Bootstrap Framework 3.3.6

[Dina]

*******

Vec naglas su te brezama recitovala
moja predvecerja
Vec nista u mom zivotu nije bilo vazno
kao ti
Vec sve oko mene je bilo samo deo mog
opsteg mita o tebi
Vec svaki drvored kroz koji si prosla nije
se zvao prosto drvored
Vec sve je znalo da ces doci
S nebom plocnici vec su se u zivot kladili
da si negde tu
Buducnost je imala hiljadu imena a tek
poslednje bilo je usamljenost
Buducnost je vec oponasala tvoje pokrete i tvoj hod

Izet Sarajlic

[Moa]

Danas ti ne dam suzo moja - Štefa Markunova
* * *

Danas ti ne dam tugo moja
Da lako kaneš iz mog oka
Prelila bi takva sva mora duboka
I razbila lađe mojeg odlaska.

* * *

O, lezbejke, mile sestrice
vide li se senke vitkih jarbola?
Te tužne senke s naših brodova.
Dal' se to od nas zemlja umorila,
Ptice nežne prestale pevati
I stare majke oči isplakale
Ljujaljuć' slepe prazne kolevke.

* * *

Gde je ta zemlja nama obećana?
Kula stražarnih, tela požudnih,
Izganstvo nas čeka tužno samotno
Na Toj našoj drugoj obali...

Anno 1998. godina, umorna, stara pesnikinja Štefa Markunova.......

[Dina]

ONO STO MOZES

Ako bas ne mozes od svog zivota da ucinis ono sto hoces
pokusaj bar da postignes
ono sto mozes: ne unizavaj ga
precestim druzenjem sa svetom,
silnim izlascima i razgovorima.

Ne unizavaj ga razbacivanjem,
cestim razvlacenjem i izlaganjem
svakodnevnoj gluposti
veza i susreta
da ne postane dosadan kao da je tudj.

Konstantin Kavafi

[Ulix]

Ljubav pesnika
(Jaroslav Sajfert)

Varljivi trenuci prvih ljubavi!
Tada sam još verovao
da umirati sred cveća
kada je čovek zaljubljen
do ušiju,
ili umreti na karnevalu u Veneciji
može biti lepše od smrti
kod kuće u postelji.
Smrt je, međutim, gospa svih bolova
svetu znanih.
Njen skut je satkan
od roptanja samrtnika,
a izvezen zvezdama suza.
Smrt je lutanje leleka,
baklja zapaljene krvi,
crne lepote
i kapija u nigdinu.
Katkada je i ljubav pesnika.
Neka joj se udvara
u mirisu mrtvog cveća,
ako im ne smeta
zvonjava potmulih zvona
što kreće u pohod
i gazi krvavo blato.
Smrt uvlači u tela žena
svoju dugu usku ruku
i davi neku decu pod srcem.
Ona će stići u raj
još sasvim u krvi.
Carica je to svakog ubijanja,
a njezin skiptar
zapoveda od početka sveta
grozotama ratova.
Smrt je sestra truljenja,
vesnik propasti i ništavila,
svali na svačija prsa
breme groba.
No smrt je i samo jedan tren,
zaškripi pero
i nista više.

[deželaš]

dina aj daj još nešto od tog izeta sarajlića!

[Zoe]

`Sumnjaj da l` su zbilja sjajne zvezde ove
Sumnjaj da li Sunce zna putanju svoju
Sumnjaj da li Laz se Istinom se zove
Ali ti u ljubav ne posumnjaj moju...`

(Shakespeare)


predivno

[Zoe]

Originally posted by Dina
ONO STO MOZES

Ako bas ne mozes od svog zivota da ucinis ono sto hoces
pokusaj bar da postignes
ono sto mozes: ne unizavaj ga
precestim druzenjem sa svetom,
silnim izlascima i razgovorima.

Ne unizavaj ga razbacivanjem,
cestim razvlacenjem i izlaganjem
svakodnevnoj gluposti
veza i susreta
da ne postane dosadan kao da je tudj.

