Bootstrap Framework 3.3.6

[Ulix]

Da imenuješ senke zvezda
(Dušan Matić)

Da imenuješ senke
I plamen
Da razgrneš te magle
I kamen
Između sebe i jasne zvezde svoje
Smrti da staneš:
Koliko toplih trava
Koliko bolnih očiju

Koliko puta ljubav
Koliko pustinja
Da kažeš
Nisi stigao.

A grdan jedan džin na tvome
Pragu da uđe čeka
I slabosti sve te da pomete
Na tvome domu

Uzalud

[Swanheart]

Alfred Tennyson
"To J.S."



THE WIND, that beats the mountain, blows
More softly round the open wold,
And gently comes the world to those
That are cast in gentle mould.
And me this knowledge bolder made,
Or else I had not dared to flow
In these words toward you, and invade
Even with a verse your holy woe.

’Tis strange that those we lean on most,
Those in whose laps our limbs are nursed,
Fall into shadow, soonest lost:
Those we love first are taken first.

God gives us love. Something to love
He lends us; but, when love is grown
To ripeness, that on which it throve
Falls off, and love is left alone.

This is the curse of time. Alas!
In grief I am not all unlearn’d;
Once thro’ mine own doors Death did pass;
One went, who never hath return’d.

He will not smile—not speak to me
Once more. Two years his chair is seen
Empty before us. That was he
Without whose life I had not been.

Your loss is rarer; for this star
Rose with you thro’ a little arc
Of heaven, nor having wander’d far
Shot on the sudden into dark.

I knew your brother: his mute dust
I honour and his living worth:
A man more pure and bold and just
Was never born into the earth.

I have not look’d upon you nigh,
Since that dear soul hath fall’n asleep.
Great Nature is more wise than I:
I will not tell you not to weep.

And tho’ mine own eyes fill with dew,
Drawn from the spirit thro’ the brain,
I will not even preach to you,
‘Weep, weeping dulls the inward pain.’

Let Grief be her own mistress still.
She loveth her own anguish deep
More than much pleasure. Let her will
Be done—to weep or not to weep.

I will not say, ‘God’s ordinance
Of Death is blown in every wind;’
For that is not a common chance
That takes away a noble mind.

His memory long will live alone
In all our hearts, as mournful light
That broods above the fallen sun,
And dwells in heaven half the night.

Vain solace! Memory standing near
Cast down her eyes, and in her throat
Her voice seem’d distant, and a tear
Dropt on the letters as I wrote.

I wrote I know not what. In truth,
How should I soothe you anyway,
Who miss the brother of your youth?
Yet something I did wish to say:

For he too was a friend to me:
Both are my friends, and my true breast
Bleedeth for both; yet it may be
That only silence suiteth best.

Words weaker than your grief would make
Grief more. ’Twere better I should cease
Although myself could almost take
The place of him that sleeps in peace.

Sleep sweetly, tender heart, in peace:
Sleep, holy spirit, blessed soul,
While the stars burn, the moons increase,
And the great ages onward roll.

Sleep till the end, true soul and sweet.
Nothing comes to thee new or strange.
Sleep full of rest from head to feet;
Lie still, dry dust, secure of change.

[AngraMaina]

Originally posted by Sunce
Mirovanje drveća

Sve boli. Mili druzi,
rad' mene mirujete.
Trepetom ne ozledi me ni list.

Tiho i tiše,
umin iz rana
ovaploti me u reč.

Celivam stabla,
braću moju redom,
milujem ožiljke nežno.

Mili druzi,
boli li kad vam
sekira zaseče telo?

I umine li,
kad za vas neme
ja mukotpan kriknem?

Ako je skrnavljenje,
prostite, srce mi je dano.

-

Rad' mene mirujete:
tiho i tiše,
umin iz rana.
To mukotrpna,
druzi, za vas neme,

šapatom visinama
kazujem blagu reč.

Momčilo Nastasijević

[Sunce]

@ AngraMaina:

Iz osame

1

Ostani gde si,
i teci kao reka,
i kao drvo rasti,
i olujom zahuji,
il' cvetaj kao cvet.

