Bootstrap Framework 3.3.6

[Swanheart]

moj omiljen deo iz gore pomenutog teksta:

" Sva iskušenja, sva ispaštanja i sve patnje u životu mogu se meriti snagom i dužinom nesanica koje ih prate. Jer dan nije njihovopravo područje. Dan je samo bela hartija na kojojse sve oe beleži i ispisuje, a račun se plaća noću, na velikim, mračnim i vrelim poljima nesanice. Ali tu se i sve rešava i briše, konačno i nepovratno. Svaka preboljena patnja nestaje tu kao reka ponornica, ili sagori bez traga i spomena."

Baby_girl svaka cast na odabiru.
kada pronadjem malo vremena i mira potrudicu se da prekucam "Most na Zepi"

[Galadriel]

Jao, pa nemoj prekucavati, ko jos za to ima vremena. Ja sam nasla na netu. Posto ti se dopada evo nastavka.


Ivo Andric

( Jelena, zena koje nema )


NA PUTOVANjU

Neko je počeo da govori o putovanjima. Taj razgovor je prihvatilo celo društvo. Govorili su svi, ponekad i po dvojica u isto vreme. Dobro vino koje su pili u malim, umerenim gutlajima oživljavalo je razgovor.

- Volim da putujem! - rekao je odjednom, neočekivano i tiho, jedan mladić, ali sa osmehom u kojem je bilo nešto od prigušenog kliktanja i radosnog polaska. Uzbudio me je taj mladićki osmejak i podstakao da i ja kažem nešto o putovanju, ali u sebi. To je bio negovoreni monolog koji je, kao reka ponornica, nečujno tekao ispod njihovih glasnih pričanja.
"A ko ne voli? Razgovarajte sa ženama i mladićima, pa ćete videti. Zagledajte u dno duše starijim, smirenim ljudima, koji ne govore o svojim željama, i naći ćete istu strast, zamrlu, bez made na ostvarenje, ali živu i trajnu. Možda bi se mogdo reći da svak voli putovanje, ili bar misao o njemu, kao svoj drugi, lepši, život. Ali ja, kad kažem da volim da putujem, imam za to stvaran i naročit razlog. Jelena, koja se tako retko pojavljuje, na putovanjima je još ponajčešće pored mene. Zato volim da putujem sam, i zato putujem često. Čim počne da zri leto, neka snaga, za koju ne znam da li dolazi iz mene ili iz svetova oko mene, digne me kao vlaga klicu put svetlosti, i ja putujem, vozim se, plovim, letim. Drugim rečima, srećan sam, jer ne bih mogao kazati gde sam. Tada se dešava, u srećnim trenucima, da se pojavi Jelena. Kako, kada, i pod kojim vidom i prividom, ne bih mogao da kažem, jer to ni sam ne mogu nikad da predvidim niti umem docnije sebi da objasnim. Dešava se da je sretnem, kao da me je čekala, već na samom polasku na put. Tek što sam se smestio u kupeu, na sedištu pored prozora (bledozelena čoja, sa belim čipkama na uzglavlju!), voz kreće i za nekoliko trenutaka napušta rastrgana i tužna predgrađa. Kad ispred velikog vagonskog prozora stanu da teku i struje površine bašta i njiva i da se u kovitlac savijaju oživele mase ograda, drveća i telegrafskih žica, ja skrenem pogled sa sedišta prekoputa, koje je prazno kao da nekoga čeka. Gledam uporno u daljinu i znam da se svi ti predeli i predmeti, koje brzina pretvara u tečnu, uzvitlanu masu, zgušnjavaju u lik moje saputnice. Gledam u daljinu, u tamnu crtu hrastove šume u dnu vidika ili u majur koji se ocrtava pola na zemlji a pola na nebu, a u isto vreme znam da tu, prema meni, već sedi i sve stvarnije biva stvorenje čije mi samo prisustvo pričinja neizmernu radost koja raste u neproračunljivoj proporciji, sa svakim minutom. Zar onda nije svejedno gledati u daleku tačku na obzorju ili u lice ženi koja nastaje preda mnom? Jer radost zbog njenog sve osetnijeg prisustva, zbog toga što ona postoji takva kakva jest i što je meni dano da je gledam i imam pored sebe, tolika je i tako strahovito brzo raste, da plavi i briše naše likove, predele i daljine oko nas, preliva se preko oštre crte na kraju vidika i daždi negde po svima svetovima. A veliko čudo te radosti i jeste u tome što svakog trena mogu da zaustavim tu plimu sreće i da je vratim i ograničim na naša dva tela i na uski prostor kupea u kojem se vozimo. A već nekoliko sekundi posle toga, poplava sreće počinje ponovo, i u njoj iščezavamo nas dvoje, i kupe, i vaskoliki beli svet sa nama. Tako me u zamasima koji obeznanjuju nosi ta vasionska ljuljaška od jedne savršene sreće do druge, od Jeleninog i mog prisustva do nestanka i nas i svega sa nama u sreći opšteg postojanja. I ni na jednoj tački toga beskrajnog luka nema zastajanja ni za trenutak, jer se uvek ili penjemo ili spuštamo. Da, tu je sada Jelena, u uglu mog oka, na kraju širokog vidika koji se topi, kreće i ruši u brzacima i slapovima - nepomična i nema, ali već živa i stvarna. Široko, vedro i sdobodno gledanje njenih očiju koje nastaju nije se još izoštrilo i saželo u određen pogled. Tako mlade žene iz svog tela, koje ima svežinu planinskog mleka i zumbulova soka, gledaju svet svojim čistim, mirnim očima. Te oči koje se kreću polagano i menjaju izraz neosetno, kao nebo boju, liče na deo globa koji, prigušeno osvetljen iznutra, nagoveštava nepoznate a sluđene delove kontinenata i okeana. Pogled tih očiju nije nikad počivao samo na meni, i ja sam mogao na neobjašnjiv način da uživam u svemu onom što one vide u isto vreme dok gledaju u mene, jer te oči su prostirale ispred sebe nepoznate krajine nevinih svetova u kojima se gubio i moj gledani lik. One su se kretale i svetlele sa ravnodušnom tačnošću nebeskih mena, a u isto vreme zbunjivale moja čula i zavodile ih na neslućene staze i u zanosne varke. Samo retko u životu, pred najvećim i izuzetnim prizorima koje, udruženi, zemlja i nebo prostiru pred nama, nastupala je kod mene ista igra i zamena pojačanih čula i njihovo neograničeno umnogostručavanje, sve do istovremenog osećanja pojava koje inače, izvan tih prazničnih trenutaka, upoznajemo i osećamo samo izdvojeno i ponaosob. (Takvi trenuci nemaju imena i ostavljaju samo bled trag docnije, u sećanjima naše svakidašnjice.)
Tako sam nekad, dok sam, stojeći na visini od tri hiljade četiri stotine metara, gledao iznad sebe glečere i na njima sunčev sjaj koji izgleda nepomičan, odjednom čuo kako se iz njih diže beskrajno tanak šum, muzika jedna koju uho teško može da razabere a nikako ne ume da zadrži. Tako sam, opet jednom, za jesenjeg dana bez sunca, pod sivim nebom, stajao izgubljen u stepi koja se sterala od mojih nogu do neodređene crte nebeskog svoda. I dok sam osluškivao kako tiho i oštro šumi i cvili trava koju vetar povija u tankim sivim talasima, video sam odjednom na prevojima tih beskrajnih talasa neki sjaj koji oko, naviklo na dotadašnje pojave i vidike, jedva može da uhvati i primeti, a koji kao da ne dolazi od sunca.
Na ovakvim putovanjima sa Jelenom takve, inače retke, zamene čula bile su neprestano i potpuno mogućne, i ostvarivale se lakoćom sna i brzinom misli. Tako je bilo i sada.
