Соната месечине (за AngraMainu, bas blue и Orlando the Lady)
(
Пролећно вече. Велика соба старинске куће. једна жена у годинама, обучена у црно, обраћа се једном младићу. Кроз два прозора неумољиво продире месечина. Заборавио сам да кажем да је жена у црном објавила две-три занимљиве песничке књиге религиозне инспирације. Дакле, жена у црном говори младићу):
Дозволи ми да пођем с тобом. Kaкав месец вечерас!
Добар је месец, - неће се видети
да ми је коса седа. Месец ће ми опет позлатити косу. Ти нећеш разликовати.
Дозволи ми да пођем са тобом.
Кад сија месец, продужавају се сенке у кући,
невидљиве руке повлаче завесе,
Неки бледи прст пише по прашини на клавиру
заборављене речи - не желим да их чујем. Ћути.
Дозволи ми да пођем с тобом
мало даље, до ограде циглане,
до места где улица скреће а појављује се
бетонски град, али ваздушаст, окречен месечином,
тако равнодушан и бестелесан
тако реалан као метафизика
да најзад можеш да поверујеш како постојиш и како не постојиш
да никад ниси постојао, да није постојало време ни његова пустош.
Дозволи ми да пођем с тобом.
Поседећемо кратко на зиду, на том узвишењу,
и кад нас пролећни ветрић буде скоро одувао
можда ћемо чак замислити да летимо,
зато што често, чак и сада, чујем шуштање моје хаљине
као када машу два моћна птичија крила
а ти се затвараш у тај шум лета
и осетиш како ти се стежу грло, ребра, тело,
и тако стиснут мишићима плавог ваздуха
сред снажних нерава висине
није важно да ли одлазиш, или се враћаш
нити је важно што је мени оседела коса.
(нисам ја зато тужна - тужна сам
што ми није оседело и срце).
Дозволи ми да пођем с тобом
Знам да је свако сам на свом путу ка љубави,
сам на путу ка слави и ка смрти!
Знам то. Испробала сам. Не вреди.
Дозволи ми да пођем с тобом
Ова кућа је постала уклета, одбија ме -
хоћу да кажем да је сувише остарила, клинови не држи више
рамови слика отпадају као да се стропоштавају у празно,
гипсани украси се одвајају од зида тако нечујно
као што са вешалице пада шешир покојников у мрачном ходнику
као што изношена вунена рукавица тишине пада са њених колена
или као што једна пруга месечеве светлости пада на стару распарану фотељу.
Некад је и она била нова - није та фотографија коју гледам тако подозриво -
говорим о фотељи, јако удобној да у њој преседиш многе сате
сањарећи склопљених очију било шта
- равну пешчану плажу, мокру, сјајну на месечини,
сјајнију од мојих старих кожних лакованих ципела које
једном месечно дајем на чишћење на углу,
или једро рибарске барке које се губи на хоризонту
уљуљкано сопственим дахом,
троугласто једро пресавијено укосо надвоје као марамица
којом не може ништа да се покрије нити сачува
или да се широм отвори да поздрави махањем. Увек сам
била луда за марамицама,
не да бих у њима чувала било шта,
на пример, семење цветова или камилице узбране у пољу предвече
нити да увежем на њој са четири чвора капу какву носе
радници на незавршеној згради преко пута,
нити да бих њом брисала очи - ја сам сачувала одличан вид;
никад нисам носила наочари. Обичан каприц, те марамице.
Сада их пресавишеј начетворо, на осмину, на шеснаестину,
да нешто радим прстима. Сад сам се присетила
да сам тако откуцавање музички ритам кад сам ишла у конзерваториј
у плавој школској кецељи с белом крагном и две плаве плетенице
- 8, 16, 32, 64, -
док ме је за руку држала мала пријатељица бресквино дрво
све у светлости и са розе цветовима,
(опрости ми на овим изразима - лоша навика) - 32, 64, - а моји су полагали
велике наде у мој музички дар. Дакле, говорила сам ти о овој фотељи
распараној - виде се зарђали федери, пуњење
помишљала сам да је однесем на поправку суседу столару,
али где да нађем времена и пара и расположења - шта прво поправити?
хтела сам и да је покријем чаршавом - уплашила сам се
белог чаршава по оваквој месечини. На којој су седели
људи са великим сновима, као што си ти, као и ја уосталом,
а сад се они одмарају испод земље где им не досађују ни киша, ни месец.
