact
praise of the easy graces and sensuality of the body.
There is only time for this merciless inventory:

Their death together in the winter of 1847.
Also what they suffered. How they lived.
And what there is between a man and woman.
And in which darkness it can best be proved.

[Markiza]

Vasko Popa-Krpice od cistog sna

Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu
Iziđi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe
Samo otvori usta
Ćutanje moje da ti vilice razbije
Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa
Dotle je među nama došlo

1
Vrati mi moje krpice
Moje krpice od čistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva
Moje krpice od tačkaste nade
Od žežene želje od šarenih pogleda
Od kože s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem

2
Slušaj ti čudo
Skini tu maramu belu
Znamo se
S tobom se od malih nogu
Iz istog čanka srkalo
U istoj postelji spavalo
S tobom zlooki nožu
Po krivom svetu hodalo
S tobom gujo pod košuljom
Čuješ ti pretvorniče
Skini tu maramu belu
Šta da se lažemo

3
Neću te uprtiti na krkače
Neću te odneti kud mi kažeš
Neću ni zlatom potkovan
Ni u kola vetra na tri točka upregnut
Ni duginom uzdom zauzdan
Nemoj da me kupuješ
Neću ni s nogama u džepu
Ni udenut u iglu ni vezan u čvor
Ni sveden na običan prut
Nemoj da me plašiš
Neću ni pečen ni prepečen
Ni presan posoljen
Neću ni u snu
Nemoj da se zavaravaš
Ništa ne pali neću

4
Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog ćutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog očinskog stabla u meni
Napolje dokle ću vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje

5
Tebi dođu lutke
A ja ih u krvi svojoj kupam
U krpice svoje kože odevam
Ljuljaške im od svoje kose pravim
Kolica od svojih pršljenova
Krilatice od svojih obrva
Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljač od svojih zuba
Da love da vreme ubijaju
Kakva mi je pa to igra

6
Koren ti i krv i krunu
I sve u životu
Žedne ti slike u mozgu
I zar okca na vrhovima prstiju
I svaku svaku stopu
U tri kotla namćor vode
U tri peći znamen vatre
U tri jame bez imena i bez mleka
Hladan ti dah do grla
Do kamena pod levom sisom
Do ptice britve u tom kamenu
U tutu tutinu u leglo praznine
U gladne makaze početka i početka
U nebesku matericu znam li je ja

7
Šta je s mojim krpicama
Nećeš da ih vratiš nećeš
Spaliću ti ja obrve
Nećeš mi dovek biti nevidljiva
Pomešaću ti dan i noć u glavi
Lupićeš ti čelom o moja vratanca
Podrezaću ti raspevane nokte
Da mi ne crtaš školice po mozgu
Napujdaću ti magle iz kostiju
Da ti popiju kukute s jezika
Videćeš ti šta ću da ti radim
Seme ti i sok i sjaj
I tamu i tačku na kraju mog života
I sve na svetu

8
I ti hoćeš da se volimo
Možeš da me praviš od moga pepela
Od krša moga grohota
Od moje preostale dosade
Možeš lepotice
Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava
Da mi grliš noć u praznoj košulji
Da mi ljubiš odjek
Pa ti ne umeš da se voliš

9
Beži čudo
I tragovi nam se ujedaju
Ujedaju za nama u prašini
Nismo mi jedno za drugo
Stamen hladan kroz tebe gledan
Kroz tebe prolazim s kraja na kraj
Ništa nema od igre
Kud smo krpice pomešali
Vrati mi ih šta ćeš s njima
Uludo ti na ramenima blede
Vrati mi ih u nigdinu svoju beži
Beži čudo od čuda
Gde su ti oči
I ovamo je čudo

10
Crn ti jezik crno podne crna nada
Sve ti crno samo jeza moja bela
Moj ti kurjak pod grlo
Oluja ti postelja
Strava moje uzglavlje
Široko ti nepočin-polje
Plameni ti zalogaji a vostani zubi
Pa ti žvaći izelice
Koliko ti drago žvaći
Nem ti vetar nema voda nemo cveće
Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno
Moj ti jastreb na srce
Manje te u majke groze