A kad nas je sunce, na jednoj okuci, zaobišlo i javilo se na Jeleninoj strani, ona zaklopi za trenutak oči. Tada sam ugledao njene teške i čudne očne kapke, ispod kojih su živeli i sopstvenim plamenom sijali svetovi od kojih su trepavke, ne uspevajući da zadrže sav sjaj, bleštale tankim odsevima žeženog, zagasitog zlata u čudesnim prelivima.
Dok je tako držala sklopljene oči, ja sam posmatrao njeno čelo, obraze i vrat. Oko njih je, kao letnja jara oko voćnih plodova, treptao neoivičen oreol moćnog ali jedva vidljivog sjaja, i gubio se na krajevima u pokrenutom i žitkom predelu koji brzina vožnje nosi, kida i rasipa u očima putnika. Tako smo, prelazeći prostor, dugo ćutali; ona po zakonu svoga bića i postanka, a ja u neizrecivoj slasti njenog prisustva, koja je rasla i prelivala se i odnosila sa sobom sve što se moglo pomisliti ili reći.
Samo u jednom trenutku nisam mogao odoleti želji. Zaboravio sam se i prekinuo za sekund ćutanje, tek toliko koliko je trebalo da joj sa pola reči kažem kako sam neizmerno srećniji od svih ludi na zemlji, koji svoj dan i svoju noć, svoj hleb i svoj log dele sa avetima, a ne kao ja, sa istinskom ženom savršenog bića i lika. To je bilo dovolno da žena, koja je za mene oličavala u sebi snagu i lepotu sveta, nestane kao priviđenje.
Prema meni se, u ritmu brzog voza, nihalo prazno sedište, kao grana sa koje je ptica odletela. Vagonski prozor uzalud je hvatao i kosio sve nove predele u sve novoj igri svetlosti i oblaka. Sve to je proticalo i odlazilo nekud u bezobličnim, tečnim masama. A ja sam putovao kao brižan samac, što sam bez Jeleninog prisustva u stvari uvek i bio.
A biva da se Jelena javi i drugom prilikom i na drugi način, ali uvek na putovanju, uvek čudno i neočekivano.
Dešava se da nam u stranom gradu, na povratku, ostane koji sat vremena između dva voza, ili između voza i aviona, ili broda i voza. Tu sati imaju uvek naročitu boju i naročito mesto u našem životu.
Sunčano popodne iza kiše. Stvari su u garderobi, u džepu je vozna karta za dalje putovanje, večeras. Sav raniji život iza mene je, sav budući tek preda mnom. Stvara se prazno područje potpune slobode. Tu se dobro živi. Ništa nije ni kako je bilo ni kako će biti, nego onako kako bi moglo biti i kako, nekim čudom, i jeste. Sav život je odjednom postao čvrst, jasan, bezimen, osetan samo po onom što vredi sam po sebi. Sve ima naročito značenje i vrednost, i ono što čovek pomisli, i ono što pogleda, pomiriše ili okusi. Sitnice i slučajni susreti imaju u takvim prilikama često izgled značajnih stvari i velikih doživljaja.
Brzo i zadihano idem iz ulice u ulicu, razgledam izloge, spomenike i zgrade, kao da ću moći sve poneti u sećanju. Svraćam u radnje i kupujem sitnice, poklone koje ću poneti prijateljima kod kuće. Uzbuđen sam kao da otimam od života, kradem od smrti. Nosim poklone za druge, a idem pun radosti, kao da to mene sa svih strana darivaju nekim dragocenim predmetima i uz njih pogledima i osmejcima koji vrede hiladu puta više od predmeta. Prolazim nepoznatim gradom kao raskošnim tuđim voćnjakom. Razgledam, pazarujem, izvinjavam se, zahvaljujem. A preda mnom je stalno utvrđen sat i minut moga odlaska.
Ušao sam u jednu veliku, bogato uređenu papirnicu, punu sveta, koji je na dvoja velika vrata neprestano ulazio i izlazio. Bilo je doba godine kad dani počnu primetno da kraćaju. Napolju je bilo još prilično vidno kad su u radnji planule svetlosti, sve odjednom, i celu prostoriju prelile mlečnim sjajem, u kojem su oživeli svi predmeti, raznobojna roba po tezgama i rafovima i lica kupaca i prodavačica. U tom trenutku ugledao sam Jelenu. Išla je put kase da plati. Prodavačica je napustila svoje mesto i pratila je, ne odvajajući očiju od nje. Žena na kasi primila je rasejano novčanncu, a kad je htela da vrati ostatak i podigla pogled do Jeleninog lica, odjednom je ustala i stojeći predala joj novac. Jelena se zaputila ka izlazu, a mala prodavačica išla je za njom sve do vrata, sa očitom namerom da ih otvori. Ali je u tom pretekao jedan stariji nameštenik, koji se slučajno desio tu. Gledajući Jelenu u lice, otvorio je širom vrata i rekao glasno i radosno:
- Neka, ja ću zatvoriti!
Žena za kasom jednako je stajala i gledala za Jelenom.
Bio sam potpuno zanesen gledajući kako se svak kao čarolijom menja čim pogleda Jelenu u lice. Tek kad su se vrata za njom zatvorila, setio sam se da pohitam i da joj priđem. Na nesreću, nisam još bio platio. Brzo sam istresao novac pred ženu na kasi, koja je hladno prelazila pogledom preko mene kao preko brojke u dugom nizu brojaka. Gurajući se i saplićući, istrčao sam napolje. Gledao sam levo pa desno. Svet je vrveo širokim trotoarima u oba pravca, sredinom su milela kola u neprekinutoj povorci. Bio je dvosmisleni prelazni čas između dana i noći. Sve je bilo osvetleno, a ipak nejasno i nerazumljivo. Činilo mi se da pored mene prolazi povorka sa maskama na licima. Gde se tu izgubila Jelena? U kom pravcu je krenula? Kako da je nađem? - Učinio sam ono što je najgore i najnerazumnije. Krenuo sam levo, probijao se grubo i zagledao svakoj ženi u lice. Onda sam se opet vratio pred radnju i pošao desno. Kad sam izgubio svaku nadu, vratio sam se na polaznu tačku. Tu sam stajao još jedno vreme, kao čovek koji je nepovratno izgubio ono do čega mu je najviše stalo. Sve je bilo maglovito i neodređeno, samo jedno je bilo jasno: da se sa takvim gubitkom čovek ne može pomiriti.
Još dugo sam krstario tim živim i prometnim delom grada, vukući svoje paketiće i unezvereno gledajući oko sebe. Na mahove bi mi se pričinilo da za ugao zamiče Jelena. Potrčao bih naglo i tamo nalazio - neku nepoznatu ženu. Zastajao sam postiđen. Ali malo docnije opet bi mi se učinilo da se u gomili, na protivnoj strani ulice, nazire Jelenin stas. Pretrčao bih nepropisno i - uzalud. Sve me je varalo. Sve sam više gubio poverenje u svoje oko i svoj korak. Izmučen i umoran, stigao sam na stanicu pred sam polazak voza. Uzeo sam svoje stvari, smestio se u avetinjski osvetljenom kupeu. Paketiće od kupovine složio sam u svoj kofer. Činilo mi se da sam se udvojio i da vidim sam sebe kako dugo sedim nepomičan sa koferom na kolenima, pitajući se neprestano da li je to zaista mogla biti Jelena, a zatim čvrsto i nervozno pritišćem njegove dve brave, koje pri zatvaranju kažu metalnim glasom, jedna: da!, a druga: ne! Prolazimo kroz vlažnu tamu i pust, neosvetljen predeo. Jelena se neće više javiti. Mrak, vlaga. To nije njen element. Preda mnom je noć bez sna, nedogledna, jarosna, ubilačka pustinja. Čini mi se da je živo biće neće preživeti ni videti joj kraja. A meni valja živeti, i čekati. Živeti sa nadom, u čekanju. Pa i bez nade.

