- 29 Jun 2007, 14:52
#835381
Moja paprikarska avantura teče otprilike ovako...
Krenusmo moj drug, moje dve tetke (stvarne tetke od po 45 godina) i ja na čuveni, toliko pominjani i krvnički organizovani koncert Red Hot Chili Peppers, koji su inače moja omiljena grupa od malih nogu. Elem, pošto smo mi svi vrlo zauzeti ljudi, niko se nije setio da dogovori neki prevoz do Inđije jer će, bože moj, biti autobusa svakih 15 minuta kako su javili na svim sredstvima javnog informisanja.
I sve je to bilo lepo i krasno do tog 26. juna ujutru kada je mojoj tetki V. palo na pamet da mi do Inđije zaista moramo nekako i da stignemo, te smo oboje seli na telefon i uvideli da je ostalo par mesta samo u nekoliko Lastinih autobusa. To bi bilo sasvim u redu da cena povratne karte nije bila 1000 dinara. Pošto sam ja naravno truli propalitet i večito gladni student, posvećen pljuvanju svega institucionalizovanog kao što je prevoz koji košta 1000 dinara, rešim ja da mi idemo vozom jer mi je ljubazna šalteruša ŽTP rekla da karta košta 100 dinara i da mesta ima koliko hoću. Kako je ona to opisala, ide 20 vozova i biće mesta i za ležanje. Fino, idemo vozom. I tako smo se moj drug B., moje tetke V. i M. i ja obreli u onoj masi od 10 000 ljudi na železničkoj stanici koji su svi očekivali dolazak spasonosnih dvadesetak autobusa. Ups, došlo je samo 3.
Trči tamo, bacaj se preko pruge, sve u svemu moj drug B. (koji je bio naduvan kao zmaj) je naravno ušao u pogrešan voz, što sam ja saznao tek pola sata kasnije kad je već bilo kasno jer je njegov voz već krenuo. Scena je sledeća: Ja stojim na 20 kubnih centimetara sa rancem na leđima, jedna tetka sa moje desne strane, druga sa leve, znojim se kao medved jer ne mogu da pomerim ruku da dođem do maramice, i činim verovatno najbedniji prizor u celom vozu u kom je bilo sigurno preko 1000 ljudi. Posle sat vremena stajanja u vozu i čekanja na polazak, fini mašinovođa se u pauzi između dve stranice knjige setio da pokrene voz i tako smo, doduše brzinom od 20 km/h, pošli u čuvenu Inđiju.
Po dolasku, iskočio sam iz voza (koji je stao nasred nekog šuta pa je jedini način silaska iz voza bilo skakanje) i očekivao da vidim svog dobrog druga B. kao ozebao sunce. Ne lezi vraže, zvoni meni telefon. B. se zajebao i već ušao na koncert. Koliki kreten treba da budeš da NE sačekaš na stanici one sa kojima ideš na koncert već da odeš SAM!? Anyway, ta situacija je dovela do toga da se ja sa moje dve tetke uputim peške do arene (one čuvene bine na sred poljane koja je oko 3 kilometra, tj. sat i nešto hoda udaljena od železnižke stanice) jer su njih dve htele da protegle noge.
Scena: prilaz areni, hiljade mladih ljudi koji pevaju i uživaju u nekom hladnom pivu ili osvežavajućim pićima druge vrste, i moje dve tetke od 45 godina koje skaču oko mene (jer su mi obe do ramena) i viču "Naš poslednji veliki koncert, naš poslednji veliki koncert!!!" mašući pritom kartama iznad glave i izazivajući salve smeha okolnih ljudi. B. je naravno nedostupan.