2

U zavičaju mom
zgureni krovovi ćute
i mile vode
i dim po zemlji se krade.

3

Zebnja je ovde,
osluškuju se stvor i tvar:
u kamen zaspati javom,
il budno snom
poteći na veke.

4

Vedrinu iz tla bola, znaj,
siše ovde koren bol.
I radost nedozrela,
ili vaj,
iz patna srca li vine,
k'o ptiče zla kad ustreli ruka,
padne, i krvav ostavi trag.

5

Ostani gde si,
i teci kao reka,
i kao drvo rasti,
i olujom zahuji,
il' cvetaj kao cvet.


Momčilo Nastasijević

[Ulix]

Među drugim masakrima
(Eme Sezer)

Čitavom snagom svojom tuku se mesec i sunce
zvezde padaju ko prezreli svedoci
ko pregršt i okot miševa sivih

ne boj se ničeg pripremi nabujale vode
što tako prilježno odnose strme obale ogledala

ulepiše mi oči blatom
a vidi ja vidim užasno vidim
gde od planina svih i ostrva
ne ostade ništa no gadni ispljuvci
neokajanih morskih bala

[Ulix]

Generacijo lišena rukopisa i gestova,
umesto glasa – nekakav sinhroni prevod,
ti ćeš me pratiti do Haronove barke,
ti ćeš mu objasniti koga i kuda vozi,
ti ćeš naleći na vesla mog kovčega.
I ja bih, ali su mi petoparcem zatisli kapke.
Zajedno ćemo potonuti ili isplivati,
samo da se prisetim imena te reke.

Vera Pavlova

[AngraMaina]

Zajedno ćemo potonuti ili isplivati,
samo da se prisetim imena te reke

Leta, Stiks (Stiga), Kokit, Piriflegetont?

[Sunce]

Originally posted by Ulix
Među drugim masakrima
(Eme Sezer)

ulepiše mi oči blatom
a vidi ja vidim užasno vidim
gde od planina svih i ostrva
ne ostade ništa no gadni ispljuvci
neokajanih morskih bala

da, da...

[Ulix]

Eme Sezer je sjajan, ali kod nas, nažalost, nedovoljno poznat pesnik. Evo još jedne njegove pesme:

Tužaljka kiše

Agvačero
muzičaru lepi
u podnožju drveta gola
među harmonijama izgubljenim
kraj uspomena naših poraženih
među rukama našim svladanim
i narodima čudne snage
ostavili smo oči svoje da vise
i rođeni
drešeći čvor bola jednog
plakali smo.

[AngraMaina]

Divno Ulixe

Evo jos malo Grka:



Miltos Sahturis
HLEB

Ogromna vekna, gigantska kifla vrućeg
hleba pala je na ulicu s neba
dečak u zelenim kratkim pantalonama nožem
ga iseče i podeli svetu naokolo
a jedna malecka, mali beli anđeo, i ona
nožem iseče i razdeli
komade čistog neba
i svi sada potrče ka njoj, malo njih ode do hleba,
svi trče anđelku koji deli nebo

Nemojmo kriti,
Žedni smo neba!

[Sunce]

Originally posted by Ulix

Tužaljka kiše

Agvačero
muzičaru lepi
u podnožju drveta gola
među harmonijama izgubljenim
kraj uspomena naših poraženih
među rukama našim svladanim
i narodima čudne snage
ostavili smo oči svoje da vise
i rođeni
drešeći čvor bola jednog
plakali smo.

Divno!

[Swanheart]

Pablo Neruda
"Ove noci"

Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Napisati na primer: "Noc je puna zvezda,
trepere modre zvezde u daljini".
Nocni vetar kruzi nebom i peva.
Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Volio sam je, a katkad je i ona mene volela.
U nocima, kao ova, drzao sam je u svom narucju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.
Volela me je, a katkada sam i ja nju voleo.
Kako da ne ljubim njene velike nepomicne oci.
Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Pomisao da je nema. Osjecaj da sam je izgubio.
Slusati beskrajnu noc, bez nje jos beskrajniju.
I stih pada na dusu kao rosa na livadu.
Nije vazno sto je moja ljubav nije mogla zadrzati.
Noc je zvezdovita i ona nije uz mene.
I to je sve.U daljini netko peva. U daljini.
Moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Kao da je zeli pribliziti moj je pogled trazi.
Moje srce je trazi, a ona nije uz mene.
Ista noc odeva belinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo vise isti.
Vise je ne volim, zaista, a mozda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug zaborav.
Jer sam je u nocima, kao ova, drzao u svom narucju,
moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Iako je ovo poslednja bol koju mi ona zadaje,
i ovi stihovi poslednji koje za nju pisem.

