Bootstrap Framework 3.3.6

[Ulix]

Rasipacica zvezda
(Nikolaj Gumiljov)

Nisi uvek gorda i daleka,
Ipak me pozelis bar ponekad.

Tiho, tiho, nezno, ko da sanjam,
Dolazis do mene cesto, sama.

Prekriva ti celo gusti pramen
Sto pod zabranom jos osta za me,

Tvoje krupne oci zrace sjajem
Tajnih zraka koje luna daje.

Mila, okrutni rivali, vraze,
Svaki korak tvoj je tako blazen,

Ko po srcu da se mirno seces
Rasipajuc zvezde kao cvece.

Uze ih da ne znam ni odakle,
Samo zasto ti se oce cakle,

I zar taj sto bese s tobom skupa,
Nema kom da da na zemlji ljubav?

[Swanheart]

'There was a boy,
a very strange enchanted boy.
They say he wandered very far,
very far over land and sea.
A little shy and sad of eye
but very wise was he.
And then one day,
a magic day he passed my way,
and while we spoke of many things, fools and kings,
this he said to me,
"The greatest thing you'll ever learn
is just to love and be loved in return."'

[Swanheart]

"Skriveno"

Na osnovu svega što sam činio i onoga što sam govorio
neka ne nastoje da pronađu ko sam bio.
Prepreka je stajala i promenila
moje postupke i moj način života.
Prepreka je stajala i zaustavljala me
mnogo puta da kažem ono što sam hteo.
Na osnovu mojih najneupadljivijih postupaka
i mojih koprenom najskrivenijih spisa
jedino će me na osnovu toga razumeti.
Ali možda ne zaslužuje da se iscrpljuje
tolika briga i toliki napor da me shvate.
Kasnije - u savršenijem društvu -
neko drugi stvoren poput mene
sigurno će se otkriti i slobodno raditi.

Konstantin P. Kavafis

[жњ]

Ona njega ostavila i sad on nezna šta će bre da si učini
U kafanu,pa se napijeeeee, od tuge čaše razbijeeeee,
pa se dobro pobijeeeeeee,Prijatelju neznam šta ću bez njeeeeeee.

Majko stara daj mi oblogeeeeee,ovo mi je od sinoćnje tučnjaveeee,
Džaba me majko zoveeeeš,ubit ću se vještica jeeeee.

Ali ima žena i bez njeee,možda ovako i bolje jeeeee,
ma pusti sudbino kleta,GROM da je sašijeeeeeijeeeeijeee...

[AngraMaina]

Originally posted by Ulix
Za staru krnjavu
(Čarls Bukovski)

Zasto se dosad nisam odusevio ovom pesmom? Kakav propust s moje strane...

[tirkiz-zelena]

Život



Čovječji život, kako Sokrat zbori,
kada poslovnost mučna njim ovlada,
potok je što se razlijeva i pada
dok se s olujom bijesnom mutan bori.

A život onog što mir sebi stvori
sličan je blagom izvoru iz hlada
koji grgoljav, tih i prepun sklada
kroz šarno cvijeće sveudilj žubori.

O kakvo li je bogatstvo i sreća
za onog koji samo dobro cijeni
kada slobodu u duši osjeća.

Jer poslovi su vazda otrov ljuti!
Blažen tko živi ko izvor maleni
što spor i miran nikad se ne muti!

Lope De Vega

[Ulix]

Bojazan
(Gabrijela Mistral)

Necu da moju devojcicu
Pretvore u lastavicu.

Lasta nebom plavim leti
I nikad na moj prag da sleti.
Pod krovom svija gnezno meko
Od mojih ruku tako daleko.

Necu da moju devojcicu
Pretvore u princezicu.

Necu ni da mi devojcicu
Pretvore u princezicu.
Kako ce u cipelicama od zlata
Da trci preko livada i blata?

A kad bi pocela da se spusta tama
Kako bih mogla da spavam sama?
Ne zelim da mi devojcicu
Pretvore u princezicu.

Jos manje zelim da moju malu praljicu
Pretvore jednog dana u kraljicu.
Stavili bi mi je na visok presto
Gde meni nije mesto.

I kad bi pocela da se tama spusta
Ne bih mogla da je ljuljuskam.
Ne zelim da moju malu praljicu
Pretvore u kraljicu.