Ušli smo u to ograđeno područje i obilazili oko VIP tribina kao mačke oko slanine, samo da bismo (15 minuta pre početka pepersa) shvatili da ćemo morati da se pomerimo jer njih dve ne vide čak ni video bim. Ajmo na drugu stranu, preko ljudi koji leže u onom blatu, pored mačo dečaka sa krvavim očima koji traže kavgu, pored stranaca koji nam sa osmehom verovatno **** mater na maternjem jeziku, okolo obezbeđenja koje mlati prisutne ako im se suviše približe... i tako smo stigli do onih drugih VIP tribina, desno od ulaza. Mesta je bilo koliko hoćeš, čak se video i video bim, ali sam ja bio dobrih par stotina metara od svoje omiljene grupe, sa svoje dve tetke koje cupkaju i viču JES!
Koncert (koji je bio potpuno bezličan iako majstorski odsviran) je počeo i završio se vrlo brzo, i mi smo krenuli napolje. 10 minuta kasnije počeo je pljusak.
Otprilike u tom trenutku, mojoj tetki M. je palo na pamet da su i njeno dvoje dece na koncertu sa društvom i pogodite ko je išao da ih traži po pljusku, samo sa kineskim kišobranom koji se naravno istopio. Decu smo našli, podelili im ono malo suvih rezervnih stvari koje smo poneli i uputili se peške do centra Inđije, sat i po vremena po najgorem pljusku.
Tamo smo pronašli verovatno jedini otvoren dragstor i ubedili prodavačicu da nam pozajmi fen ne bismo li se malo prosušili. Hvala bogu, uspeli smo da dobijemo telefonom mog teču koji je nas sedmoro vratio golfom (u koji se komotno može smestiti ne više od četvoro ljudi) u voljeni Beograd, tek oko pola pet ujutru jer su putevi bili blokirani, nije bilo buseva, a voz je ispao iz šina tako da je i ta opcija otpala. I tu se završava moja avantura na koncertu moje ne više omiljene grupe.
A kako ste se vi proveli? 
Krenusmo moj drug, moje dve tetke (stvarne tetke od po 45 godina) i ja na čuveni, toliko pominjani i krvnički organizovani koncert Red Hot Chili Peppers, koji su inače moja omiljena grupa od malih nogu. Elem, pošto smo mi svi vrlo zauzeti ljudi, niko se nije setio da dogovori neki prevoz do Inđije jer će, bože moj, biti autobusa svakih 15 minuta kako su javili na svim sredstvima javnog informisanja.
I sve je to bilo lepo i krasno do tog 26. juna ujutru kada je mojoj tetki V. palo na pamet da mi do Inđije zaista moramo nekako i da stignemo, te smo oboje seli na telefon i uvideli da je ostalo par mesta samo u nekoliko Lastinih autobusa. To bi bilo sasvim u redu da cena povratne karte nije bila 1000 dinara. Pošto sam ja naravno truli propalitet i večito gladni student, posvećen pljuvanju svega institucionalizovanog kao što je prevoz koji košta 1000 dinara, rešim ja da mi idemo vozom jer mi je ljubazna šalteruša ŽTP rekla da karta košta 100 dinara i da mesta ima koliko hoću. Kako je ona to opisala, ide 20 vozova i biće mesta i za ležanje. Fino, idemo vozom. I tako smo se moj drug B., moje tetke V. i M. i ja obreli u onoj masi od 10 000 ljudi na železničkoj stanici koji su svi očekivali dolazak spasonosnih dvadesetak autobusa. Ups, došlo je samo 3.
Trči tamo, bacaj se preko pruge, sve u svemu moj drug B. (koji je bio naduvan kao zmaj) je naravno ušao u pogrešan voz, što sam ja saznao tek pola sata kasnije kad je već bilo kasno jer je njegov voz već krenuo. Scena je sledeća: Ja stojim na 20 kubnih centimetara sa rancem na leđima, jedna tetka sa moje desne strane, druga sa leve, znojim se kao medved jer ne mogu da pomerim ruku da dođem do maramice, i činim verovatno najbedniji prizor u celom vozu u kom je bilo sigurno preko 1000 ljudi. Posle sat vremena stajanja u vozu i čekanja na polazak, fini mašinovođa se u pauzi između dve stranice knjige setio da pokrene voz i tako smo, doduše brzinom od 20 km/h, pošli u čuvenu Inđiju.
