Bootstrap Framework 3.3.6

Over a dozen reusable components built to provide iconography, dropdowns, input groups, navigation, alerts, and much more...

Književnost, film, TV, pozorišta, galerije...

Moderatori: Over the rainbow, Moderators

Korisnikov avatar
By Sunce
#552469
ZVEZDOZNANČEVA OSTAVŠTINA
Ostale su za njim njegove reči
Lepše nego svet
Niko ne sme u njih da se zagleda

Čekaju na okukama vremena
Veće nego ljudi
Ko može da ih izgovori

Leže na mutavoj zemlji
Teže nego kosti života
Smrti nije pošlo za rukom
U miraz da ih odnese

Niko ne može da ih podigne
Niko da ih obori

Zvezde padalice glave sklanjaju
U senke njegovih reči

Vasko Popa
By Ulix
#552471
Glasovi mrtvih
(Ivan V. Lalić)

U noći, daleko, plane vatra. Za njom druga.
Leptiri plamena sleteli na ivicu noći.
Treća vatra. Ubrzo jedna čista plamena pruga,
Prsten oko sna. Gotovo. Niko neće proći.

Kestenima pred kućom opadne lišće od straha
I ljudi kažu: jesen. Melisa, to je tabor
Velike mrtve vojske, smešten na daleke bregove.
Sam, osluškujem trubača, napeto, bez daha,

Ali mesto bakarne jeke čujem prve snegove
U napuštenim šumama. A vatre se ne gase.
Negde se sruše gradovi kad zemlja ispravi nabor

Na zamišljenom čelu. Ali vatre se ne gase.
Prsten oko sna. Je li neko čuo trubača?
Trubač je iza tišine, i tišina je jača.
By Ulix
#552472
Samo jednom sam video
tako krvavo sunce.
I nikad više.
Zloslutno se spustalo niz obzor,
činilo se kao da je neko
razvalio nogom vrata pakla.
Raspitao sam se u opservatoriji,
pa znam šta to beše.
Pakao, znamo, posvuda je,
ide na dve noge.
Ali raj?
Možda je raj tek onaj osmeh,
dugo očekivani,
i usta koja šapću naše ime.
A onda taj kratki vrtoglavi tren
kada naglo zaboravljamo
taj pakao.

Jaroslav Sajfert :love:
Korisnikov avatar
By Sunce
#552589
Možda spava

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noc slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za budjenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, mozda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne secam se niceg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, sto ja noćas snih;
Ne sećam se nićeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još znam.
Ja sad slutim za te oči, da su baš one,
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu, da me vide, šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad.

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaze, da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, nevidjena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

Vladislav Petković - Dis
Korisnikov avatar
By Sunce
#552934
Pesma za mene , pesma za tebe....

Potrebno mi je mnogo sunca,
i to i noću, jedno da me susreće,
jedno da zamnom svetlost baca,
u ponoru jedno dubokom,
jedno da nosim u ruci
kad od jada ne vidim prst pred sobom.

Potrebno mi je mnogo nežnosti,
i to svakog dana, i mnogo od milošte reči:
potrebno mi je primirje
između srca i sećanja
između neba
i bola koji pred njim kleči.

Potrebna su mi dobrodošlicom ozarena
lica mnoga,
i to svakog trena,
potreban mi prijatelj i to što veći,
potrebni su mi mostovi viseći
preko mržnje,
preko nesporazuma nepremostivoga.


Desanka Maksimovic
Korisnikov avatar
By Sunce
#552939
Besmrtna pesma

Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.

Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?
. . . . . . . . . . . .
Ako ti jave: umro sam
evo šta će biti.
Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko...
Visoko.
Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze
il' trava?
. . . . . . . .
Ako ti jave: umro sam,
- ne veruj to ne umem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.
Noću,
kad gledas u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
sasav letim, i živim.

Miroslav Antić
Korisnikov avatar
By Sunce
#552946
Opomena

Važno je, možda, i to da znamo:
čovek je željan tek ako želi.
I ako sebe celog damo,
tek tada i možemo biti celi.
Saznaćemo tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.
I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.

Miroslav Antić
By Swanheart
#552952
MIROSLAV ANTIĆ

EPILOG

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.
Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam
Hiljadu puta od jutros ja se ponovo plašim
za tebe izgubljenu u vrtlogu
geografskih karata,
za tebe,
podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.
Da li sam jos uvek ona mera
po kojoj ti znaš ko te voli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli?