11
Izbrisao sam ti lice sa svoga lica
Zderao ti senku sa svoje senke
Izravnao bregove u tebi
Ravnice ti u bregove pretvorio
Zavadio ti godišnja doba
Odbio sve strane sveta od tebe
Savio svoj životni put oko tebe
Svoj neprohodni svoj nemogući
Pa ti sad gledaj da me sretneš

12
Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica
Ništa neću da čujem ništa da znam
Dosta dosta svega
Reći ću poslednje dosta
Napuniću usta zemljom
Stisnuću zube
Da presečem ispilobanjo
Da presečem jednom za svagda
Staću onakav kakav sam
Bez korena bez grane bez krune
Staću oslonjen na sebe
Na svoje čvoruge
Biću glogov kolac u tebi
Jedino što u tebi mogu biti
U tebi kvariigro u tebi bezveznice
Ne povratila se

13
Ne šali se čudo
Sakrilo si nož pod maramu
Prekoračilo crtu podmetnulo nogu
Pokvarilo si igru
Nebo da mi se prevrne
Sunce da mi glavu razbije
Krpice da mi se rasture
Ne šali se čudo s čudom
Vrati mi moje krpice
Ja ću tebi tvoje!

[LeDeNa_]

Kerolin Ris - Pismo jedne zene

Koracam bosa tvojim tragom
Priljubljujem usne uz tvoju praznu casu
U tvom odelu trazim odlutalu toplotu
Pogledom doticem sve sto si ti gledao
Ispisujem ti ime izgovaram ga tiho
Blagosiljam dane kad cuvas svoje zdravlje
Ponavljam sve nezne reci koje smo ikad rekli
Secam se zaveta tvojih ociju
Tvoj se poslednji dodir jos ne odvaja od mene
Sa svakim danom se suocavam
umorna srca tromih nogu
To sto smo razdvojeni pola mi odnosi snage
A ostatak mi treba da bi te sacekala...

[Dellfino]

Нaшa љубaв ниje мртвa

- Jужним Слaвeнимa


Прoбудили смo сe пoкрaj грoбoвa
и зajeднo с нaмa будиo сe нaш стрaх
чим смo oчи oтвoрили, рeкли су нaм:
oвo je зeмљa зa кojу сe умирe!

живoт нису спoмињaли, oн je увeк биo
нeгдe другдe, у другoм плaну
кao oбeћaњe, тeк у пeрспeктиви
- првo Смрт, oндa живoт
aкo нe нaмa, oндa дeци нaшoj
тaкo су нaм гoвoрили


чим смo зaплaкaли,
извaдили су нaс из кoлeвки
o чeлa нaм, joш мoкрa oд мajчинe утрoбe,
уцртaли знaмeњe и крстили нaс
крвљу свojих мртвaцa
бaцили нa нaс урoкe и клeтвe
a oндa нaс шутнули кao кoпилaд,
у рoвoвe, мeђу тeнкoвe и тoпoвe
дa сe глoђeмo oko влaститe кoсти
дa будeмo хeрojи њихoвих истинa,
a нe свojи људи

сврстaли су нaс у тoрoвe,
oмeђили кao oвцe и зaцртaли брдo
дo кojeг смеју рaсти нaши снoви

свe су нaм oднeли
и кућe и дoмoвe
и њивe и друмoвe
и мajкe и oчeвe
и сeстрe
и брaћу нaм рoђeну


умритe, умритe, умритe млaди
- тako су нaм збoрили
– и бићeтe хeрojи
историја ћe живeти умeстo вaс
имaћeтe и спoмeникe
(дoк вaм их нe срушe нeки други хeрojи
- тo нису нaпoмeнули!)

иoнaкo, зa свe ћe бити криви
сaмo oни
други

aли, штo сaм ja – jeдaн
aкo нeмa никo други?
- питaлo je мoje срцe

и кo мoжe живeти живoт мoj
умeстo мeнe,
ako ja умрeм?

