- 25 Jan 2007, 00:31
#704100
Eto opet pišem sa zakašnjenjem. Iako stalno napominjem kako ću pisati svake srede, ponekad mi prosto ponestane inspiracije. Verovatno to mnogima i odgovara, da se meni foruma malo očisti od mog nicka. Sve u svemu bile su potrebne tri nedelje da ponovo sednem i napišem nešto. Svakakve ideje su mi padale na pamet, ali recimo da me je samo jedna okupirala u prethodno napomenutom periodu. To su planovi za budućnost. Da, znam da se većina naježi od same reči plan a kamoli budućnost, ali opet bolje je imati neke vizije i težiti njihovom ostvarenju. Barem ja tako mislim.
Verujem da me je ovo razmišljanje spopalo jer se mesec januar već polako završava a ja još uvek nisam u potpunosti odlučio šta ću da studiram. To je tako užasno. U suštini mi se izbor sveo na tri fakulteta, a svaki od njih u datom trenutku deluje kao pravi izbor. Posmatrao sam svoju okolinu i ćaskao sa pojedinima ne bih li saznao kakve planove ti ljudi imaju za svoju budućnost, ako ih uopšte imaju. Mogu slobodno reći da su podaci frapantni. Svi žele da idu linijom manjeg otpora. Svi bi da upišu privatne fakultete ali uz obrazloženje da ne žele da uče ili bi pak upisali fakultet koji su i njihovi roditelji završili, bez obzira na to da li imaju ili nemaju interesovanja za isti. Malo me je obeshrabrila ta situacija u kojoj niko ne želi da napravi nešto od svog života. Uglavnom dobijem odgovor:“Svejedno“ na većinu postavljenih pitanja. Ceo život im se sveo na splavarenje i trošenje pozajmljenog novca na alkohol i cigarete.
Juče se dogodila jedna stvar koju nisam očekivao. Ona moja drugarica, moj jedini pravi prijatelj, o kojoj sam pisao u svom prvom postu se ispisala iz naše škole. Naš prestanak druženja je na nju uticao tako da je prestala da dolazi u školu, a bila je 5,00 učenik i potencijalni đak generacije. Onda je krenula da mi piše poruke i ostvarili smo koliko-toliko pristojnu komunikaciju. U trenutku kada je opet dobila neke čudne, suicidne namere, njena majka me je zvala sva uspaničena, kako to obično biva. Nekako sam navikao na to, jer je jedino meni dozvoljavala da joj se približim kada se nalazi u nekom problemu. I taj događaj se naravno dobro završio. Nije ostvarila svoju zamisao ali je zato pala u tešku depresiju i čak se pobila sa majkom. Sve gore od goreg. Posle NG sam ja preuzeo inicijativu i slao joj poruke putem kojih sam saznao da se intenzivno sprema za upis na fakultet, da je malo bolje i da bi želela da me vidi. Bio je to prvi put posle gotovo mesec i po kako smo prekinuli komunikaciju da mi je nedostajala. Rekla mi je da ukućani vrše presiju na nju da promeni školu. Ja sam joj naravno rekao da smatram da je to čista ludost i da na taj način ništa ne dobija, već gubi. Ona se složila, ali je isto tako objasnila da je u takvoj situaciji da nema izbora. Posle tog razgovora koji me je pogodio više nego što sam očekivao, pokušao sam da je nazovem i jednom prilikom sam je dobio. Kada se javila glas joj je delovao tako čudno, tako nepoznato. Pitao sam je kako je, na šta je ona dala vrlo kratak odgovor:“Dobro“. Nakon toga je rekla da je u poslu i da ćemo se čuti kasnije. To se naravno nije odgodilo. Zvao sam još dva puta i javljala se njena baba koja joj je očigledno ovih dana u poseti i po prvi put bila jako rezervisana dok je razgovarala sa mnom i oba puta mi rekla kako moja drugarica nije kod kuće. Znao sam da je to laž. Mobilni telefon joj je stalno isključen. Shvatio sam da je jednostavno poželela da promeni sredinu i da zaboravi na mene. Još dva, tri puta se u prethodne tri i po godine dogodilo to da je zbog komplikacija u određenim situacijama želela da promeni u školu. Čak je jednom zamalo donela tu odluku, ali sam uspeo da je odgovorim. Često je govorila da sam ja jedini razlog zbog kog ostaje u školi, u kojoj se osećala tako odbačeno i prezreno. Mislio sam da se ovako nešto nikada neće dogoditi. Ne mogu da verujem da je jednostavno otišla... Nisam je video od početka decembra prošle godine. Znam da sam ja odustao od našeg druženja na kraju, ali ni u ludilu nisam pomišljao da će uraditi bilo šta slično. Ovaj događaj me je malo nagonio na dublje razmišljanje.