[Swanheart]

kada je Andric u pitanju nista mi nije tesko...a tako cu i obnoviti "gradivo".A ako hoces mogla bi se pridruziti i na temi http://www.gay-serbia.com/forum/viewthr ... #pid741354

[Swanheart]

Milan Rakic-“Obnova”

Hocu na jednom svecanom opelu
Da sahranim ono sto prosloscu zovu.
I da ti donesem tada dusu novu,
Bez ijedne pege negdasnje-svu belu.

I hocu da onog casa,kad na mene
Padnu kose tvoje I poljubac jedan,
Budem kao nekad bezazlen I cedan,
Da prvi put poznam car ljubljene zene.

I da sav u tvojoj beskrajnoj moci,
Ocaran,bez svega sto me davno gusi,
Osecam pod sjajem ove prve noci
Kako se u mojoj obnovljenoj dusi,

Uz veselu pesmu razdraganih gnezda,
Dok susti topola I mirise lipa
I radosno nebo mesecinu sipa,
Tajanstveno radja novo jato zvezda…

[DarkAngel]

"Evgenije Onjegin" A.S.Puskin
(Onjeginovo pismo Tatjani - odlomci)

Znam razjasnjenje tuzne tajne
Duboko cu vas uvrediti.
Kakav ce prezir plemeniti
Izreci Vase oci sjajne!
Sta hocu? S kakvom zeljom kobnom
Otvoricu Vam srce svoje?
Kakvom ce sad veselju zlobnom
Povoda dati pismo moje.
................................
................................
Od svega sto je srcu milo
Srce sam tada otrgao;
Nevezan nicim, ja sam zatim
Mislio da sloboda moze
Da nadoknadi srecu: Boze!
Kako pogresih, kako patim!
Ne da vas vidjam, da vas pratim.
Da svaki osmeh, pogled hvatam
Na vasem licu i da patim,
Vas glas da slusam i da shvatim
Svom dusom svojom vase cari
I savrsenstva od svih veca.
Da premrem kraj Vas u stvari,
I da se gasim...to je sreca!
..................................
..................................
Bojim se da ce da se plase
Od moje molbe oci Vase
K'o od lukavstva koje kujem...
I gnevni prekor ja vec cujem.
Da znate kako strasno boli
Ljubavnom zedji biti moren,
U mom srcu koje voli
Gusiti nemir strascu stvoren!
Ja zudim da kraj Vasih nogu
Sa suzama i bolom slijem
Svu ljubav, molbe, sve sto krijem,
I sve sto jos izreci mogu!
A mesto tog, hladnocom laznom
I rec i pogled ja oruzam.
Govorim s Vama o nevaznom
I veseo Vam osmeh pruzam!...
Da protivim se sebi, strasti,
Vise u moci nije mojoj;
Resih: u Vasoj ja sam vlasti
I predajem se sudbi svojoj.

[Swanheart]

Skriveno

Na osnovu svega što sam činio i onoga što sam govorio
neka ne nastoje da pronađu ko sam bio.
Prepreka je stajala i promenila
moje postupke i moj način života.
Prepreka je stajala i zaustavljala me
mnogo puta da kažem ono što sam hteo.
Na osnovu mojih najneupadljivijih postupaka
i mojih koprenom najskrivenijih spisa
jedino će me na osnovu toga razumeti.
Ali možda ne zaslužuje da se iscrpljuje
tolika briga i toliki napor da me shvate.
Kasnije - u savršenijem društvu -
neko drugi stvoren poput mene
sigurno će se otkriti i slobodno raditi.

Konstantin P. Kavafis

[DarkAngel]

.....gde si ovo nasla? Svaka ti cast

[Swanheart]

[DarkAngel]

Originally posted by Swanheart
Skriveno

Prepreka je stajala i promenila
moje postupke i moj način života.
Prepreka je stajala i zaustavljala me
mnogo puta da kažem ono što sam hteo.
Na osnovu mojih najneupadljivijih postupaka
i mojih koprenom najskrivenijih spisa
jedino će me na osnovu toga razumeti.


Konstantin P. Kavafis

tacno tako

[Swanheart]

za koga tacno tako?

[DarkAngel]

for me, mada svi se u tome mogu pronaci.

[Swanheart]

ti si jos uvek dete...kada malo porastes shvatices da to nije tako.

[DarkAngel]

ali jeste, kada bi svako razmislio o tih par redova uvideo bi koliko ima smisla i poklapanja sa njegovim zivotom. Samo sto ne vole svi da se bakcu sa takvim stvarima, niti sa poezijom uopste. Ja dobijem ospice kada u odeljenju obradjujemo neku pesmu i kada 80% njih ne kapira sta se u tom delu radi...jednostavno ne vide da ima bezbroj mogusnosti
da se svaka recenica, pa i sama rec, objasni.