Дозволи ми да пођем с тобом
Застаћемо на тренутак сасвим на врху мермерних степеница Светог Николе
ти ћеш се затим спуштати њима, а ја ћу се вратити
осећајући намојој левој страни топлину од оног случајног додира твоје јакне
и чувајући неколико светлосних квадрата малих прозора тога насеља
и ово пребело испарење месеца као нека велика поворка сребрних лабудова -
не устежем се од оваквих речи, јер сам ја
у току многих пролећних ноћи раније разоварала са Богом који ми се појавио
одевен сумаглицом и славом такве месечине,
а ја сам му принела на жртву много младића, још дивнијих и од тебе,
тако бела и недоступна, ја сам испарила у мој бели пламен, у белину месечине,
запаливши се од прождрљивих очију мушкараца и уздржане екстазе младића,
опкољена предивним телима, поцрнелим од сунца,
удовима снажним од вежби у пливањум веслању, у арени, у фудбалу
(иако сам глумила да их не примећујем)
чела, усне и грла, колена, прсти и очи,
груди и руке и бутине (што заиста нисам примећивала)
- знаш, понекад, дивећи се, довољно ми је његово дивљење
- боже, какве звездане очи, а ја се уздижем у апотеози звезда које се опиру
јер мени, опкољеној и споља и изнутра,
није остао други пут него једино нагоре, или надоле.
- Не, то није довољно.
Дозволи ми да пођем с тобом
Знам ја да је тренутак прошао. Дозволи ми да пођем,
јер сам толике године, данима и ноћима и у гримизна поднева, остајала сама
упорна, сама и сасвим чиста,
чак и у мом брачном кревету сасвим чиста и сама,
пишући славне стихове на колена Богу
стихове који ће, тврдим ти, као да су урезани у беспрекорни мермер, надживети
и мој живот и твој живот, много дуже. То није довољно.
Дозволи ми да пођем с тобом
Ова ме кућа више не држи.
Не подносим да је носим на својим леђима.
Мораш стално да будеш пажљив, јако пажљив,
да подупиреш зид великим креденцом
да подупиреш креденац прастарим столом са инкрустацијама
да подупиреш тај сто столицама
да подупиреш столице својим рукама
да своје раме подметнеш под греду која попушта.
И клавир, као црни мртвачки сандук. Не усуђујеш се да га отовориш.
Стално буди пажљив, буди пажљив да они не падну,
да сам не паднеш. Не могу то да трпим.
Дозволи ми да пођем с тобом
Ова кућа, упркос свим својим покојницима, не мисли да умре.
Упорно настоји да живи са својим покојницима
да живи од својих покојника
да живи од извесности сопствене смрти
и чак да смести те своје покојнике на дотрајале постеље и полице.
Дозволи ми да пођем с тобом
Овде, колико год да опрезно ходам у вечерњој измаглици,
или у папучама или боса,
нешто ће зашкрипати - пуцкета прозорско стакло или неко огледало
зачују се неки кораци - али не моји.
Напољу, на улици, ти се кораци можда и не чују, -
кајање, како кажу, има дрвену обућу, -
а ако погледаш ово или оно огледало,
испод прашине и оних напрслина,
разазнајеш свој лик блеђи и у фрагментима,
тај лик за који ништа више од живота ниси тражио него да
он остане чист и неподељен.
Усне руба чаше сијају и на месечини
као кад замахнеш бријачем - како да је прислоним на своје усне?
колико год да сам жедна, - како да је прислоним? - Видиш?
још увек сам расположена за поређење, то ми је преостало,
то ми доказује да сам још увек овде.
Дозволи ми да пођем с тобом
Понекад, док пада ноћ, имам утисак
да поред прозора пролази мечкар а својом старом тешком мечком
чије је крзно пуно трња и чичка
дижући прашину у суседној улици
самотни облак прашине која се као тамјан диже у сумрак
а деца су се вратила на вечеру и више им не дају напоље
макар да погађају да им иза зида порлази стара мечка -
а преморену мечку води мудрост њене самоће, а да не зна ни куда ни зашто -
јер је јако отежала, више се не може играти на задњим ногама
не може да носи своју чипкану капицу да забави децу,
доколичаре, оне који траже да игра,
а она би једино хтела да се опружи на тле
пуштајући да јој газе по трбуху, одигравши тако своју последњу игру,
показујући своју страшну снагу мирења са судбином
своје неприхватање на туђе интресе, на алке у њушци, на захтеве својих зуба,
своје непристајање на смрт као наставак и сазнање о животу
који се уздиже над њеним ропством сазнањем и делањем.
Ко ипак може ови игру да игра до краја?
И мечка се опет усправља и наставља пут
подвргавајући се каишу и алкама у њушци, зубима
уз поздрав својих испуцалих усана новчићима које јој бацају дивна деца без подозрења
(дивна управо зато што су без подозрења)
и захваљујући. Јер једино што оматореле мечке
науче да изразе јесте: хвала, хвала.