[tirkiz-zelena]

GLAS


Vezati ću ti šake
kao plamen, bol koji služi
pritajenim stvarima.

Protrčati ću sa šakama
podignutim uvis između kuća
ljudskih.

Spavali svi smo i suviše.
Spavali u jarkom
svjetlu, kao zvijezde
u jeku dana.

Spavali, sa svjetiljkama
napola upaljenim:
ohlađenim
u sunčanom plamu
brojeći
naše vlasi,
gledajući kako izrastaju
dvadeset naših
nokata.
Kada će nebeski vrtovi
pustiti korijenje u meso ljudsko, u život
ljudski, u kuću čovjeka?

Ne bi smjeli spavati do tada.
Otvoreni očni kapci, prstima odvojeni, žele li
popustiti, do užarenosti muče ih, kao mjesečevi
krugovi kada oluja želi
rastrgnuti svemir.

Alfonsina Storni

[tirkiz-zelena]

Povezanost


Iz napeva već iščezlih plemena
često u srce srodni zvuci kanu,
pa slušamo.. da l to nas lako ganu
zavičaj naš iz pređašnjih vremena.

Tako i srca kucanje nam veže
nit neraskidiva za srce sveta,
što s tokom Sunca, zvezda i planeta
skladno naš san i naše bdenje spreže.

I naših divljih želja plima luda
i naši drski grozničavi snovi
duh iskonskog su duha, vazda budni.

Drevni žar sveta rađa nas i hrani,
idemo, buktinjama obasjani,
k suncima okrenutim večno novim.


Herman Hese

[tirkiz-zelena]

Tri od "sesnaest pesama"


***
uzvodno od krvi
strast se mresti
uzvodno od glasa
reč lomi vesla
uzvodno od misli
klize jedra snova
a ja plivam pseći
uzvodno od suza


***
ono što se ne može progutati,
što ne dospeva trbuhu,
što potpuno ostaje ustima,
sisaljkama jezika i nepca,
što se ne može nazvati hranom,
može se nazvati šumskom jagodom,
prvim i poslednjim poljupcem,
grozdom, semenom, pričešćem


***
Od života više volim onoga
sa kojim život ne delim.
Manje od života volim onoga
koga uopšte ne volim.
A onoga, s kojim delim
ostatak noći i dana,
volim kao život, kao sestra volim,
najnežnije što znam.



Vera Pavlova

[Ахасвер]

Сад ћеш мировати завек.
Уморно моје срце. Нестаде последње варке,
Коју сам сматрао вечном. Нестаде. Осећам јасно
Да се угасила не само нада,
Него и жеља за варкама драгим.
Почивај заувек. Доста си дуго
Куцало. Нема ствари која вреди
Дрхтаја твојих, нит је достојна
Уздахâ земља. Досадан је живот
И горак, ништа друго; свет је блато.
Умири се већ једном. Нек те очај
Обузме последњи пут. Не даде људском роду
Судбина друго до смрти. Презри већ једном
Себе, природу, гадну
Силу, што сакрита влада свему на штету,
И неизмерно ништавило свега.

Самоме себи (Ђакомо Леопарди)

[Simor]

Emili Dikinson

Da dolaziš mi ti u jesen
Odmahnula bih leto rukom
Uz poluosmeh, poluprezir,
Kao što se to čini s muhom.

Da znam, za godinu ćeš doći,
Svaki bi mesec klupko bio,
U svojoj smotanoj fioci,
da čeka dok se zbude bio.

Ako te samo stoleća preče,
Ja bih ih pomoću prstiju
Brojala sve dok prsti
Ne otpadnu u Tasmaniju.

Da znam, kad ovaj život prođe
Da tvoj i moj će život biti,
Zbacila bih ga kao koru,
Da večnost mogu okusiti.

No sad, kad mi se dužina krila
Vremena nejasno ukazuje,
To podbada me, ko utvarna pčela
Što žaoku ne iskazuje.

[DeVision]

La Solitude - Mihailo Cagic (iz zbirke SMEH I SUZE)

Dobar je ovaj zivot sto pesme namece
te stih za stihom u bokorima izrasta.
Ostario sam. Zaboravio prolece,
ali me boli tvoja prica detinjstva.

Kad pisem stihove, ti mi kazes - sadista
Pre bih rekao - cinizam, plac, egocentrican.
sta mogu kad sva lutanja nisu ista.
I kad nikome nisam slican?

