- 28 Dec 2007, 17:19
#999464
Napolju je i dalje sneg. Mrzim ovu zimu, tako je depresivna i dosadna. A sve i da nije, kada se setim koliko meteža izazove na svakom polju, počevši od saobraćaja, odmah mi padne mrak na oči. Mislim da to kada ste rođeni definitivno ima uticaj na doživljaj određenih godišnjih doba. Tako i ja valjda, dete proleća, volim samo toplije dane. Mislim da nikada nisam toliko zazirao od bilo čega kao od zime. To je verovatno zato što mi tada najmanje stvari zaokuplja pažnju i sve se više usredsređujem na svoj glavne probleme, samoću i neispunjenost. Nisam više ni siguran kako treba da se postavim prema sebi kada su te dve pomenute stvari u pitanju. Mogu li uopšte da utičem na poboljšanje stanja? Da li je to samo ono što osećam u trenutku slabosti? Uffffff.... I ove pahuljice što se stropoštavaju na monitoru doprinose valjda. Ko će to više znati?
Juče sedim u autobusu i slušam jednu stariju gospođu koja razgovara sa prijateljicom o novogodišnjem poklonu koji je namenjen njenom suprugu.
Gospođa:"Ne znam šta bih mu mogla kupiti? Imaš li ti neku ideju? Šta si ti mužu kupila?"
Na to će njena drugarica: "Ne znam, pravo da ti kažem, ne razmišljam puno kada kupujem, uzmem ono za šta imam para"
Gospođa: "Dobro, nemam mnogo para, ali bih želela da mu uzmem nešto što će ga činiti srećnim, nešto da pamti"
Njena drugarica odgovara: "Ma hajd' Boga ti, još o tome hoćeš da vodiš računa? Pa koliko drugih problema imaš? Bolje ti je kupi nešto sebi"
Iskreno nisam mogao da se ne okrenem, zato što me je takav razgovor, koliko god on po nekima bio glup i površan, nagonio na razmišljanje o mnogim stvarima. Prosto ne znam na čiju stranu bih mogao stati. U isti mah sam razumeo obe žene. Ni u jednom trenutku nisam pomislio da jedna od njih ne voli svog supružnika, već se radi upravo o sledećem: razočarenju sa jedne strane , a sa druge pažnji. Kako su gospođe već zašle u pedesete, pretpostavio sam da su obe dugo u braku. Da li sa vremenom sve bledi, zapitao sam se? Da li baš svi ljudi moraju da prođu kroz isti proces, hlađenja, odaljavanja ili mi pak sami biramo svoj put? Da li je nešto što traje duže od neke zaljubljenosti, koja se kad tad neminovno gasi, osuđeno na propast? Tako sam ovu gospođu koja je govorila o tome kako želi da usreći svog muža, makar nekom sitnicom, doživeo ujedno kao beznadežnog romantika i možda osobu koja živi u svojim iluzijama (a utoliko mi je bila bliža jer sam i ja takav), a ovu drugu kao umornu osobu koja je shvatila kakav joj je život zaista, i da je nekim stvarima "prošao voz" pa se u suštini trudi jedino da preživi, bez nekih velikih promena u svom životu. Sve to me je zapravo zainteresovalo jer sam se donekle pronašao u tome, ne samo kada su veze u pitanju, već generalno. Mislim da prema mnogim ljudima imam potrebu da budem bolji nego što oni zaslužuju, samo zbog toga što sam za iste veoma vezan. I ja jesam shvatio da to jeste moj problem, ali naprosto nikako ne mogu to da promenim. Takav sam. Sa druge strane, moram primetiti nešto, što je po mene baš poražavajuće i trebalo bi da bude zabrinjavajuče. Ne sećam se kada je meni poslednji put, od srca, poklonjena pažnja u bilo kom vidu. Baš se osećam loše zbog toga što živeti u svetu egoista, ako se opirete da se saživite sa istima, može doneti samo loše stvari kao što su depresija, tuga, nezadovoljstvo... Možda sve ovo što sam napisao deluje zbunjujuće, nepovezano, bez poente, ali nije tako. Obuzela su me neka osećanja sa kojim prosto nisam u stanju da se izborim. Užasno boli kada shvatite da su stvari u koje ste verovali zapravo gomila laži. I tako se ja pitam kada ću već jednom prestati da verujem u to da postoje ljudi koji imaju tu potrebu da usreće druge ljude. Ili možda jednostavno treba da promenim svoje okruženje? Ni na to ne znam odgovor. Ono od čega se uvek naježim jesu ljudi kojima morate da ilustrujete svoja osećanja i svoje potrebe. Nisam više siguran da se radi o nemogućnosti tih ljudi da budu saosećajni već o velikoj drskosti i sebičnosti koje na žalost ne dozvoljavaju ovakve postupke. I znam da sada nisam izneo ništa epohalno, ali opet stalno me muče ovakve teme. Ne mogu da se smirim kad god na njih pomislim.
