- 06 Dec 2006, 01:23
#644607
Baš smo vezani...
Stojim gotovo nepomičan pored svog radnog stola u sobi koju nagriza tmina... Noć je pala već pre par sati... Otvorio sam levo krilo svog sobnog prozora i počeo da gledam ovo tamno nebo, koje je večeras dopustilo jako malom broju zvezda da promoli svoje lice. Odmah sam se zapitao da li to znači da će sutra biti tmurno, ili je to još jedna od onih narodnih „rekla-kazala“ teorija? Pitam li se hoće li me ujutru dočekati i tmurna reakcija ljudi koji budu pročitali moj tekst. Imam jedan mali...ovaj... opet veliki problem – ne znam hoću li biti u stanju da pretočim ono o čemu razmišljam u pisanu formu. Uzevši u obzir taj rizik, sešću da napišem prvo što mi padne na pamet. Ja obično pišem kada me muče neke stvari u privatnom životu ili kada sam šokiran nekim novim prizorom u okolini.
Proteklih sedam dana mnogo toga mi se dogodilo ali se još više događaja odigralo u mojoj glavi. Bože, kako smešno zvuči kada kažem tako nešto. Deluje kao da sam sebe uporedio sa nekom osobom iz mentalne ustanove. Barem je meni to prva asocijacija.
Da bih dobio inspiraciju upalio sam muzički stub i pustio, krajnje predvidljivo, Madonnu. Počela je pesma „Jump“ i uspela po ko zna koji put da me naježi u trenutku kada krenu reči: „Don’t ever look back“. Ponekad je tako teško uopšte okrenuti se. Kada to napokon učinimo onda nam je teško da se oslobodimo uspomena i sećanja koje smo upravo vratili u svoj život, ponovo... To je tako jezivo. Čovek je, kako kažu, svesno biće. Sve manje i manje delim to mišljenje. To „svesno“ će definitivno morati da promeni svoju definiciju. No, bitno je da u trenutku kada nas obuzme prošlost izvučemo ono bitno i primenimo u sadašnjosti, ako za time uopšte ima potrebe.
Zašto se stalno preispitujemo? Šta je ono što zaista želimo? Mislim da odgovor nije nimalo jednostavan, ali sam u jedno siguran, za cilj ima samo jednu stvar – sreću, ma koliko ona bila relativna stvar. Za neke je sreća poslovni uspeh, za druge je to materijalna dobit, za treću grupu ljudi su to određene sitnice koje im izmame osmeh, a u suštini svima je samo jedno u glavi, a to je zasigurno ljubav. Ljubav u svom najširem značenju...
Ljudi koji su kročili u ovaj „ledeni“ XXI vek nisu ni svesni otuđenosti koja je prisutna već neko vreme. Zavaravaju se nekim lažnim nadama o večnom poslovnom uspehu, o veličini svog znanja, enormnim količinama novca i sl. Ono što ne shvataju jeste da za time posežu pretežno zbog odsustva najbitnije stvari u životu svakog pojedinca, jedinom pravom tvorcu ljudskog života i istinskom izvoru sreće – ljubavi. Sve dođe i prođe ali samoća nikada. Svi se mi sami rađamo i sami umiremo. Osuđeni smo na večitu borbu dobra i zla unutar nas i konstantne sukobe sa okolinom.
Svakog dana tragamo za nečijim dodirom, nečijim rečima, nečijim pogledom. Želimo da budemo primećeni, prihvaćeni i voljeni. Želimo da svu svoju ljubav usmerimo u nekom pravcu i očekujemo odgovor na to. Očajnički se borimo da izbegnemo dodir sopstvene ruke na svom licu i poželimo da neko drugi dodiruje naše obraze, drži naše ruke i ljubi naše usne. Kad god nam je teško žurimo, tražeći osobu od koje samo želimo da bude pored nas, da nas pogleda. I možda ona neće biti u stanju da nam pomogne, time što je potvrdila svoje postojanje u našem životu rešila je pola našeg problema.
Kakvi god bili odnosi u porodici, roditelji jednostavno ne mogu da ne vole svoje dete. Nekada sve ukazuje na suprotno, ali to je možda jedina ljubav koju nikada ne moramo da preispitujemo. Čovek je biće koje ima potrebu da svoju ljubav iskaže na više načina, kao na primer ljubavlju prema prijateljima i prema osobi sa kojom su u vezi.