Дозволи ми да пођем с тобом
Ова мекућа гуши. Нарочито кухиња
као морско дно. Окачене џезве сијају
као округле, крупне очи невероватних риба,
алге и шкољке ми се заплићу у косу -
касније не могу да их уклоним,
не могу опет да испливам на површину -
послужавник ми нечујно испада из руку - падам
и видим мехуриће од мог даха како се пењу, како се пењу
настојим да се разонодим посматрајући их
и питајући се шта би неко горе рекао видевши те мехуриће,
можда да се неко дави, или да ронилац истражује дубине?
А у ствари, много пута тамо, у дубини тог дављења откривам
кораке и бисере и блага из бродова после бродолома,
неочекивана открића и јучерашња и данашња и будућа,
тако рећи потврду вечности,
известан поновни дах, или што зову бесмртним,
срећу пијанство, чак одушевљење,
корале и бисере и сафире;
не знам само како да их дарујем - не, ипак их дајем;
не знам само да ли они могу да их узму - ништа за то - ја их дајем.
Дозволи ми да пођем с тобом
Само тренутак. Да узмем јакну.
Кад је време овако ћудљиво, треба се причувати.
Вечери су влажне, а и месец,
зар ти се не чини да и он у ствари појачава хладноћу?
Дај да ти закопчам кошуљу - баш имаш јаке груди,
месец је баш јак - ова фотеља кажем - када подигнем филџан са стола
под њим остане рупа тишине, а ја је одмах прекријем дланом,
да не погледаш унутра - вратим филџан на његово место;
а месец, рупа у лобањи света - не гледај унутра
то је магнетскаснага која те привлачи - немој да гледаш, немојте да гледате,
чујте док вам говорим - упашћете унутра. Тај занос
диван, потпуно без тежине - упашћеш, -
мермерни бунар месец
играју сенке и нема крила, тајновити гласови - зар их не чујете?
Дубоко, дубоко се пада,
дубоко, дубоко се уздиже,
ваздушаста статуа у своја отворена крила, уплетена
дубоко, дубоко неумољива благост тишине, -
дрхтава светиљка на другој обали, као да се љуљаш на своме таласу,
дах океана - пази можеш пасти. Не гледај у мене,
мени је у природи љуљање - изванредан занос. Тако сваког дана пред сумрак
мало ме боли глава, као од неке несвестице.
Често отрчим у апотеку преко пута по аспирин,
а некада ми се не да да одем и останем са главобољом
да слушам шупљу буку у зидовима од водоводних цеви
или скувам себи кафу, а увек расејана
из непажње направим две - ко ће да попије другу кафу? -
Баш смешно, оставим је на ивици прозора да се хлади
или понекад пијем и другу шољу, гледајући са прозора зелену фирму апотеке
као да је зелена светлост неког бешумног воза који долази по мене
даме одведе с мојим марамама, искривљеним ципелама, црном ташном и песмама,
наравно, без кофера - шта ће ми?
Дозволи ми да пођем с тобом
А, одлазиш? Лаку ноћ. Не, не идеш. Лаку ноћ.
Ускоро ћу изаћи. хвала. Јер, напокон треба
да изађеш из ове скрхане куће.
Треба мало да видим град - не, не месец -
град са његовим жуљевитим рукама, с надничарима,
град који се заклиње хлебом и песницом
град који нас све носи на леђима
с нашим ситничарењем, злобама и мржњама,
с нашим амбицијама, незнањем и нашом строгошћу, -
слушам крупне кораке града,
да не чујем више твоје кораке
нити кроаке Бога, ни моје сопствене кораке. Лаку ноћ.
(
У соби постаје мрачно. Вероватно је облак прекрио месец. Изненада, као да је нко појачао радио у суседном бару, зачула се једна веома позната музика. И тада схватим да је целу ово сцену тихо пратила "Соната на месечини", у ствари први њен део. Младић ће сада почети да силази с ироничним, можда сажаљивим осмехом на својим лепо обликованим усанама и уједно с осећањем ослобођења. У тренутку кад стигне управо код Светог Николе, пре но што сиђе по мермерним степеницама, он ће почети да се смеје, гласним неиздржљивим смехом. Тај његов смех уопште неће звучати неприлично под месечином. Можда ће једино неприлично бити то што уопште није неприличан. Убрзо ће младић зачутати, уозбиљити се и рећи: "Крај једне епохе". Онда, потпуно спокојан, опет ће раскопчати кошуљу и наставити својим путем. А за жену у црном, не знам да ли је напослетку изашла из куће. Опет је засијала пуна месечина. А у угловима собе сенке се укоче од неподношљивог кајања, скоро гнева, не толико због живота, колико због некорисног исповедања.
Jани Рицо
[youtube]
http://www.youtube.com/watch?v=Q2Gi2pd5 ... re=related[/youtube]