Ne želim da ovo što sam napisao deluje kao neki vid samosažaljenja, već me prosto zanima da li ima neko ko se našao u ovoj situaciji i ko je o istoj razmišljao, kada ne zna kako bi trebalo da se postavi, i kada se oseća usamljeno i na neki način odbačeno. "Ne znam", ali bukvalno sam se pretvorio u džinovsko "Ne znam", a do skoro sam na većinu stvari znao sebi da dam odgovor, ili sam barem znao gde da ga potražim. Ok, na kraju očigledno moram izvesti zaključak da me praznična atmosfera, sneg i ljudi oko mene, frustriraju. Eh sada, praznike i sneg ne mogu da menjam, izbegnem ili prilagodim sebi. Ljude svakako mogu. Stoga se već jedan duži period nosim mišlju da bih možda korenito trebalo da promenim svoje ponašanje. Samo, ne znam koliko bih mogao uspeti u tome. Ne podnosim dobro veće promene i to je ono što me jednostavno frustrira, ali me u isto vreme ostajanje u “sadašnjosti” čini veoma nesrećnim. Mislim da se prosto moja “mašta” kojom sam pririvao realne, loše događaje polako gasi…
Juče sedim u autobusu i slušam jednu stariju gospođu koja razgovara sa prijateljicom o novogodišnjem poklonu koji je namenjen njenom suprugu.
Gospođa:"Ne znam šta bih mu mogla kupiti? Imaš li ti neku ideju? Šta si ti mužu kupila?"
Na to će njena drugarica: "Ne znam, pravo da ti kažem, ne razmišljam puno kada kupujem, uzmem ono za šta imam para"
Gospođa: "Dobro, nemam mnogo para, ali bih želela da mu uzmem nešto što će ga činiti srećnim, nešto da pamti"
Njena drugarica odgovara: "Ma hajd' Boga ti, još o tome hoćeš da vodiš računa? Pa koliko drugih problema imaš? Bolje ti je kupi nešto sebi"
Iskreno nisam mogao da se ne okrenem, zato što me je takav razgovor, koliko god on po nekima bio glup i površan, nagonio na razmišljanje o mnogim stvarima. Prosto ne znam na čiju stranu bih mogao stati. U isti mah sam razumeo obe žene. Ni u jednom trenutku nisam pomislio da jedna od njih ne voli svog supružnika, već se radi upravo o sledećem: razočarenju sa jedne strane , a sa druge pažnji. Kako su gospođe već zašle u pedesete, pretpostavio sam da su obe dugo u braku. Da li sa vremenom sve bledi, zapitao sam se? Da li baš svi ljudi moraju da prođu kroz isti proces, hlađenja, odaljavanja ili mi pak sami biramo svoj put? Da li je nešto što traje duže od neke zaljubljenosti, koja se kad tad neminovno gasi, osuđeno na propast? Tako sam ovu gospođu koja je govorila o tome kako želi da usreći svog muža, makar nekom sitnicom, doživeo ujedno kao beznadežnog romantika i možda osobu koja živi u svojim iluzijama (a utoliko mi je bila bliža jer sam i ja takav), a ovu drugu kao umornu osobu koja je shvatila kakav joj je život zaista, i da je nekim stvarima "prošao voz" pa se u suštini trudi jedino da preživi, bez nekih velikih promena u svom životu. Sve to me je zapravo zainteresovalo jer sam se donekle pronašao u tome, ne samo kada su veze u pitanju, već generalno. Mislim da prema mnogim ljudima imam potrebu da budem bolji nego što oni zaslužuju, samo zbog toga što sam za iste veoma vezan. I ja jesam shvatio da to jeste moj problem, ali naprosto nikako ne mogu to da promenim. Takav sam. Sa druge strane, moram primetiti nešto, što je po mene baš poražavajuće i trebalo bi da bude zabrinjavajuče. Ne sećam se kada je meni poslednji put, od srca, poklonjena pažnja u bilo kom vidu. Baš se osećam loše zbog toga što živeti u svetu egoista, ako se opirete da se saživite sa istima, može doneti samo loše stvari kao što su depresija, tuga, nezadovoljstvo... Možda sve ovo što sam napisao deluje zbunjujuće, nepovezano, bez poente, ali nije tako. Obuzela su me neka osećanja sa kojim prosto nisam u stanju da se izborim. Užasno boli kada shvatite da su stvari u koje ste verovali zapravo gomila laži. I tako se ja pitam kada ću već jednom prestati da verujem u to da postoje ljudi koji imaju tu potrebu da usreće druge ljude. Ili možda jednostavno treba da promenim svoje okruženje? Ni na to ne znam odgovor. Ono od čega se uvek naježim jesu ljudi kojima morate da ilustrujete svoja osećanja i svoje potrebe. Nisam više siguran da se radi o nemogućnosti tih ljudi da budu saosećajni već o velikoj drskosti i sebičnosti koje na žalost ne dozvoljavaju ovakve postupke. I znam da sada nisam izneo ništa epohalno, ali opet stalno me muče ovakve teme. Ne mogu da se smirim kad god na njih pomislim.
Ne želim da ovo što sam napisao deluje kao neki vid samosažaljenja, već me prosto zanima da li ima neko ko se našao u ovoj situaciji i ko je o istoj razmišljao, kada ne zna kako bi trebalo da se postavi, i kada se oseća usamljeno i na neki način odbačeno. "Ne znam", ali bukvalno sam se pretvorio u džinovsko "Ne znam", a do skoro sam na većinu stvari znao sebi da dam odgovor, ili sam barem znao gde da ga potražim. Ok, na kraju očigledno moram izvesti zaključak da me praznična atmosfera, sneg i ljudi oko mene, frustriraju. Eh sada, praznike i sneg ne mogu da menjam, izbegnem ili prilagodim sebi. Ljude svakako mogu. Stoga se već jedan duži period nosim mišlju da bih možda korenito trebalo da promenim svoje ponašanje. Samo, ne znam koliko bih mogao uspeti u tome. Ne podnosim dobro veće promene i to je ono što me jednostavno frustrira, ali me u isto vreme ostajanje u “sadašnjosti” čini veoma nesrećnim. Mislim da se prosto moja “mašta” kojom sam pririvao realne, loše događaje polako gasi…