[DarkAngel]

Zaledjene suze

Ostace zaledjene suze na licu,
jer hladnoca mi steze citavo telo,
tuzno cu gledati tvoju ulicu
i bice sve setno i belo.

Pasce i prvi hladni snegovi,
pahulje ce padati i po licu mome,
a tvoja je slika kao ikona stara
i jedinu utehu nalazim u tome.

Zaledjene suze dokazi su pravi
da samoca meni nije nepoznata,
a kada odes ponekad se javi,
na odsustvu zakucaj i na moja vrata.

I ne volim zimu jer ce te odvesti
od mene tako, tako daleko
necu te ljubiti za laku noc
i milovati to lice meko.

Poljupci bez broja i tuzno secanje,
veruj da sve to boli mene,
koliko te volim i patim sto ides
reci ce ti moje suze zaledjene.

Na rastanku samo nemi jecaj primi
jer moje suze ne mogu da krenu,
ljubav ce moja da te greje zimi
al' ne moze otopiti suzu zaledjenu.

[DarkAngel]

Pitas se

Pitas se mozda da li smo nekad,
pred vratima svoga razuma stali
i pitali sebe da li vrede
i za kakve ljude postoje ideali.

Da li su oni bleda slika
onoga sto sami zelimo biti,
pa zato svoja srca krijemo
da ne bi izgubili zivota niti.

U nocima dugim, bez imalo zraka
kada nam samoca zagrli telo,
pitas se mozda da li je srecno
takvim zivotom nase bice - celo.

Da li to mracno i mrtvo more
sto danima nad svima nama bdi,
zaista jeste nepovratno, tesko
pa nasoj dusi ne da da spi.

Odgovore trazis, i trazices vecno
bilo za tugu, srecu ili sne
zato ne dozvoli da ti zivot prodje
jer dusa, telo....sve ti jednom mre.


DarkAngel

[Tot]

Molitev- Edvard Kocbek


Sem,
kar sem bil,
in vsakdo
me bo mogel
pozabiti.

In vendar
moram reči:
sem
in bil sem
in bom,
in zato sem več
od pozabljenja,
neizmerno več
od zanikanja,
neskončno več
od niča."

"Vse je večno
kar nastane,
rojstvo je močnejše
od smrti,
vztrajnejše
od obupa in samote,
silnejše
od hrupa in greha,
slovesnejše
od zavrženosti.

Nikoli
ne bom prenehal biti.
Nikoli.
Amen.

[Tot]

Psalam 91

Ti što prebivaš pod zaštitom Višnjega, što počivaš u sjeni Svemogućega, reci Jahvi: "Zaklone moj! Utvrdo moja!
Bože moj u koga se uzdam!" Jer on će te osloboditi od zamke ptičarske,
od kuge pogubne. Svojim će te krilima zaštititi
i pod njegova ćeš se krila skloniti:
Vjernost je njegova štit i obrana! Nećeš se bojati strašila noćnoga
ni strelice što leti danju, ni kuge što se šulja kroz tmine,
ni pošasti što hara o podne. Pa nek' padaju tisuće kraj tebe,
deseci tisuća s desne tvoje,
tebi se neće primaći! Tek što okom pogledaš,
već ćeš vidjeti plaću grešnika. Jer Jahve je zaklon tvoj,
Višnjega odabra sebi za okrilje. Neće te snaći nesreća,
nevolja se neće prikučiti šatoru tvojemu. Jer anđelima svojim zapovjedi
da te čuvaju na svim putima tvojim. Na rukama će te nositi
da se ne spotakneš o kamen. Nogom ćeš gaziti lava i ljuticu,
zgazit ćeš lavića i zmiju. Izbavit ću ga jer me ljubi,
zakrilit ga jer poznaje ime moje. Zazvat će me, a ja ću ga uslišiti,
s njim ću biti u nevolji,
spasit ću ga i proslaviti. Nasitit ću ga danima mnogim,
pokazat' mu spasenje svoje."

[DarkAngel]

Prelazno pokoljenje

Gospod je tako hteo da me stvori
U zemlji gde se monotono zivi;
Promicu dani ni bolji ni gori,
I, sivi, klize u nedogled sivi.

A sam sam sebi drugu dusu dao,
I s njome ceznje i potrebe nove,
I dok me ovde gnjeci udes zao,
U predele me druge dusa zove.

I, setalica, ja se vecno krecem
Izmedju sveta ceznuca i stvari:
Jedan me goni kao krvnik stari,
A drugi krisom posipa me cvecem.

A sudbina ce zato da me smrvi,
I osvetnicko vreme da me zgazi,
Jer sam van njega, uzavrele krvi,
I ne koracam po utrtoj stazi.

Propascu i ja, i sa mnom svi oni
Rodjeni sa dusom nemirnom, u dane
Ciftinske strasti i nemirne mane,
Kad neobican osecaj se goni!

Takva je sudba! Niko nece znati
Da nekad besmo prvi, premda mali,
Kolenu nasem da smo, kao mati,
Novi jezik c novim osecajem dali.

Jer Bog je hteo tako da nas stvori
U doba kad se monotono zivi,
Kad dani nisu ni bolji ni gori,
A ljudi mlaki, jednostavni, sivi...

Milan Rakic

[Simor]

Slomo Viner - Jerusalim

Jerusalim,
Prethodna adresa gospodnja
Ponekad
Još uvek tišina njegova odzvanja
Između zidova i zvona;
Doziva se putem mikrofona i očekuje
Da se sve raspline, da mu puls umine.

A kada se dim raziđe, kuće se spaljene otkriju i tela voljenih

Srca stabala drevnih kao kamen teških
I čeznje što dugo traju puštaju trnje u doline,
A snove u gomile otpadaka zarđalih.

Kada se ratovi završe, sa trave
Uzleču ptice,
Novi se natpisi i strele vide
Jerusalim 1967.

Ovo je tvoja prethodna adresa, Gospode.

[Orlando the Lady]

"Osu se nebo zvezdama
A ravno polje ovcama
..."

"...
По језеру вранац коњиц плива,
А за њиме злаћена колевка,
На колевци соко тица сива,
У колевци оно мушко чедо,
Под грлом му рука материна,
А у руци теткини ножеви."

-nepoznati autori-

[Dina]

Prorok


***

...Kad vas ljubav pozove, pođite za njom, Premda su staze njene tegobne i strme. A kad vas krila njena obgrle, prepustite joj se, Premda vas mač, skriven među perima njenim, može povrediti. A kad vam progovori, verujte joj, Premda vam glas njen može unistiti snove, k'o što severac opustoši vrt. Jer, baš kao sto vas krunise, ljubav će vas i razapeti. Isto kao što vas podstiče da rastete, isto tako će vas i okresati. Kao sto se uspinje do visina vaših i miluje vam grančice najtananije što trepere na suncu, Tako će se spustiti i do vašeg korenja i protresti ga u njegovom prijanjanju za zemlju. Poput snoplja pšeničnog, sakupiće vas u naručje svoje. Omlatiće vas, da bi vas ogolila. Prosejaće vas, da bi vas otrebila od kukolja. Samleće vas, do beline. Umesiće vas, dok ne postanete gipki; A onda će vas izložiti svojoj svetoj vatri, tako da postanete sveti hleb za svetu Božiju svetkovinu.

