- 22 Sep 2006, 17:12
#581190
Италија је земља у којој постоји вероватно највећи број презимена на свету - око 350.000.
Кина је потпуно супротан пример. У земљи од преко милијарду становника постоји свега 700 презимена. Осим тога, Кинези та презимена уклапају са свега двадесетак различитих имена. Најчешће презиме у свету је кинеско презиме Ли.
Што се тиче Италије, десет најчешћих презимена, попут Росија и Грека, има укупно само 1,1% становништва.
С друге стране, десет најчешћих презимена рецимо у Данској, од Јенсена до Јоргенсена, има чак 33% становника.
Италијанска презимена углавном су изведена из имена особа, места, занимања или надимака, а највећим делом су настала још у средњем веку. Често је могуће открити одакле потиче нека особа само по њеном презимену.
То већ не би могло да се каже за Турску, где је после револуције младотурака, становницима који до тада нису имали презиме наређено да га буквално у једном дану измисле. Мустафа Кемал, који је предводио ту револуцију, наденуо је тада себи презиме Ататурк, „Отац Турака”, а по закону нико други није могао да узме то презиме.
Још је сложенија ситуација у Шпанији и њеним бившим колонијама. Осим тога што је сужен избор презимена, веома је жив обичај да се прворођеном сину даје име оца, а прворођеној кћерци име мајке. Како онда разликовати Хуана Гарсију деду, од Хуана Гарсије оца или Хуана Гарсије унука? Шпанци тај проблем решавају тако што сваки од њих добија још једно презиме - мајчино.
Има и народа који се сасвим добро сналазе и без презимена, попут Тибетанаца и становника острва Јаве. Бивши индонежански лидер звао се само Сукарно. Немају презиме ни чланови многих краљевских породица.
Посебан случај су Исланђани, загрижени следбеници традиције „патронима”. Презимена се у том народу добијају на следећи начин: ако господин Карл из Рејкјавика има двоје деце, Ану и Магнуса, они ће се звати Ана Карлсдотир (односно Карлова кћерка) и Магнус Карлсон (Карлов син).
У Србији нема статистичких података о томе колико има различитих презимена.
Процењује се да се око две трећине српских презимена завршава на -ић.
Српска презимена углавном настају од имена неког од предака, мушког или женског, али и према упечатљивој особини неког од предака, према месту где породица живи или одакле се доселила. У Србији су најчешћа презимена: Јовановић, Николић, Петровић, Ковачевић и Ђорђевић. (РТС)
Кина је потпуно супротан пример. У земљи од преко милијарду становника постоји свега 700 презимена. Осим тога, Кинези та презимена уклапају са свега двадесетак различитих имена. Најчешће презиме у свету је кинеско презиме Ли.
Што се тиче Италије, десет најчешћих презимена, попут Росија и Грека, има укупно само 1,1% становништва.
С друге стране, десет најчешћих презимена рецимо у Данској, од Јенсена до Јоргенсена, има чак 33% становника.
Италијанска презимена углавном су изведена из имена особа, места, занимања или надимака, а највећим делом су настала још у средњем веку. Често је могуће открити одакле потиче нека особа само по њеном презимену.
То већ не би могло да се каже за Турску, где је после револуције младотурака, становницима који до тада нису имали презиме наређено да га буквално у једном дану измисле. Мустафа Кемал, који је предводио ту револуцију, наденуо је тада себи презиме Ататурк, „Отац Турака”, а по закону нико други није могао да узме то презиме.
Још је сложенија ситуација у Шпанији и њеним бившим колонијама. Осим тога што је сужен избор презимена, веома је жив обичај да се прворођеном сину даје име оца, а прворођеној кћерци име мајке. Како онда разликовати Хуана Гарсију деду, од Хуана Гарсије оца или Хуана Гарсије унука? Шпанци тај проблем решавају тако што сваки од њих добија још једно презиме - мајчино.
Има и народа који се сасвим добро сналазе и без презимена, попут Тибетанаца и становника острва Јаве. Бивши индонежански лидер звао се само Сукарно. Немају презиме ни чланови многих краљевских породица.
Посебан случај су Исланђани, загрижени следбеници традиције „патронима”. Презимена се у том народу добијају на следећи начин: ако господин Карл из Рејкјавика има двоје деце, Ану и Магнуса, они ће се звати Ана Карлсдотир (односно Карлова кћерка) и Магнус Карлсон (Карлов син).
У Србији нема статистичких података о томе колико има различитих презимена.
Процењује се да се око две трећине српских презимена завршава на -ић.
Српска презимена углавном настају од имена неког од предака, мушког или женског, али и према упечатљивој особини неког од предака, према месту где породица живи или одакле се доселила. У Србији су најчешћа презимена: Јовановић, Николић, Петровић, Ковачевић и Ђорђевић. (РТС)