[Swanheart]

M. Antic
"Opomena"

Vazno je, mozda, i to da znamo:
covek je zeljan tek ako zeli.

I ako sebe celog damo,
tek tada i mozemo biti celi.

Saznacemo tek ako kazemo
reci iskrene, istovetne.

I samo onda kad i mi trazimo,
moci ce neko i nas da sretne.

[DeVision]

Predivno:)

[Escobar]

Izlazi mi herpes!

[Ulix]

Ovo je jedna od mojih omiljenih pesama. I ako sam ja mogao da je prekucavam dok mi oči ne pobele, vi imate obavezu da se njome oduševite.

Inge Barč
(Konstantin Iljdefons Galjčinski)

Inge Barč, glumica, posle prevrata nestala
u tajanstvenim okolnostima...
Ovo je slovo o Inge Barč,
u svojoj prostoti
namenjeno potomcima.

Ona je bila riđa, ali ne sasvim,
neki sjaj joj je na kosi bujao.l
Živela je sa Finkom. Fink je bio režiser.
Iz snobizma se komunizma igrao
(ima takvih i kod nas u Mazovjeckoj).
A Inge? Inge je imala u sebi neku draž nemačku,
onaj akcenat u reči "Mond" (mesec)...
der Mond, im Monde...
A Fink je bio glupak i blondin.

Istorija prosta: upravo sam bio stigao iz
Poljske...
Berlin... Berliiin... dažd...
Gvozdeni Fridrih kao mora srce mi davio ludo...
Dosada i odjednom čudo!
Malo pozorište! Malo srce u podzemlju!
Čuje se pesma: autor, Kurt Tuholski.

Vidim: Inge sedi za klavirom,
peva i svira: Ah kakva mora biti kad ustane!
Ustala je. Grudi je imala male, savršene
i oprostite molim trbuh
tako joj se divno pod haljinom ocrtavao
da počeh vikati bravo i drečati: - Živeo trbuh!
a neki Englez na to progunšđa:
He's gone mad (ovaj je lud).

Prošlo je leto, jesen i zima,
i još proleće i još jedno leto,
i opet jesen puna magle i dima.
(Ja volim jesen eto).
Kad jednog dana čujem ja
državni udar. Coup d'etat.
Državni dar, uzgred, imao je u sebi nečeg
od zvezde vitlejemske
za kojom se vuklo 3 000 000 mađioničara.

I sve je bilo spremno za scenu:
sedim ja sa Ingom u Tirgatenu,
a jesen u Berlinu, u Tirgatenu,
to su, gospodo moja, takve strune...
Sa drveća magla se dimi,
vetar nizak kao bas
i odjednom Inge: Wiffen Sie waf?
(ona je uvek govorila nekako preko zuba.)
Wissen Sie was? Meni je
dosadilo da živim.

Hm...
Pogledah u nju, cigaretu pušim
nisam Vispjanjski, ali ipak u duši
ne mogoh ovu njenu izjavu da primim.
Prekasno: revolver nije veći od ruže;
Pik! I njene oči počeše da kruže
au - dela, po metafizici nemačkoj.
Neki debeljno je sedeo, pivo pio,
nije ni zadrhtao niti se začudio,
jer takvo pik!
To se moglo ubiti najviše kakvo dete.

A zatim je imala još duže trepavice;
leš je mirisao na jesen, na crnu kafu,
na gljive i besmislice.
Barč Inga!
Šteta!
Tvoj talenat je mogao vredeti
mnogo sterlinga.
Inge Barč!!!