Sećam se kako su nas dvoje uvek uzimali za primer osoba koje se jako vole i čije je drugarstvo tako iskreno. Sećam se kada smo krajem novembra šetali dvorištem i sreli školskog psihologa. Upitala nas je: „Šta ćete upisati?“. Moja drugarica je onako ushićeno rekla:“Ekonomiju, idemo svuda zajedno“. Mrzela je tu ekonomiju iz dna duše, uvek je težila prirodnim naukama. Ali mi je isto tako rekla da želi da idemo na isti fakultet, i da je mnogo lakše njoj da se prilagodi tom fakultetu nego ja farmaciji ili nečemu sličnom. Koliko mi je bilo drago zbog toga što je rekla, bilo mi je žao da protraći svoj talenat. Sada mi je ipak drago da se opredelila za ono što je zapravo želela. Ta scena mi se stalno vraća. Sunčan dan, nas dvoje na velikom odmoru. Čuveni razgovori o budućnosti. Njen odlučan odgovor da svuda idemo zajedno. Zaista sam verovao da će biti tako, da ćemo sve u životu raditi zajedno. Iako se već neko vreme nisam osećao kao pre, u tom trenutku je probudila emocije u meni i bilo mi je drago što je pored mene. Kakva god bila, razumela me je bolje od svih, samo se nekada pravila da ne razume. U suštini njoj nisam ni morao da pričam o tome kako se osećam da bi znala u kakvom sam stanju. Često se događalo da ja započnem rečenicu, a ona je završi. I obrnuto. Zapitao sam se:“Ako je ovo naše prijateljstvo koje je bilo tako jako gotovo, šta li me tek čeka u životu?“. Shvatio sam da više ni u šta ne mogu potpunosti da verujem i da će retko šta trajati „večno“. Sve je tako neizvesno. Moje želje ostale su iste kao i pre par godina. Naravmo da želim da upišem a potom i završim fakultet, uspešno se zaposlim i započnem novi život samostalno. Ali, ono što najviše želim u životu jeste ljubav. Pre svega sam mislio da ću uz sebe imati prijatelja sa kojim ću podeliti sve lepe i ružne trenutke, sve suze, svaki trenutak smeha, svaku rođendansku proslavu. Ne verujem da ću se ikada više za nekoga vezati kao što sam bio vezan za nju. Odnos nam je zaista bio poseban, dok nije počeo da bledi i gubi svoj smisao. To prijateljstvo je bila jedina stvar u koju sam stvarno bio siguran i za koju sam tvrdio da nema „rok trajanja“. Onda sam počeo da razmišljam o nekim svojim isto tako „sladunjavim“ planovima. Zajednički život uz osobu koju volim mi se činio kao „idealan novi početak“, kao nešto što će usrećiti i mene i osobu sa kojom bih živeo. Nešto me je vratilo u surovu realnost u kojoj su reči delotvornije od postupaka. U svet u kome postoje obećanja ali ne i izvršenja istih. Svet u kome postoji ćutnja kada neko pokuša da te zadrži ili stvori nešto udruženim snagama. Svi se nekako čudno vole, a svi se izmiču