LM, da produzim.
Jednog jutra se probudish i u ogledalu primetish konture svoje prve bore. Obuzme te neko odvratno osecanje panike i razocharanja, koje se ni sa chim ne moze uporediti!
Da, na pragu si 30-e.
Ljudi ti sve manje i manje gledaju kroz prste; fore koje su te do skoro tako divno izvlachile iz neprijatnih situacija ti sve redje i redje pale, a pritisak roditelja i rodbine da je krajnje vreme da se uozbiljish i ponashash u skladu sa svojim godinama (neizbezno pitanje o zenidbi i udaji, izmedju ostalog) je konstantan.
One konture su se vec uoblichile u tu boru, a nekako sa njom ti se pojavila i prva seda u kosi, zulufu ili bradi.
Seda nije tako strashna. Chak ti je i interesantna.
Svaki put kada si pred ogledalom, pogledom lutash po svom licu i glavi, trazeci je i kada je opazish, sterish u nju bledo. Sa jedne strane joj se i divish, dozivljavajuci je kao neki shik detalj tvog novog, predstojeceg imidza, ali svesnost da ce te vremenom preplaviti i da je proces starenja neumitno poduzeo svoje prve korake je sve jacha i jacha. U downu si!
Masa poznanika vec odavno odgaja svoju decu i vashi kontakti su se drastichno proredili. Ti nisi iz te priche i trazish lagano neke druge Mohikance, slichne sebi, ali kao i svi ostali Mohikanci, malo vas je, a ti si tako zeljan onoga shto lagano nestaje.
Izlasci u grad te sve manje privlache jer je pochela da ti smeta guzva (barem to sebi kazesh), a u sushtini je doshlo do smene generacija. Pojavili su se neki novi klinci, neke nove priche. Pokushavash da se uklopish sa ono malo preostalih ljudi koji su ostali poput tebe, ali ubrzo kontash da sem toga shto se niste venchali i oformili porodicu, vas ipak i dalje nishta ne veze i da je besmisleno odrzavati druzenje na silu. Povlachish se.
Prolazi vreme, ti si se malo zapustio, usamio.
....