Ona mera po kojoj znaš ko te otima
i ko plaća?

Da li sam još uvek među svim tvojim životima
onaj komadic najplavljeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća.
By Swanheart
#552953
Aleksa Šantić

NE VJERUJ


Ne vjeruj u moje stihove i rime
Kad ti kažu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim
I da ti u stabla urezujem ime -

Ne vjeruj! No kasno, kad se mjesec javi,
I prelije srmom vrh modrijeh krša;
Tamo gdje u grmu proljeće leprša,
I gdje slatko spava naš jorgovan plavi,

Dođi, čekaću te! U časima tijem,
Kad na grudi moje priljubiš se čvršće,
Osjetiš li, draga, da mi t'jelo dršće,
I da silno gorim ognjevima svijem;

Tada vjeruj meni, i ne pitaj više!
Jer istinska ljubav za riječi ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari, draga, da stihove piše!
By Swanheart
#552956
Pablo Neruda

NOĆAS BIH MOGAO NAPISATI STIHOVE


Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Napisati, na primer:
"Noć je posuta zvezdama,
Trepere modre zvezde u daljini.
Noćni vetar kruži nebom i peva."

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Voleo sam je,
a ponekad je ona i mene volela.

U noćima kao ova bila je u mom naručju.
Ljubih je, koliko puta,
ispod beskrajnog neba.

Volela me, a ponekad i ja sam je voleo.
Kako da ne volim njene
Velike nepomične oči.

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Misliti da je nemam,
osećati da sam je izgubio.

Slušati noć beskrajnu,
još mnogo dužu bez nje.
I stih pada na dušu kao rosa na pašnjak.

Nije važno što je moja ljubav ne sačuva.
Noć je posuta zvezdama i ona nije uza me.

To je sve. U daljini neko peva. U daljini.
Duša je moja nesrećna što ju je izgubila.

Kao da je želi približiti moj pogled je traži.
Srce je moje traži, a ona nije uza me.

Ista noć u belo odeva ista stabla.
Ni mi, od nekada, nismo više isti.

Više je ne volim, sigurno,
ali koliko sam voleo!
Moj glas je tražio vetar da takne njeno uvo.

Drugome. Pripašće drugome.
Ko pre mojih poljubaca.
Njen glas i jasno telo. Njene beskrajne oči.

Više je ne volim, zaista,
no možda je ipak volim?
Ljubav je tako kratka, a zaborav tako dug!

I jer sam je u noćima poput ove
držao u naručju,
duša je moja nesrećna što ju je izgubila.

Iako je to poslednja bol koju mi zadaje
i poslednji stihovi koje za nju pišem.
Korisnikov avatar
By AngraMaina
#552970
Jorgos Seferis
"DROZD"

Svetlost
(Το φως)

Kako prolaze godine
umnožavaju se sudije koje ti sude
kako prolaze godine razgovaraš s manje glasova
gledaš sunce drugim očima;
znaš da su te prevarili oni koji su ostali,
buncanje tela, opojni ples
koji se završava u nagoti.
Kao kad noću, skrećući na zabačen put,
iznenada ugledaš kako sijaju oči neke životinje
koje su već nestale, tako osećaš i svoje oči;
gledaš u sunce, zatim nestaješ u tami;
dorski hiton,
koji su dotakli tvoji prsti i skupio se kao planine,
kao mermer na svetlosti, ali glava mu je u tami.
I one koji su napustili borilište ne bi li se dočepali trijumfalnih lukova
i pogodili dobrovoljnog maratonskog trkača
a on je gledao gledalište kako se puni krvlju,
kako se svet prazni kao mesec,
i kako venu pobedonosni vrtovi;
vidiš ih na suncu, iza sunca.
I deca koja su skočila s visokih katarki u vodu
tonu kao vretena, još se okreću,
naga tela utonula u crnu svetlost
s novčićem među zubima, i dalje plivajući,
dok sunce zlatnim iglama sašiva
jedra i vlažno drvo i boje sa pučine;
još uvek silaze ukoso
prema šljunku na dnu mora
beli lekiti.

