- 09 Apr 2007, 03:05
#769008
Moji favoriti su: "Visoke potpetice", "Žene na rubu nervnog sloma", "Šta sam uradila da zaslužim ovo", "Kika" i "Cvet moje tajne".
U filmu "Cvet moje tajne" pored sjajnog scenarija, muzike, boja, fotografije, glume i plesa, dopalo mi se korišćenje projekcije. Ni jedna scena, ni jedan kadar u filmu nije suvišan.
Almodovar se u filmu "Cvet moje tajne" poigrava sa melodramom (dramom) na vrlo inteligentan i poseban način. On je proučava, relativizuje i regeneriše, u momentima i ismejava. U središtu filma je Leo: žena opsednuta ljubavlju, zanesena, očajna, puna patnje, ranjena, žena koja iščekuje. Almodovar posmatra njeno stanje sa različitih uglova i na taj način omogućava da njen lik doživimo dvostruko: i kao posmatrači i kao ona sama. On iskrenu iracionalnost sa svim svojim nijansama (ozbiljnost, patetika, komika, patnja, radost, crnilo, ružičastost, preterivanje) stavlja na "klizalište" sa lažima i odglumljenim. U filmu se sukobljavaju i zbližavaju: iskreno i lažno, racionalno i iracionalno, moderno i tradicionalno, iskustvo i neiskustvo.
Lik glavne junakinje Leo je dobro oslikan preko projekcija: ona je njeno pisanje. Leo dvadeset godina piše ružičaste romane pod pseudonimom, da bi se na kraju promenila. Urednici ružičaste izdavačke kuće "Fascinacija" kaže: "Ne želim više da pišem ružičasto. Stvarnost je isuviše crna. Ceo svet se može promeniti od danas do sutra." Leo zaboravlja da zaštiti autorska prava njenog novog romana. Ovo liči na njen odnos prema čoveku koga voli - ona voli bezrezervno, iskreno. U jednoj sceni kaže da traži samo nešto što je iskreno.
Interesantna je ljubavnica njenog muža - stručnjak za loše vesti, organizator seminara. Film počinje scenom sa seminara, odglumljenom izjavom tragične vesti. Majka koja navodno prima vest da joj je sin umro traži tračak nade u svakoj reči izjavljivača - lekara, neprihvatajući da joj je sin mrtav. Leo isto to radi sa čovekom koga voli - pokušava da spasi ljubav koja je mrtva, vapi za mužem koji je više ne voli. Ovo je genijalna Almodovarova ideja!
Jako mi se dopao lik sluškinje Blanke. Ona je skrivena umetnica i jedina je u potpunosti verna glavnoj junakinji, što i nije iznenađujuće kada se uzme u obzir njena simbolika. Blanka simbolizuje žensku strast, veličanstvenost ljubavi, patnju, jačinu emocija, Španiju. To se lepo vidi u njenoj igri na pozornici. Scene u kojima Blanka i njen sin Antonio igraju su me naježile! Predstavljaju prekretnicu u filmu, kulminaciju patnje i zanesenosti glavne junakinje.
Svideo mi se odnos majka - kćerka. Leokadijina majka se vraća iz Madrida u selo pružajući kćerci toplu priču i prostodušnu filozofiju "krave bez zvona". Ove scene su pune bliske topline i iskonske mudrosti.
Komika u filmu je izvrsna. Do suza su me dovele majka i sestra glavne junakinje.
U filmu mi se dopadaju i sledeće scene: izuvanje čizme koju je Leo obula da je podseća na muža, pominjanje Kazablanke i trapavo igranje novinara koji se zaljubljuje u Leo, izgovoreno "mama" nakon buđenja, scena sa klikerima - delovima rama zajedničke slike Leo i njenog muža, zatim upotreba ogledala i slaganje slika (u jednoj sceni se lik Leo višestruko oslikava na ogledalima i staklima), vrištanje devojke i žene na televizijskom programu, udaranje cipela o pod kao i sve scene sa igrom - plesom.
Pred kraj filma Leo poručuje: "Život je smešan. Okrutan je, paradoksalan...Nepredvidiv i ponekad tako pravedan."