и кoгa ћу вoлeти
aкo тeбe нeмa,
брaтe мoj
aкo свeт oпустoши?

- кo нe љуби
бoљe дa сe ни рoдиo ниje
- врaћao сe мoj унутaрњи глaс
рaствaрaлa сe утрoбa зeмљe
и jeкa њeнa oдзвaњaлa je
пoд нeбeсимa

дa чoвeк рaстe, тo je нaрaв њeгoвa
и свe дok рaстe, oн жeли зaгрлити читaв свeт

зaштo живeти с jeднoм рукoм?
кaкo хoдaти нa jeднoj нoзи?
кoликo сe свeтa мoжe видeти
с пoлa oka?

кaквa je тo зeмљa зa кojу сe мoрa умрeти?
изa кojeг брдa сe прeстaje бити чoвek?
нa кojoj њиви сe пoстaje звeр?
кo смo тo ми, a ткo су тo oни
- зaр ниje свe jeднo,
ako нисмo људи, aкo смo људoждeри?

нeкa цркнe свe штo нисмo ми – oдjeкуjу прaзнe душe
из њих сукљa jaл, хoћe мртвe дa живe туђe живoтe
вeлику историју исплeли су сaсвим мaли људи
тoликo мaли дa бeз нaшeг живoтa oд њих нe oстaje ништa
( oни вeлики, живeли су свoje влaститe причe! )
свoje мизeрнe жeљe завили су у блистaвe бoje
свeчaнe зaстaвe нaм турнули у рукe,
у њихoвим зaклeтвaмa увиек je билa вaжнa
сaмo зeмљa, сaмo грoбoви
никaдa oнo нa њoj, никaдa oни у њимa
никaдa ти и ja
зa кoмaдић брдa пoбили би нaм
и мajку и oцa
и крвнa зрнцa су нaм прeбрojали
чaк су нaм и Бoгa пoдeлили

aли, ипaк нe зaбoрaви, брaтe
иaкo сe пoнeкaд свe бeзизглeдним чини
нaшa љубaв ниje мртвa

сви ћeмo ми jeднoг дaнa умрeти
- стрaшнo je умрeти бeз љубaви! –

aли љубaв?

љубaв нe мoжe умрeти
oнa je вeчнa kao трaвa

мoждa нeткo у гeнeрaлштaбу зaдoвoљнo трљa рукe
мoждa њихoвa дeцa имajу свe штo су нaмa oдузeли
мoгућe, и сaмo нeбo дoстижу њихoви чaрдaци и вилe

aли тaмo гдe сe живoт рaђa
гдe нe дoсeжу историјске књигe
oд тaмo сe чуje рикa, шкргут зуба
глaсниjи oд хиљаду волова:
тo сe мртвим ствaримa
клaњajу
мртви људи

живo сe срцe
пo љубaви пoзнaje

a срцa?

срцa joш увeк имa
кoд тужних Слaвeнa


Винko Kaлинић

http://www.facebook.com/pages/Vinko-Kal ... 0184921886

[Dellfino]

У мојој души један дечак спава

- Михајлу,
најлепшем дечаку
из мојих снова


не питај ме зашто игра моје срце лудо. рећи ћу ти: у мојој души један дечак спава! Због њега је небо пуно звезда и месец млад као лимун жут. и док нисам знао, он је био ту. још од оних прадавних времена усред пољана опустелих први кад никнуо је цвет. због њега се буде пролећа, да нам покажу своју раскош. пред њим дрхти лишће и јесени гасну у руменилу пурпурном. тиха и прастара земља га роди, да пркоси вечности и да буде јачи од оркана. и да умиру од стида сви који су заборавили волети.

не питај ме зашто певам. рећићу ти: све што је лепо записано је на његовом лицу. у сутону док снивам, вриснуо би пијан од лепоте. Због њега се дижу мора и бесне олује, због њега су кошуте жедне и без престанка певају славуји. и зрикавци, све док не остану без гласа. пред њим се облаци ломе, небо постаје сиво и пролама се дажд. ветрови сведоче његову снагу. испод његових руку мрви се и мрамор, и сребро, и бронза.