Sve će vam to ljubav učiniti, ne biste li spoznali tajne svoga srca i u spoznaji toj postali deo srca života.
Budete li, pak, u strahu svome tražili samo ljubavni mir i zadovoljstvo, Bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju, i odete sa gumna ljubavi, U svet koji ne poznaje godišnja doba gde ćete se smejati, al' ne punoćom smeha svog i plakati, al' ne do poslednje suze svoje.

Ljubav ne daje ništa osim sebe i ništa ne uzima, osim sebe. Ljubav ne poseduje, niti dopušta da je poseduju; Jer, ljubav je dovoljna ljubavi.

Kad volite, ne treba da kažete: "Bog mi je u srcu", već: "Ja sam u srcu Božijem."
I nemojte misliti da možete usmeriti puteve ljubavi, jer ljubav, ako joj se učinite vrednima, usmeriće vaše puteve.

Ljubav nema drugih želja nego da se ispuni. Ali, ako volite a morate još i da želite, neka vam ovo budu želje: Da se istopite i budete kao potok razigrani što peva svoj milozvuk noći. Da spoznate bol prevelike nežnosti. Da vas rani sopsvtveno poimanje ljubavi; I da krvarite drage volje i radosno. Da se probudite u praskozorje sa srcem krilatim i uputite zahvalnicu za još jedan dan ljubavi; Da otpočnete u poslepodnevnom času i razmišljate o ljubavnom zanosu; Da se s večeri vratite kući sa zahvalnošću, A potom da usnite s molitvom za voljenog u srcu i pesmom slavljeničkom na usnama?



Halil Džubran

[Mr Dee]

Ja sam od onih što najviše cute,
kad najviše pricaju;
od onih , koje neceš shvatiti,
misleci da ih shvataš.
Od onih ljubitelja snova o dalekim,
najdražim gradovima i obalama reka .
Ja sam od onih bezbroj ali…

Ja sam od onih prefinjenih,
što vole mnogo da psuju;
od onih predobrih,
koji postaju ohola zlopamtila kad ih rane.
Od onih, što po njihovom bicu lebde
i beli i tamni oblaci.
Ja sam davljenik što se ,
samo za svoju ruku hvata.
Ja sam od onih,
što otcute svoje najdublje istine,
da im ne bi narušili mir
ili ukrali dušu…
Ali ja sam i ono dete,
izgubljeno na putu
što vapi mnogo ljubavi.
Ja sam od onih ,
što ti nikada nece otvoreno reci,
kuda plovi odjek njihovih misli,
a bice tužni , ako ih ne shvatiš.
Od onih , što vole osetiti
one prelepe treptaje,
u vazduhu i sebi ;
od onih ružnih spolja
sa skrivenim unutrašnjim biserima .

Ja sam od onih ,
što dodiruju horizont
i onih što dišu , pod vodom i zemljom.
Od onih, kojima grom i grad ne mogu ništa,
ali ih suza , ubiti može.
Ja sam od onih,
što se ceo život igraju,
jer znaju da bez igre ne postoji ništa.
Od onih , što misle da je rec ljubav ,
predugo u upotrebi i prazna,
a nisu otkrili drugu rec.
Ja sam neuspeli, mladi lingvisticar.
Ja sam od onih ,
što izvesne stvari precutkuju,
da ih ne bi pokrali,
a ipak vole da ih “kradu”.
Od onih ,
što su cvrsto nogama na zemlji
i tako divno odlepljeni od njene tvrde kore,
negde izmedu sumraka i svitanja;
od onih što ceznu za vašim ocima,
a uplaše se sebe,
kad ih u njima vide.
Ja sam od onih,
nisam od ovih
i nisam ovde,
jer ne volim crne krugove
koji postaju sve crnji.
Ja sam od onih ,
što jecaju uz trubace
i zvuke akusticne gitare
i groze se racunarski sažvakanih nota.
Od onih , što vole cudnom jednostavnošcu
koja doseže do iznenadujuce složenosti.
Od onih ,
što vole slobodu duha, daha, pokreta , mira…
Od onih što ljube,
bez obzira da li su ljubljenoj osobi,
smešne sa svim svojim licima ljubavi.

Ja sam od onih veselih pajaca,
što glume darujuci radost drugima,
ne želeci da se otkrije njihov jad.

Ja sam od onih bezbroj ali…
Od onih,
što vole da ih neko oseca kao tajnu
i koji druge vole,
zato što jesu vecna tajna;
od onih, što ce te udisati
kao da te prvi i poslednji put udišu.

Od onih životinjica
što vas prepoznaju po mirisu
i znaju da krijete zver u sebi,
ali ja sam i upijac
svega plemenitog u vama.
Ja sam od onih blesavih što razmišljaju,
kome zaveštati pertle, cipele, kosu,
usne, dah i obraz ?
Kome zaveštati knjige, reci i boje…
Kome zaveštati blato opipano samo mojim rukama ?
Kome zaveštati tanjir iz koga sam jela
i omiljenu šoljicu,
iz koje sam prvu jutarnju kafu pila ?
Kome zaveštati olovku kojom sam
najlepše ludosti svoje glave zapisivala
i cetkice kojima sam ,
najlepše boje svojih snova naslikala ?
Kome zaveštati kriglu
iz koje su mi najdraža pijanstva dolazila;
kome zaveštati uzdahe i suze,
kretnje, slutnje, bludnje
i oblike dima izdahnutih iz mojih pluca ?
I oci…
da bi sve ovo isto
opet sagledale,
možda lepše proživele ?
Ja sam od onih što ponekad
svoja bulažnjenja gluposti ,
zapisuju kao najvece istine i vrednosti ;
od onih što daruju sitnice,
verujuci da su one vezice i kopce.
Ja sam propali hirurg.

Ja sam od onih ,
što vole bez razloga, povoda i racionalnosti;
od onih ,
što ih boli uvo za sve,
ali ipak traže potvrdu da su prošli kroz tu školu.
Od onih , što teške rane otcute
a one najteže ,
recima, bojom i glinom ispiraju.
Ja sam ono dete
izgubljeno na ulici
što vapi da ga uzmete…
Ali ja sam i davljenik
što se samo za svoju ruku hvata.
Ja sam od onih što prave
tamne oluje i najveselije vatromete,
tonuci u razmišljanja.
Od onih što im moraš puniti baterije.
Od onih što ih ne moraš videti hiljadama godina,
a ipak ce o tebi misliti kao o najbližem
i voleti te bez uslova.