Anđeoska i crna, svetlosti,
smehu talasa na stazama mora,
smehu kroz suze,
vidi te starac molitelj,
spremajući se da preskoči nevidljive ploče,
kako se ogledaš u njegovoj krvi
koja je rodila Eteokla i Polinika.
Anđeoski i crni, dane,
slani ukus žene koji truje sužnja
izlazi iz talasa sveža grana ukrašena kapljicama.
Pevaj mala Antigono, pevaj pevaj...
ne govorim ti o prošlosti, govorim o ljubavi
uresi svoju kosu sunčevim trnjem,
tamna devojko
zašlo je srce Škorpiona,
tiranin je napustio čoveka,
i sve kćeri mora, Nerejide, Graje
trče ka svetlucanju iz mora izronile Afrodite --
ko nikada nije voleo, zavoleće,
u svetlosti;
. . . . . . . . . . . a ti si
u velikoj kući sa mnogo otvorenih prozora
hitaš iz sobe u sobu, ne znajući na koju stranu najpre da pogledaš,
jer nestaće borovi i odraz planina i pijukanje ptica
more će se isprazniti, razbijeno staklo, sa severa i juga
nestaće iz tvojih očiju svetlosti dana
kao kad iznenada i svi zajedno zamuknu cvrčci.




Poros, "Galini",
31. oktobra 1946.
By Ulix
#553088
Priviđenja
(M. Crnjanski)

Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj u meni,
što se sad, nestajući, rasipa, u prazninu,
osvetlivši mi put, i bezdan, u isti mah?
Sve su to bile, dakle, prolazne samo seni,
na koje sam, kroz blagost, i žalost, i tišinu,
stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zračni, čisti, prah?

Odlazim, dakle, sa tela toplih, i mladih, srna,
ledu, na vrhu nekom, u bolnom svom hitanju?
A plač mi samo vraća se, porfiru jednog zrna,
što visi, o drhćućem, žarkom, koncu, u svitanju?

Tu, tu bih, u ovom životu, da me oblije slap
svih divota čulnih, kao pad mirisnog mleka.
A, čini mi se, jedna jedina, takva, blista kap,
nad peskom pustinja, i tla, nad zemljom, daleka.

Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj u meni,
što se sad, nestajući, rasipa, u prazninu,
osvetlivši mi put, i bezdan, u isti mah?
Sve su to bile, dakle, prolazne samo seni,
na koje sam, kroz blagost, i žalost, i tišinu,
stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zračni, čisti, prah?

U Danskoj, 1929.
Korisnikov avatar
By Sunce
#553226
AngraMaina....super je Svetlost! :andjelak:
Korisnikov avatar
By djo
#553228
Originally posted by Sunce
......................................................Žica
od vode prodenuta kroz uši bolja je nego crv
....
ovde sam se nešto štrecnuo :( :sunce: :love:
By Swanheart
#554242
Vasko Popa
Ohola greška

Bila jednom jedna greška
Tako smešna tako mala
Da je niko ne bi ni primetio

Sama sebe nije htela
Ni da gleda ni da cuje

Šta sve nije izmislila
Ne bi li dokazala
Da u stvari ne postoji

Izmislila je prostor
Dokaze svoje u njega da smesti
I vreme da joj dokaze čuva
I svet da joj dokaze vidi

Sve što je izmislila
Nije bilo ni tako smešno
Ni tako malo
Ali je naravno bilo pogrešno

Je li moglo biti drugačije
By Swanheart
#554243
Dušan Matić

More

Spavaj i ti pred tim nedogledom
Pred tim sjajem od sjaja svakog sjajnijim
Spavaj na nemitnom uzglavlju uspomena
Krnjih uspomena i promašenih trenutaka
Spavaj,pijana od zaborava
Spavaj na ivici čarolija koje nisi znala da vidiš
Na jalovoj ivici saznanja
Na ivici slepila i izgubljenog ukusa
I na dodiru oluja
I tamo gde se deli zora
I gde te nema
Ni krikom ni zimzelenom trajanja.
Korisnikov avatar
By Dušan Maljković
#556918
ODA LJUBAVI
Draganu P, zbog inspiracije-muze


Oh!, luda je ljubav ta
što nagoni na ludosti lude!
Imperije se zbog nje u prah srušiše
I carstva propadahu mrveć’ se
k’o od blathin stena da behu sastavljana
pred šištećom, hučećom bujicom tom!
Oh poplave ljubavi, tako proklete i željene!
Preplavite srce da izorete pustopolje ispražnjeno
i posejete pustoši istovetne scene ničeg!
Padahu glave krunisane,
Bogu bliske i razređenim Nebesima premilelele
Pod koljačem-demijurgom, dželatom-pantokratorom!
Krvav trag osta za njim vukuć’se
Svedočanstva da priča vo vjek i vjekov
Kako ljubav, lažnorečivi laskavac,
krvnik krvožedni
Uzima danak svoj u krvi
Krojeć’ istoriju više no vladaoci vremena i prostranstva!