бојим се гласно изговорити његово име, иако је мило као дисање шуме. по њему се зову арханђели. и један кнез што остаде без круне.

не питај ме зашто су ми очи тужне. подно једне врбе плакао сам целу ноћ.

истом, бејах и срећан и тужан.

душа моја бејаше печина опустела у којој се скриваху дивље звери. а он је ушао у мој сан, безазлен и пун светлости. нечујно, као подне. - не изабрах бити човек. хтедох бити срна. галеб. или делфин. пожелех стати у средиште ватре, и не устукнути. у шупљем сумраку од укрштених сенки, ћутњом ткати неку давну веру.

има ли такав град где се не затварају прозори? има ли таква нежност која не расте из крша голе себичности? имају ли такве степенице – високе, високе и беле – на које бих се могао успети кришом и крикнути на сав глас, онако како се дозивају муње у тутњу ниске грмљавине, да се чује све до на крај земље: дечаче, љубим твоју раскошну лепоту! љубим те без разлога. и без остатка. јер Онај који је запалио твоје очи да буду огањ света, истом вољом чини да буду и живот и смрт, и љубав и страст, и усуд и спасење.

не, није ме стид то рећи: иако га волим, не очекујем ништа! а волим га бесрамно! - ко сам ја да га будим? - живот и сан два су брата близанца. док један снива, други бдије.

када дођу људи који краду снове, однеће све. и живот. и младост. и сан. и лепоту.

уморне су песме моје, као море од својих таласа. и речи су шкрте.

пустите ме. нека игра моје срце лудо. сузом стихова нека пркоси високој планини заборава. свима који прођу долином уклетих, где завија жеђ и таложи се глад, испричаћу бајку о томе како је засађено дрво. и открити тајну зашто умиру перунике у љубичаста јутра, тек процветале, пуне сете и опојног ганућа. у зрњу бројаница без престанка ћу понављати његово име, као свети ом и молитву против себичности.

на крају, ионако неће остати ништа. ни пепео. ни прах. као што ничег није било и пре прапочетка. чак ни ужарена кугла.

заплетен у чарке, и не слутећи, уснуће свет у утроби великог мрака.

од свега што је вредно, остаће само трачак светлости с његових образа, посљедња зрака. траг у бескрају. опомена и знамен.

и прича о Извору.

мисао чита, као роса јутарња. и топла, као лице моје мајке:
у мојој души један дечак спава!


Пожаревац, јуна 2008.

Винко Калинић

http://vinkokalinic.blogspot.com/

[bas bleu]

o jebote.

[Srklet]

prstom u govno, i tell ya!

[Tungi]

[alexandermagic]

ovo je bas bleu-ina tema i ljubazno bih molio da se drugi ne oglašavaju ovdje. hvala LEpo unaprijed dosadni patetični smorovi.

[bas bleu]

evo jedna poezija samo za tebe

an old major, stationed in nanking,
was really quite partial to spanking.
he said, 's&m
is good for the men:
at least, it's much better than wanking."

[alexandermagic]

volim te od trena kad si sročila prvi post

[bas bleu]

ja sam se zbog tebe registrovala na gayromeo!

[Orlando the Lady]

ovo je bas bleu-ina tema i ljubazno bih molio da se drugi ne oglašavaju ovdje. hvala LEpo unaprijed dosadni patetični smorovi.

Jasno ti je da to ne mozemo bas uvaziti, svi mi koji ponekad navratimo


Rasle stidne dlačice oko bestidne pičke.
A onda su ih obrijali.
Pička je, međutim, ostala gde je i bila.
Eto, to je ta tužna priča koja nam jasno nagoveštava da se stidljivost u današnje vreme uopšte ne isplati.