Veze između dva pojedinca u današnjem svetu su bukvalno dovedene do apsurda. Reč ljubav se izgubila negde u magli jer ljudi više nisu svesni onoga što žele od sebe a kamoli od drugih osoba. Danas jedna varijanta, sutra druga varijanta, kroz par meseci mnoge osobe će biti u stanju da napišu ljubavni roman sa mnoštvom likova koji su im prošli između nogu. Na sve strane odzvanjaju te reči: „Volim te“. Toliko su bučne, toliko su brojne da su postale pravi kliše. Sve lepo što smo preuzeli iz prošlosti izvrnuli smo ruglu i počeli da ismevamo ljudska osećanja.
Zapitajte se, najiskrenije, koliko ste sigurni u svoja osećanja trenutno? Koliko vam znači ono što trenutno osećate? Koliko ste sigurni u osećanja osobe sa kojom se trudite da izgradite što bolji odnos pun ljubavi?
Ne znam je postao odgovor na sva pitanja na koja se bojimo da damo odgovor. Više se i ne trudimo da shvatimo sopstvene misli, sopstvene emocije i protumačimo znake koje nam šalje naše srce. Iz dana u dan istrajavamo u nedefinisanim odnosima koji su postali toliko nestabilni da svakog trenutka mogu da se prekinu. Neki žure, neki pak idu previše sporo. Lažemo jedni druge i skrivamo mnoštvo stvari o sebi . Ne trudimo se da „stvarno“ pustimo tu osobu u svoj život već je koristimo za stvari za koje nam je potrebna. Znamo da se trenutno slažemo i ne osećamo potrebu da produbljujemo odonos sa tom osobom osim ako ne uočimo da ćemo možda provoditi više vremena, pa samim tim postajemo svesni da se neke stvari kao npr. navike ne daju prikriti.
Prosto kada sednete i saslušate neku stariju osobu, ona će vam sigurno reći koliko je svaki trenutak proveden sa voljenom osobom bitan. Ljudi su se nekada prilagođavali jedni drugima na mnogo načina. Činili su žrtve interesujući se za stvari za koje nikada do tada nisu(i koje ih verovatno u trenutku kada za već pomenute pitaju neće zanimati) , bili su u stanju da se zamere sa drugima zbog svojih osećanja(ovo baš i nije uvek pohvalno), činili su neke ludosti da bi dokazali svoju ljubav. Danas je sve tako monotono i suvoparno. Vidimo se kada prokopamo neki slobodan trenutak u svom planeru, sedimo do besvesti po kafićima i restoranima, malo se ljubimo, malo se svađamo. Dobro, često se „malo više“ svađamo. Izgubila se ljudska potreba da sa vremena na vreme iznenadimo dragu osobu nekim lepim gestom, lepom porukom ili rečju, ili u krajnjem slučaju nekim poklončićem koji će biti asocijacija na osobu koja poklanja. Mnogi će ovaj moj „poklončić“ protumačiti krajnje materijalno i pomisliti da propagiram sponzorisanje i slično. Baš suprotno. Najlepši pokloni su sitnice koje je možda draga osoba posedovala ili koristila. Najoriginalniji su naravno oni kada ih voljena osoba napravi. Za jednu vezu su presudne sitnice.
Ja se jako lepo osećam kada imam prilike da pokažem voljenoj osobi koliko mi znači, ali me rastuži kada pored sebe vidim gomilu ljudi koji su prosto bezvoljni. Samo očekuju da im se pružaju razni znaci pažnje a nikada ne daju.
Vreme jeste faktor koji zbližava ljude ali isto tako zna i da ih odalji. Kada je jedna strana konstantno nepažljiva prema drugoj, vremenom će se od osećanja povređenosti razviti indiferentnost i to označava kraj veze.