kada je drugoj strani potrebno pružiti ruku. Nisam neki pesimista, niti smatram da sam isfrustrirani tinejdžer koji je razočaran u život. Samo sam realan. Nekad me zaboli kada onako pun optimizma istrčim pred neku osobu sa novom idejom i u trenutku kada je saopštim vidim neki kiseli osmeh na sagovornikovom licu propraćen rečima:“Ima još vremena do tada“. Valjda je moje sanjarenje posledica gledanja tolike količine filmova. Držim do toga da je uvek bolje biti realan, biti čak spreman na najgore. Ali isto tako smatram da je jako bitno živeti za svoje snove. Za snove koji nas čine srećnima. Za snove koji su cilj u našim životima. Za snove koji nam daju snagu i kada smo najslabiji. Valjda sam rođen pod nekom čudnom zvezdom, ali moji snovi se izgleda ne podudaraju ni sa čijim iz moje okoline, a opet ne odustajem od njih niti ih menjam. No, ne bi bilo fer kriviti druge kada se ne slažu sa mnom. Različiti ljudi, različiti snovi i ciljevi. Pitam se, hoću li ikada imati taj osećaj o kome toliko sanjam. Osećaj da pripadam nekome, osećaj da me neko prati u stopu, osećaj da je neko tu da sa mnom ostane. Možda jeste rano i budalasto ovo sve želeti, ali to sam ja i to su moji snovi. To je zapravo ono što želim od budućnosti. Baš sam večeras, koračajući svojom ulicom razmišljao o svemu ovome. Razmišljao sam o svim stvarima koje mi se trenutno događaju. Pitao sam se da li su ispravne, da li imaju smisla i da li su bitne za moju budućnost. U životu ću, znam, sve više nailaziti na prepreke u realizaciji svojih zamisli. No to nije ono čega se plašim. Plašim se da jednom ne posustanem, da jednom ne izgubim nadu. Znam da za sada nisam, i trudiću se da se to ne stanje ne promeni...
Verujem da me je ovo razmišljanje spopalo jer se mesec januar već polako završava a ja još uvek nisam u potpunosti odlučio šta ću da studiram. To je tako užasno. U suštini mi se izbor sveo na tri fakulteta, a svaki od njih u datom trenutku deluje kao pravi izbor. Posmatrao sam svoju okolinu i ćaskao sa pojedinima ne bih li saznao kakve planove ti ljudi imaju za svoju budućnost, ako ih uopšte imaju. Mogu slobodno reći da su podaci frapantni. Svi žele da idu linijom manjeg otpora. Svi bi da upišu privatne fakultete ali uz obrazloženje da ne žele da uče ili bi pak upisali fakultet koji su i njihovi roditelji završili, bez obzira na to da li imaju ili nemaju interesovanja za isti. Malo me je obeshrabrila ta situacija u kojoj niko ne želi da napravi nešto od svog života. Uglavnom dobijem odgovor:“Svejedno“ na većinu postavljenih pitanja. Ceo život im se sveo na splavarenje i trošenje pozajmljenog novca na alkohol i cigarete.