Leo (Leokadija):
Leo i njena mama:
Sestra i majka :
Blanka i njen sin (to su mi bile najdraže scene):
"Cvet moje tajne" obrađuje nešto što je dato u filmu "Žene na rubu nervnog sloma", a naslućuje ono što će se desiti u filmu "Vrati se".
U filmu "Žene na rubu nervnog sloma" glavna junakinja takođe iščekuje muškarca koga voli. U Cvetu moje tajne je data veća pažnja samoj ženi i iščekivanju, i to na drugačiji način. U Cvetu moje tajne Leo i urednica njene izdavačke kuće pominju kratak sadržaj filma Volver (Vrati se). U Volveru je veće pažnja data majci, odnosu majke i kćerke, ognjištu, to je možda razvoj priče sa kraja Cveta moje tajne.
Meni je Volver (Vrati se) topao i drag film iako ga ne bih svrstao među bolje Almodovarove filmove. Nešto mi je u tom filmu nedostajalo. Možda bolja Penelope. U svakom slučaju, dopao mi se duh majke koji čini zaplet filma zanimljivim, komičnim, mističnim. Evo šta sam pisao na forumu o tom filmu: "Film na jednostavan i smiren način priča o ženama, bliskosti, razumevanju, povratku ognjištu, oproštaju, tajnama, sujeverju, smrti. I kao da je glavni odnos u filmu odnos majke i kćerke. On je komična drama, ako se tako može nazvati. Ima par scena koje su me zaista nasmejale. Izrazito je čulan: izražene su boje, muzika "Volver" ježi, oseća se miris kolača, soba, dvorišta i prdeža majke, miris zemlje i reke, osećaju se dodiri i vetrovi. U filmu junaci lagano prihvataju nevolje i bezizlazne situacije."
Originally posted by GalatejaNi za jedan Almodovarov film ne mogu da kažem da mi se nije svideo. Postoje oni koji su mi bliskiji, koji su me više dirnuli, što ne znači da su kvalitetniji ili bolji.
@Sunce - Almodovar se gotovo uvek poigrava melodramom, a u Cvetu moje tajne je i sam zapao u melodramu u negativnom smislu. Nekako mi se čini da mu je taj film samo vežbica ili da je tu 'kvalitativno predahnuo' obnavljajući prethodna iskustva. Tako isto mislim i za Volver. Kako se tebi dopao Volver? I za koji bi ti Almodovarov film rekao da ti se baš nije svideo? I, da, ako te ne mrzi volela bih da napišeš šta ti se svidelo u Cvetu moje tajne. Ja sam baš-baš ljubitelj Almodovara i kad vidim da ga još neko voli ne mogu da odolim, a da ne priupitam neke stvarčice.
Moji favoriti su: "Visoke potpetice", "Žene na rubu nervnog sloma", "Šta sam uradila da zaslužim ovo", "Kika" i "Cvet moje tajne".
U filmu "Cvet moje tajne" pored sjajnog scenarija, muzike, boja, fotografije, glume i plesa, dopalo mi se korišćenje projekcije. Ni jedna scena, ni jedan kadar u filmu nije suvišan.
Almodovar se u filmu "Cvet moje tajne" poigrava sa melodramom (dramom) na vrlo inteligentan i poseban način. On je proučava, relativizuje i regeneriše, u momentima i ismejava. U središtu filma je Leo: žena opsednuta ljubavlju, zanesena, očajna, puna patnje, ranjena, žena koja iščekuje. Almodovar posmatra njeno stanje sa različitih uglova i na taj način omogućava da njen lik doživimo dvostruko: i kao posmatrači i kao ona sama. On iskrenu iracionalnost sa svim svojim nijansama (ozbiljnost, patetika, komika, patnja, radost, crnilo, ružičastost, preterivanje) stavlja na "klizalište" sa lažima i odglumljenim. U filmu se sukobljavaju i zbližavaju: iskreno i lažno, racionalno i iracionalno, moderno i tradicionalno, iskustvo i neiskustvo.
Lik glavne junakinje Leo je dobro oslikan preko projekcija: ona je njeno pisanje. Leo dvadeset godina piše ružičaste romane pod pseudonimom, da bi se na kraju promenila. Urednici ružičaste izdavačke kuće "Fascinacija" kaže: "Ne želim više da pišem ružičasto. Stvarnost je isuviše crna. Ceo svet se može promeniti od danas do sutra." Leo zaboravlja da zaštiti autorska prava njenog novog romana. Ovo liči na njen odnos prema čoveku koga voli - ona voli bezrezervno, iskreno. U jednoj sceni kaže da traži samo nešto što je iskreno.
