Bootstrap Framework 3.3.6

[Sunce]

Noć uplakane biblioteke

Ne ostaje ništa drugo do kajanja zbog onoga
što sam napisao. Sazrevam sporo sa oblicima
podarenim stvarima i donosim plodove u kasnu
jesen. Svetac sam onoliko koliko to ne želim
da budem. Bejah žica violončela. Leteo sam
kao vilin konjic iznad svetlucave vode.
Privijao sam se uz knjige pesnika, kao uz skut
majčin. Nema tog bića u kome nisam bio.
I hladni okean je moja biblioteka i krčma
na lošem glasu, gde sevne oštrica noža.
Od zečića što noću pretrči ispred farova
automobila i izgubi se u šumi kao neugašena
želja - i od njega sam učio; i od ribe što
zasvetluca okrećući se u brzacima na bok.
I od tvog glasa, nalik na plamen sveće.
Ne zaboravljam bašte, vlažne i raščupane od
vetra. Jutra bogata pustoši, kad se iz neke
tamne škrtosti stane širiti svet u kome niko
nigde ne stiže. Granica između nas je nevidljiva.
U izvesnom smislu i neprijatelji moji meni su
dragi i ja se za njih molim ne bih li održao ovu
napornu ravnotežu. Ne postoji ram koji može
uokviriti ovo platno. Tamo gde prebiva nemir
deteta i gde svetluca ono neizgovoreno, tamo je,
moguće, moja biblioteka. Tek neiskazana radost
ima prste u kojima se iskušavaju krila. Ti, koji
sve stvari činiš mogućim, kao neko malo pseto
uzmi me u naručje! Ogrej me u ovim danima
okovanim ledom i učini da svaka moja reč bude
jedino moguća.



Dragan Jovanović Danilov

[Ахасвер]

Чуј, сине мој, тишину.
Тишину таласасту,
тишину,
куд клизе поља и одјеци
и која повија чела
до земље.


Тишина (Ф. Г. Лорка).

[Dina]

Bez naslova

a kako se taj bol pojavio?
odlazila si
kao da si od zila otimala ruke

i sa svakim odlaskom
one su se sve vecma isticale

i onda se otkrilo srce
o kome sam jednostavno kazao:"boli"

a negde se nalazilo vreme
postojeci kao vazduh samo po sebi

i poceo sam prvi put
da mu pripadam

kada sam doznao
daa sam tuzni trag
tvoga odvojenog detinjeg pamcenja
i sadasnjih snova

koji je u meni nezeljeno ostao
dok su blistale krv i zile

da sam i sam - tek pamcenje
za sve - zanavek - o tebi - pred bogom

Genadij Ajgi

[Ахасвер]

Донекле да проверим неки податак,
донекле да утучем који сат,
прошле ноћи сам узео да читам
збирку натписа о Птоломејима.
Силне похвале и ласкања
за сваког од њих су сличне. Сви су сјајни,
славни, моћни, милостиви;
све што предузму је најмудрије.
А што се тиче жена овог рода, и оне су,
све те Веренике и Клеопатре су чудесне.

Кад сам успео да проверим тај податак
оставио бих књигу да ми једна белешка,
успутна и неважна, о краљу Цезариону
није сместа привукла пажњу...

Ах, ево те, стојиш ту са својим необјашњивим
шармом. У историји једва да
неколико редака има о теби,
и тако сам те са више слободе замислио.
Замислио сам те као дивног и осећајног.
Моја уметност твом лику даје
сањиву лепоту и привлачност.
И толико сам живо маштао о теби,
да сам касно прошле ноћи, кад ми се угасила
лампа - а намерно сам пустио да се угаси -
поверовао да улазиш у моју собу,
учинило ми се да си се зауставио испред мене: онакав
какав си био у освојеној Александрији,
блед и уморан, савршен у свом болу,
још се надајући да ће се на тебе сажалити
покварена маса - која шушка да је превише Цезара.


Цезарион, (К. Кавафис).

