- 16 Avg 2006, 02:14
#553940
Evo kako je Dejan Nebrigic oslobodjen sluzenja vojnog roka (iz Lavirintskog recnika):
Danas, kada je proslo nekoliko meseci otkako su u moju vojnu knjizicu upisane reci TRAJNO NESPOSOBAN (dotle sam godinama bio privremeno nesposoban za sluzenje vojnog roka), danas shvatam da sam jos tada, u detinjstvu, tu ideologiju prihvatio samo zato da bi mi vojna psihijatrica pod imenom, nota bene, Afrodita N, pored dijagnoze POREMECAJ LIBIDA, poklonila i jedno, u svom najdubljem preziru i gadjenju, krajnje sarmantno - FUJ. Jer ja sada dobro znam da je moja prva antimilitaristicka pobuna - moja prva "homoseksualna faza" iz detinjstva - potpuno polodonosna. Moje gadjenje od vojnickog znoja, strah od paradne cistoce i ideolosko uzasavanje od termina zdravo, narocito zdravo telo, nakon skoro decenije egzistiranja u mom umu - pobedili su.Establishment je tim FUJ priznao moju alternativnost, moju marginalnost, moju nesposobnost da se treniram za ubijanje.
I ono sto sam obecao, tekst Lepe Mladjenovic o Dejanu Nebrigicu, objavljen kao predgovor romanu Paris-New York; tekst mi se narocito dopada zato sto Lepa ne pokusava da od Dejana napravi klasicnog heroja vec ga prikazuje kao coveka sa manama, ali hrabrog coveka, resenog da istraje u onome sto je sebi nametnuo kao cilj. Lepa se takodje u jednoj ili dve recenice veoma lepo razracunava sa onim pederima koji samostid iskazuju kao kranji prezir prema Dejanu Nebrigicu, i koji to jos i danas cine kroz iracionalnu mrznju prema svakoj vrsti aktivizma. Uzivajte...
O Dejanu Nebrigicu
(Lepa Mladjenovic)
Dejan Nebrigic je bio gej muskarac, homoseksualac, peder.
Red peder smo preuzeli od kompulzivno heteroseksualnog patrijarhata tako da peder i lezbejka imaju dobro znacenje, to su lepe reci, to su nasi identiteti sa kojima se mi ponosimo.
Dejan nebrigic je bio ziv primer cinjenice da lezbejstvo i homoseksualnost nije jedno liberalno pitanje koje se svodi na: mene bas briga sta ti radis iza zatvorenih vrata u svojoj spavacoj sobi. Jer heteroseksizam je masina koja guta sve razlicito i ljude oba pola vidi a priori heteroseksualnima. Lezbejke i homoseksualci vec vekovima zive u drustvu gde se nase zudnje falsifikuju, minimalizuju, izigravaju... Ali Dejan je znao za feministicku politiku da je licno politicko, i to je ziveo. On nije imao tajni privatni zivot iza zavese. Imao ga je, ali nije. On je svoje ljubavne price permanentno govorio. To je bio on. On je bio govor zudnje. Nije dozvolio nikome sa kime je komunicirao da ne zna da je homoseksualac.
Dejan Nebrigic je bio teatar. On nas je uvlacio u svoju scenu, mi smo bili publika ili statisti ili oni drugi na sceni. Nekada su te uloge koje nam je davao bile negativne i mnogu su onda bezali od njega. Nekad su bile pozitivne i mi smo se divili. Bio je svoja glavna licnost. Teatar je javni cin. On je bio javnost, institucija Dejana Nebrigica. Mozda je nekima od nas izgledalo da je glumio, da je bio teatralan, ali to je moglo samo da nam se cini. On je bio taj teatar. Pio je, gutao supstance, trazio od drugih da ga bodu, ne da bi pobegao od sebe, nego da bi bio on. Mi obicno govorimo ono sto drugi hoce ili mogu da cuju, ali one je govorio sebe. Dejan Nebrigic je uvek bio svoj i javan. Svaki govor zudnje je skandalozan, a pogotovu zudnje kojoj u heteroseksistickom drustvu nema mesta. Zato su ga se mnogi stideli, mnogi gejovi su mislili, ili su i danas u to uvereni, da je on "kvario renome gej populacije". Ponekad, nije bilo lako izdrzati ga. On je umeo da zastane dok sa njime hodate, da se popne na statuu pesnika i poljubi ga, da se namesti kao da ga svi snimaju, da se nasmesi. On je umeo u sred punog duplog autobusa sa radnicima koji se vracaju sa posla, onog harmonika-autobusa kao sesnaestica, da vikne u sred Panceva "kako ste vi Srbi svi znojavi i smrdite, necu imati vise s kime da se tucam".
Po profesiji pozorisni kriticar. Bez diplome, bez institucionalne potvrde o svojoj profesiji. On je svoju profesiju izabrao i sam je potvrdjivao svojim tekstovima.