Oh!, ljubavi, ludosti ludaka
U zemaljskoj ludnici zveri i ljudi!
Beštijo animalnog, a ljudskog, odveć ljudskog!
Užitak obećavaš onkraj Smrti same
I nagoniš na kraj i skončavanje
Na počinak večni jer si san sam i sama!
San budnog i snevača uteha prazna,
onih što poslednjom nadom izdišu poslednji u(z)dah.
Laža za lakoverne –
a svi su vernici pokorni
pred tvojim istinskim delima boli!
Oh!, zločinče ljubavi!
Šta su vojske sve u svim pokoljima poklale i ugnjavile –
Vriskovi i uzdasi, suze i jecaji, krici i naricanja...
Gubici majki, telesa dece raskomadana
na delove neprepoznatljive
Sjaktuće svetlosti zračećih bombi-eksplozija,
ubistava miliona
Otrovi što truju
i plikove smradne i gnojne prizivaju
Da se saberu i milionima pomnože
-- i još milionima pomnože! --
Ne bi bili ravni tvojoj kosidbi,
tvom piru razvratnome-razornome!

Oh! ljubavi, oh!, ljubavi!
Istinska vladarko svih zapećaka i kutaka i vukojebina univerzuma!
Šta su za tebe planete nesmrtne na nebesnim sferama
gde i sama vladaš nad geometrijama ozvezdanim Zodijaka
i držiš konce suđajske i sudbinama talasaš i gospodariš?
Oh, samo odbljesci tvog pržećeg sjaja –
U sunce u zenitu na bliskim visinama
bez straha i strave gledam
Al’od tebe okrećem glavu pretešku, smrtnu
Užasna Gorgono, oktpodna meduzo
što pogledom od kamena stvaraš kipuća srca
da bi ih opet u kamni kamen ’ladan premetnula –
Tvoj sam sužanj i sluga pokorni i rob bezvredni!
I seljak u polju čička mrskog vlastelina-tlačitelja
Što živi životom izrabljenički i prljavim, isprljanim
Bez svelosti prosvetljenja, u nepismenosti i idiotizmu
Ipak poznaje panteističko obličje tvoje
Gamižuću telesinu što stoji iza svega vidljivog i zaoranog!
I radnik u industrijama zagađenja
Čija duša skapava na rajskim oblacima
kužnog dima od varnica razgaljenih, besnih
i pod težinom preteških metala uzdiše-izdiše!
Ti si uteha moje nemaštine
još bedniji postajem kada izdaš
Udvorice zla, buržoaska i prevtljiva!

Oh ljubavi,
Ipak volim te ja!
Grlim tragediju svoju poput najboljeg prijatelja
il’ celivam obraz Spasitelja koji je Uništitelj i Sedmi pečat?
Sodomo i Gomoro moja, obožavam te
Plamu plameni preplameli očišćenja
i Apokalipso divlja divna
hrlim ka zagrljaju koleričnome tvome!
Hitam ka tebi, zasedo fatamorgane,
kano spreženoj oazi u peskovitoj sablasti Sahare!
Otvaram tvrda vrata osvajačima i mašem belom zastavom,
Padam kao tvrdi carski grad Carigrad
U slavi generacija careva i dinastija zlatnih crkvenih kupola
pred Sulejmanom II Veličanstvenim
sjajnim, bleštavim, zaslepljujućim!
Oh predajem se i podajem se tvojim čarima
Lolito čulna i mesnata,
Puna obećanja, prepuna nagoveštaja slasnih i grešnih!
Ti na skrnjavljenje svetih navodiš,
na sagrešenja put ka paklenim vrletima
Ka večnoj patnji u kazanima magme i lave pompejske!
Sfingo besmrtna mesingana i krljuštava,
Znam zagonetku tvoju,
al’ ne znam kako da izbegnem da ti odgovor dam!
Htedoh da zborim ne,
Htedoh da se usprotivim
i povičem glasom divljim divova
Što božanstvima netelesnim
mišicama, tetivama izvajanim prkose
Al’znam da je zalud sve koprcanje moje
Svi grčevi samrtnički, predsmrtnički!