Vratih se u hotel.
40 lula za jednu noć soba sva crna od dima...
Ne, to ne može tako;
to je previše prosto: dosadno,
tu treba, da se tako izrazim,
dopisati nekakve komentare
da, šta ja znam, da krvavi zločini režima,
da je osumnjičena zbog semitizma,
da... mrkva u logoru... gnjila...
Biće to sjajan članak od 300 redova.
(U Poljskoj zvani "kobila".)

Recimo da je to bilo jedne jeseni,
na primer, pre jedno tri godine.
No, i ako urednik ne izmeni,
biće ovako:

"Nije izdržala u zagušljivim stegama režima
Inge Barč, glumica, posle prevrata nestala
u sumnjivim okolnostima..."A na kraju možda nešto od Rilkea,
o ljubavi,
o samoći koja davi,
a naslov običan: Inge Barč.

Šteta.
Lepa.
Mlada.
Pleća ko somot persijski.

I bilo je u njoj nečeg...
ženskog,
neuhvatljivog,
dalekog,
nečeg što treba hvatati noktima.

[DeVision]

To se mora desiti - Sasa Jankovic

Sama znas koliko mrznje
u sebi cuvas.
Nikad nisi bila
tudje razmisljanje,
zelja i strah.
Osecaj dolazi spolja.
Hladna si i vetrovita.
Vremenom -
promenices izgled.

[Sunce]

Uzalud je budim

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove
ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između
dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog
drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me
nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice
u pesku

Branko Miljković

[~ Le Saint X ~]

Antonio Machado

Na trgu kula


Na trgu kula
na kuli balkon
na balkonu dama
sa belim cvetom.
Prosao je vitez
-ko zna zasto-
i odneo trg
i kulu sa balkonom
i damu
i beli cvet.




Pesma me je odusevila kada sam je prvi put procitao, i vrlo cesto joj se vracam

[Swanheart]

Rajner Marija Rilke, Marini Cvetajevoj Efron

Elegija

O, svi gubici u svemir, Marina, rušenje zvezda!
Mi ne množimo njega, ma kud se bacili, bilo
na koju zvezdu! Već sve je prebrojano u Celom.
Pa ni ko padne neće smanjiti sveti broj.
Svaki odricački pad se ruši k poreklu i celi.
Zar je sve igra, smena istoga, tek pomeranje,
nigde imena, jedva ponegde prisni dobitak?
Vali, Marina, mi more! Dubine, Marina, mi nebo.
Zemlja, Marina, mi zemlja, mi hiljadu puta proleće,
k'o ševe što prolom pesme vitla ih u nevidnost.
Klicanjem počinjemo, i već nas nadmašuje sasvim:
i najednom nam teža u tužbalicu okreće
naniže poj. Al' nek je i tako: tužbalicu?
Nije li ona zar: mlađe klicanje nadole.
I donji bogovi žele, Marina, da hvalimo njih.
Tako su nevini bogovi, čekaju hvalu k'o đaci.
Hvalimo, mila, štedro razasipamo se hvalom.
Nama ne pripada ništa. Nakratko svijemo šake
oko vratova još nepotrganoga cveća.
U Kom-Ombu na Nilu to videh. Tako, Marina,
žrtvuju kraljevi dar, odričući se sami.
Kao što anđeli hode i beleže vratnice onih
koji su za spasenje, tako dodirujemo
i mi ovo i ono što je prividno nežno.
Ah, već tako daleki, ah, rasejani, Marina,
Čak i pri najdubljem svome porivu. Ništa drugo
doli označitelji. Ovaj posao tihi -
kada neko od nas ne može podneti više
već se na hvatanje reši - sveti se pa nas ubija.
Jer da je smrtna moć u njemu, svi smo primetili
po uzdržanosti njegovoj, nežnosti, čudesnoj snazi
što od nas živih stvara nadživele. Ne-postojanje.
Znaš li koliko puta slepa nas naredba nosila
ledenim predvorjem novog rođenja ... Nosila:
nas? Telo od očiju što se protive ispod
bezbrojnih kapaka. Nosila u nas sručeno srce
celoga pokolenja. K cilju selica nosila
tu grupu, sliku našeg uzbledelog preobraženja.
Oni što vole ne bi smeli, Marina, ne smeju
toliko o propasti znati. Moraju biti k'o novi.
Tek njihov grob je star, tek grob se seća, potamneo
pod drvetom što grca, vajkadašnjice se seća.
Tek njihov grob se lomi i ruši; a oni su sami
poput šibljika vitki i povitljivi; što ih
bezmerno povija, izdašno to ih u venac koluta.
Kako li oni u majskom se vetru razvejavaju!
Iz sredine Vazdašnjeg, u kojoj ti dišeš i slutiš,
njih trenutak isključuje. (O, kako poimam tebe,
ženski cvete na istom neprolaznom žbunu.
Kako se rasipam snažno u noćni vazduh, što će te
začas omilovati). Bogovi rano naučiše
da polovina svojih pretvorno pokažu privid.
Mi se, pak, uključeni u kruženje, ispunismo
sve do celine, kao Mesečev kotur. I neće
ni u smanjivanja rok ni u nedelje mene
niko nam nikad pomoći natrag u potpunosti, osim
usamljen sopstven hod predelom lišenim sna.