Interesantna je ljubavnica njenog muža - stručnjak za loše vesti, organizator seminara. Film počinje scenom sa seminara, odglumljenom izjavom tragične vesti. Majka koja navodno prima vest da joj je sin umro traži tračak nade u svakoj reči izjavljivača - lekara, neprihvatajući da joj je sin mrtav. Leo isto to radi sa čovekom koga voli - pokušava da spasi ljubav koja je mrtva, vapi za mužem koji je više ne voli. Ovo je genijalna Almodovarova ideja!
Jako mi se dopao lik sluškinje Blanke. Ona je skrivena umetnica i jedina je u potpunosti verna glavnoj junakinji, što i nije iznenađujuće kada se uzme u obzir njena simbolika. Blanka simbolizuje žensku strast, veličanstvenost ljubavi, patnju, jačinu emocija, Španiju. To se lepo vidi u njenoj igri na pozornici. Scene u kojima Blanka i njen sin Antonio igraju su me naježile! Predstavljaju prekretnicu u filmu, kulminaciju patnje i zanesenosti glavne junakinje.
Svideo mi se odnos majka - kćerka. Leokadijina majka se vraća iz Madrida u selo pružajući kćerci toplu priču i prostodušnu filozofiju "krave bez zvona". Ove scene su pune bliske topline i iskonske mudrosti.
Komika u filmu je izvrsna. Do suza su me dovele majka i sestra glavne junakinje.
U filmu mi se dopadaju i sledeće scene: izuvanje čizme koju je Leo obula da je podseća na muža, pominjanje Kazablanke i trapavo igranje novinara koji se zaljubljuje u Leo, izgovoreno "mama" nakon buđenja, scena sa klikerima - delovima rama zajedničke slike Leo i njenog muža, zatim upotreba ogledala i slaganje slika (u jednoj sceni se lik Leo višestruko oslikava na ogledalima i staklima), vrištanje devojke i žene na televizijskom programu, udaranje cipela o pod kao i sve scene sa igrom - plesom.
Pred kraj filma Leo poručuje: "Život je smešan. Okrutan je, paradoksalan...Nepredvidiv i ponekad tako pravedan."
Leo (Leokadija):
Leo i njena mama:
Sestra i majka :
Blanka i njen sin (to su mi bile najdraže scene):
"Cvet moje tajne" obrađuje nešto što je dato u filmu "Žene na rubu nervnog sloma", a naslućuje ono što će se desiti u filmu "Vrati se".
U filmu "Žene na rubu nervnog sloma" glavna junakinja takođe iščekuje muškarca koga voli. U Cvetu moje tajne je data veća pažnja samoj ženi i iščekivanju, i to na drugačiji način. U Cvetu moje tajne Leo i urednica njene izdavačke kuće pominju kratak sadržaj filma Volver (Vrati se). U Volveru je veće pažnja data majci, odnosu majke i kćerke, ognjištu, to je možda razvoj priče sa kraja Cveta moje tajne.
Meni je Volver (Vrati se) topao i drag film iako ga ne bih svrstao među bolje Almodovarove filmove. Nešto mi je u tom filmu nedostajalo. Možda bolja Penelope. U svakom slučaju, dopao mi se duh majke koji čini zaplet filma zanimljivim, komičnim, mističnim. Evo šta sam pisao na forumu o tom filmu: "Film na jednostavan i smiren način priča o ženama, bliskosti, razumevanju, povratku ognjištu, oproštaju, tajnama, sujeverju, smrti. I kao da je glavni odnos u filmu odnos majke i kćerke. On je komična drama, ako se tako može nazvati. Ima par scena koje su me zaista nasmejale. Izrazito je čulan: izražene su boje, muzika "Volver" ježi, oseća se miris kolača, soba, dvorišta i prdeža majke, miris zemlje i reke, osećaju se dodiri i vetrovi. U filmu junaci lagano prihvataju nevolje i bezizlazne situacije."