Oh! Ljubavi!
Ljubavi, ljubavi, ljubavi!
Tvoj sam
Sada i uvek
u Smrti, u Životu, u Smrti-Životu...
U ovom zgarištu i krematorijumu Zemlje
U vazduhu oprljenom leševima sagorelim i česticama kaljenja
Što sežu do anđeosne harmonije horova Neba plavetnoga
A bacaju u ponor bezdna da večito padaju
U agoniji isčekivanja svršetka!
Daj makar taj blagoslov mojoj duši naplakanoj –
Daj mi tišinu, ljubavi, oh ljubavi!
Daj mi parče tišine samo za mene!
Daj da zaćuti sve u uhu mome iskrzanome!
Daj mi mir u mozgu mom oštećenom
i prokaženom tvojim dodirima pohotnim, podlačkim!
Daj da nestanem u svemu
i postanem manji od atoma efemernog,
u prostirućim bespućima svevremenog Svega!

Ljubavi, oh ljubavi!
Poljubi me tvojim zelenim, kiselim usnama
krvoločne trovačice Bordžije!
Sada, daruj mi počinak večni, slasni!
Sada mi daruj san bez snova.
Samo crninu, samo ništa!
Ljubavi oh ljubavi,
Nestani, da ja nestanem.

Nestajem.

Dušan Maljković
leta gospodnjega 2006, u zimskome periodu
By Swanheart
#556997
Ivo Andric
Ni bogova ni molitava...

Ni bogova ni molitava!
Pa ipak biva ponekad da čujem
Nešto kao molitven šapat u sebi.
To se moja stara i večno živa želja
Javlja odnekud iz dubina
I tihim glasom traži malo mesta
U nekom od beskrajnih vrtova rajskih,
Gde bih najposle našao ono
Što sam oduvek uzalud tražio ovde:
Širinu i prostranstvo, otvoren vidik,
Malo slobodna daha.
Korisnikov avatar
By ...
#558321
VASKO POPA

Daleko u nama

8.
Ulice tvojih pogleda
Nemaju kraja
Laste iz tvojih zenica
Na jug se ne sele
Sa jasika u grudima tvojim
Lišće ne opada
Na nebu tvojih reči
Sunce ne zalazi.
Korisnikov avatar
By Dušan Maljković
#558945
Please Master
Allen Ginsberg

Please master can I touch your cheeck
please master can I kneel at your feet
please master can I loosen your blue pants
please master can I gaze at your golden haired belly
please master can I have your thighs bare to my eyes
please master can I take off my clothes below your chair
please master can I can I kiss your ankles and soul
please master can I touch lips to your hard muscle hairless thigh
please master can I lay my ear pressed to your stomach
please master can I wrap my arms around your white ass
please master can I lick your groin gurled with blond soft fur
please master can I touch my tongue to your rosy asshole
please master may I pass my face to your balls,
please master order me down on the floor,
please master tell me to lick your thick shaft
please master put your rough hands on my bald hairy skull
please master press my mouth to your prick-heart
please master press my face into your belly, pull me slowly strong thumbed
till your dumb hardness fills my throat to the base
till I swallow and taste your delicate flesh-hot prick barrel veined Please
Mater push my shoulders away and stare in my eyes, & make me bend over
the table
please master grab my thighs and lift my ass to your waist
please master your hand's rough stroke on my neck your palm down to my
backside
please master push me, my feet on chairs, till my hole feels the breath of
your spit and your thumb stroke
please master make my say Please Master Fuck me now Please
Master grease my balls and hairmouth with sweet vaselines
please master stroke your shaft with white creams
please master touch your cock head to my wrinkled self-hole
please master push it in gently, your elbows enwrapped round my breast
your arms passing down to my belly, my penis you touch w/ your fingers
please master shove it in me a little, a little, a little,
please master sink your droor thing down my behind
& please master make me wiggle my rear to eat up the prick trunk
till my asshalfs cuddle your thighs, my back bent over,
till I'm alone sticking out, your sword stuck throbbing in me
please master pull out and slowly roll onto the bottom
please master lunge it again, and withdraw the tip
please please master fuck me again with your self, please fuck me Please
Master drive down till it hurts me the softness the
Softness please master make love to my ass, give body to center, & fuck me
for good like a girl,
tenderly clasp me please master I take me to thee,
& drive in my belly your selfsame sweet heat-rood
you fingered in solitude Denver or Brooklyn or fucked in a maiden in Paris
carlots
please master drive me thy vehicle, body of love drops, sweat fuck
body of tenderness, Give me your dogh fuck faster
please master make me go moan on the table
Go moan O please master do fuck me like that
in your rhythm thrill-plunge & pull-back-bounce & push down
till I loosen my asshole a dog on the table yelping with terror delight to be
loved
Please master call me a dog, an ass beast, a wet asshole,
& fuck me more violent, my eyes hid with your palms round my skull
& plunge down in a brutal hard lash thru soft drip-fish
& throb thru five seconds to spurt out your semen heat
over & over, bamming it in while I cry out your name I do love you
please Master.