Konstantin Kavafi

sjajno, sjajno

[Zoe]

Originally posted by mrle
Nasa tajna

O tebi necu govoriti ljudima.
Necu im reci da li si mi samo
poznanik bio ili prijatelj drag;
ni kakav je, ni da li je
u nasim snovima i zudima
dana ovih ostao trag.

Necu im reci da li iz osame
zedji, umora, ni da li je ikada
ma koje od nas drugo volelo;
niti srce nase
da li nas je radi nas,
ili radi drugih
kadgod bolelo.

Necu im reci kakav je sklad
oci nase cesto spajao
u sazvezdje zedno;
ni da li sam ja ili si ti bio rad
da tako bude -
ili nam je bilo svejedno.

Necu im reci da li je zivot
ili od smrti strah
spajao nase ruke;
ni da li zvuke
smeha voleli smo vise
od suma suza.

Necu im reci nijedan slog jedini
sta je moglo, ni da li je moglo nesto
da uplete i sjedini
duse nase kroz citav vek;
ni da li je otrov ili lek
ovo sto je doslo
onome sto je bilo.

Nikome necu reci kakva se
zbog tebe pesma dogadja
u meni vecito:
da li opija toplo
kao sume nase s proleca,
ili tiha i tuzna
cuti u meni recito.
O, nikome necu reci
da li se radosna ili boleca
pesma dogadja u meni.

Ja vise volim da precutane
odemo ona i ja
tamo gde istom svetloscu sja
i zora i noc i dan;
tamo gde su podjednako tople
i sreca i bol ziva;
tamo gde je od istog vecnog tkiva
i covek i njegov san.

Jedna od najboljih Desanke Maksimovic. Toliko je dugo nisam cula da su mi suze navrle.........

[Dina]

Originally posted by deželaš
dina aj daj još nešto od tog izeta sarajlića!

Rodeni 23 streljani 42


Veceras cemo za njih voljeti
Bilo ih je dvadesetosam
Bilo ih je pethiljada dvadesetosam
Bilo ih je vise nego sto je ikad u jednoj pjesmi bilo ljubavi
Sad bi bili ocevi
Sad ih vise nema.


Mi koji smo po peronima jednog vijeka
Odbolovali samoce svih svjetskih Robinzona
Mi, koji smo nadzivjeli tenkove i nikog nismo ubili
Mala velika moja
Veceras cemo za njih voljeti.


I ne pitaj jesu li se mogli vratiti
I ne pitaj je li se moglo natrag
Dok je posljednji put crven ko komunizam
Goreo horizont njihovih zelja
Preko njihovih neljubljenih godina izbodena i uspravna
Presla je buducnost ljubavi


Nije bilo tajni o polegloj travi
Nije bilo tajni o raskopcanom prvom dugmetu
Tamo gdje se svrsava vrat
Nije bilo tajni o klonuloj ruci s' ispustenim ljiljanom


Bile su noci, bile su zice
Bilo je nebo koje se gleda posljednji put
Bili su vozovi koji se vracaju prazni i pusti
Bili su vozovi i makovi
I s' njima, s' tuznim makovima jednog vojnickog ljeta
S' divnim smislom podrzavanja
Takmicila se njihova krv.


A na Kalemegdanima i Nevskim Prospektima
Na juznim bulevarima i kejovima rastanka
Na cvijetnim trgovima i mostovima Maribo
Divne i kad ne ljube
Cekale su Ane, Zoje, Zanet
Cekale su da se vrate vojnici
A ako se ne vrate
Svoja neljubljena ramena dace djecacima


Nisu se vratili
Preko njihovih streljanih ociju presli su tenkovi
Preko njihovih nedopjevanih marseljeza
Preko njihovih izresetanih iluzija


Sad bi bili ocevi, sad ih vise nema
Na zbornom mjestu ljubavi sad cekaju kao grobovi
Mala velika moja
Veceras cemo za njih voljeti.

Izet Sarajlic

[deželaš]

hvala.


inače, kad se već spominje desanka, ima li neko ono njenu sa klavirom? nešto kao "ne govori.... dok klavir svira. ... mogu mi se učiniti reči neke..." ili već kako. ako ima nek postuje pls.