[Sunce]

SLOBODAN LET

Pusti nas da odletimo
Iz tvog dvora bez temelja

u zvezde sam vas kovao
Pod svodom svoje lobanje
Odletite ko vam brani

Pusti nas da propadnemo
Svaki nas let u dvor vraća

Tu sam vas ptice čekao
Odrežite sebi krila
Slobodan da vam bude let

Vasko Popa

[Sunce]

SMRT SUNČEVOG OCA

Na tri koraka od vrha neba
Od lipe u večnome cvetu
Staro je sunce zastalo

Pocrvenelo pozelenelo
Okrenulo se oko sebe triput
I vratilo svome ishodu

(Na naše oči da ne umre)

Kažu da ima sina sunčevića
Dok se okat i za nas ne rodi
Naučićemo mrak ovaj da sija

Vasko Popa

[Sunce]

SAN BELUTKA

Ruka se iz zemlje javila
U vazduh hitnula belutak

Gde je belutak
Na zemlju se nije vratio
Na nebo se nije popeo

Šta j s belutkom
Jesu li ga visine pojele
Je li se u pticu pretvorio

Eno belutka
Ostao je tvrdoglav u sebi
Ni na nebu ni na zemlji

Samog sebe sluša
Među svetovima svet

Vasko Popa

[Sunce]

SRCE BELUTKA

Igrali se belutkom
Kamen ko kamen
Igrao se s njima ko da srca nema

Naljutili se na belutak
Razbili ga u travi
Ugledali mu srce zbunjeni

Otvorili srce belutka
U srcu zmija
Zaspalo klupče bez snova

Probudili su zmiju
Zmija je uvis šiknula
Pobegli su daleko

Gledali su izdaleka
Zmija se oko vidika obvila
Ko jaje ga progutala

Vratili se na mesto igre
Nigde zmije ni trave ni parčadi belutka
Nigde ničeg daleko u krugu

Zgledali se osmehnuli
I namignuli jedni drugima

Vasko Popa

[d` Winter]

Mozda...

Mozda kad se na zemlju spustis
i kad pogledas svet oko sebe,
mozda kad koju suzu pustis
i kad prestanes da volis samo sebe...

Mozda kad pogled tvoj dobije neki smisao
i izgubi tu mracnu prazninu,
mozda kad prestanes da zivis samo da bi disao,
vec da bi upoznao ljubav,toplotu i blizinu...

Mozda ako mi posvetis paznje bar malo
jer covek misljenje menja,
mozda ako mi pokazes da ti je stalo
i ucinis da zaboravim na sva razocarenja...

Mozda ces i ti jednom voleti ovako jako,
tek tada ce ti biti jasno,
mozda ces jednog dana shvatiti da voleti i nije lako,
jer i ako se zaljubis u mene bice kasno...

Mozda ces tek tada upoznati bol
i shvatis da i ti voleti umes
i mozda cu ti tad priznati...
...Ma ti to jos uvek ne razumes!

[Ulix]

Noć duža od snova
Okovana vizija
(Milan Dedinac)

Pevam da mi dan ovaj ne ode u priviđenja.

Tol'ko se minulog leta srušilo sunčanih jata,
toliko zvezdane vatre u oči prazne od bdenja,
da obnevideh odjednom pod pljuskom ognja i zlata
i glava mi se pomuti od nenadnog pomračenja.

Pa tek što sam sveo oči da se od bola umire,
zaiskah opet da vidim, još jednom, visoke boje,
al Sunca više ne beše: crni se koluti šire
i samo na obalama iskre se poslednje roje.

Ne znadoh da je s vidika odavno Sunce klonulo,
jer skitah spuštene glave jedino bleskom zanesen,
i ne slutih a je leto u svoju sen utonulo,
da je noć duža od snova i da se smrknula jesen.

Pa prihvatih se za granu, tražeći od nje spasenja.
'Grana je, grana je!' - šanuh. O, našto ta
iskušenja?

Nasmej se da ti dan ovaj ne ode u priviđenja!

Nebeskih svetlila nema, al pomrčinom ne bludim,
jer sam tog zlatnog leta toliko sjaja skupio
da mi se već kazivalo da mesto zora ja rudim
i da svud razlivam sjajnost koju sam s neba upio.

Budim se, a iz mog tela, gle, svetlost sama izvire!
Pođem li, pod mojim hodom zračna se staza stvara,
preda mnom sva ustreperi, ali već za mnom umire,
a istkana je od mora, i sva je od nebeskog žara.

Izdignem ruku ka nebu - u tavnom srcu svemira
novoizniklo sazvežđe od moje šake zablista.
Oslonim li se na stablo, zapitam se pun nemira
da l krošnja mog krvotoka il srebrom maslina lista.

Ko kuca? Je li to damar u grani jesenjeg zrenja,
il moje udara srce, već ludo od uzbuđenja?

Pa ridaj da ti dan ovaj ne ode u priviđenja!