Pitam se sam koliko osoba korača ulicama ovog grada razmišljajući o trenutku kada će uočiti da su osobu koja ih voli učinili srećnom? Jako malo. Uglavnom su to priče tipa nemam vremena, žurim, imam mnogo toga da obavim, drugi put, ne mogu to da znam, ne mogu to da planiram, ne želim ovo/ono i tako u nedogled ide količina negativne energije. A kada se umorimo od toga onda se ljubimo da izgladimo situaciju i da zaboravimo na probleme koje nećemo da rešimo. Za par osoba u mom okruženju jednostavno mislim da žele da unište sve što im ide dobro u životu, pa i ljubav. Nedostaje mi da vidim ona prave zaljubljene parove koji će biti u sanju da kažu:“Baš me briga za to sada, ti si tu...“ ili „Šta bi ti želeo/želela da radimo zajedno?“. Čak i ona izlizana:“Hajde sa mojim društvom“ zna da osveži vezu i razbije monotoniju. O „Hoćemo li na put zajedno?“(makar to bilo i do obližnjeg grada) se sve manje razmišlja. Kad god sam imao priliku da provedem neko vreme sa nekim parom svedočio sam svađanjima i „klanju“.
Kao članovi gay populacije suočavamo se sa mnogim problemima, od kojih je jedan zasigurno prostor na kom se viđamo. Jedan moj drug ima takvu nesreću da živi sa babom i majkom, tako da je neko stalno kod kuće dok njegov dečko ne želi da ga pozove u posetu. Ti susreti u kolima, po šumama, kafičima, WC-ovima i ostalim maštovitim mestima bivaju interesantni jako kratko dok se ne zaželite intimnije atmosfere. Jezivije od toga da nemate mesto na kom se viđate je kada vas na primer partner nikada ne zove kod njega pa makar bili duže u vezi. To zna stravično da zaboli i odaljava ljude. Osoba koja stalno čini ustupke i nosi „teret“ veze može toliko da se umori od svoje uloge, da prosto poželi da odstrani partnera iz svog života.
Pitam se kada će ljudi naučiti da poštuju tuđa osećanja i kada će shvatiti da su za sudbinu jedne veze, kao i svega drugog što žele da izgrade u svom životu, presudni žrtva i kompromis . Nekada je potrebno učiniti i ono što nije prijatno za nas same da bi se voljena osoba osećala zadovoljno.
Ono što je zasigurno najsmešnije je koliko ponos zna da upravlja čovekom. Postoje osobe koje će sebi pre postaviti pitanje:“Šta je negativno u toj situaciji uradila voljena osoba?“ nego „Šta sam ja prethodno pogrešio?“. Gotovo sve veze o kojima bar malo mogu da govorim zasnivaju se na tome da jedna strana uvek popušta i juri za ovom drugom da ne bi bila ostavljena u trenutku kada „krivac“ ne želi da preuzme odgovornost.
Iskreno, jedno je ljubav, a drugo je očuvanje psihe. Ta dva pojma bi trebalo da idu jedan uz drugi. Kada se razdvoje i krenu zasebno, ono što treba uraditi jeste prekinuti taj odnos. Veze u kojima je jedna strana „rob“ a druga „robovlasnik“ su osuđene na propast od samog početka. Takođe, kada načinite neku grešku prema voljenoj osobi, pa vam ona to „naplaćuje“ narednih nekoliko meseci u precizno odmerenim situacijama (toga itekako ima), istu treba momentalno ostviti da sebe izjeda svojom negativnom energijom.
I poslednje, najviše me je nerviralo kada čujem nekoga da se buni kako zapostavlja društvo zbog veze. To je smešno. Ako je osoba sa kojom smo u vezi normalna, nikada nam neće tražiti da sa nekim prekinemo kontakt osim ako nije uočila da osoba negativno deluje na nas. Sve ostalo, u šta svrstavam: „Imam druge ljude osim tebe“, „Treba sa njom/njim ovo i ono“ jeste jeftin izgovor i jedna vrsta bega... Sve ja to razumem, i kao svi ostali normalni ljudi, nisam ni ja odstranio društvo(i dalje se družim sa svima sa kojima sam i pre. I dalje šetamo, idemo na piće, u bioskop i sl. Jednostavno, mislim da je logično da u tom trenutku osobi sa kojom sam treba da posvetim više vremena), ali smatram da ako se voljena osoba barem ne pokuša uvrstiti u što više aktivnosti u životu, teško da ćemo je ikada upoznati onako kako bismo želeli.
To je ono što sam ja do sada shvatio. Možda sam u pravu, možda ne, ali to je način na koji ja doživljavam ljubav i vezu, i način na koji funkcionišem.