[Ulix]

Evo malo Ane Ahmatove:

Nisi više među živima
Mrtvi ne ustaju
Dvadeset osam sa noževima
Pet što streljaju
Tužnu sam pletnju plela
Za prijatelja
Krvi, krvi je željna
Ruska zemlja

1921.

[Ulix]

I malo H. L. Borhesa:

Granice

Ima jedan Verlenov stih koga se necu setiti,
ima jedna obližnja ulica zabranjena mojim koracima,
ima jedno ogledalo koje me je poslednji put videlo,
ima jedna vrata koja sam zatvorio do kraja sveta.
Medu knjigama moje biblioteke (gledam ih)
ima jedna koju nikada necu otvoriti.
Ovog leta cu napuniti pedeset godina;
smrt me nagriza, bez prestanka.

Hulio Platero Aedo, Natpisi (Montevideo, 1923)

Inventar

Da bismo se popeli, lestvice treba približiti. Nedostaje mi jedna precaga.
Šta možemo tražiti na tavanu
osim onog što je nagomilao nered? Miris vlage. Vece ulazi kroz komad lima.
Grede na tavanici su blizu i vec smo gore.
Niko se ne usuduje da se popne.
Tu je rasklimatani poljski krevet na nogarama.
Nekakav nepotreban alat.
Pokojnikova kolica na tockovima.
Postolje lampe. Paragvajska mreža za ležanje sa resama,
pocepana. Nekakav pribor i papiri. Ilustracija koja predstavlja štab
Aparisija Saravije. Stara pegla na cumur.
Casovnik sa slomljenim klatnom, koji pokazuje zaustavljeno vreme. Ram sa oljuštenom pozlatom, bez slike.
Šahovska tabla od kartona i nekoliko rasparenih figura. Mangal sa dve noge. Kožne bisage. Ubudali primerak Foksove Knjge mucenika,
štampan kitnjastom goticom. Fotografija koja može biti bilo cija. Upropašcena koža koja je nekad bila tigrova. Kljuc koji je izgubio svoja vrata. Šta možemo tražiti na tavanu osim onog što je nagomilao nered? Zaboravu, predmetima zaborava,
podigao sam ovaj spomenik.
Nesumnjivo manje trajan od tuci,
on im pripada.

[deželaš]

mrrrrrzim borhesove pesme!

i to otkad sam nekad nekom glupom greškom kupio poslednju knjigu iz hrvatske verzije borhesovih sabranih dela, koja je sadržala samo par pesmuljaka i jednu priču, sve napisano pred smrt i u senilnosti.

btw, ulixe, imaš možda anu ahmatovu kod sebe?

sad mi je samo ovo pri ruci:






david meltzer

16. raga: za belu lugošia

Gospodine, kada kažeš
Transilvanija ili vukodlak ili
ja sam Grof Drakula,
oči ti se prošire i na čas
postanu čisti bijeli mramor.

Nije čudo da si bio đanki.
To je u smiješku. Tvom načinu plutanja
po Viktorijanskim sobama
dižući plašt kao haljine,
onda pokrivanju njenog lica
dok se sagibaš da ljubiš i sišeš.


Nije ni čudo i bilo je također sa stilom.

[deželaš]

denise levertov




Brak (II)


Želim ti govoriti.
kome drugom bih govorila?
Ti si onaj što čini
svijet vrijednim da se
o njemu govori.
U tvojoj toplini
voće sazrijeva, sve
kruške i jabuke što rastu
na južnom pročelju
moje lubanje. Ako me slušaš
nad njima kiši i
one piju. Ako mi odgovaraš
sjeme se spušta
duboko u zemlju.
Govorio ili šutio: tvoja šutnja
će mi govoriti.



sad kad pogledam, ova i nije baš..