Da li je Dejan bio Srbin ili ne, to ne znamo. Znamo da je bio svestan da ima srpsko ime, znaci jeste, ali isto tako je znao da u ovom rezimu "mi Srbi" je bilo odredjenje u cije ime su se poveli ratovi i u cije ime se proizveo fasizam. Tako, on nije bio Srbin. On je na studentskim demonstracijama kada su prolazili oni stariji zabradjeni muskarci sa sajkacama koji su delili znacke sa cetiri S jednom od njih rekao: "Idi u Srbiju pa ih deli". On nije bio teritorija Srbije, odbio je da bude telo srpske politike, odbio je srpsku vojsku. Otisao je u vojni odsek i rekao im da je homoseksualac. Znao je da ce ih istinom prevariti, jer se u stvari zalagao da homoseksualci u vojsci imaju ista prava kao i drugi, isto kao sto se zalagao da se vojska kao institucija ukine. Nije davao intervjue za srpski dnevni list Politika. Odbio je da bude sahranjen na srpskom groblju.
Moja prica sa Dejanom pocinje od '90. kada me je on te jeseni pozvao i rekao "ajde da skupimo lezbejke i homoseksualce", i tako smo poceli da se vidjamo nas nekoliko pa malo vise u kafeu Moskva. Posle smo osnovali Arkadiju.
Kada smo vec kao Arkadija 27. juna 1991, na Medjunarodni dan Ponosa lezbejki i homoseksualaca organizovali prvu javnu tribinu u Domu omladine povodom nasih prava, tog dana je objavljeno da je prvi slovenacki vojnik na granici sa Italijom ubijen od strane vojnika JNA. Tog suncanog junskog dana ni ja ni on nismo mogli da pretpostavimo kakvih osam strasnih godina nas cekaju. Jos neke vreme smo trazili prostor za sastanke Arkadije i svaka institucija u gradu nas je odbila.
Ali, sve je bilo jasnije da je rat u pitanju, i tako pocinjemo, i on i ja, potpuno odvojeno, da radimo u mirovnom pokretu. Ja sam se od '91. prikljucila Zenama u crnom, on je usao u Antiratni centar i pokrenuo Pacifik.
Tih godina rata moja dilema bila je kako svoju lezbejsku egzistenciju braniti dok su tu, iza coska, mucenje, logori, ubijanje, masakri? Kako za vreme rata lobirati lezbejska i gej prava? Nacionalizam je ustrojio hijerarhio potreba i prava, redukovao zene i muskarce na nacionalna bica. Prosto vise nije bilo javnog mesta za nasu egzistenciju. Tako je Dejan Nebrigic prvih godina rata kao anti-militarista radio na knjigama i pozoristu, a ja sam odlucila da radim sa zenama zrtvama rata feministicko savetovanje. Mi o ovoj dilemi, kako svoju lezbejsku i gej egzistenciju smestiti u vreme rata, koju nikada nismo razresili, nismo mnogo pricali. Prosto nije imalo sta da se kaze, meni je bilo vazno da je on tu, i njemu da sam ja tu. On je bio prvi gej koji je usao u Zene u crnom, potpuno bez pitanja u jednu zensku grupu, a ja sam bila prva lezbejka. Tako je, makar unutar Zena u crnom, bilo jasno da mirovni aktivisti nisu samo hteroseksualne zene i muskarci nego da nas ima lezbejki i gej muskaraca. To je bilo sve sto smo tada mogli da uradimo. Da unutar malog prostora mirovnih grupa trazimo prostor za svoju razlicitot, ako ne mozemo spolja. On je u Pacifiku insistirao na gej i lezbejskim tekstovima u svakom broju. A ja sam u okviru medjunarodnih skupova Zenska solidarnost protiv rata organizovala radionice o lezbejskoj egzistenciji.
Meni je na pocetku bilo jako vazno njegovo prisustvo u gradu, jer su tada mnoge lezbejke, feministkinje i mnogi homoseksualci prosto otisli. Nije bilo prostora i otisli su kao i mnogi drugi. Negde oko '92. i '93. i dalje smo se okupljali kao Arkadija po stanovima, i jednog dana smo on i ja pokrenuli pitanje nacionaloizma. Vecina, skoro svi tada prisutni su rekli da su oni u grupi samo i iskljucivo zbog svog gej identiteta, i glasno su govorili da su nacionalisti. To je bilo jedno jako tesko vece kada smo nas dvoje morali da se suprotstavimo onima zbog kojih smo grupu i osnovali, i da insistiramo da smo protiv svih oblika diskriminacije i da Arkadija nece biti nacionalisticka grupa. Nakon toga vise nikada nije bilo masovnih okupljanja Arkadije. Ja pamtim koliko mi je bilo vazno da nisam sama u svom insistiranju, prosto ni on ni ja nismo imali dileme, i to prepoznavanje nase odlucnosti je bila jedna vazna podrska u lezbejskoj i gej samoci kojom smo kruzeni.
Na kraju ono sto je meni vazno to je da sam u njega imala totalno politicko poverenje. Osecala sam se sigurno. On jeste na momente, duze ili krace, bio okrutan, i neprijatan, desktruktivan i samo-destruktivan, ali je uvek bio protiv homofobije, protiv nacionalizma, protiv srpskog fasizma, protiv seksizma, protiv militarizma. Prosto nema nas mnogo kojima je stalo do svakog ljudskog bica i kojima je vazno da radimo na ukidanju svih vrsta diskriminacije, i zato bih na kraju nama koji ostali, ponovila poslednju recenicu iz predstave Ane Miljanic, O Nemackoj, u kojoj ona citira Brehta i porucuje da se pazimo nezno. da se jedni za druge brinemo nezno.