Juče se dogodila jedna stvar koju nisam očekivao. Ona moja drugarica, moj jedini pravi prijatelj, o kojoj sam pisao u svom prvom postu se ispisala iz naše škole. Naš prestanak druženja je na nju uticao tako da je prestala da dolazi u školu, a bila je 5,00 učenik i potencijalni đak generacije. Onda je krenula da mi piše poruke i ostvarili smo koliko-toliko pristojnu komunikaciju. U trenutku kada je opet dobila neke čudne, suicidne namere, njena majka me je zvala sva uspaničena, kako to obično biva. Nekako sam navikao na to, jer je jedino meni dozvoljavala da joj se približim kada se nalazi u nekom problemu. I taj događaj se naravno dobro završio. Nije ostvarila svoju zamisao ali je zato pala u tešku depresiju i čak se pobila sa majkom. Sve gore od goreg. Posle NG sam ja preuzeo inicijativu i slao joj poruke putem kojih sam saznao da se intenzivno sprema za upis na fakultet, da je malo bolje i da bi želela da me vidi. Bio je to prvi put posle gotovo mesec i po kako smo prekinuli komunikaciju da mi je nedostajala. Rekla mi je da ukućani vrše presiju na nju da promeni školu. Ja sam joj naravno rekao da smatram da je to čista ludost i da na taj način ništa ne dobija, već gubi. Ona se složila, ali je isto tako objasnila da je u takvoj situaciji da nema izbora. Posle tog razgovora koji me je pogodio više nego što sam očekivao, pokušao sam da je nazovem i jednom prilikom sam je dobio. Kada se javila glas joj je delovao tako čudno, tako nepoznato. Pitao sam je kako je, na šta je ona dala vrlo kratak odgovor:“Dobro“. Nakon toga je rekla da je u poslu i da ćemo se čuti kasnije. To se naravno nije odgodilo. Zvao sam još dva puta i javljala se njena baba koja joj je očigledno ovih dana u poseti i po prvi put bila jako rezervisana dok je razgovarala sa mnom i oba puta mi rekla kako moja drugarica nije kod kuće. Znao sam da je to laž. Mobilni telefon joj je stalno isključen. Shvatio sam da je jednostavno poželela da promeni sredinu i da zaboravi na mene. Još dva, tri puta se u prethodne tri i po godine dogodilo to da je zbog komplikacija u određenim situacijama želela da promeni u školu. Čak je jednom zamalo donela tu odluku, ali sam uspeo da je odgovorim. Često je govorila da sam ja jedini razlog zbog kog ostaje u školi, u kojoj se osećala tako odbačeno i prezreno. Mislio sam da se ovako nešto nikada neće dogoditi. Ne mogu da verujem da je jednostavno otišla... Nisam je video od početka decembra prošle godine. Znam da sam ja odustao od našeg druženja na kraju, ali ni u ludilu nisam pomišljao da će uraditi bilo šta slično. Ovaj događaj me je malo nagonio na dublje razmišljanje.
Sećam se kako su nas dvoje uvek uzimali za primer osoba koje se jako vole i čije je drugarstvo tako iskreno. Sećam se kada smo krajem novembra šetali dvorištem i sreli školskog psihologa. Upitala nas je: „Šta ćete upisati?“. Moja drugarica je onako ushićeno rekla:“Ekonomiju, idemo svuda zajedno“. Mrzela je tu ekonomiju iz dna duše, uvek je težila prirodnim naukama. Ali mi je isto tako rekla da želi da idemo na isti fakultet, i da je mnogo lakše njoj da se prilagodi tom fakultetu nego ja farmaciji ili nečemu sličnom. Koliko mi je bilo drago zbog toga što je rekla, bilo mi je žao da protraći svoj talenat. Sada mi je ipak drago da se opredelila za ono što je zapravo želela. Ta scena mi se stalno vraća. Sunčan dan, nas dvoje na velikom odmoru. Čuveni razgovori o budućnosti. Njen odlučan odgovor da svuda idemo zajedno. Zaista sam verovao da će biti tako, da ćemo sve u životu raditi zajedno. Iako se već neko vreme nisam osećao kao pre, u tom trenutku je probudila emocije u meni i bilo mi je drago što je pored mene. Kakva god bila, razumela me je bolje od svih, samo se nekada pravila da ne razume. U suštini njoj nisam ni morao da pričam o tome kako se osećam da bi znala u kakvom sam stanju. Često se događalo da ja započnem rečenicu, a ona je završi. I obrnuto. Zapitao sam se:“Ako je ovo naše prijateljstvo koje je bilo tako jako gotovo, šta li me tek čeka u životu?