Noc. Moja noc! ... Stihovi drze vlast.
Boze, ko mi tu prisebnost omoguci?
Poezija? Rakija? Ljubav? Gde je strast
moja, za kojom ceznem placuci?

A volim te na svoj nacin umorno i kako znam.
Padaju po tebi poljupci, oluje i kise...
Samo svoj zivot mogao sam da ti dam,
svoj zivot, izgubljen i crn ... i nista vise...

Oprosti, ako sam ti snove oteo...
Bez moje volje zakon dzungle vlada.
Nista da otmem nisam hteo
ni nekada,
ni sada...

[Ахасвер]

Ево, у опалном и црвеном сунцу пристаништа,
у сузном ветру вечери,
што пада, свежа од прамалећа,
црни брод чека.
Ноћас ћемо се поново вратити
ономе што готово више и не постоји
- где ће све остати
без нас
који смо неверни оном што је наше.
А црни брод чека.
Кажемо: све је спремно!
И очи се тужно окрећу
тражећи не знам шта, нешто што није с нама,
што нисмо видели
и што није било наше,
али је наше, јер је могло бити!...Збогом!
Збогом! Збогом, сва места, премда не одлазимо,
премда не желимо отићи, и скоро бежимо!
...Све остаје са својим животом,
што већ остаје без нашег живота.
Збогом, од сутра! - и већ смо бескућници -
збогом теби, и у теби, теби коју не познајем
теби, која ме ниси стизала ни онда када си трчала,
коју нисам стизао, премда сам журио,
- какав тужан простор међу нама!
...И плачемо, седећи и не одлазећи,
и плачемо већ далеки, с очима попут мора,
према ветру и сунцу, што се лудо боре.


Уочи одласка
(Хуан Рамон Хименес)

[Swanheart]

Jutros rano gdje strn sumi lupka
Gdje se bjeli trska u guguti
Sedmoro je ostenila kucka
Sedmoro je ostenila zutih.

Do uvece grlila i njezno
I lizala niz dlaku sto rudi
I lio je mlak mlaz neizbjezno
Iz tih toplih materinskih grudi.

A uvece kad živina juri
Da zauzme motku il prut jak
Naisao je tad domaćin suri
I svu stenad strpao u dzak.

A ona je za tragom trcala
Stizala ga kao kad uhode
I dugo je dugo je drhtala
Nezamrzla povrsina vode.

U povratku. vukuc' se po tmini
I lizuci znoj s bedara lijenih
Mjesec joj se nad izbom učini
Kao jedno od kucica njenih.

Zurila je u svod plavi glatki
Zavijala bolno za svojima
A mjesec se kotrljao tanki
I zasao za hum u poljima.

Nijemo, ko od milosti il' sreće
Kad joj bace kamicak niz brijeg
Pale su i njene oci psece
Kao zlatni sjaj zvijezda na snijeg."

Jesenjin

[Ulix]

In Memoriam
(Miroslav Antić)

Postoji jedan neverovatan gad koji se zove
Miroslav Antić
Ždere moj hleb pravi moju decu nosi moja
Odela
Sa mojom ženom leže u krevet na moje
Rođene oči
Jer zna da sam tog trenutka sigurno negde
Daleko u Lenjingradu

I taj Antić što me je upropastio I kao
Pisca I kao čoveka
Dakle taj koji će na kraju leći u moju
Sopstvenu grobnicu
Pita me jedno jutro šta vam je boga mu
Čoveče
Izgledate mi nekako bolesni
A šta se izvinite za izraz baš njega tiče
Kako je meni
I dokle mi je

O meni se najlepše brinu oni koji me
Ostavljaju na miru
A on pere ruke mojom rakijom ima ključ od
Mog ateljea

Ljudi taj me tera da čitam knjige petlja sa
Mojim plavušama
Dere se u mojoj kuci ogovara me svasta
Laže
Deca mi liče na njega a on nosi kravatu
Brije se poznaje neke ljude radi
Svako jutro se tusira pravi se da zna sve
O zenbudizmu
Prevodi knjige čini mu se da ima prijatelje
Mom sinu zamislite svinjariju mome jedinom
Sinu kupuje sladoled

Bio sam mornar bežao sam ili odem na primer
U Pariz
Pokrijem se ćebetom preko glave pustim brkove
A on me I tu pronađe u nekoj ulici Žolive
U nekom bednom hotelu
I vrati kući I rasplače me

Mati moja Melanija koja ne zna da je rodila mene
A ne njega
Više ga voli više mu veruje I on to još kako
Koristi
A on je uveravam vas on je ta upeglana stoka kojoj
Ja dižem spomenik

On je ta uvažena životinja kojoj ja pišem
Biografiju
Ovako popljuvan I sam I do krajnosti zgađen
Što moram da mu javno pozajmim oči I dušu
I ono malo para koje sam jedva pozajmio

Kad sam ja na primer skočio sa Petrovaradinske
Tvrđave
On je uskakao u đačke čitanke
Kad me je doktor Savić lečio od alkohola
On se pravio kao da ima neke veze sa filmom

Gde god se pojavim gurao me je da ga ne obrukam
Pristajao je na kompromise cerekao se na
Prijemima
Primao je moje nagrade mešao se u moje snove
Jedan licemer

Jedan stvarni licemer
Jedan provincijalac
Jedan koji je trpeo sve ono što ja nikada neću
Trpeti
I koji sada tako fino žuri da crkne umesto mene
Da bi umesto mene
Svinja jedna
Da bi umesto mene što pre jedini živeo

[Simor]

Benjámin László - Sneži

U ponoćnoj tišini dok
je sneg padao
Trgom mira usamljeno
sam koračao.

Al ne! Na trgu su dve prilike
priljubljene.
Njihove kose su gustim snegom
prekrivene.

Ne primetivši me bezbrižno
su se grlile,
sjajnih očiju sneg i vetar
zanemarile.

Belim pokrivačem pločnik
je sneg pokrio -
ali oko njihovih tela
krug se stvorio.

U čarnom krugu mladosti
su stajali,
požurih dalje - čarolija
mora ostati.

Zaželeo sam, nek na zemlji
dalje sanjaju,
da ih ljute godine
ne ometaju

da i onda tako gledaju
jedno drugo
kad njihove kose zima
zavek pobeli.

[AngraMaina]

Ti si došljak sa zvezde Zemlje
iz nekog drukčijeg vremena
i rasporeda svesti,
postojiš i kad si nestvoren.
Ne zavisiš od stvarnosti.
Zato se ne boj smrti.
Plaši se poniženja,
koje se zove zaborav.
Neiskvaren iskustvom:
poseban slučaj samoće,
ti sebi izmišljaš sadašnjost
da imaš gde da prenoćiš.
Ipak, uz tebe se može,
mada je neobićno.
S tobom je opasno hteti.
Ti nikada ne odustaješ.
Valjda si jedini svedok
koji sumnja u sebe.
Odlivaš se i dolivaš.
Tako uvežbavaš misli.
Ima nečeg dirljivog
u tome kako jedriš
kroz sopstveno pijanstvo,
prepušten sunčevom vetru.
Ne stižeš ovamo sveznajuć.
Nećeš otići neznalica.
Ti imaš vilovit način
oplemenjivanja promene.
Ipak, uz tebe se može,
mada je neobično.
S tobom je opasno voleti.
Ti nikada ne zaboravljaš.
Da li si stvarno bio
svuda gde su ti tragovi?
Ko zna čim si se spajao,
a nisi ga ni takao.
Možda si boravio
i u svome životu.
Postoje izvesni znaci,
ali - kao da je to neko stran.
Ko uči da pliva, taj prvo
mora da ume da zaroni.
Ne traži kako se nalazi.
Traži kako se traži.
Ipak, uz tebe se može,
mada je neobično.
S tobom je opasno ići,
ti se nikada ne umaraš.
Ne trudi se da shvatiš
učenja što tebe shvataju.
Nije baš jasna vera
koja u tebe veruje.
Teško je biti okovan
u tvoju vrstu slobode.
Lako ćeš ti sa nemirom.
Kako umiriti mir ?
Isuviše si video
da bi smeo da tvrdiš,
i mnogo toga si saznao
za samo jedan dokaz.
Ipak, uz tebe se može,
mada je neobično.
S tobom je čudno i umreti,
jer se ti ne završavaš.

Mika Antić

[Ulix]

Romansa
(Mika Antic)


- Jesi l moje
Najmoje?

- Jesam tvoje
Najtvoje.
- Da ti sviram u usima?
- Da mi kupis dve firange
od cica.
Al' da budu na cvetice.

- Da zakacim viljuskama
na ragastov od pendzera.

- Da me mrze sve komsije.

- Da ja imam samo tebe.
- Da ti imas samo mene.

- Da ne udje ni Mesec ni Sunce.
Da u sobi bude jedna crkva.
Da gledamo kroz taj pendzer,
kroz taj pendjer pun cvetica,
da je zivot nesto nase,
najnase.

- Da je zivot nesto tako lepo
kao u samoposluzi "Zvezda".

- Jesi l moje?
Najmoje?

- Jesam tvoje.
Najtvoje

[DeVision]

POTKAD, KRAJ NEKOG KOGA VOLIM - Wolt Whitman


Potkad, kraj nekog koga volim, ispunim se
strahom i jarom od neuzvracene ljubavi,
Ali sada, ja mnim da ljubavi neuzvracene nema,
da dug se vraca sigurno, ovako ili onako,
(Volio sam silno jedno bice i ljubav ne bjese mi uzvracena, ali
Bas iz toga, napisah ove pjesme.)

[Ахасвер]

Боговима подобан чини ми се
онај штоно преда те сме да седне,
те изблиза чује те како слатким
гучеш му гласом,

па се смешиш умилно - од тога ми
цело срце заигра у недрима.
Чим те видим само за тренут један,
глас ми се губи,

језик ми се осуши, па ме нежна
целим телом љубавна ватра прожме,
нити видим очима, нити чујем,
уши ми брује,

зној ми чело облива, сва се тресем,
као шиба, жућа сам него трава,
чини ми се: само још мало па бих
пресвисла јадна.

Морам све да подносим кад је тако.


(Сапфа, Боговима подобан чини ми се)

[Swanheart]

Milutin Bojic

Plava grobnica


Stojte, galije carske! Sputajte krme
mocne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo drzim u doba jeze
nocne
Nad ovom svetom vodom.

Tu na dnu, gde skoljke san umoran
hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Lezi groblje hrabrih, lezi brat do
brata,
Prometeji nade, apostoli jada.

Zar ne osecate kako more mili,
Da ne ruzi vecni pokoj palih ceta?
Iz dubokog jaza mirni dremez cili,
A umornim letom zrak meseca seta.

To je hram tajanstva i grobnica tuzna
Za ogromnog mrca, k'o nas um beskrajna.
Tiha kao ponoc vrh ostrvlja juzna,
Mracna kao savest, hladna i ocajna.

Zar ne osecate iz modrih dubina
Da poboznost raste vrh voda prosuta
I vazduhom igra cudna pitomina?
To velika dusa pokojnika luta

Stojte, galije carske! Na grobu brace
moje
Zavite crnim trube.
Strazari u svecanom opelo nek otpoje
Tu, gde se vali ljube!

Jer proci ce mnoga stoleca, k'o pena
sto prolazi morem i umre bez znaka,
I doci ce nova i velika smena,
Da dom sjaja stvara na gomili raka.

Ali ovo groblje, gde je pogrebena
ogromna i strasna tajna epopeje,
Kolevka ce biti bajke za vremena,
Gde ce duh da trazi svoje korifeje.

Sahranjeni tu su nekadasnji venci
I prolazna radost celog jednog roda,
Zato grob taj lezi u talasa senci
Izmedj' nedra zemlje i nebesnog svoda.

Stojte, galije carske! Buktinje nek
utrnu,
Veslanje umre hujno,
A kad opelo svrsim, klizite u noc
crnu
pobozno i necujno.

Jer hocu da vlada beskrajna tisina
I da mrtvi cuju huk borbene lave,
Kako vrucim kljucem krv penusa njina
U deci sto klikcu pod okriljem slave.

Jer, tamo daleko, popriste se zari
Ovom istom krvlju sto ovde pociva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
Tamo iznad sina povesnica biva.

Zato hocu mira, da opelo sluzim
bez reci, bez suza i uzdaha mekih,
Da miris tamjana i dah praha zdruzim
Uz tutnjavu muklu dobosa dalekih.

Stojte, galije carske! U ime svesne
poste
Klizite tihim hodom.
Opelo drzim, kakvo ne vide nebo joste
Nad ovom svetom vodom!

[Error]

Od mene nesto lagano

Strepnja

Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
da volim i želim oka tvoja dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne, nemoj mi prići! Ima više draži
ova slatka strepnja, čekanje i stra'.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prići! Našto to, i čemu?
Izdaleka samo sve k'o zvezda sja;
izdaleka samo divimo se svemu.
Ne, nek' mi ne priđu oka tvoja dva.

[Ulix]

Kakav patetičan završetak godine u ovoj temi. Prvo prvoklasni kič Milutina Bojića, potom i Desanka.


Prolog
(Miloš Crnjanski)

Ja videh Troju, i videh sve.
More, i obale gde lotos zre,
i vratih se, bled, i sam.
Na Itaki i ja bih da ubijam,
al kad se ne sme,
bar da zapevam
malo nove pesme.U kući mi je pijanka, i blud,
a tužan je život na svetu, svud -
izuzev optimiste!
Ja nisam pevač prodanih prava,
ni laskalo otmenih krava.
Ja pevam tužnima:
da tuga od svega oslobođava. Nisam patriotska tribina.
Nit marim za slavu Poetika.
Neću da preskočim Krležu, ni Ćurčina,
niti da budem narodna dika.
Sudbina mi je stara,
a stihovi malo novi. Ali: ili nam život nešto novo nosi,
a duša nam znači jedan stepen više,
nebu, što visoko, zvezdano, miriše,
il nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve,
đavo nosi.

[Swanheart]

ae da je jos jednom ponovim,sta cu kad volim ovu pesmu:

Konstantin Simonov
Čekaj me

Čekaj me, i ja ću sigurno doći
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge niko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada pisma prestanu
stizati izdaleka,
čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.


Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj. I nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.


Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubiti neće.
Nek rekne ko me čekao nije:
Taj je imao sreće!
Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znaćemo kako
preživeh vatru kletu, —
naprosto, ti si čekati znala
kao niko na svetu.

[Swanheart]

Jovan Jovanovic Zmaj-“Djulici”

I molio sam oci
Da suze ne liju,
I molio sam prsi
da tako ne biju.

I preklinjo sam ljubav
Ta da me ne kusa,
Al`ljubav,oci,srce,
Niko me ne slusa.

A jedan cvetic sto ga
Najlepsi rodi maj,
Cuo je sta sam krio,
Najtanaiji uzdisaj.

Miris se tog cveta
S uzdahom zamrsi,
I cvetak porumene,
Pade mi n aprsi.

Pa sad mi cvetak drazi
Od samih ociju,
Pa sad mi cvetak blizi
Od samih prsiju.

Pa sad me ljubav goni
Da istem oprostaj
Gle,sta ucini sa mnom
Maleni cvetak taj!

[Swanheart]

Pablo Neruda
Izgubili smo

Izgubili smo i taj suton.
Niko nas nije nocjas video spojenih ruku,
Dok je modra nocj padala na zemlju.

Video sam sa svog prozora
Svechanost zalaska na dalekim bregovima.

POnekad bi se kao novchicj
Uzhario komad sunca u mojim rukama.

Secjah te se dushe stegnute
I po toj tuzi ti me poznajesh.

Gde si tada bila?
Sa kojim ljudima?
Koje si rechi govorila?
Zashto mi sva ta ljubav dolazi odjednom
kada sam tuzhan i znam da si daleko?

Pala je knjiga koja se uveche uzima
I kao ranjeni pas, moj plasht se uz noge vuche...

Uvek, uvek ti dolazish uveche,
Tamo gde sumrak juri brishucji statue...

[Error]

Originally posted by Ulix
Kakav patetičan završetak godine u ovoj temi. Prvo prvoklasni kič Milutina Bojića, potom i Desanka.

Vidim aj de ce tebi biti potreban i koji cas iz poezije, pored muzike XX veka. Jer, motas se oko sustine, ali nikako in medias res.

[Error]

Evo nesto oridjinale from Rasha.

Я вас любил: любовь еще, быть может,
В душе моей угасла не совсем;
Но пусть она вас больше не тревожит;
Я не хочу печалить вас ничем.

Я вас любил безмолвно, безнадежно,
То робостью, то ревностью томим;
Я вас любил так искренно, так нежно,
Как дай вам бог любимой быть другим.

[Ulix]

Originally posted by Tristan Adonis
Vidim aj de ce tebi biti potreban i koji cas iz poezije, pored muzike XX veka. Jer, motas se oko sustine, ali nikako in medias res.

Da, totalna sam ignorantkinja sto se poezije tice.