Po dolasku, iskočio sam iz voza (koji je stao nasred nekog šuta pa je jedini način silaska iz voza bilo skakanje) i očekivao da vidim svog dobrog druga B. kao ozebao sunce. Ne lezi vraže, zvoni meni telefon. B. se zajebao i već ušao na koncert. Koliki kreten treba da budeš da NE sačekaš na stanici one sa kojima ideš na koncert već da odeš SAM!? Anyway, ta situacija je dovela do toga da se ja sa moje dve tetke uputim peške do arene (one čuvene bine na sred poljane koja je oko 3 kilometra, tj. sat i nešto hoda udaljena od železnižke stanice) jer su njih dve htele da protegle noge.
Scena: prilaz areni, hiljade mladih ljudi koji pevaju i uživaju u nekom hladnom pivu ili osvežavajućim pićima druge vrste, i moje dve tetke od 45 godina koje skaču oko mene (jer su mi obe do ramena) i viču "Naš poslednji veliki koncert, naš poslednji veliki koncert!!!" mašući pritom kartama iznad glave i izazivajući salve smeha okolnih ljudi. B. je naravno nedostupan.
Ušli smo u to ograđeno područje i obilazili oko VIP tribina kao mačke oko slanine, samo da bismo (15 minuta pre početka pepersa) shvatili da ćemo morati da se pomerimo jer njih dve ne vide čak ni video bim. Ajmo na drugu stranu, preko ljudi koji leže u onom blatu, pored mačo dečaka sa krvavim očima koji traže kavgu, pored stranaca koji nam sa osmehom verovatno **** mater na maternjem jeziku, okolo obezbeđenja koje mlati prisutne ako im se suviše približe... i tako smo stigli do onih drugih VIP tribina, desno od ulaza. Mesta je bilo koliko hoćeš, čak se video i video bim, ali sam ja bio dobrih par stotina metara od svoje omiljene grupe, sa svoje dve tetke koje cupkaju i viču JES!
Koncert (koji je bio potpuno bezličan iako majstorski odsviran) je počeo i završio se vrlo brzo, i mi smo krenuli napolje. 10 minuta kasnije počeo je pljusak.
Otprilike u tom trenutku, mojoj tetki M. je palo na pamet da su i njeno dvoje dece na koncertu sa društvom i pogodite ko je išao da ih traži po pljusku, samo sa kineskim kišobranom koji se naravno istopio. Decu smo našli, podelili im ono malo suvih rezervnih stvari koje smo poneli i uputili se peške do centra Inđije, sat i po vremena po najgorem pljusku.
Tamo smo pronašli verovatno jedini otvoren dragstor i ubedili prodavačicu da nam pozajmi fen ne bismo li se malo prosušili. Hvala bogu, uspeli smo da dobijemo telefonom mog teču koji je nas sedmoro vratio golfom (u koji se komotno može smestiti ne više od četvoro ljudi) u voljeni Beograd, tek oko pola pet ujutru jer su putevi bili blokirani, nije bilo buseva, a voz je ispao iz šina tako da je i ta opcija otpala. I tu se završava moja avantura na koncertu moje ne više omiljene grupe.
A kako ste se vi proveli?
uopste nisu regulisali saobracaj ka BGD-u..
ja to ne praktikujem. 
i narawno kad smo krenuli poceo je pljusak... Blagi uzas,tiha jeza .. Htela sam nekog da zakoljem,skroz sam bila mokra.. Powrh swega dok sam wadila mob da zowem nekog-crko je na 1 dan.. eto i jos najawljuju za sledecu godinu dole Madonnu i U2??? aj dont ger it *zbunjena*