“. Shvatio sam da više ni u šta ne mogu potpunosti da verujem i da će retko šta trajati „večno“. Sve je tako neizvesno. Moje želje ostale su iste kao i pre par godina. Naravmo da želim da upišem a potom i završim fakultet, uspešno se zaposlim i započnem novi život samostalno. Ali, ono što najviše želim u životu jeste ljubav. Pre svega sam mislio da ću uz sebe imati prijatelja sa kojim ću podeliti sve lepe i ružne trenutke, sve suze, svaki trenutak smeha, svaku rođendansku proslavu. Ne verujem da ću se ikada više za nekoga vezati kao što sam bio vezan za nju. Odnos nam je zaista bio poseban, dok nije počeo da bledi i gubi svoj smisao. To prijateljstvo je bila jedina stvar u koju sam stvarno bio siguran i za koju sam tvrdio da nema „rok trajanja“. Onda sam počeo da razmišljam o nekim svojim isto tako „sladunjavim“ planovima. Zajednički život uz osobu koju volim mi se činio kao „idealan novi početak“, kao nešto što će usrećiti i mene i osobu sa kojom bih živeo. Nešto me je vratilo u surovu realnost u kojoj su reči delotvornije od postupaka. U svet u kome postoje obećanja ali ne i izvršenja istih. Svet u kome postoji ćutnja kada neko pokuša da te zadrži ili stvori nešto udruženim snagama. Svi se nekako čudno vole, a svi se izmiču kada je drugoj strani potrebno pružiti ruku. Nisam neki pesimista, niti smatram da sam isfrustrirani tinejdžer koji je razočaran u život. Samo sam realan. Nekad me zaboli kada onako pun optimizma istrčim pred neku osobu sa novom idejom i u trenutku kada je saopštim vidim neki kiseli osmeh na sagovornikovom licu propraćen rečima:“Ima još vremena do tada“. Valjda je moje sanjarenje posledica gledanja tolike količine filmova. Držim do toga da je uvek bolje biti realan, biti čak spreman na najgore. Ali isto tako smatram da je jako bitno živeti za svoje snove. Za snove koji nas čine srećnima. Za snove koji su cilj u našim životima. Za snove koji nam daju snagu i kada smo najslabiji. Valjda sam rođen pod nekom čudnom zvezdom, ali moji snovi se izgleda ne podudaraju ni sa čijim iz moje okoline, a opet ne odustajem od njih niti ih menjam. No, ne bi bilo fer kriviti druge kada se ne slažu sa mnom. Različiti ljudi, različiti snovi i ciljevi. Pitam se, hoću li ikada imati taj osećaj o kome toliko sanjam. Osećaj da pripadam nekome, osećaj da me neko prati u stopu, osećaj da je neko tu da sa mnom ostane. Možda jeste rano i budalasto ovo sve želeti, ali to sam ja i to su moji snovi. To je zapravo ono što želim od budućnosti. Baš sam večeras, koračajući svojom ulicom razmišljao o svemu ovome. Razmišljao sam o svim stvarima koje mi se trenutno događaju. Pitao sam se da li su ispravne, da li imaju smisla i da li su bitne za moju budućnost. U životu ću, znam, sve više nailaziti na prepreke u realizaciji svojih zamisli. No to nije ono čega se plašim. Plašim se da jednom ne posustanem, da jednom ne izgubim nadu. Znam da za sada nisam, i trudiću se da se to ne stanje ne promeni...
Nada umire poslednja.
Pravi odg. 
Jao sad mi zao sto ovaj forum nije postojao dok sam ja bio tinejdzer i imao slicne probleme i nedoumice.
Ja imam jedno dvadesetak svojih prica (nesto poput tvojih) samo su po meni suvise licni da bih postavio na forum ili nekom dao da cita.... 
Danas, i u mom okruzenju se desava slican prica... 
I shvatam da je takvo prijateljstvo pravi raritet kome svi teze.