I vidim da, osim mene, svuda zare iz polutame
dozivi, bilje i stenje, i luče svetlost ko u snu.
I plime morske promatram kako se varniče same
i dime sumpornim sjajem kad međe kopna zapljusnu.

Sve što se napilo sunca - rasipa zračenja noću.
Glas prhne, a za njim sjaji, još dugo, drhtava struna.
Kroz lišće mraka bukti po grumen Sunca u voću,
a mesto Meseca greje svakog drveta kruna.

Negdašnja sazvežđa više s neba dažditi neće,
al druga, okolo mene, sada nad zemljom lete:
iz tame smokve i nara zvezdano kolo uzleće
i mladu Putanju Mlečnu maslina od granja plete.

Varnicu hvatam u letu, sav skrhan s nepoverenja:
svitac mi na dlanu gori. Ne, neću ja snoviđenja!

Zastrepi da ti dan ovaj ne ode u priviđenja!

Kamen li dohvatim rukom - iskra u njemu sneva,
i tinja u svakom cvetu po jedan ugarak skriven.
Žut odsjaj ilinskih munja u grudima mi još ševa
i sav sam od mesečine i sav od sunca saliven.

I vidim: gube se međe između noći i dneva,
Moj život, zvezde i bilja prominu u magnovenju,
al istrajaću sve dotle dok sjaj iz mene izgreva
da opet prigrlim Sunce pri njegovome rođenju.

Ja ću ga čekati mirno da put prevali do mene,
no ako mi pre te zore crn dvojnik Sunčev zasja,
pašću u njegovoj senci pod kojom sve mre i svene,
al umiranje će moje i njegov mrak da obasja.

Pa zato ne strepim više od potpunog uništenja,
jer mojim prestankom zračim i Sunčev dvojnik se
menja

...I pevam da mi čas ovaj ne ode u priviđenja.

[Simor]

Vladimir Majakovski - Iz sveg glasa

Vec prođe jedan. I sigurno si legla.
Ko srebrna oka Mlečni put noć studi.
Ne žuri mi se. I munja-telegram
nema z bog čega da plaši te i budi.
Kao sto kažu, incident je rešen.
Ljubavna barka o stvarnost se zdrobi.
Mi smo prečistili, I što da se dreše
uzajamne boli, uvrede i kobi.
Pogledaj samo kakav je mir nad svetom.
Noć zvezdanim sjajem nebesa skor osu.
U taj čas odustaješ da protumačiš sve to
istoriji, vekovima i kosmosu.

[Sunce]

JEDAN MALENI CVET

Jedan maleni cvet
još ni progovorio nije,
a već je znao sve tajne Sunca
i sve što zemlja krije.

Jedan maleni cvet
još nije ni prohod'o,
a već je umeo sam da se hrani
svetlošću, vazduhom i vodom.

Jedan maleni cvet
ne zna da čita i piše,
al' zna šta je život, šta je svet,
i miriše, miriše.

Branko Miljković

[Ахасвер]

Кукавицу приупитах
Колико ми још остаде
Борова шума се зањиха
Жути зрак у траву паде
Ни једног звука у густишу
Идем смело
А прохладни ветри њишу
Вруће чело

(А. Ахматова).

[Dina]