Stojim gotovo nepomičan pored svog radnog stola u sobi koju nagriza tmina... Noć je pala već pre par sati... Otvorio sam levo krilo svog sobnog prozora i počeo da gledam ovo tamno nebo, koje je večeras dopustilo jako malom broju zvezda da promoli svoje lice. Odmah sam se zapitao da li to znači da će sutra biti tmurno, ili je to još jedna od onih narodnih „rekla-kazala“ teorija? Pitam li se hoće li me ujutru dočekati i tmurna reakcija ljudi koji budu pročitali moj tekst. Imam jedan mali...ovaj... opet veliki problem – ne znam hoću li biti u stanju da pretočim ono o čemu razmišljam u pisanu formu. Uzevši u obzir taj rizik, sešću da napišem prvo što mi padne na pamet. Ja obično pišem kada me muče neke stvari u privatnom životu ili kada sam šokiran nekim novim prizorom u okolini.
Proteklih sedam dana mnogo toga mi se dogodilo ali se još više događaja odigralo u mojoj glavi. Bože, kako smešno zvuči kada kažem tako nešto. Deluje kao da sam sebe uporedio sa nekom osobom iz mentalne ustanove. Barem je meni to prva asocijacija.
Da bih dobio inspiraciju upalio sam muzički stub i pustio, krajnje predvidljivo, Madonnu. Počela je pesma „Jump“ i uspela po ko zna koji put da me naježi u trenutku kada krenu reči: „Don’t ever look back“. Ponekad je tako teško uopšte okrenuti se. Kada to napokon učinimo onda nam je teško da se oslobodimo uspomena i sećanja koje smo upravo vratili u svoj život, ponovo... To je tako jezivo. Čovek je, kako kažu, svesno biće. Sve manje i manje delim to mišljenje. To „svesno“ će definitivno morati da promeni svoju definiciju. No, bitno je da u trenutku kada nas obuzme prošlost izvučemo ono bitno i primenimo u sadašnjosti, ako za time uopšte ima potrebe.
Zašto se stalno preispitujemo? Šta je ono što zaista želimo? Mislim da odgovor nije nimalo jednostavan, ali sam u jedno siguran, za cilj ima samo jednu stvar – sreću, ma koliko ona bila relativna stvar. Za neke je sreća poslovni uspeh, za druge je to materijalna dobit, za treću grupu ljudi su to određene sitnice koje im izmame osmeh, a u suštini svima je samo jedno u glavi, a to je zasigurno ljubav. Ljubav u svom najširem značenju...
Ljudi koji su kročili u ovaj „ledeni“ XXI vek nisu ni svesni otuđenosti koja je prisutna već neko vreme. Zavaravaju se nekim lažnim nadama o večnom poslovnom uspehu, o veličini svog znanja, enormnim količinama novca i sl. Ono što ne shvataju jeste da za time posežu pretežno zbog odsustva najbitnije stvari u životu svakog pojedinca, jedinom pravom tvorcu ljudskog života i istinskom izvoru sreće – ljubavi. Sve dođe i prođe ali samoća nikada. Svi se mi sami rađamo i sami umiremo. Osuđeni smo na večitu borbu dobra i zla unutar nas i konstantne sukobe sa okolinom.
Svakog dana tragamo za nečijim dodirom, nečijim rečima, nečijim pogledom. Želimo da budemo primećeni, prihvaćeni i voljeni. Želimo da svu svoju ljubav usmerimo u nekom pravcu i očekujemo odgovor na to. Očajnički se borimo da izbegnemo dodir sopstvene ruke na svom licu i poželimo da neko drugi dodiruje naše obraze, drži naše ruke i ljubi naše usne. Kad god nam je teško žurimo, tražeći osobu od koje samo želimo da bude pored nas, da nas pogleda. I možda ona neće biti u stanju da nam pomogne, time što je potvrdila svoje postojanje u našem životu rešila je pola našeg problema.
Kakvi god bili odnosi u porodici, roditelji jednostavno ne mogu da ne vole svoje dete. Nekada sve ukazuje na suprotno, ali to je možda jedina ljubav koju nikada ne moramo da preispitujemo. Čovek je biće koje ima potrebu da svoju ljubav iskaže na više načina, kao na primer ljubavlju prema prijateljima i prema osobi sa kojom su u vezi.