[Egon]

nadam se da nije bilo ....



Ceznem da ti kažem najdublje reci
koje ti imam reci; ali se ne usudujem,
strahujuci da bi mi se mogla smejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem
tajnu svoju šali.

Olako uzimam bol svoj,
strahujuci da bi ti to mogla uciniti.

Ceznem da ti kažem najvernije reci
koje ti imam reci; ali se ne usudujem,
strahujuci da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblacim u neistinu,
i govorim suprotno onome što mislim.

Ostavljam bol svoj da izgleda glup,
strahujuci da bi ti to mogla uciniti.

Ceznem da upotrebim najdragocenije reci
što imam za te; ali se ne usudujem,
strahujuci da mi se nece vratiti istom merom.
Zato dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošcu.

A sebi zadajem bol, zheleci da
neceš nikada saznati šta je bol.

Ceznem da sedim mirno pored tebe;
ali se ne usudujem; jer bi mi inace
srce iskocilo na usta.
Zato brbljam i caskam olako,
i zatrpavam svoje srce recima.

Grubo uzimam taj bol, strahujuci
da bi ti to mogla uciniti.

Ceznem da te ostavim zauvek
ali se ne usudujem; strahujuci da bi
mogla otkriti moj kukavicluk.
Zato ponosito dižem glavu
i dolazim veseo u društvo.

Neprekidne strele iz tvojih ociju
cine da je bol vecito svež.




Tagore

[Dina]

PJESMA NJEŽNOSTI

Kad bi ti čovječan bio, moje bi ruke živjele,
vezući nježnosti i platna svilena,
da ti prinesu haljine čudesne legende.

Kad bi ti čovječan bio,
oči bi moje upaljene sjale danju i noću,
I uperene bi tako bile u tebe što sav bi blistao,
kao onaj što se okrunio bio sunčevim plamenom.

Kad bi ti čovječan bio, moja bi usta voće bila
za tvoju žeđ, i za tvoj san muzika ljubavna,
svečanost utjehe za tvoje nježnosti.

Kad bi ti čovječan bio, ja bih ti bila igračka djetinja,
oružje za tvoj rat, flauta u poznim ljetima
koja bi pjevala obredu vrlo bliskom smrti.


Kad bi ti čovječan bio, O, Odabrani,
ja bih sve bila u tvome postojanju.
Ali sam ništa . . .
Nisam drugo već ova žudnja neodoljiva da postojim.

I mislim, kad bi ti čovječan bio,
da bi ruke moje živjele vezući nježnost i svilu,
da ti prinesu haljine čudesne legende.

Cecilia Meireles

[AngraMaina]

@Dina

[DeVision]

Jednoj Prolaznici - Sarl Bodler

- Ulica je zagluseno urlala na mene
Duga, tanka u crnini, velicanstvo bola,
Prosla je neka zena, a ruka joj ohola
Pridizase, njihove skutove izvezene

- Hitra, otmena, s'nogom kao u kakva kipa.
A ja se napajah, u grcu osobenjaka,
Njenim okom, olovnim nebom olujnog znaka,
Sto zanosnu blagost i smrtonosnu slast sipa.

