- 16 Maj 2007, 16:39
#798721
skoro sanjam san:
posto me je bog nagradio prosecnom visinom, prosecnom tezinom,prosecnim izgledom,
prosecnom inteligencijom, prosecnim smislom za humor i sl. svi oko mene me vide kao prosecnu devojku kasnih dvadesetih/ranih tridesetih kojoj je vreme polako na izmaku tj. u veoma bliskom domaku za udaju.
medjutim, tu je malecni problem. ja nekako ne mogu sebe da zamislim da se zaljubim u muskarca. a verujte, ne postoji nista sto bih vise volela da ucinim. da se lepo zaljubim, da se zavolimo, uzmemo, izrodimo decicu, kupimo pseto, sagradimo vikendicu, lepo radimo i jos lepse odmaramo na zimovanjima i letovanja. kao sav normalan svet. i druzimo se sa istim takvim svetom - normalnim. idemo sa istim takvim parovima i njihovom predivnom, vaspitanom decicom na ta zimovanja i letovanja... eh... lepota... zena iz tog drugog para i ja ispred kamina u nekom zimskom centru... pardon.. greska... pogresan pravac! muzic i ja ispred kamina, uzivamo dok srcemo caj, zagrljeni i nadasve zadovoljni.
pa onda obavezne kupovine gde idem sa drugaricama koje su sasvim normalne i prosecne zene. dok cekam drugaricu da izadje iz kabine razmisljam kako je totalno bezveze sto zajedno ne isprobavamo, i suludo je da to duplo duze traje kad bismo super mogle da se provedemo u toj istoj kabini... !!! opet pogresan smer!! sta ja ima da trazim sa njima kad imam savrsenog muza u kog sam zaljubljena zauvek i zanavek!
eh... kad krenem da listam casopise kod frizera, nekako mi za oko zapadaju neke kratke frizure, neobicnih oblika, gde lepota lica modela dolazi do izrazaja. zamisljam sta bi mi muz rekao da se tako osisam i pojavim na nedeljnom rucku kod njegovih... verovatno nista, malo bi se umusio ali i ovako mi kosa brzo raste, pa bi sve uskoro bilo zaboravljeno... kad bi on samo hteo da pusti dugu kosu... obozavam dugu kosu, mekanu i punu... !!! opet sam skrenula sa pravog puta, pa on je izvanredan primerak muskarca i presrecna sam sto ga imam, sto je mene odabrao... MENE! duboko u sebi znam da nisam najbolja, nisam savrsena, nisam ono sto njemu treba. ali bez njega slika nije potpuna i ja bez njega ne mogu da budem prosecna, neupadljiva, jednostavna i, nadasve, normalna zena.
ponekad razmisljam da se razvedem, ali na sta bi to licilo?! svi bi se zaprepastili jer mi jesmo savrsen par, i to ne samo spolja. medju nama sve funkcionise, razumemo se i volimo. zaljubljena sam u njega - ali to sam vec rekla. to stalno govorim sebi... a i sta bih radila da se razvedem? da budem sama... nisam sama, tu su deca, ali rastu, jako brzo rastu. uskoro ce i oni otici, svako na svoju stranu. tako i treba. plasim se da ostanem sama. sta kad zdravlje popusti? potreban mi je, dobar je i sposoban da zaradi, vredan i radan, omiljen u drustvu... ma predivan covek! mnogo ga volim.
i jako je pazljiv. uvek posle seksa me pita kako je meni bilo. i ja uvek kazem isto, jer je uvek isto... verujem da ce vremenom biti bolje, ali ne govorim to njemu. imam ja svoje nacine, uspeva mi, vidim da mi veruje. uvek smo bili iskreni jedno prema drugom. to je jako vazno, znate.
vazno je da sam deo sveta, ne neka prognana, ismejana i prokazana koja nije u stanju da nadje muskarca i stvori dom i porodicu. jer, na kraju krajeva, sta je vaznije od toga? znam da nisam normalna, znam da nisam deo tog sveta, ali trudim se, iskreno se trudim i iznad svega zelim da budem deo tog sveta. najvaznije je da mi uspeva. dok niko ne zna, sve je u redu.