Veze između dva pojedinca u današnjem svetu su bukvalno dovedene do apsurda. Reč ljubav se izgubila negde u magli jer ljudi više nisu svesni onoga što žele od sebe a kamoli od drugih osoba. Danas jedna varijanta, sutra druga varijanta, kroz par meseci mnoge osobe će biti u stanju da napišu ljubavni roman sa mnoštvom likova koji su im prošli između nogu. Na sve strane odzvanjaju te reči: „Volim te“. Toliko su bučne, toliko su brojne da su postale pravi kliše. Sve lepo što smo preuzeli iz prošlosti izvrnuli smo ruglu i počeli da ismevamo ljudska osećanja.
Zapitajte se, najiskrenije, koliko ste sigurni u svoja osećanja trenutno? Koliko vam znači ono što trenutno osećate? Koliko ste sigurni u osećanja osobe sa kojom se trudite da izgradite što bolji odnos pun ljubavi?
Ne znam je postao odgovor na sva pitanja na koja se bojimo da damo odgovor. Više se i ne trudimo da shvatimo sopstvene misli, sopstvene emocije i protumačimo znake koje nam šalje naše srce. Iz dana u dan istrajavamo u nedefinisanim odnosima koji su postali toliko nestabilni da svakog trenutka mogu da se prekinu. Neki žure, neki pak idu previše sporo. Lažemo jedni druge i skrivamo mnoštvo stvari o sebi . Ne trudimo se da „stvarno“ pustimo tu osobu u svoj život već je koristimo za stvari za koje nam je potrebna. Znamo da se trenutno slažemo i ne osećamo potrebu da produbljujemo odonos sa tom osobom osim ako ne uočimo da ćemo možda provoditi više vremena, pa samim tim postajemo svesni da se neke stvari kao npr. navike ne daju prikriti.
Prosto kada sednete i saslušate neku stariju osobu, ona će vam sigurno reći koliko je svaki trenutak proveden sa voljenom osobom bitan. Ljudi su se nekada prilagođavali jedni drugima na mnogo načina. Činili su žrtve interesujući se za stvari za koje nikada do tada nisu(i koje ih verovatno u trenutku kada za već pomenute pitaju neće zanimati) , bili su u stanju da se zamere sa drugima zbog svojih osećanja(ovo baš i nije uvek pohvalno), činili su neke ludosti da bi dokazali svoju ljubav. Danas je sve tako monotono i suvoparno. Vidimo se kada prokopamo neki slobodan trenutak u svom planeru, sedimo do besvesti po kafićima i restoranima, malo se ljubimo, malo se svađamo. Dobro, često se „malo više“ svađamo. Izgubila se ljudska potreba da sa vremena na vreme iznenadimo dragu osobu nekim lepim gestom, lepom porukom ili rečju, ili u krajnjem slučaju nekim poklončićem koji će biti asocijacija na osobu koja poklanja. Mnogi će ovaj moj „poklončić“ protumačiti krajnje materijalno i pomisliti da propagiram sponzorisanje i slično. Baš suprotno. Najlepši pokloni su sitnice koje je možda draga osoba posedovala ili koristila. Najoriginalniji su naravno oni kada ih voljena osoba napravi. Za jednu vezu su presudne sitnice.
Ja se jako lepo osećam kada imam prilike da pokažem voljenoj osobi koliko mi znači, ali me rastuži kada pored sebe vidim gomilu ljudi koji su prosto bezvoljni. Samo očekuju da im se pružaju razni znaci pažnje a nikada ne daju.
Vreme jeste faktor koji zbližava ljude ali isto tako zna i da ih odalji. Kada je jedna strana konstantno nepažljiva prema drugoj, vremenom će se od osećanja povređenosti razviti indiferentnost i to označava kraj veze.