- Jedna munja...a zatim noc!
S cijeg pogleda namah novim zivotom disem,
zar cu te samo u vecnosti ponovo sresti?
Drugde, daleko! Prekasno! mozda nikad vise!
Jer ne znas kuda cu, ne znam kuda si nestala,
Ti koju mogah voleti, ti sto si to znala!

[Ulix]

Za staru krnjavu
(Čarls Bukovski)

Poznajem ženu
koja stalno kupuje slagalice
kineske
slagalice
pločice
žice
deliće koji se na kraju sklope
u neku celinu
ona matematički
rešava svoje
slagalice
živi pored mora
iznosi šećer za mrave
i veruje
iz dna duše
u bolji svet
njena kosa je seda
retko je češlja
zubi su joj krnjavi
i nosi široke bezoblične radne
kombinezone na telu koje bi
većina žena volela da ima
godinama me nervirala
onim što sam smatrao njenim
hirovima
kao što je potapanje ljuski od jaja
u vodu (da njom zaliva biljke
kako bi dobile kalcijum) -
ali kad na kraju razmislim o njenom
životu
i poredim ga sa drugim životima
blještavijim, originalnijim i
lepšim
shvatim da je povredila
manje ljudi negko iko koga znam
(a pod povredila mislim samo to,
ništa više.)
Prošla je kroz teške periode
kada je možda trebalo
više da joj pomognem
jer ona je majka mog jedinog deteta
i nekad smo se mnogo voleli
ali prošla je kroz to
kao što sam rekao
povredila je manje ljudi
nego iko koga znam
i ako se tako gleda,
eto,
stvorila je bolji svet.
Pobedila je

Frensis, ova pesma je za tebe.

[Swanheart]

"Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše,
Mračne duše nazvaše se patrioti,
Od pandura stvorili smo velikaše."

strasno koliko je tacno

[Simor]

Vladislav Petković Dis - Naši dani

Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podigao se truli zadah propadanja,
Razvilo se crno vreme opadanja.

Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas nasi suvereni,
Progledale sve jazbine i kanali.

Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše,
Mračne duše nazvaše se patrioti,
Od pandura stvorili smo velikaše.

Svoju mudrost rastočismo na izbore,
Svoju hrabrost na podele i obede,
Budućnosti zatvorismo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede,
Svoju mudrost rastočismo na izbore.

Mesto svetle istorije i grobova,
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove,
Od nesreće naše braće, od robova
Zatvorismo svoje oči i džepove,
Mesto svetle istorije i grobova.

Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci;
Pod sramotom živi naše javno mnenje,
Naraštaji koji sišu k'o pauci,
Pod sramotom živi naše pokolenje.

Pomračina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda;
Pomračina pritisnula naše dane.

[Simor]

Originally posted by Swanheart
"Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše,
Mračne duše nazvaše se patrioti,
Od pandura stvorili smo velikaše."

strasno koliko je tacno

Da, jeste zastrašujuće.

[Dina]

Originally posted by AngraMaina
@Dina

Drago mi je da ti se dopada, evo jos jedna od iste pesnikinje...

PLAHOVITOST

Jedna bi mala kretnja, daleka i laka kretnja dovoljna bila
da bi ti pošao sa mnom i sa mnom zauvijek bio
- kretnja koju učinit neću.

S planina vremena jedna riječ pala
ispremeće sva mora, spaja daleke zemlje,
- riječ koju kazati neću.

Da bi me među tihim vjetrovima odgonetnuo,
smračujem misli svoje, oblačim noćne haljine
- koje ću izmisliti za te.

I sve dok me ti ne otkriješ, svjetovi brodeći hode
u mirnom dahu vremena i ne zna se do kada
- a jednog dana ja ću dostarjeti.

[AngraMaina]

Hvala, divno je

A sad malo S. T. Coleridge...



What if you slept?
And what if, in your sleep, you dreamed?
And what if, in your dream, you went to heaven and there plucked a strange and beautiful flower?
And what if, when you awoke, you had the flower in your hand?
Ah... what then?