Bootstrap Framework 3.3.6

[Simor]

Emili Dikinson - Pesma br. 1568

Nju videti - to je Slika -
Nju cuti - to je Muzika -
Nju znati - to te Pjanstvom puni
Nevinim kao Juni -
Potistenost je - nju ne znati -
Za prijatelja nju imati
To tako bliska toplina je
Ko Sunce sto ti s Dlana sjaje

[Myself]

U mojoj glavi stanujes - Stevan Raickovic

U mojoj glavi stanujes: tu ti je
Soba i mali balkon s kog puca
Vidik na moje misli najtananije.

Ponekad slusas kako mi zakuca
Srce ko zivi leptir iz kutije.

Ja ti odskrinem vrata: niz basamake
Silazis u vrt za kog niko ne zna.

Na povetarcu lebdis poput slamke.
(dok za to vreme, mozda: neoprezna
Stojis na nekom rubu, ispred zamke...)

Nekad (u mojoj glavi dok bas skaces
U morsku penu, ispod sunca, gola)
Spazim te kako po kisi preskaces
Barice i sva u blatu do pola
Zuris na posao s licem ko da places.

Prolazi dan za danom i sva svota
Vremena tvog se po dva puta zbira:
Pa pola oko moga klupka mota

Vidim sa tvog lica punog mira
Da ne znas kako zivis dva zivota.

U mojoj glavi stanujes i dubis
Crne i bele hodnike za moje
Misli: kako mi bezis il' me ljubis?

Van tebe druge misli ne postoje.

Samo dok spavam ti se nekud gubis.....

[Ахасвер]

Celoga je dana sneg lagano pado
kao s vo?ki cvet.
O, kako ve?eras, o, kako bih rado
odletela nekud daleko u svet,
nekuda daleko kroz cvetove snežne,
kao leptir lak
i nekome htela re?i re?i nežne,
tople, lepe, nove, kakve ne zna svak.

I sutona celog sneg je tiho pado
umoran i gust.
Ve?eras bih nekog ugledala rado,
ali njega nema. Put je davno pust.
Samo s bledog neba beloj zemlji sle?u
Pahulje kroz zrak.
O, kako je bolno kad ti do?i ne?e
neko koga ?ekaš, a spušta se mrak.


U zimski dan (D. Maksimovi?).

[Ulix]

PESMA
(Aragon)

Ljubavi moja ne reci ništa više
Ostavi nek padnu obe ove re?i u ?utanje
Kao kamen dugo gla?an izmeðu dlanova mojih ruku
Kao kamen hitar i kamen težak
I dubok svojim padom kroz naš život
Dugim putovanjem i ništa ne susre?u?i do samo ponor
Taj beskrajni put bez šuma da trajanje
I nespe?avanje nikakve daleke vode rada užas
Nikakve površine dodirnute nikakvo odskakivanje od prepreka
Ništa do univerzum koji treba dosti?i i ja te uzeh za ruku
Nikakav eho sve pada i uzalud sam ?ulio uvo
Ništa ?ak ni uzdah ni sinkopa zvuka
I ukoliko više pada i prolazi kroz tminu
Utoliko vrtoglavica raste i no? je sve brža
Ništa do samo zahuktali teret.

[Daliborka]

O, nemoj mi prici
sreca je lepa samo dok se ceka
dok od sebe samo nagovestaj da....

[Daliborka]

Mnogo sam ti usamljena
ne nadam se sreci
Bol mi stala u grudima
nemam kome reci

Nisam te zaboravila
sve vise te volim
Slatko bih se isplakala na grudima tvojim

[Ulix]

NA DAN NJENOG VEN?ANJA
(Velimir Raji?)


I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji -
Prosta ti bila moja ljubav živa!

?estit'o sam ti. I ti re?e "Hvala!"...
A da li znadeš da se u tom ?asu
Granitna zgrada mojih ideala
Sru?i i smrvi i u pep'o rasu?

Al' ne! Ne vidim od toga ni sena:
Po tvome licu radost se razliva...
I svršeno je! Ti si sada žena -
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Ja ne?u kleti ni njega ni tebe,
Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;
Ja ne?u kleti ?ak ni samog sebe,
Jer ja bih time svoju ljubav kleo.

I našto kletve! Našto ružne re?i?
O sre?i svojoj ?ovek vazda sniva;
Bol, jad i patnju smrt jedino le?i.
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Pa poði s Bogom! Još ti mogu re?i:
Da Bog da sunce sre?e da ti sija!
Sve što god po?neš svršila u sre?i!
Sa tvoje sre?e bi?u sre?an i ja.