TA LJUBAV

Ta ljubav
Tako silna
Tako drhtava
Tako nezna
Tako ocajna
Ta ljubav
Lepa kao dan
I ruzna kao vreme
Ta ljubav tako stvarna
Ta ljubav tako divna
Tako srecna
Tako vesela
I tako jadna
Drhteci od straha ko dete u mraku
A tako sigurna u sebe
Ko neki spokojni covek u sred noci
Ta ljubav koja je izazivala strah kod drugih
Gonila ih da govore
I primoravala da blede
Ta ljubav vrebana
Jer te druge mi smo vrebali
Ganjani ranjavani gazeni dotucavani poricani zaboravljeni
Zato sto smo tu istu ljubav mi ganjali ranjavali
gazili dotucavali poricali zaboravljali
Ta ljubav cela celcata
Jos toliko ziva
A sva ozarena
To je tvoja lljubav
To je moja ljubav
Ona koja je bila
To osecanje je uvek novo
I nije se izmenilo
Toliko stvarno kao neka biljka
Toliko drhtavo kao neka ptica
Toliko toplo i livo kao leto
Mozemo oboje
Otici i vratiti se
Molemo oboje
Otici i vratiti se
Mozemo zaboraviti
A zatim ponovo zaspati
Pa probuditi se patiti bditi
Pa ponovo zaspati
Sanjati i smrt
Zatim probuditi se osmehnuti se smejati se
I podmladiti se
Nasa ljubav zastaje tu
Tvrdoglava ko magare
Živa kao želja
Svirepa kao secanje
Hladna kao kajanje
Nezna kao uspomena
Hladna kao mermer
Lepa kao dan
Nezna kao dete
Gleda nas smeseci se
I kazuje mnogo ne govoreci niata
A ja je slusam drhteci
I vicem
Vicem za tebe
Vicem za sebe
I preklinjem te
Za tebe za sebe i za sve one koji se vole
I koji su se voleli
Da ja im vicem
Za tebe za sebe i sve druge
Da ne znam
Ostani tu
Tu gde si
Gde bila si nekad
Ostani tu
Tu gde si
Gde si bila nekad
Ostani tu
Ne pomici se
Ne idi
Mi koji smo voleli
Mi smo te zaboravili
Ali ti nas ne zaboravi
Jer nemamo drugog do tebe na zemlji
Ne dopusti nam da postanemo hladni
Da se udaljavamo sve viae
Odemo gde bilo
Daj nam znak da si ziva
A mnogo docnije na ivici nekog sipralja
U sumi uspomena
Iskrsni odjednom
Pruzi nam ruku i spasi nas.

[Sunce]

Originally posted by Александар
Чуј, сине мој, тишину.
Тишину таласасту,
тишину,
куд клизе поља и одјеци
и која повија чела
до земље.


Тишина (Ф. Г. Лорка).

Tisina talasasta...dopada mi se!:mazi:

[Ulix]

Borba sa anđelom
(Žak Prever)

ž.-B. Brinijisu

Ne idi tamo
sve je unapred smišljeno
meč je namešten
kad se bude pojavio na ringu
zasenhjene blicevima foto-aparata
oni će iz sveg glasa zapevati Te Deum
i pre no što budeš ustao sa svoje stolice
zazvoniće ti jako u ušima
baciće ti u lice sveti sunđer
i nećeš imati vremena ni da nasrneš na njega
oni će skočiti na tebe
a on će te udariti ispod pojasa
srušićeš se
glupo prekrštenih ruku
u strugotinu
i nikada više nećeš moći da vodiš ljubav.

[Sunce]

Vasko Popa

Vrati mi moje krpice

Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu
Iziđi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe
Samo otvori usta
Ćutanje moje da ti vilice razbije
Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa
Dotle je među nama došlo

1

Vrati mi moje krpice
Moje krpice od čistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva
Moje krpice od tačkaste nade
Od žežene želje od šarenih pogleda
Od kože s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem

2

Slušaj ti čudo
Skini tu maramu belu
Znamo se
S tobom se od malih nogu
Iz istog čanka srkalo
U istoj postelji spavalo
S tobom zlooki nožu
Po krivom svetu hodalo
S tobom gujo pod košuljom
Čuješ ti pretvorniče
Skini tu maramu belu
Šta da se lažemo

3

Neću te uprtiti na krkače
Neću te odneti kud mi kažeš
Neću ni zlatom potkovan
Ni u kola vetra na tri točka upregnut
Ni duginom uzdom zauzdan
Nemoj da me kupuješ
Neću ni s nogama u džepu
Ni udenut u iglu ni vezan u čvor
Ni sveden na običan prut
Nemoj da me plašiš
Neću ni pečen ni prepečen
Ni presan posoljen
Neću ni u snu
Nemoj da se zavaravaš
Ništa ne pali neću

4

Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog ćutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog očinskog stabla u meni
Napolje dokle ću vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje

5

Tebi dođu lutke
A ja ih u krvi svojoj kupam
U krpice svoje kože odevam
Ljuljaške im od svoje kose pravim
Kolica od svojih pršljenova
Krilatice od svojih obrva
Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljač od svojih zuba
Da love da vreme ubijaju
Kakva mi je pa to igra

6

Koren ti i krv i krunu
I sve u životu
Žedne ti slike u mozgu
I žar okca na vrhovima prstiju
I svaku svaku stopu
U tri kotla namćor vode
U tri peći znamen vatre
U tri jame bez imena i bez mleka
Hladan ti dah do grla
Do kamena pod levom sisom
Do ptice britve u tom kamenu
U tutu tutinu u leglo praznine
U gladne makaze početka i početka
U nebesku matericu znam li je ja