May 1968
By Çâðê_DUP
#558947
Originally posted by AngraMaina

a on je gledao gledalište kako se puni krvlju,
kako se svet prazni kao mesec,
i kako venu pobedonosni vrtovi;
svidja mi se.:saksofon:
By Çâðê_DUP
#558950
Da, ja mrem
Jer u ovom casu mi nista drugo nije ciniti
Mrak koji obavija sve gushci je
I njegove astroloske udubine kojima se priziva zvezda

Probadanjem mi je odnela saku
Nadahnucem mi je uzela dirku klavira
Grehom mi je u pero nasukala plac

Meni vise daljine nisu drage
Niti me metez tudji mori kao za oko rastanak njezin
Osibana sam nevidljivom silom
Koja kob tereti za pukis lucaj za izneveru jetku
U potkrovnici, budjelaru, bezglassnoj stihiji

Zelim da ti skratim kozu, osubarim te u svojim nocima od gavranovskog kroja
Da te smlavim u mirisu prepecene mi tuge


Neka ti se koza nabora I splasne
Nek te neka strasna bolest satre
Da mremo zajedno sa tom zudnjom u Ocima

:drama:
By Ахасвер
#559517
Кљуновима својим петли
траже где се скрива зора,
низ планину када мрачну
сиђе Соледад Монтоја.
Жути бакар, кожа њена,
мирише на мрак и коња.
Песмом јече груди њене,
ужарена два наковња.
- О Соледад, кога тражиш
без друштва у ово доба?
- Кога тражим и шта тражим,
шта се бринеш ти због тога.
Тражим где су сакривени
мој разум и радост моја.
- О Соледад, туго моја,
најзад доспеће до мора
вранац узду што отрже
и нестаће сред валова.
- Не спомињи море мени,
јер чемерна туга ова
ниче где су маслињаци,
испод хука лиснатога.
- О Соледад, како патиш!
Откуд туга та дубока?
Суза ти је сок лимунов,
од усне и наде горка.
- Каква туга! Као луда
трчим кућом, моја коса,
плетенице две се вуку
од кухиње све до соба.
Моје тело и одело
црнина ће да омота.
Ај, кошуље моје ткане!
Ај, бутине од макова!
- Соледад, умиј тело
са ластама крај извора
и нека се срце твоје
смири, Соледад Монтоја.

У долини пева река;
врпца неба и листова.
Цветовима тикве жуте
крунише се светлост нова.
О циганска туго клета!
Туго чиста и самотна.
О туго скривене реке
и далеког праскозорја!


Романса црне туге, (Ф. Г. Лорка).
By Ulix
#559595
Poslednja zdravica
(Ana Ahmatova)

Pijem za ugašeno ognjište moje
Za moj život pun žala
Za samovanje u dvoje
Za tebe pijem ja -
Za laž usana što izdaše
Za mrtvi pogled zena
Za to što je svet strašan
Zato što spasa nema