Ja sam od onih krivonogih, iskošenih, preosetljivih
i pomalo prevelikih
za ovo ovde
i ovo sada.
Ja sam od onih što nelogicno lude
za možda nepotrebnim,
a ipak preko potrebnim.
Od onih što su dovoljni sami sebi,
a ipak ,
uvek racunaju na tebe kao na svoju ruku…
Ali ja sam i ono dete,
izgubljeno na ulici,
što vapi mnogo ljubavi.
Ja sam od onih,
što ljude dele na sve ili ništa
i najsrecniji su i najtužniji
kad im se to sve podvoji.
Ja sam od onih ,
uzdržanih i krutih ,bez razloga;
od onih , što im gradovi mirišu,
samo na jednu personu;
od onih , što pokušavaju da determinišu,
vrstu , rod i poreklo ljubavi.
Ja sam propali istraživac biolog.
Ja sam od onih
što im usne, oci i suze
klize na dole;
od onih prepunih Ahilovih peta.
Od onih podzemnih prolaza
što se plaše da ih ne otkriješ i potopiš,
jer znaju da si istovremeno ,
voda na izvoru i ponornica
i uvek ploviš dalje.
Ja sam od onih darovitih
što vide svo crnilo ovog sveta,
a uzimaju najsvetlije od njega;
od onih što vole
svoju tajnu, srecu i bol,
oslikati, ispisati, izvajati…
Ja sam od onih srecno-nesrecnih usamljenika,
zarobljenih svetom u sebi.
Ja sam od onih filtera
što prima i procišcava;
od onih što guše i kiseonik daju.
Ja sam ono dete
izgubljeno na ulici,
što vapi da ga uzmete.

Ja sam od onih bezbroj ali…

Ja sam davljenik što se ,
samo za svoju ruku hvata…
Ja sam od ovih,
nisam od onih
i nisam ovde
i nisam sada,
jer ne volim crne krugove
što postaju sve crnji.




by http://jelenaartpoezija.blog381.com/

[SashaVsSasha]

Uzalud je budim (Branko Miljković)



Budim je

zbog sunca
koje objašnjava sebe biljkama

Zbog neba
razapetog između prstiju

Budim je zbog reči koje peku grlo

Volim je ušima....

Treba ići do kraja sveta
i naći rosu na travi...

Budim je zbog dalekih stvari
koje liče na ove ovde...

Zbog ljudi
koji bez čela i imena
prolaze ulicom

Zbog anonimnih reči
trgova
Budim je zbog manufakturnih pejzaža
javnih parkova

Budim je zbog ove naše planete
koja će možda biti mina
u raskrvavljenom nebu

Zbog osmeha u kamenu
drugova zaspalih između dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom!

Moja ljubav
puna drugih
je deo zore koju budim

Budim je zbog zore
zbog ljubavi
zbog sebe

zbog drugih...

Budim je
mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu

Sigurno je rekla:
neka me traži
i vidi
da me nema

Ta žena sa rukama deteta
koju volim
To dete koje je zaspalo
ne obrisavši suze koje budim...

Uzalud
uzalud
uzalud...

Uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova

Uzalud je budim
jer njena usta neće moći da je kažu
uzalud je budim

Ti znaš
voda protiče
ali ne kaže ništa........

Uzalud je budim

Treba obećati
izgubljenom imenu
nečije lice
u pesku

Ako nije tako
odsecite mi ruke
i pretvorite me
u kamen!

[SashaVsSasha]

The Colossus- Sylvia Plath

"I shall never get you put together entirely,
Pieced, glued, and properly jointed.
Mule-bray, pig-grunt and bawdy cackles
Proceed from your great lips.
It's worse than a barnyard.
Perhaps you consider yourself an oracle,
Mouthpiece of the dead, or of some god or
other.
Thirty years now I have labored
To dredge the silt from your throat.
I am none the wiser.

Scaling little ladders with glue pots and pails
of lysol
I crawl like an ant in mourning
Over the weedy acres of your brow
To mend the immense skull plates and clear
The bald, white tumuli of your eyes.

A blue sky out of the Oresteia
Arches above us. O father, all by yourself
You are pithy and historical as the Roman
Forum.
I open my lunch on a hill of black cypress.
Your fluted bones and acanthine hair are
littered

In their old anarchy to the horizon-line.
It would take more than a lightning-stroke
To create such a ruin.
Nights, I squat in the cornucopia
Of your left ear, out of the wind,

Counting the red stars and those of plum-
color.
The sun rises under the pillar of your tongue.
My hours are married to shadow.
No longer do I listen for the scrape of a keel
On the blank stones of the landing."

[SashaVsSasha]

Fernando Pessoa U stravicnoj noci

Na noite terrível, substância natural de todas as noites,
Na noite de insônia, substância natural de todas as minhas noites,
Relembro, velando em modorra incômoda,
Relembro o que fiz e o que podia ter feito na vida.
Relembro, e uma angústia
Espalha-se por mim todo como um frio do corpo ou um medo.
O irreparável do meu passado—esse é que é o cadáver!
Todos os outros cadáveres pode ser que sejam ilusão.
Todos os mortos pode ser que sejam vivos noutra parte.
Todos os meus próprios momentos passados pode ser que existam algures,
Na ilusão do espaço e do tempo,
Na falsidade do decorrer.
Mas o que eu não fui, o que eu não fiz, o que nem sequer sonhei;
O que só agora vejo que deveria ter feito,
O que só agora claramente vejo que deveria ter sido—
Isso é que é morto para além de todos os Deuses,
Isso—e foi afinal o melhor de mim—é que nem os Deuses fazem viver ...

Se em certa altura
Tivesse voltado para a esquerda em vez de para a direita;
Se em certo momento
Tivesse dito sim em vez de não, ou não em vez de sim;
Se em certa conversa
Tivesse tido as frases que só agora, no meio-sono, elaboro —
Se tudo isso tivesse sido assim,
Seria outro hoje, e talvez o universo inteiro
Seria insensivelmente levado a ser outro também.

Mas não virei para o lado irreparavelmente perdido,
Não virei nem pensei em virar, e só agora o percebo;
Mas não disse não ou não disse sim, e só agora vejo o que não disse;
Mas as frases que faltou dizer nesse momento surgem-me todas,
Claras, inevitáveis, naturais,
A conversa fechada concludentemente,
A matéria toda resolvida...
Mas só agora o que nunca foi, nem será para trás, me dói.

O que falhei deveras não tem sperança nenhuma
Em sistema metafísico nenhum.
Pode ser que para outro mundo eu possa levar o que sonhei,
Mas poderei eu levar para outro mundo o que me esqueci de sonhar?
Esses sim, os sonhos por haver, é que são o cadáver.
Enterro-o no meu coração para sempre, para todo o tempo, para todos os universos,

Nesta noite em que não durmo, e o sossego me cerca
Como uma verdade de que não partilho,
E lá fora o luar, como a esperança que não tenho, é invisível p'ra mim.