7

Šta je s mojim krpicama
Nećeš da ih vratiš neceš
Spaliću ti ja obrve
Nećeš mi dovek biti nevidljiva
Pomešaću ti dan i noć u glavi
Lupićeš ti čelom o moja vratanca
Podrezaću ti raspevane nokte
Da mi ne crtaš školice po mozgu
Napujdaću ti magle iz kostiju
Da ti popiju kukute s jezika
Videćeš ti šta ću da ti radim
Seme ti i sok i sjaj
I tamu i tačku na kraju mog života
I sve na svetu

8

I ti hoceš da se volimo
Možeš da me praviš od moga pepela
Od krša moga grohota
Od moje preostale dosade
Možeš lepotice
Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava
Da mi grliš noć u praznoj košulji
Da mi ljubiš odjek
Pa ti ne umeš da se voliš

9

Beži čudo
I tragovi nam se ujedaju
Ujedaju za nama u prašini
Nismo mi jedno za drugo
Stamen hladan kroz tebe gledan
Kroz tebe prolazim s kraja na kraj
Ništa nema od igre
Kud smo krpice pomešali
Vrati mi ih šta ćeš s njima
Uludo ti na ramenima blede
Vrati mi ih u nigdinu svoju beži
Beži čudo od čuda
Gde su ti oči
I ovamo je čudo

10

Crn ti jezik crno podne crna nada
Sve ti crno samo jeza moja bela
Moj ti kurjak pod grlo
Oluja ti postelja
Strava moje uzglavlje
Široko ti nepočin-polje
Plameni ti zalogaji a voštani zubi
Pa ti žvaći izelice
Koliko ti drago žvaći
Nem ti vetar nema voda nemo cveće
Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno
Moj ti jastreb na srce
Manje te u majke groze

11

Izbrisao sam ti lice sa svoga lica
Žderao ti senku sa svoje senke
Izravnao bregove u tebi
Ravnice ti u bregove pretvorio
Zavadio ti godišnja doba
Odbio sve strane sveta od tebe
Savio svoj životni put oko tebe
Svoj neprohodni svoj nemogući
Pa ti sad gledaj da me sretneš

12

Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica
Ništa neću da čujem ništa da znam
Dosta dosta svega
Reći ću poslednje dosta
Napuniću usta zemljom
Stisnuću zube
Da presečem ispilobanjo
Da presečem jednom za svagda
Staću onakav kakav sam
Bez korena bez grane bez krune
Staću oslonjen na sebe
Na svoje čvoruge
Biću glogov kolac u tebi
Jedino što u tebi mogu biti
U tebi kvariigro u tebi bezveznice
Ne povratila se

13

Ne šali se čudo
Sakrilo si nož pod maramu
Prekoračilo crtu podmetnulo nogu
Pokvarilo si igru
Nebo da mi se prevrne
Sunce da mi glavu razbije
Krpice da mi se rasture
Ne šali se čudo s čudom
Vrati mi moje krpice
Ja ću tebi tvoje

[Sunce]

Da li pisete pesme?

[Adenim]

Sve svoje presme sam bacio.

[Sunce]

Originally posted by Adenim
Sve svoje pesme sam bacio.

Zasto?

[Dina]

Originally posted by Sunce
Da li pisete pesme?

Ja sam ranije pisala... a onda sam odjednom prestala, vec godinama nisam napisala nijednu pesmu, ne mogu bas da objasnim zasto. Imam sacuvane moje stare pesme, ne citam ih cesto, ali kad to ucinim setim se tacno raspolozenja i osecanja kada sam to pisala...

E da, Ta ljubav je Preverova pesma, da ne editujem sad...

[Swanheart]

Originally posted by Sunce
Da li pisete pesme?

Pisala...pa u napadu besa pre neke 4 godine sve zapalila...onda se malo "opametila" opet pocela da pisem i sad ih cuvam...mada ko zna,mozda i ove postanu pepeo kao i prve...

[Dina]

Jao pa sto bacate i palite pesme? Ja to ne bih nikad uradila...

[Adenim]

Originally posted by Sunce

Originally posted by Adenim
Sve svoje pesme sam bacio.

Zasto?

jer sam ih pisao uvek u depresivnim stanjima, posle kada sam ih citao vracale su me u nesto sto mi nije prijalo. Zavrsile su u zaboravu...

