Ja imao sličnu situaciju poput Supermuve, s tim što sam ja imao prelaz iz noćne u popodnevnu smenu, tako da sam u to vreme bio na poslu.
Onako, još mamuran od slabog sna, pijuckao sam kafu, usluživao mušterije i bacao pogled na ekran crno-belog mini tv-a, kada sam ugledao breaking news. Budući da sam movie freak, i ja sam isprva pomislio da se radi o nekom novom block busteru, a onda se šokirao kada sam skontao da je u pitanju realnost. Bura emocija je krenula da se kovitla u meni. Od ushićenja, i osećanja neke univerzalne pravde, osećanja satisfakcije, do suzdržavanja suza pri pomisli na silne ljude zarobljene u kulama, agonije njihovih najbližih, tragedije koja se odigravala tu, pred našim očima. Blenuo sam kao opčinjen u mali ekran.
Onda je kraj radnje protrčao ludi komšija u hercegovačkoj narodnoj nošnji, i sav u transu uzvikivao- Tooo, braćo muslimani!!! Živeli arapi!
Tragikomična situacija.
Juče sam odgledao United 93, i u par navrata su mi krenule suze.
Zaista, jedna ogromna tragedija, bez obzira na to što je isprovocirana politikom njihove vlade. Na kraju uvek ispaštaju nedužni, na dnu hijerarhijskog lanca.