1934.
By Ulix
#559598
Torba
(Miroslav Antić)

Nikad te nisam ništa iskrenije molio, od ovog
što ti sada govorim, sine moj.
U naježenom vetru večeri drveće otresa s
leđa suvi bakar. To se dogegao septembar.
Ti sutra polaziš u školu.
Okna mirišu srebrno i zeleno na prve severne
magle i prve kiše. Vazduh se para kao
paučina i sav je izbušen kricima divljih
jata što se sele na jug.
Popodne kupio sam ti torbu. Tvoj prvi teret
u životu. Držiš je praznu kraj uzglavlja.
S njom ćeš prespavati noć.
"Prazna je torba najteža" - pevaju Cigani dok
se vuku niz bespuća.. Ja u sebi pevušim:
"Prazna je torba bogatstvo, jer u nju staje
mašta svega što živi i želi. U punu ne staje
više nijedna mrva sna.
Nijedna gipkost ovog pomalo okoštalog
sveta.
Tu pesmu, možda, retko koji mališan čuje od
svoga oca, dok prima u šake sudbinu.
Otac Don Kihotov, Servantes, rekao je svom
sinu: "Ko premnogo u torbu trpa, poderaće je."
A i ljudsko oko je torba. A i ljudska pamet je
torba. A i ljudsko srce je torba. Sve su to
torbe bez dna.
I mogu mnoge hiljade pokolenja stavljati u
njih pregršt zanosa, nežnosti, nade, još
uvek ostaće mesta za nove, šire proste,
još uvek ostaće mesta za nove radoznalosti.
Jos uvek ostaće mesta za mnogolike svetove
koji na prstima prilaze i nose ispod kože
toplije i belje ljubavi.
Jer sutra nema jedno obličje, sine moj. Postoji
veliki broj budućnosti.
I moraš imati dalekovidu moć proricanja da
se ne zgrudvaš u samo jednom vremenu.
Ne znam grešim li ako verujem: ipak je sve
tako lako poderivo - sem čoveka.
By Ахасвер
#559667
Тишина креча и мирте.
Слез скривен у меке травке.
Калуђерка везе шебој
на платну од свиле танке.
Седам птица призматичних
лети око сиве лампе.
Црква мумла као медвед
полегао сред пољане.
Какав вез! И каква љупкост!
На платну од свиле танке
она жели да извезе
цветове из своје маште.
Какво сунце! Какве дивне
магнолије! Какве траке!
Какве луне и шафрани
огртач за мису красе!
Пет наранчи у оближњој
кухињи већ све су слађе.
Ко пет рана Христових су
пресечене те наранче.
Кроз њезине очи тихе
коњаника два пролазе.
Топот дубок и удаљен
кошуљу јој каткад надме.
И, видевши у даљини
мирна брда и облаке,
њено срце од шећера
и врбене, растапа се.
Дивне ли долине стоје
под сунцима која пламте!
Какве реке назиру се
из њезине смерне маште!
Али она у самоћи
своје цвеће везе даље,
док се светлост игра шаха
на застору собе мале.


Циганска гувна (Ф. Г. Лорка).
By Ulix
#559829
@Aleksandar: sjajna pesma! :drama:

Slepa
(Marija Pavlikovska - Jasnozenska)

Slepa sam. Oslepljena majem.
Nista ne znam sem da jorgovan mirise.
I usnama samo poznajem
da ti nisi vise...

Staro vino
(Zak Prever)

Narandza na stolu
Tvoja haljina na podu
A ti u mojoj postelji
Blagi poklon trenutka
Svezina noci
Toplota moga zivota.
By Çâðê_DUP
#559967
Originally posted by Александар
Кљуновима својим петли
траже где се скрива зора,
низ планину када мрачну
сиђе Соледад Монтоја.
Жути бакар, кожа њена,
мирише на мрак и коња.
Песмом јече груди њене,
ужарена два наковња.
- О Соледад, кога тражиш
без друштва у ово доба?
- Кога тражим и шта тражим,
шта се бринеш ти због тога.
Тражим где су сакривени
мој разум и радост моја.
- О Соледад, туго моја,
најзад доспеће до мора
вранац узду што отрже
и нестаће сред валова.
- Не спомињи море мени,
јер чемерна туга ова
ниче где су маслињаци,
испод хука лиснатога.
- О Соледад, како патиш!
Откуд туга та дубока?
Суза ти је сок лимунов,
од усне и наде горка.
- Каква туга! Као луда
трчим кућом, моја коса,
плетенице две се вуку
од кухиње све до соба.
Моје тело и одело
црнина ће да омота.
Ај, кошуље моје ткане!
Ај, бутине од макова!
- Соледад, умиј тело
са ластама крај извора
и нека се срце твоје
смири, Соледад Монтоја.

У долини пева река;
врпца неба и листова.
Цветовима тикве жуте
крунише се светлост нова.
О циганска туго клета!
Туго чиста и самотна.
О туго скривене реке
и далеког праскозорја!


