- 29 Jan 2007, 08:34
#709127
hehe..znam, mozda ste pomislili da hocu da pricam o teta Daliborki. To je bio moj lukavi potez da izmamim vasu paznju. A kad ste vec tu, hajde da analiziramo jedan fenomen koji do skora bio vidjen ocima Velikoga brata, tip licnosti koji srecemo cesto, ali do tada nismo obracali paznju?
Naime, radi se o tipu licnosti koji po svaku cenu izbegava, navodno, konflikt, a svojim stavom "naivne, krotke zrtve" postaje zapravo najveci tiranin! Povukla me je ova misao, jer sam se prisetila nekih primera iz svoje svakodnevice, ili predistorije (rane mladosti), naletala sam bas na takve osobe.
Kada sam ih malo bolje upoznala, shvatila sam da je to cisto foliranje, ali na nesvesnom nivou. Iz ovih ljudi cesto govori superego, nekakav autoritet: otac, majka, crkva, opstina, medjumesje, komsija i slicno. Takva osoba obavezno prosipa opste fraze, opsta mesta, notorne bele lazi, izlizane dosetke, hvatajuci se uglavnom za neki kolektivni modus i izjednacavajuci ga sa svetom u onoj formi samodopadnosti do koje ni filozofija kroz vekove nije prosla. tipa: "Svi mi znamo da ziveti nije lako", "Svet je onakav kakav ga mi posmatramo", "Kako sejes, tako ces i znjeti", "Ah, sto je hladno, ama bas kako je hladno" i slicno.
Takve osobe se stalno smeju, vesele su, ili zabrinuto ozbiljne, kao da vam je majka, a vi njeno debilno dete koje ce ona ukoriti s ljubavlju i objasniti drugima kako ste vi zlato mamino, a vi ste zapravo njeno kretenche. Ove osobe se stvaraju po defaultu, ili nakon (sto je moguce i desava se) burnoga zivota, odakle je nastala ona cuvena: "Kurva i svetica", ili tako nekako.
Izbegavanjem tog konflikta, takve osobe ce uvek ostati nedovrsene i nedorecene, i svojim stavom Casne majke glavarice Moaini, provociraju vas da joj se isplazite i kazete: licemeru!
Mene takve osobe duboko iritiraju. Pokusavala sam da prodrem u sebe i vidim razloge takvog misljenja kada su "daliborke" u pitanju, osobe kojima je bitno da grade "dobre odnose", ali nikad bliskost. Ako mozak moze da se ispere merixom, ja bih rekla da su daliborke prosle kroz neku vrstu lobotomije. One su savrseni poznanici, a niciji prijatelji. Naravno, one ce vam uvek reci kako imaju dosta prijatelja, poznanika, nema sela koje ih niej zvalo da im proviri pod krov i blagosilja dete, one citaju najmoderniju literaturu, idu na sva knjizevna predavanja i slikarske izlozbe, informisane su detaljno, pune podataka iz raznih sfera, i naravno pune generalizacija.
Da li je takav olak, povrsan odnos prema zivotu nastao iz straha? Znamo da ljudi beze, ili prave kompromise, ili napadaju. A zasto bi mene iritirao daliborski smeh?-pitam se logicno, jer volim vesele ljude, pune pozitivne energije. Pa prosto zato sto ne znam onda da razlucim kada je ona tuzna? kada je zaista srecna? mozda bih mogla i da kazem da mi je drazi mrgud i baksuz, namrshten tip, jer taj kad se nasmeje, znas da se nasmejao od srca (sem ako smeh nije na nervnoj bazi)
pitanje je: da li mislite da asu "daliborke" dobri ljudi? da li su one licemeri i lazni moralisti? ili ih mi, zli i nesavrseni jludi, ne shvatamo, jer polazimo od sebe: mi smo prvi koji sami sebe uhvate u lazi, kako onda da verujemo drugome? Da postoji nesto duboko strpljivo, u nutrini daliborskoj nikad naceto beskrajno obozavanje i postovanje ljudskoga roda.
Sta mislite o tome?
Naravno, daliborka moze biti obogacena raznim karakternim osobinama koje nikad ne isplivaju, od prevelike joj dragosti. Bitno je da se ostane u "dobrim" (citaj nikakvim) odnosima.