I svakog dana ja ?u da se molim
Kad zvono verne u crkvu poziva...
Ja nisam znao da te tako volim
Prosta ti bila moja ljubav živa!

?uj, Bože, molbu moje duše jadne:
Sva patnja što si pis'o njoj k'o ženi,
Nek mimoiðe nju, i neka padne
Na onaj deo što je pisan meni!

Usliši ovu molitvu, o Bože!
I duša ?e mi mirno da po?iva:
I šaputa?e ve?no, dok god može:
Prosta ti bila moja ljubav živa!

I onda kada doðe ono doba
U kom ?e zemlja telo da mi skriva,
?u?eš i opet sa dna moga groba:
"Prosta ti bila moja ljubav živa!"

[Ulix]

Uzalud je budim
(Branko Miljkovic)


Budim je zbog sunca koje
objasnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog izmedju prstiju
budim je zbog reci koje peku grlo
volim je ušima
treba ici do kraja sveta i naci rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje lice na ove ovde
zbog ljudi koji bez cela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reci trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja ce možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih izmedju dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer ce se probuditi drukcija i nova
uzalud je budim
jer njena usta nece moci da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš voda protice ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obecati izgubljenom imenu necije lice u pesku.

[Ulix]

Meðu javom i med snom
(Laza Kosti?)

Meðu javom i med snom
Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
meðu javom i med snom.

Srce moje, srce ludo,
šta ti misliš s pletivom?
ko pletilja ona stara,
dan što plete, no? opara,
meðu javom i med snom.

Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
meðu javom i med snom!

[Ахасвер]

Dušu mi pokloni.
Mene rastužuju ti krvi požari
što iza sebe ostavljaju pepelište,
te oluje što nište
ženina snevanja blaga.
Dušu mi pokloni,
u ljubavi ja bih htela
do u ve?na vremena
da sve ostavlja traga.

Dušu mi pokloni.
Meni je malo taj trnutak zaborava,
to nestrpljivo krvi htenje.
Dušu mi, dušu pokloni,
od iskoni u meni spava
?ežnja plamena za ve?nim,
za ljubavi trajanjem
i uznesenjem.

Ja sam žena i ne ?eznem samo
za vrelim ljubavni?kim bdenjem
posle kojeg duša pada;
htela bih u zagrljaju da doživim
svetle snove
i pijanstvo onog mutnog sklada
što ljubav se zove.

Htela bih da se ne izgubi
nijedan naš trenutak
da svaka naša milošta se stvori
u kakav život, pa ma malen bio
kao grumen ve?itog zlata,
da mi duša blista posle zagrljaja
kao julska nebesa zvezdama krcata.

Dušu mi pokloni.
Pri?aj mi svoje snove u tami,
pri?aj mi detinjstva se?anja.
Želi i ti da budeš uza me
do poslednjeg dana.
Dušu mi pokloni i zadnju joj
?esticu svaku
i najlakši dašak svaki
njenog bezdana.

O daj mi svojih suza,
no?nih nejasnih muka,
pri?aj šta srce ti naj?eš?e sanja.
Drhti od iznenadnog zvuka
moga koraka i glasa.
Želi i ti u mom zagrljaju
da i posle smrti ?asa
ostanu ti na mene se?anja.


Dušu mi pokloni (D. Maksimovi?).

[Ulix]

Perle
(Jožef Atila)

Perla oko tvoga vrata
žablje ikre što se legu,
jagnje?i brabonjci,
jagnje?i brabonjci u snegu.

Ruža na mese?ini brata,
na tvom struku pas od zlata,
lanen konop,
lanen konop oko moga vrata.

Noge tvoje pod suknjom gole,
ko klatna zvona kada mole,
u živoj vodi,
u živoj vodi pokret dve topole.

Pokret tvoje noge gole,
klatna zvona ve? se mole,
u živu vodu,
u živu vodu pada liš?e sa topole.