Романса црне туге, (Ф. Г. Лорка).
na spanskom je mnogo bolje.:domino:
By Ulix
#560986
Glas
(Nebojsa Vasovic)

Jednoga dana, umreces
u nekoj sobi, u Njujorku
ili Resifeu, svejedno.

U kovcegu, na prstima,
iznece tvoje telo ,
poboznu paucinu.

Na podu tvoje sobe,
ostace razbacane
kasete koje si voleo:

Carles Mingus,
Charlie Parker,
Hermeto Pascoal,

Charles Ives,
Bela Bartok,
Carlo Gesualdo,

pesme Kir Stefana
Srbina (koje peva
Pavle Aksentijevic).

ciji glas jos uvek
cujes-iako su te
vec odavno odneli!
By Ахасвер
#562455
Антонио Ередиа,
син и нећак Камбориа,
са врбовим штапом иде
у Севиљу рад' бикова.
Од месеца смеђ' зеленог,
полако и витко хода.
Међ' очима блиста му се
коврџава црна коса.
Посече на пола пута
мноштво облих лимунова
и у воду бацаше их
док не поста она златна.
И негде на пола пута,
испод бреста високога,
жандарми су спровели га
збити један уз другога.

Дан нестаје полагано,
с плећа ноћ му виси кобна,
раширујућ' плашт широко
преко мора и извора.
Маслине на бреговима
ноћ већ слуте Козорога,
а ветар, ко јахач, скаче
преко брда од олова.
Антонио Ередиа,
син и нећак Камбориа,
без врбовог штапа иде
и у пратњи пет тророга.
- Антонио, знаш ли ко си?
Да си ти од Камбориа
рујно врело с пет млазева
створио би ножем одмах.
Ал' ничији син ти ниси,
нит потомак Камбориа.
Већ Цигана нема што су
сами ишли преко гора.
У прашини сад цвокоћу
старе каме прадедова.

У девет су усред ноћи
спровели га до затвора,
док жандарми испијаху
омиљена пића своја.
И у десет он затворен
у тамници тамној оста
док се небо пресијава
као сјајне сапи коња.

Хапшење Антоњита Камбориа на путу за Севиљу, (Ф. Г. Лорка)




Ту где тече Гвадалкивир
гласи смрти звоне сад.
Гласи стари окружују
каранфила мушког глас.
Њихове је кожне чизме
уједао ко вепар.
Скокове је он у борби
правио ко делфин плах.
Скрлетну му машну скваси
противничке крви млаз.
Ал' подлеже, јер четири
каме беху, а он сам.
Док су звезде побадале
копља у водени вал,
и бикови док сањаху
од шебоја рујан плашт,
ту где тече Гвадалкивир
звонио је смртни глас.

- Антонио Ередиа,
Камбориа оштра влас,
од месеца смеђ' зеленог,
каранфила мушког глас;
ту где тече Гвадалкивир
ко ти узе живот млад?
- То рођаци моји беху,
Бенмехи им родни крај.
Завист им је изазвало
све оно што имах ја.
Медаљон од белокости,
ципела црвених пар,
од маслине и јасмина
саздана ми кожа та.
- Антоњито Камборио,
Царице си достојан!
Богомајке сад се сети,
јер смрти се ближи час.
- Ај, Гарсија Федерико,
жандарме ти зови сад!
Ко стабљика кукурузна
ломи ми се млађан стас.

Трипут крв из њега шикну
и он паде наузнак.
Дукат живи којег никад
заблистати неће сјај.
На јастуче полаже му
главу анђ'о живахан,
а остали, уморнији
у кандилу пале плам.
И рођака кад четири
стигоше у родни крај,
ту где тече Гвадалкивир
утиша се смрти глас.

Смрт Антоњита Камбориа, (Ф. Г. Лорка)
  • 1
  • 9
  • 10
  • 11
  • 12
  • 13
  • 92
long long title how many chars? lets see 123 ok more? yes 60

We have created lots of YouTube videos just so you can achieve [...]

Another post test yes yes yes or no, maybe ni? :-/

The best flat phpBB theme around. Period. Fine craftmanship and [...]

Do you need a super MOD? Well here it is. chew on this

All you need is right here. Content tag, SEO, listing, Pizza and spaghetti [...]

Lasagna on me this time ok? I got plenty of cash

this should be fantastic. but what about links,images, bbcodes etc etc? [...]

Swap-in out addons, use only what you really need!