[Galateja]

Zašto si tako lepa?
Ne budi tako lepa.
Hoću da budeš od mesa,
ne od sunčevog sjaja.
Zašto si tako lepa?
Kad bi bar imala pege
da ih večno po tvom licu skupljam.
Kad bi bar bila razroka!
Celog bih života na kolenima
ubedjivao razroko oko.
Ali, ti si lepa.
Da, od sunčevog si sjaja.
Ali ja ne mogu stalno živeti u tom sjaju.
Ne mogu na pozornici živeti.
Sve mi se vidi!
Svaka moja ružnoća.
Svaki posrtaj.
Ne mogu živeti pod reflektorima.
Shvati to.
Nemoj plakati.
Ne mogu živeti s tobom.
Suviše si lepa.

Milan Kundera

[Хуанита]

Come può esser ch'io non sia più mio?
O Dio, o Dio, o Dio,
chi m'ha tolto a me stesso,
c'a me fusse più presso
o più di me potessi che poss'io?
O Dio, o Dio, o Dio
come mi passa el core
chi non par che mi tocchi?
Che cosa è questo, Amore,
c'al core entra per gli occhi,
per poco spazio dentro par che cresca?
E s'avvien che trabocchi?

[Madrigal]

Свој нисам више, зар се и то може?
О Боже, Боже, Боже,
ко ме узе од мене,
кадар да себе дене
јаче и дубље, испод моје коже?
О Боже, Боже, Боже,
како ми срце проби
ко ме такнуо није?
Шта моћ, Аморе доби,
кроз очи да се слије
у срце, да расте, а места мало?
Шта ако се прелије?

Mikelanđelo Buonaroti

[d_kiš]

My loneliness

My loneliness completed her course of study.
She was punctual and worked hard.
They awarded her medals and distinctions.

The course is popular.
Thousands of readers walk through it
writing things down.
Crossing them out.

She is tired of ruling
like Frederick the Great.

She already has some pupils.
Timidly subservient.

My loneliness is public.
She nests down in her cage
with her feathers of silence torn out.

[LeDeNa_]

Xyanita

[Хуанита]

Pesma harfista ( 2040-1640 p.n.e.)



Pesma koja je u hramu



Intefa istinitog glasa,



onog koji je pred pevačem-harfistom:



Srećan je ovaj Veliki plemić, dobra mu je sudbina, dobar mu je kraj!



Ali jedna generacija prolazi, a druga ostaje



od vremena onih koji su među Starima.



Bogovi koji su nekada bili



sada počivaju u piramidama svojim;



Plemići i slavni isto tako



sahranjeni su u piramidama svojim.



Ali šta je sa onima koji su hramove izgradili? Zar nema za njih nikakvog groba?



Šta je učinjeno sa njima?



Slušao sam priče



o Imhotepu i Hardedefu



mnogo puta ispričane; ispričane u celosti:



Šta je sa grobovima njihovim? Zidovi njihovi



uništeni - ni traga nema od njih



kao da nikada nisu ni postojli.



Niko od njih ne može da se vrati



da ispriča stanje njihovo



da uteši srca naša, dok hitamo



mestu na koje su oni otišli.



Nek veseli se srce ti, dok mu nije previše veselja!



Dobro je da pratiš srce ti: samo tada će te biti.



Ovenčaj lovorovim vencem glavu svoju,



odeća nek ti bude od fine tkanine,



ti budi pomazan onime što nude bogovima,



umnoži radosti svoje, dok ne umori se srce ti.



Prati srce ti i ono što ti je dobro.



Čini svoje poslove na zemlji, slušajući naredbe srca ti.



Jer doći će ti dan tužni taj plakanja...



Nije dato ljudima



Nije im dato da žalopojke njihove



spasu srce čovekovo onog sveta.



Učini svoj dan radosnim



jer gle, nijedan čovek



ne može da ponese stvari svoje sa sobom;



jer gle, ne postoji koji je otišao, da će se vratiti.

[Хуанита]

(Ловци Адови)

По округлому колу овога света,
којено се лано окреће,
ваља нам по том колу
опипом ходити.
Опасно ходите,
не како немудри,
него каконо и премудри
и скупљајући време,
зашто дни су лукави,
зашто ко том
сакривају у миру
ловци адови
на нас, кано на птице,
мреже и склепе.