Gresim li? Ili samo ne verujem u Isusov drugi dolazak? Koji su njihovi motivi? Da li su one zaista tako savrsene? a ako jesu, kako uvek nekako izazivaju oko sebe najvise konflikata? da li mislite da su "daliborke" pasivno-agresivne licnosti sa primesama divlje ironije koja vas ostavlja zatechenim, ili su one samo i jednostavno-"daliborke". Imate li takvo sto u svome okruzenju?
da dodam da su :daliborke" gotove na svadju, ako ih dirnes u princip, ali i to je nekakva samilosna svadja, puna zala za prekinutim dobrim odnosima, naravno, za koje ste krivi samo vi i to nikako nije dobro (prvo) za vas same.... :daliborka:
Naime, radi se o tipu licnosti koji po svaku cenu izbegava, navodno, konflikt, a svojim stavom "naivne, krotke zrtve" postaje zapravo najveci tiranin! Povukla me je ova misao, jer sam se prisetila nekih primera iz svoje svakodnevice, ili predistorije (rane mladosti), naletala sam bas na takve osobe.
Kada sam ih malo bolje upoznala, shvatila sam da je to cisto foliranje, ali na nesvesnom nivou. Iz ovih ljudi cesto govori superego, nekakav autoritet: otac, majka, crkva, opstina, medjumesje, komsija i slicno. Takva osoba obavezno prosipa opste fraze, opsta mesta, notorne bele lazi, izlizane dosetke, hvatajuci se uglavnom za neki kolektivni modus i izjednacavajuci ga sa svetom u onoj formi samodopadnosti do koje ni filozofija kroz vekove nije prosla. tipa: "Svi mi znamo da ziveti nije lako", "Svet je onakav kakav ga mi posmatramo", "Kako sejes, tako ces i znjeti", "Ah, sto je hladno, ama bas kako je hladno" i slicno.
Takve osobe se stalno smeju, vesele su, ili zabrinuto ozbiljne, kao da vam je majka, a vi njeno debilno dete koje ce ona ukoriti s ljubavlju i objasniti drugima kako ste vi zlato mamino, a vi ste zapravo njeno kretenche. Ove osobe se stvaraju po defaultu, ili nakon (sto je moguce i desava se) burnoga zivota, odakle je nastala ona cuvena: "Kurva i svetica", ili tako nekako.
Izbegavanjem tog konflikta, takve osobe ce uvek ostati nedovrsene i nedorecene, i svojim stavom Casne majke glavarice Moaini, provociraju vas da joj se isplazite i kazete: licemeru!
Mene takve osobe duboko iritiraju. Pokusavala sam da prodrem u sebe i vidim razloge takvog misljenja kada su "daliborke" u pitanju, osobe kojima je bitno da grade "dobre odnose", ali nikad bliskost. Ako mozak moze da se ispere merixom, ja bih rekla da su daliborke prosle kroz neku vrstu lobotomije. One su savrseni poznanici, a niciji prijatelji. Naravno, one ce vam uvek reci kako imaju dosta prijatelja, poznanika, nema sela koje ih niej zvalo da im proviri pod krov i blagosilja dete, one citaju najmoderniju literaturu, idu na sva knjizevna predavanja i slikarske izlozbe, informisane su detaljno, pune podataka iz raznih sfera, i naravno pune generalizacija.
Da li je takav olak, povrsan odnos prema zivotu nastao iz straha? Znamo da ljudi beze, ili prave kompromise, ili napadaju. A zasto bi mene iritirao daliborski smeh?-pitam se logicno, jer volim vesele ljude, pune pozitivne energije. Pa prosto zato sto ne znam onda da razlucim kada je ona tuzna? kada je zaista srecna? mozda bih mogla i da kazem da mi je drazi mrgud i baksuz, namrshten tip, jer taj kad se nasmeje, znas da se nasmejao od srca (sem ako smeh nije na nervnoj bazi)
pitanje je: da li mislite da asu "daliborke" dobri ljudi? da li su one licemeri i lazni moralisti? ili ih mi, zli i nesavrseni jludi, ne shvatamo, jer polazimo od sebe: mi smo prvi koji sami sebe uhvate u lazi, kako onda da verujemo drugome? Da postoji nesto duboko strpljivo, u nutrini daliborskoj nikad naceto beskrajno obozavanje i postovanje ljudskoga roda.
Sta mislite o tome?
Naravno, daliborka moze biti obogacena raznim karakternim osobinama koje nikad ne isplivaju, od prevelike joj dragosti. Bitno je da se ostane u "dobrim" (citaj nikakvim) odnosima.
Gresim li? Ili samo ne verujem u Isusov drugi dolazak? Koji su njihovi motivi? Da li su one zaista tako savrsene? a ako jesu, kako uvek nekako izazivaju oko sebe najvise konflikata? da li mislite da su "daliborke" pasivno-agresivne licnosti sa primesama divlje ironije koja vas ostavlja zatechenim, ili su one samo i jednostavno-"daliborke". Imate li takvo sto u svome okruzenju?
da dodam da su :daliborke" gotove na svadju, ako ih dirnes u princip, ali i to je nekakva samilosna svadja, puna zala za prekinutim dobrim odnosima, naravno, za koje ste krivi samo vi i to nikako nije dobro (prvo) za vas same.... :daliborka:
