- 19 Dec 2006, 14:46
#657059
trazim ja tako smajlija za neku temu, otvaram nasu listu, gledam ponudjene i u jednom momentu pomislim kako ima previse agresivnih smajlija. ne budem lenja, pa po sopstvenom kriterijumu uzmem da prebrojim koliko ih zapravo ima. i naidjem na listu od 24 smajlija (ironicnog li naziva), nisam racunala one koji se ponavljaju na drugim stranicama. ja mislim da je to previse nacina staviti nekome ili necemu do znanja to sto zelis da mu stavis do znanja. brojala sam i one koji iskazuju prijateljske/ljubavne emocije, ima ih manje (stala posle trece strane, nisam mogla vise).
i tako pocnem da razmisljam o kreativnosti vezano za doticni fenomen (dalji text nema veze sa forumom, ali se moze explanatorno povezati shodno preferencijama).
uvek me je zgrazavala, ali i zadivljavala ideja sta su sve ljudi razvili kao efikasna sredstva mucenja. istina, nekada se mnogo vise radilo na tome, danas je tehnologija olaksala mnoge stvari (ali ne i onima koji su muceni). da kazemo, danas doticni manje prljaju ruke.
jednom prilikom sam posetila muzej posvecen tehnikama mucenja koje su koristili Arapi. meni kao klinki je to sve bilo zanimljivo (cak sam svima ponosno pokazivala slike) i moram reci da su bili veoma kreativni. o nemackoj skoli, koja je svoje tehnike podigla na najvisi naucni nivo ne treba trositi reci.
i sada sama sebi izgledam bizarno s obzirom na post koji sam do sada napisala, posto mi je ideja bila sasvim drugacija. ne u smislu volite se ljudi, posto je i deci jasno koliko je to jedna otrcana fraza. vec me zanima zasto smo jos uvek na nivou razvoja na kojem je bes katarzicno iskustvo, a makar i zamisljanje agresije lekovito (ovde sada govorim vise o psihickoj agresiji i zelji da nekog povredimo ne toliko fizicki, koliko emotivno)
moje misljenje je da nismo spremni da preuzmemo odgovornost za sopstvne postupke, za to sto mislimo i radimo. u svakome vidimo potencijalnu opasnost, nekoga ko ce nas povrediti, na oprezu smo, pratimo svaki korak i na najmanji znak krecemo u silovit kontranapad. zadajemo udarac koji mora biti jaci od protivnikovog. ako mi njega "ne ubijemo" on ce nas. i kako na takvim osnovama graditi ljubav, saosecanje, razumevanje i poverenje. sve vise poprimamo zivotinjske navike. da li to znaci da su nam svima ideje humanizma drage sve do momenta kada se predje granica, posle toga se aktivira nagon za "prezivljavanjem" i sve ideje odlaze u taj davni vek iz koga su potekle.
i evo konacno pitanja: da li smo sposobni za te slatke ideje koje ostaju uglavnom na polju teorije i da li imamo potencijal da, kao sto smo evoluirali od majmuna, tako evoluiramo u Kiplingovog Coveka? Sta nam je potrebno za tako nesto?
i tako pocnem da razmisljam o kreativnosti vezano za doticni fenomen (dalji text nema veze sa forumom, ali se moze explanatorno povezati shodno preferencijama).
uvek me je zgrazavala, ali i zadivljavala ideja sta su sve ljudi razvili kao efikasna sredstva mucenja. istina, nekada se mnogo vise radilo na tome, danas je tehnologija olaksala mnoge stvari (ali ne i onima koji su muceni). da kazemo, danas doticni manje prljaju ruke.
jednom prilikom sam posetila muzej posvecen tehnikama mucenja koje su koristili Arapi. meni kao klinki je to sve bilo zanimljivo (cak sam svima ponosno pokazivala slike) i moram reci da su bili veoma kreativni. o nemackoj skoli, koja je svoje tehnike podigla na najvisi naucni nivo ne treba trositi reci.
i sada sama sebi izgledam bizarno s obzirom na post koji sam do sada napisala, posto mi je ideja bila sasvim drugacija. ne u smislu volite se ljudi, posto je i deci jasno koliko je to jedna otrcana fraza. vec me zanima zasto smo jos uvek na nivou razvoja na kojem je bes katarzicno iskustvo, a makar i zamisljanje agresije lekovito (ovde sada govorim vise o psihickoj agresiji i zelji da nekog povredimo ne toliko fizicki, koliko emotivno)
moje misljenje je da nismo spremni da preuzmemo odgovornost za sopstvne postupke, za to sto mislimo i radimo. u svakome vidimo potencijalnu opasnost, nekoga ko ce nas povrediti, na oprezu smo, pratimo svaki korak i na najmanji znak krecemo u silovit kontranapad. zadajemo udarac koji mora biti jaci od protivnikovog. ako mi njega "ne ubijemo" on ce nas. i kako na takvim osnovama graditi ljubav, saosecanje, razumevanje i poverenje. sve vise poprimamo zivotinjske navike. da li to znaci da su nam svima ideje humanizma drage sve do momenta kada se predje granica, posle toga se aktivira nagon za "prezivljavanjem" i sve ideje odlaze u taj davni vek iz koga su potekle.
i evo konacno pitanja: da li smo sposobni za te slatke ideje koje ostaju uglavnom na polju teorije i da li imamo potencijal da, kao sto smo evoluirali od majmuna, tako evoluiramo u Kiplingovog Coveka? Sta nam je potrebno za tako nesto?