[Sunce]

Ana Ahmatova

Grčih ruke ja pod tamnim velom ...
''Od čega si danas bleda, čega?''
- Zato što sam tugom neveselom
Do pijanstva napojila njega.
Pamtim. On je izašao tada
Iskrivivši usta najbolnije.
Ne taknuvši drvo s balustrada
Trčala sam za njim do kapije.
Zadihana viknuh: ''Šala sve je.
Ako odeš - ode život moj.''
Jezivo, a kao da se smeje,
Reče mi: ''Na promaji ne stoj''.

[Sunce]

Ana Ahmatova

Kukavicu priupitah
Koliko mi još ostade
Borova šuma se zanjiha
Žuti zrak u travu pade
Ni jednog zvuka u gustišu
Idem smelo
A prohladni vetri njišu
Vruće čelo

[Sunce]

@za dezelas-a


Desanka Maksimović

Opomena

Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.

Može mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.

Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.

Ili mogu kom reći u tome
času čudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.

O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Učiniće mi se negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.

Učiniće mi se crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reći mi ne sme.

Učiniće mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu srca dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.

[Sunce]

Desanka Maksimović

Nejasna pesma

Hvala ti za ovaj čas bola prepun.
Pored mene usamljen cvet bele krune
i ulazi tiho u nebo mesec nepun.
O, ne treba sklopiti oči suza pune
kad mesec izlazi.

Sići treba na livade i put,
gde tišina leči bistra preko bilja
i spava mesečine široki skut,
pa zalutati u noći, bez cilja,
kao u snovima.

Jer večno je samo ono što je večno:
meseca i srca uzrok polazni.
i, ma koliko bilo protivrečno,
voleti treba što su polazni
lepote časovi,

što sa radošću bol dolazi,
što sa zaboravom se ne moče boriti.
Voleti treba što sve prolazi.
O, nikada ništa nemoj zboriti
kad mesec izlazi.

[Sunce]

Desanka Maksimović

Slovo o ljubavi

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikad se nećes spasti.
Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.
Ako je želis bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.
Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir moze da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.
Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.
Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.
Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge-
i osetimo se nesrećni i krivi.

[deželaš]

Originally posted by Sunce
@za dezelas-a


Desanka Maksimović

Opomena

Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.

Može mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.

Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.

Ili mogu kom reći u tome
času čudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.

O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Učiniće mi se negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.

Učiniće mi se crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reći mi ne sme.

Učiniće mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu srca dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.

ovu pesmu tražim gpdinu dana.
konačno se osećam kao patetična seoska učiteljica.
na tome, hvala.

[Woodmen]

PJESNIK


Onaj što k'o top oblake razbija

I dušu razgalit' zna

Pustoš sazdanu od očaja

I javu stvarati od sna.


On zna kako, vrlo lahko

Budan i snen,i gluh i nijem

U nutrini sebe,tiho,polahko

Nositi dženet i džehenem.


Lahor vjetra,lepršavih boja

Zauzdati rimama i stihom

Umiti rosu u praskozorja

Ukrotiti Mjesec, munje i grom


Oreole ne voli, mrski mu idoli

bol svog puka ćuti,ko tanahnu strunu

čudna je to sorta,samo zna da voli

A i njega bode trnje na drumu.


Prošlosti spomen potisnuti

i tren očaja smjehom prekriti

sadašnjost hudu zalediti

a ljepotu sutra,Osejriti!...




Hazim H.Balihodžić

Oborci,5.09.2005.

[Ulix]

Padni mi samo na pamet
(Vasko Popa)

Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu

Izađi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe

Samo otvori usta
Ćutanje moje da ti vilice razbije

Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa

Dotle je među nama došlo

[Ulix]

Utjeha kose
(Antun Gustav Matoš)

Gledao sam te sinoć. U snu. Tužnu. Mrtvu.
U dvorani kobnoj, u idili cvijeća,
Na visokom odru, u agoniji svijeća,
Gotov da ti predam život kao žrtvu.

Nisam plakao. Nisam. Zapanjen sam stao
U dvorani kobnoj, punoj smrti krasne,
Sumnjajući da su tamne oči jasne
Odakle mi nekad bolji život sjao.