svasta pa ja sanjam
posto me je bog nagradio prosecnom visinom, prosecnom tezinom,prosecnim izgledom,
prosecnom inteligencijom, prosecnim smislom za humor i sl. svi oko mene me vide kao prosecnu devojku kasnih dvadesetih/ranih tridesetih kojoj je vreme polako na izmaku tj. u veoma bliskom domaku za udaju.
medjutim, tu je malecni problem. ja nekako ne mogu sebe da zamislim da se zaljubim u muskarca. a verujte, ne postoji nista sto bih vise volela da ucinim. da se lepo zaljubim, da se zavolimo, uzmemo, izrodimo decicu, kupimo pseto, sagradimo vikendicu, lepo radimo i jos lepse odmaramo na zimovanjima i letovanja. kao sav normalan svet. i druzimo se sa istim takvim svetom - normalnim. idemo sa istim takvim parovima i njihovom predivnom, vaspitanom decicom na ta zimovanja i letovanja... eh... lepota... zena iz tog drugog para i ja ispred kamina u nekom zimskom centru... pardon.. greska... pogresan pravac! muzic i ja ispred kamina, uzivamo dok srcemo caj, zagrljeni i nadasve zadovoljni.
pa onda obavezne kupovine gde idem sa drugaricama koje su sasvim normalne i prosecne zene. dok cekam drugaricu da izadje iz kabine razmisljam kako je totalno bezveze sto zajedno ne isprobavamo, i suludo je da to duplo duze traje kad bismo super mogle da se provedemo u toj istoj kabini... !!! opet pogresan smer!! sta ja ima da trazim sa njima kad imam savrsenog muza u kog sam zaljubljena zauvek i zanavek!
eh... kad krenem da listam casopise kod frizera, nekako mi za oko zapadaju neke kratke frizure, neobicnih oblika, gde lepota lica modela dolazi do izrazaja. zamisljam sta bi mi muz rekao da se tako osisam i pojavim na nedeljnom rucku kod njegovih... verovatno nista, malo bi se umusio ali i ovako mi kosa brzo raste, pa bi sve uskoro bilo zaboravljeno... kad bi on samo hteo da pusti dugu kosu... obozavam dugu kosu, mekanu i punu... !!! opet sam skrenula sa pravog puta, pa on je izvanredan primerak muskarca i presrecna sam sto ga imam, sto je mene odabrao... MENE! duboko u sebi znam da nisam najbolja, nisam savrsena, nisam ono sto njemu treba. ali bez njega slika nije potpuna i ja bez njega ne mogu da budem prosecna, neupadljiva, jednostavna i, nadasve, normalna zena.
ponekad razmisljam da se razvedem, ali na sta bi to licilo?! svi bi se zaprepastili jer mi jesmo savrsen par, i to ne samo spolja. medju nama sve funkcionise, razumemo se i volimo. zaljubljena sam u njega - ali to sam vec rekla. to stalno govorim sebi... a i sta bih radila da se razvedem? da budem sama... nisam sama, tu su deca, ali rastu, jako brzo rastu. uskoro ce i oni otici, svako na svoju stranu. tako i treba. plasim se da ostanem sama. sta kad zdravlje popusti? potreban mi je, dobar je i sposoban da zaradi, vredan i radan, omiljen u drustvu... ma predivan covek! mnogo ga volim.
i jako je pazljiv. uvek posle seksa me pita kako je meni bilo. i ja uvek kazem isto, jer je uvek isto... verujem da ce vremenom biti bolje, ali ne govorim to njemu. imam ja svoje nacine, uspeva mi, vidim da mi veruje. uvek smo bili iskreni jedno prema drugom. to je jako vazno, znate.
vazno je da sam deo sveta, ne neka prognana, ismejana i prokazana koja nije u stanju da nadje muskarca i stvori dom i porodicu. jer, na kraju krajeva, sta je vaznije od toga? znam da nisam normalna, znam da nisam deo tog sveta, ali trudim se, iskreno se trudim i iznad svega zelim da budem deo tog sveta. najvaznije je da mi uspeva. dok niko ne zna, sve je u redu.
svasta pa ja sanjam