In the terrible night, natural substance of every night,
In the night of insomnia, natural substance of all of my nights
I remember what I did and what I could have done in life
I remember, and an anguish
Spreads itself all throughout me like a shiver or a fear.
The irreparability of my past—that is the cadaver!
All the other cadavers might be illusion.
All the dead might be living in another place.
All of my own past moments might exist somewhere.
In the illusion of space and of time,
In the lie of ending.
But what I was not, what I did not do, what I didn't even dream;
What only now I see that I should have done,
What only now I see clearly that I should have been —
That is what is dead for beyond every God,
That—and it was in the end the best of me—is what not even the Gods make live.
If at a certain point,
I had turned left instead of right;
If in a certain moment, I had said yes instead of no, or no instead of yes;
If in a certain conversation,
I had had the phrases that only now, in half-sleep, I elaborate—
Had all of this been so
it would be another today, and maybe the entire universe
Would be insensibly made to be another as well.

But I did not turn to the irreparably lost place,
I did not turn nor think of turning, and only now I sense it;
But I did not say no or not say yes, and only now I see what I did not say;
But the phrases that I did not say in that moment all suggest themselves to me,
Clear, inevitable, natural
The conversation closed decisively,
The subject all resolved...
But only now that which never was, nor will not be behind, hurts me.

What I failed truly does not have any hope
In any metaphysical system.
It could be that in another world I could bring what I dreamed,
But could I bring to another world that which I forgot to dream?
These do, the dreams by being there, they are the cadaver.
I bury it in my heart forever, for all time, for every universe,

In this night where I do not sleep, and serenity nears me
Like a truth from which I did not part,
And the moonlight there, like a hope that I never had, is invisible for me.



U stravicnoj noci, prirodnoj sustini svih noci,
U besanoj noci, prirodnoj sustini svih mojih noci,
Prisecam se, budan, u nelagodnom dremezu,
Prisecam se onog sto sam ucinio i sto sam mogao da ucinim u zivotu.

Prisecam se, i neka teskoba
Podilazi me kao jeza ili strah.
Nepopravljivost moje proslosti - to je les!
Svi ostali lesevi mozda su samo varka.
Svi mrtvi mozda negde drugde i dalje zive.
Svi moji vlastiti minuli trenuci mozda jos uvek postoje,
U prividu prostora i vremena,
U laznoj prolaznosti.
Ali ono sto nisam bio, ono sto nisam ucinio, sto cak ni sanjao nisam;
Sto tek sad vidim da sam morao uciniti,
Sto tek sad jasno vidim da sam morao biti -
To je ono sto je mrtvo, uprkos svim Bogovima,
To - sto je zapravo bilo najbolji deo mene - ni Bogovi vise ne mogu da ozive...

Da sam u odredjenoj prilici
Skrenuo nalevo umesto nadesno,
Da sam u datom trenutku
Rekao da umesto ne, ili ne umesto da;
Da sam u izvesnom razgovoru
Imao spremne recenice koje tek sada, u polusnu, sklapam -
Da se sve tako zbilo,
Bio bih drugi danas, a mozda bi se tada i sav svemir
Neosetno privoleo da se preobrati.

Ali nisam skrenuo na stranu bespovratno izgubljenu,
Nisam skrenuo niti sam pomisljao da skrenem, i tek sada to shvatam;
Ali nisam rekao ne ili nisam rekao da, i tek sada uvidjam da nisam rekao;
Al ovog casa naviru mi sve recenice koje sam propustio da kazem,
Jasne, neizbezne, prirodne,
I razgovor uspesno okoncan,
I sve nedoumice razresene...
Ali tek sada me boli sve sto nikada nisam bio i sto se povratiti nece.

Za ono sto mi je promaklo zaista nema nikakve nade
Ni u jednom metafizickom sistemu.
Mozda bih na drugi svet mogao poneti svoje snove.
Ali zar cu moci da ponesem na drugi svet ono sto sam zaboravio da sanjam?
I bas ti snovi, ti snovi koje jetrebalo snivati, oni su les.
Sahranjujem ih u svom srcu zauvek, za sva vremena, dok traje sveta i veka.

Ove noci budan sred spokoja sto me obavija
Kao neka tudja istina,
A napolju je mesecina, kao nada koje nemam, za mene nevidljiva.

[SashaVsSasha]

Borhes-Kisa

Iznenadno svetlost vecernja se radja
Jer vec kisa pada neprimetno sitna.
Pada i pala je. Jedna stvar je bitna;
U proslosti nasoj kisa se dogadja.

Onome sto kisu slusa zaneseno
Darezljivo vreme izgubljen cas pruza
Kad je svet otkrio st ose zove ruza
I cudesnu boju imemom crveno.

Ova kisa koja slepa okna stvara
Radost ce doneti u predgadja stara
Grozdovima crnim sto ih loza krije

U dvoristu nekom koga nema vise.
Vetar mi donosi iz vecernje kise
Voljeni glas oca koji umro nije.

~ ~ ~

Stranac ...
Poslao je telegram i pisma,
Koraca neodredjenim ulicama
Primecuje beznacajne razlike koje mu nista ne znace ...

...

~ ~ ~

Samoubica

Nece ostati u noci nijedna zvezda
Nece ostati noc
Umrecu ... i sa mnom zbir
Nepodnosljive vasione
Izbrisacu nagomilanu proslost
U prah cu pretvoriti istoriju, ... u prah praha
Posmatram posljednji zalazak Sunca
Cujem posljednju pticu
Nikome nista zavestavam.

~ ~ ~

Ogledalo

Kada sam bio dete, strahovao sam da ce mi ogledalo
Pokazati tudje lice ili neku bezlicnu slepu masku sto skriva
Nesto bez sumnje uzasno. Bojao sam se i da ce nemo vreme ogledala
Iskociti iz svakodnevnog toka
Covekovih casova i prihvatiti
U svom neodredjenom prividnom okrilju
Nova bica i oblike i boje
(Nikome nisam rekao, dete je stidljivo.)
Ja se sada bojim da je ogledalo zatocilo pravi lik moje duse,
Ozledjene senkama i gresima,
Onaj sto ga vidi Bog, a mozda vide i ljudi.

~ ~ ~

Je li san
Ono sta zaboravih
Pred zoru?

* * *

Od onog dana
Nisam pomerio figure
Na tabli.

* * *

U pustinji se
Radja zora.
Neko to zna.

* * *

Ovo je ruka
Sto je nekad dodirivala
Tvoju kosu.

* * *

Ostarela ruka
Ispisuje stihove
Za zaborav.

