Moj Beogradcic
Slika nemam, ali dodajem pogled sa Mostarske petlje prema Novom Beogradu, odozgo s nadvoznjaka -- auto-put koji nestaje u perspektivi, Sava, kompleks zgrada od Usca do bloka 19a, Genex, Nemanjina i Stari grad. Nesto kao ova poslednja slika kod Jazzve samo sa suprotne strane.
Da, mnogo volim Beograd mada mi je povremeno nepodnosljiv, ali uglavnom je najpoeticnije mesto na svetu, uz Atinu i grcka ostrva. Bilo mi je uzasno tesko da odem iz njega, cak i u Grcku u koju sam toliko zatelebacen. Sto bi rekao Kavafis,
"Okolina kuce, centra, susedstva...
Stvorio sam te u sreci i u tugama:
od toliko dogadjaja, toliko stvari.
I celo si se, za mene, pretvorilo u osecanje." (
Na istom mestu)
Docim izvinite, ali ja se radujem svaki put kad dolazim u moj Beograd. Povredjivao me je kad sam bio tamo, povredjuje me i sad kad nisam u njemu, povredjivace me i kad se budem vratio, kad odlazim, dolazim i kad nisam tu. To je deo njegove tuzne, sanjive, aleksandrijske lepote.
Sto puta me iznerviraju kad dodjem, sto puta mi nedostaju ove ili one civilizacijske vrednosti, sto puta primetim kako je tuzan i siromasan, koliko je zima duga, grozna i cemerna, pa ipak... sto puta pogledam s Brankovog mosta prema Kalemegdanu i nasmesim se. Prodjem njegovim trgovima i osecam njegovu sirinu i lepotu. I to osecanje me sad cini setnim gastarbajterom?? Idi bre dete...