Sve baš, sve je mrtvo: oči, dah i ruke,
Sve što očajanjem htjedoh da oživim
U slijepoj stravi i u strasti muke,

U dvorani kobnoj, mislima u sivim.
Samo kosa tvoja još je bila živa,
Pa mi reče: Miruj! U smrti se sniva.

[Dina]

Cim se sretnemo

Cim se sretnemo,
otvara se dvorac zacarani
cije mi samo imamo kljuce
i proslost sine kao kometa
sto snopove svetlosti za sobom vuce
izumrloga jednog sveta.
Cim se sretnemo,
razgovor se medj nama povede nemo,
otvara se suncana skrinja
gde su posavijali prozirna krila
svi nasi dani,
secanje zaromori, zarominja.
Cim se sretnemo,
zaronimo u virove uspomena
kao gnjurci
sto traze rumene sprudove korala,
u okeanske talase sure.
Cim se sretnemo,
zovem se opet imenom kojim sam
tebi se zvala.
Cim se sretnemo,
setimo se mesecevog istog sjaja,
istih oblaka, staza u tmini,
kao dva putnika u tudjini
istoga svetlog zavicaja.

Desanka Maksimovic

[Sunce]

Kalenić

Otkuda moje oči
Na licu tvome
Anđele brate
Boje sviću
Na ivici zaborava
Tuđe senke ne daju
Munju tvoga mača
U korice da vratim
Boje zru
Na lakoj grani vremena
Otuda tvoj inat lepi
U uglu usana mojih
Anđele brate
Boje gore
Mladošću u mojoj krvi

Vasko Popa

[Ulix]

Ljubav
(Mika Antić)

Ovo je pesma za tvoja usta od višanja i pogled crni.
Zavoli me kad jesen duva u pijane mehove
ja umem u svakoj kapiji da napravim juni,
i nemam obične sreće i nemam obične grehove.

Podeliću sa tovom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju priliku što se tetura niz dan.
Sutra nas mogu sresti ponori ili uzglavlja.
Svejedno - lepo je nemati plan.

Lepo je ne biti ni činovnik ni doktor. Uputi
telegram mome ocu: "Postoji tužna divota
vaš sin ne ume ljude da spašava od smrti,
on, znate, spašava od - života"...

Zavoli trag mog osmeha na rubu čaše, na cigareti,
i blatnjav hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.
Bićemo suviše voljeni ili suviše prokleti.
Budi uz mene kad odem.

[...]

Danas je u Skoplju preminuo Petre M. Andreevski, autor romana "Pirevina" (1980), "Skakavci" (1984), "Nebeska Timjanovna" (1988); pesnickih zbirka "Denicija" (1968), "Vecita kuca" (1987), "Lakrimarij" (1999); knjige prica "Sedmi dan" (1964), "Sva lica smrti" (1994)... Njegove su price zastupljene u vise antologija svetske kratke price. Ovo je njegova pesma "Lakrimarij" u prevodu na engleskom.

Lachrymatory

A lachrymatory is a phial where European noblewomen
gathered children's tears to make their faces more beautiful.
Our mothers however, gathered their tears so that they would
have something to take to the graves.

I saw my husband off to war
I bought a bottle for tears
and invited the sun into my home.
And I told it to sit beside me:
so that we could look at each other,
lest my room be empty.
And to shine on me while I cried,
while I filled the bottle with tears,
lest, without them, I should feel ashamed:
have nothing to welcome my man with.
Oh, Sun, you that look everywhere,
tell, how many times
I have filled the bottle and emptied it,
how many times, tell,
I am still crying, gathering tears,
to have at least tears for his grave.