[SashaVsSasha]

O Captain! My Captain!
by Walt Whitman

O Captain! my Captain! our fearful trip is done, The ship has weather'd every rack,
the prize we sought is won, The port is near, the bells I hear, the people all exulting,
While follow eyes the steady keel, the vessel grim and daring; But O heart! heart! heart!
O the bleeding drops of red, Where on the deck my Captain lies, Fallen cold and dead.
O Captain! my Captain! rise up and hear the bells; Rise up- for you the flag is flung- for
you the bugle trills,

For you bouquets and ribbon'd wreaths- for you the shores
a-crowding,
For you they call, the swaying mass, their eager faces turning;
Here Captain! dear father!
This arm beneath your head!
It is some dream that on the deck,
You've fallen cold and dead.

My Captain does not answer, his lips are pale and still,
My father does not feel my arm, he has no pulse nor will,
The ship is anchor'd safe and sound, its voyage closed and done,
From fearful trip the victor ship comes in with object won;
Exult O shores, and ring O bells!
But I with mournful tread,
Walk the deck my Captain lies,

Fallen cold and dead.

[SashaVsSasha]

Ophelia


I

On the calm black water where the stars are sleeping
White Ophelia floats like a great lily;
Floats very slowly, lying in her long veils...
- In the far-off woods you can hear them sound the mort.

For more than a thousand years sad Ophelia
Has passed, a white phantom, down the long black river.
For more than a thousand years her sweet madness
Has murmured its ballad to the evening breeze.

The wind kisses her breasts and unfolds in a wreath
Her great veils rising and falling with the waters;
The shivering willows weep on her shoulder,
The rushes lean over her wide, dreaming brow.

The ruffled water-lilies are sighing around her;
At times she rouses, in a slumbering alder,
Some nest from which escapes a small rustle of wings;
- A mysterious anthem falls from the golden stars.


II

O pale Ophelia! beautiful as snow!
Yes child, you died, carried off by a river!
- It was the winds descending from the great mountains of Norway
That spoke to you in low voices of better freedom.

It was a breath of wind, that, twisting your great hair,
Brought strange rumors to your dreaming mind;
It was your heart listening to the song of Nature
In the groans of the tree and the sighs of the nights;

It was the voice of mad seas, the great roar,
That shattered your child's heart, too human and too soft;
It was a handsome pale knight, a poor madman
Who one April morning sate mute at your knees!

Heaven! Love! Freedom! What a dream, oh poor crazed Girl!
You melted to him as snow does to a fire;
Your great visions strangled your words
- And fearful Infinity terrified your blue eye!


III

- And the poet says that by starlight
You come seeking, in the night, the flowers that you picked
And that he has seen on the water, lying in her long veils
White Ophelia floating, like a great lily.


~ ~ ~


I

Na mirnom crnom valu gde zvezde sanjaju
Bela Ofelija poput velikog krina
Leluja velovima koji uranjaju...
Odjek hajke stiže iz šuma, iz daljina.

Već vekovima Tužna Ofelija tako
Plovi, sablast bela, rekom što crna teče.
Već vekovima krotka ludost njena lako
Romori svoju romansu u lahor, u veče.

Vetar velove vije, grudi joj celiva,
voda ljuljuška velove, spletene, bele;
Na ramenu joj drhte, plaču rese iva,
Nad čelom koje sanja trske se nadnele.

Uzdišu oko nje lokvanji koji venu;
Katkada u jovi zaspaloj budi gnezda
Iz kojih mali drhtaj prhne u trenu:
- Tajanstvena pesma sa zlatnih pada zvezda.


II

Bleda Ofelijo! Lepa poput snegova!
Da, Ti umre, dete, odnele su te vode.
- Vetrovi što se ruše s norveških bregova
šaptali su ti reči opore slobode;

To dah jedan što ti guste svijao kose
Čudne nosaše zvuke tvom dahu što sanja;
Slušao ti je srce pev prirode, što se
Javi uzdahom noći i tužaljkom granja.

To ti glas lugih mora, grcaj nedogledan
Slomi detinju grud, a preblaga je bila;
To u aprilsko jutro lep bledi vitez jedan,
Jadni ludak, nemo sede do tvog krila.

Raj! Ljubav! Sloboda! Ludo, kakva snivanja!
Na toj si vatri bila ko sneg što se topi;
Reč ti vizija stesni u svoja zbivanja
- Sa stravom se beskraj u plavom oku stopi.


III

A pesnik kaže da preko zvezdane pruge
Dolaziš noću, tražiš cveće što si brala,
I da vide na vodi velove tvoje duge;
Ofelija plovi, veliki krin vrh vala.


Artur Rembo

[SashaVsSasha]

Misao-Milan Rakic

Misao

Ja poimam dobro neminovnost zala,
Sklop celog zivota, sa tugom i bedom,
Ja znam shta je sudba sviju ideala, -
Moje znanje vidish na licu mi bledom.

Ali znam i uzrok zashto tako biva,
Jer proshao nisam kroz zivota huku
Sklopljenih ociju i skrstenih ruku:
Kad srce zapishti, misao je kriva!

Kad se spusti vece, i vrh tamnih njiva
Belicaste magle oblaci se gone,
I s tornjeva starih stane da se sliva
Zvuk poboznih zvona sto vecernje zvone

U cas kad zavlada mir kraj mene sirom,
I shuma zacuti, i zanemi vrelo,
I umorno moje namuceno telo
Zazudi za slatkim odmorom i mirom.

Misao se javi! Kao zver me zgrabi
I ponese sobom u predele suza,
Gushi me, a moji napori su slabi
Da se satre ova pohlepna meduza!

Ona gospodari! Ja sam ko Mazepa,
Privezan na konju, u dubokoj noci,
Shto gleda za stepom gde promice stepa,
Bez nade, bez daha, bez volje, bez moci.

Satrven i smozden, u ocima strava –
Razjapljena usta, ali grlo nemi –
Sam, jedina dusha ispod neba plava,
Sam na besnoj misli sto u propast stremi!

Tako vlada ona! Njen zagrljaj rane
Stvara, kosti lomi ko da su od stakla...
Smrvljenog me pusti kada zora grane
Iz crnih dubina razjapljenog pakla...

[vanillapuff]

Ulice tvojih pogleda
Nemaju kraja
Laste iz tvojih zenica
Na jug se sele
Sa jasika u grudima tvojim
Lisce ne opada
Na nebu tvojih reci
Sunce ne zalazi

-------------------

Koraci tvoji sa plocnikom
Razgovaraju
Koraci tvoji pevaju
U mome telu
Bosi koraci tvoji vesele
Stidljivu rosu
I duboke ostavljaju tragove
U snegu moga sna

-------------------

Prisutna si
U zizi moje samoce
Sa dve ruke
Kako bih svet zagrlio
Prisutna si
U prozoru moje suze
U dva oka
Kako bih svet udomio
Prisutna si
U svakoj mojoj pesmi
U jednom snu
Kako bih svet obogatio

Vasko Popa