[Sunce]

Malo Dese :

PO RASTANKU

I

Reci mi sad, kada već prošlo sve je:
časi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od reči tvojih kad duša ne strepi -

reci, da l' te je moja
tuga bolela
nekad, kad sam te mnogo,
mnogo volela?

Reci mi sad, kad me ne voliš više;
kad ti se prošloj ruga nova sreća;
i kad se dana koji nekad biše
duše ti samo kad me vidiš seća -

reci, da l' te je moja
radost bolela
jednom, kad nisam više
tebe volela?


II

Nekad sam bila dobra i mlada
i poverljiva i puna nada,
nekada pre;
ti si mi tada reći mog'o
beskrajno mnogo, o kako mnogo
sa reč i dve.

Spokojni bili su dani moji,
a ti si srcu mi prvi koji
beše drag,
pa iza svega što si mi rek'o,
katkad surovo, katkada meko,
ostao je trag.

Sad srce moje bije tiše:
već manje volim, a znam više
nego pre;
već sad mi ne bi reći mog'o
onako dosta, onako mnogo
sa reč i dve.

I kad bi danas prišao meni
i hteo reči davno rečeni'
buditi draž,
u srcu mome šaptao bi neko:
da sve što si mi ikada rek'o,
bila je laž.

Desanka Maksimović

[Sunce]

SREĆA

Ne merim više vreme na sate,
ni po sunčevom vrelom hodu;
dan mi je kad njegove se oči vrate,
a noć kad ponovo od mene odu.

Ne merim sreću smehom, ni time
da li je čežnja moja od njegove jača;
sreća je meni kad bolno ćutim s njime,
i kad nam srca biju ritmom plača.

Nije mi žao što će života vode
odneti i kaplju moga življenja;
sad neka mladost i sve neka ode;
on je stao kraj mene pun divljenja.

Desanka Maksimović

[Sunce]

Originally posted by Adenim

Originally posted by Sunce

Originally posted by Adenim
Sve svoje pesme sam bacio.

Zasto?

jer sam ih pisao uvek u depresivnim stanjima, posle kada sam ih citao vracale su me u nesto sto mi nije prijalo. Zavrsile su u zaboravu...

I pesme su ti pomogle da izadjes iz depresivnih stanja? One su bile tvoj ventil?

[Dina]

ČULNOST

Radost i utjeha mog života
jest sjećanje na sate
u kojima uživah strasti kakve žudjeh.
Radost i utjeha mog života jest,
što sam izbjegao,
svaki užitak iz same navike.

OTIŠAO SAM

Nisam se sputao. Sve sam napustio i otišao.
U uživanja, koja su bila pola stvarna,
a pola zamišljena u mojoj glavi,
otišao sam u obasjanu noć.
I ispio sam jakog vina, kako ih
piju samo oni, smeonici pohote.

Konstantin Kavafi

[Dina]

NE GLEDAJ TAKO

Ne gledaj tako, u ljutnji ne mršti se
Ja sam tvoja ljubljena, ja sam tvoja
Niti pastirka, niti kraljica,
Čak ni monahinja-bogomoljka
U ovoj sivoj sam haljini od tralja
U cipelama izlizanih potpetica?
Ali, kao i prije, dajem vruć zagrljaj
I strah nosim u velikim zjenicama
Pismo moje ne paraj, mili
Ne plači zbog laži istinske
I dobro ga, na samo dno, sakrij
Na dno svoje torbe sirotinjske


UMJESTO POSVETE

Umjesto posvete
Valovima lutala, šumom se krila
Priviđala se na emajlu sebi
Rastanak bih, možda, hrabro primila
Ali susret, bojim se, ne bih.


Ana Ahmatova

[Dina]

ZA SVE SU KRIVA DJETINJSTVA NAŠA

Izrasli smo sami kao biljke.
I sada smo postali istraživači
zapuštenih predjela mašte
nenavikli na poslušnost zlu.

Iznikli smo pokraj drumova
i s nama zajedno rastao je strah naš
od divljih kopita koja će nas pregaziti
i od kamena međašnih koji će razdvojiti
našu mladost.

Nitko od nas nema dvije cijele ruke.
Dva netaknuta oka. I srce
u kojem se nije zaustavio jauk.

Svijet je u nas ulazio neskladno
i ranjavao naša čela
zveketom svojih ubojitih istina
i bukom zvijezda zakašnjelih.

Starimo. A bajke idu uz nas
kao stado za ognjen u daljini.
I pjesme su nam takve kao i mi
oteščale i tužne


Vesna Parun