I jedna u francuskom prevodu ("Pesma o njenoj pesmi"):

Chant pour son chant

Pas de pays où je ne l'aie rencontrée,
car sans elle je n'étais personne et personne ne me connaissait.
Je mémorisais l'air selon son souffle
pour l'atteindre sans que l'on m'aperçoive,
mais elle était plus prompte que toutes les lumières du ciel
et seule elle éclairait partout sa route.
L'élucidant comme un cosmos dans une pomme d'emplettes,
ma tête s'emplissait de fluides inflammables,
blanches et rouges, des pluies s'égouttaient des vergers,
les blés et les forêts ensemble l'escortaient,
et tout, autour d'elle, prenait sa forme.
Où j'entrais, elle sortait
et je ne haïssais que le vide des embrasures.
La nuit bénie que j'avais découverte en elle
me meurtrissait comme une jeune épouse, me guérissait comme une soeur.
Je fus le premier prospecteur de cette chaude ténèbre,
inépuisable comme les astres et les pierres précieuses
qui éternellement se dépensent et ne se consomment jamais.
(quelle crainte de toucher cette peau
qui scintillait et tournoyait comme un fuseau.)
Le feu et l'eau gagnaient une vitesse parallèle
et dans la somme de l'amour se soustrayaient sans cesse.
Tout s'anéantissait à cause d'elle
et par elle tout se renouvelait.
Le monde ainsi se divisait en pan visible et invisible,
pays en développement et pays non libérés,
mais pas de pays où je ne l'aie rencontrée.

[Dina]

Uspavanka

Kad suma svene
ostace nad njom zvezde rumene.
Poneces svud, posla ma kud,
samo srce svoje gorko.

Vetar studeni puse, ne stidi se mene
nema duse,
ni zakona, ni casti
nad bolom ima vlasti
jos samo telo golo.

Sve sto sam voleo
umrlo je vicuci ime moje
a ja mu ne mogah pomoci.

Zbaci odelo svoje,
U celoj zvezdanoj noci
jedina radost nad bolom
u telu tvom je golom.
Sve nam dopusta tuga.

Milos Crnjanski

[Sunce]

Dragan Jovanović Danilov

Nedeljom po podne
duša je fascinantan fašist

Nedeljom po podne, duša je fascinantan fašist.
Golem je posrkao moje gondole od svile
i paučine, a vesla hitnuo u usta delfina.
Okićene jelke, daleko u brdima, osamljene su.
Prozori su smrznuta ogledala pod koja mi
dolaze irvasi. Hladno je u sobama u kojima
nikom nisam sin. Na praznom parkiralištu
devojčice igraju školice. Njine butinice su
prvi sneg. Pisati rečenice kao što ona baka
tamo preko puta zaliva svoje muškatle
u saksijama, kao što vrata cvile na svojim
šarkama, kao što svicu zasija trbuščić, tako.
Izabela, potrošio sam onaj parfem koji si mi
zimus kupila. Više ni na šta ne miriše ovaj dan
koji me truje plačem beba. Onoliko koliko je
detinjeg plača, toliko je nevinih lobanja pod zemljom.
Pod Kremljom. Da mi je na kolima punim
sena da zaspim. U tvojim ustima da zanemim
krikom od sedam milja. Ja svoje bogove čuvam
u cipelama. Cipele su karma arhanđela koji
još nisu prohodali.

[Sunce]

Dragan Jovanović Danilov

Živeti u malim gradovima

I onda sam čuo tiho pucketanje,
nešto slično kao kad majka izjutra
prži krofne, dabome, kišne kapi
što šljiskaju po oknu, po mom licu.
Uistinu, šta raditi u ovom gradu u
tri sata po podne? Možda udisati miris
borovih iglica, ispijati dobrotu jogurta,
ili recimo ljubiti mladeže na nečijoj
dojci, toploj od stida. Baciti sidro
u nežnost svih sekundi, u dane bez ptica
na ogledalima i, svakako, u mak zarobljen
u profilima žena. U sumrak napisati pesmu
o dečaku koji svira violinu na malom
groblju, lepom kao uspavanka. Jeste,
kako preživeti u ovom gradu kad devojčice
igraju školice i smeše mi se iz jednog
sveta koga ne mogu da dodirnem, cvetovi
iz parka šire mirise u mom umu, a oblaci
brzo promiču. Gotova je berba, obrani su
vinogradi smisla. Slepi miševi koji me
nadleću su crni, čipkani brushalteri
kurve. Kad preminu jeleni, sumrak je
ionako već tu - smeši se svojoj sreći.