Pitam se sam koliko osoba korača ulicama ovog grada razmišljajući o trenutku kada će uočiti da su osobu koja ih voli učinili srećnom? Jako malo. Uglavnom su to priče tipa nemam vremena, žurim, imam mnogo toga da obavim, drugi put, ne mogu to da znam, ne mogu to da planiram, ne želim ovo/ono i tako u nedogled ide količina negativne energije. A kada se umorimo od toga onda se ljubimo da izgladimo situaciju i da zaboravimo na probleme koje nećemo da rešimo. Za par osoba u mom okruženju jednostavno mislim da žele da unište sve što im ide dobro u životu, pa i ljubav. Nedostaje mi da vidim ona prave zaljubljene parove koji će biti u sanju da kažu:“Baš me briga za to sada, ti si tu...“ ili „Šta bi ti želeo/želela da radimo zajedno?“. Čak i ona izlizana:“Hajde sa mojim društvom“ zna da osveži vezu i razbije monotoniju. O „Hoćemo li na put zajedno?“(makar to bilo i do obližnjeg grada) se sve manje razmišlja. Kad god sam imao priliku da provedem neko vreme sa nekim parom svedočio sam svađanjima i „klanju“.
Kao članovi gay populacije suočavamo se sa mnogim problemima, od kojih je jedan zasigurno prostor na kom se viđamo. Jedan moj drug ima takvu nesreću da živi sa babom i majkom, tako da je neko stalno kod kuće dok njegov dečko ne želi da ga pozove u posetu. Ti susreti u kolima, po šumama, kafičima, WC-ovima i ostalim maštovitim mestima bivaju interesantni jako kratko dok se ne zaželite intimnije atmosfere. Jezivije od toga da nemate mesto na kom se viđate je kada vas na primer partner nikada ne zove kod njega pa makar bili duže u vezi. To zna stravično da zaboli i odaljava ljude. Osoba koja stalno čini ustupke i nosi „teret“ veze može toliko da se umori od svoje uloge, da prosto poželi da odstrani partnera iz svog života.
Pitam se kada će ljudi naučiti da poštuju tuđa osećanja i kada će shvatiti da su za sudbinu jedne veze, kao i svega drugog što žele da izgrade u svom životu, presudni žrtva i kompromis . Nekada je potrebno učiniti i ono što nije prijatno za nas same da bi se voljena osoba osećala zadovoljno.
Ono što je zasigurno najsmešnije je koliko ponos zna da upravlja čovekom. Postoje osobe koje će sebi pre postaviti pitanje:“Šta je negativno u toj situaciji uradila voljena osoba?“ nego „Šta sam ja prethodno pogrešio?“. Gotovo sve veze o kojima bar malo mogu da govorim zasnivaju se na tome da jedna strana uvek popušta i juri za ovom drugom da ne bi bila ostavljena u trenutku kada „krivac“ ne želi da preuzme odgovornost.
Iskreno, jedno je ljubav, a drugo je očuvanje psihe. Ta dva pojma bi trebalo da idu jedan uz drugi. Kada se razdvoje i krenu zasebno, ono što treba uraditi jeste prekinuti taj odnos. Veze u kojima je jedna strana „rob“ a druga „robovlasnik“ su osuđene na propast od samog početka. Takođe, kada načinite neku grešku prema voljenoj osobi, pa vam ona to „naplaćuje“ narednih nekoliko meseci u precizno odmerenim situacijama (toga itekako ima), istu treba momentalno ostviti da sebe izjeda svojom negativnom energijom.
I poslednje, najviše me je nerviralo kada čujem nekoga da se buni kako zapostavlja društvo zbog veze. To je smešno. Ako je osoba sa kojom smo u vezi normalna, nikada nam neće tražiti da sa nekim prekinemo kontakt osim ako nije uočila da osoba negativno deluje na nas. Sve ostalo, u šta svrstavam: „Imam druge ljude osim tebe“, „Treba sa njom/njim ovo i ono“ jeste jeftin izgovor i jedna vrsta bega... Sve ja to razumem, i kao svi ostali normalni ljudi, nisam ni ja odstranio društvo(i dalje se družim sa svima sa kojima sam i pre. I dalje šetamo, idemo na piće, u bioskop i sl. Jednostavno, mislim da je logično da u tom trenutku osobi sa kojom sam treba da posvetim više vremena), ali smatram da ako se voljena osoba barem ne pokuša uvrstiti u što više aktivnosti u životu, teško da ćemo je ikada upoznati onako kako bismo želeli.
To je ono što sam ja do sada shvatio. Možda sam u pravu, možda ne, ali to je način na koji ja doživljavam ljubav i vezu, i način na koji funkcionišem.
)
) ...
) mogu da kazem da i u OVIM godinama ne vidim stvari i odnose sa ljudima bitno drugacijim od autorovog vidjenja sada.