[Ахасвер]

Da mi je da ne umrem u tuðini.
Lepe su sve bukove u zemlji ceste,
Livada svaka lepa je mlada,
I sve reke nepoznate,
Svi vrhovi što se suncem zlate,
Sve i gde nije i gde jeste
Pogled i noga mi stupila kada.
Ali kut zemlje na kom smo žito želi
I sa koga smo cedili vina,
Zemlja koju smo pili i jeli,
?ija na ognju palili drveta,
Gde smo sahranili oca i sina,
Kao da je sva grob pradedovska,
Krvavo nam je bliska i sveta.
U tu bih zemlju hteo da legnem,
U taj kraj gde biljka svaka,
Gde bubica svaka bolno me dira
Kao žbun sto na bratovom grobu cveta,
Kao mrav što njime mili.
Zemlja sa koje smo jeli i pili,
Koja nam je kao srce roðeno jasna
I tajanstvenija od svemira,
Hteo bih da mi grobom bude.


?ežnja u tuðini (D. Maksimovi?).

[Ulix]

Kako da te nazovem
(Sandor Petefi)

Kako da te nazovem,
kad sred sumraka, snatreci,
vecernje zvezde lepih ti ociju,
diveci se, moje gledaju oci,
kao da ih sad vide prvi put...
Te zvezde,
ciji je svaki zrak
po jedan potok ljubavi,
koji tece ka moru duse moje
kako da te nazovem?

Kako da te nazovem,
kad mi dobacis pogled svoj,
taj pitomi golub,
cije je svako pero
po jedna maslinova grana mira
i ciji je dodir tako dobar!
Zato sto je meksi od svile
i od jastuka u kolevci
Kako da te nazovem?

Kako da te nazovem,
kad zasviras svojim glasom.
Te glasove da cuju
suva stabla usred zime
prolistala bi ponovo zelena
misleci,to je vec prolece,
davno ocekivani njihov spasilac,
a slavuj peva:
kako da te nazovem?

Kako da te nazovem
kad mi usne dodirnu
tvojih usana plameni rubin-kamen,
kad u vatri poljupca stope se nase duse,
kao u zoru dan i noc,
a svet nestane pred nama,
nestaje za mene vreme
i sva tvoja tajanstvena blazenstva
vecnost rasipa po meni-
Kako da te nazovem ?

Kako da te nazovem,
slatka majko moje srece,
vilinska devojko
vizije koja se dotice neba,
najsmelije moje nade
zastidjujes svojom stvarnoscu,
moje duse jedino
blago vrednije od celoga sveta,
slatka, moja lepa, mlada suprugo,
kako da te nazovem?

[Daliborka]

Ucili me....

Ucili me "Budi dobra devojka"
"Budi dobra zena i majka"
Ucili me kako moram ziveti
koga ne smem voleti

A ja sam krisom plakala
ponekad tajno volela
I nisam nasla srecu
ni ljubav najvecu

Ucili da moram slusati
Ucili sta ne smem raditi
Ucili me sta cu misliti
o cemu sanjati

A ja sam krisom plakala
ponekad tajno volela
I nisam nasla srecu
ni ljubav najvecu

[Swanheart]

Vojislav Ilic-"Elegija"

Prestacu I ja skoro.I sa mnom,zanavek mozda,
Spomen ljubavi tajne zelena pokrice trava
I vecni zaborav s njome.Na mome spomenu surom
Istrven natpis bice tad.
No ti,kojoj sam pevao mlad.
U tamnoj,jesenjoj noci,slusajuc poznate zvuke,
Hoces li s tugom tada pobozno sklopiti ruke
Za pokoj umrlog znanca?Hoces li pojmiti tada
Nejasne reci moje,I teret ljubavnoh jada,
I tajni uzdah moj?
O,znaj da ljubav moju ni vecnost otela nije,
Ni gusta,zelena trava,sto sunce nada mnom krije,
Ni hladni prekor tvoj.

[Daliborka]

Zaljubljeni veruju u lazi

Znam da polako te gubim
gasi se nas plamen srece
a srce se moje nada
poraz da prizna nece

Ljubi me, kazi da me volis
slazi me, istina nekad boli
Pricaj mi ono sto srce trazi
zaljubljeni veruju u lazi

Kazes mi da uvele ruze
jesenji vetrovi lome
a ja se prolecu nadam
prolecu u srcu tvome

Ljubi me, kazi da me volis
slazi me, istina nekad boli
Pricaj mi ono sto srce trazi
zaljubljeni veruju u lazi

Kazes mi kad vatra se gasi
vise ni zara nema
a kako da istinu shvati
jedna zaljubljena zena

Ljubi me, kazi da me volis
slazi me, istina nekad boli
Pricaj mi ono sto srce trazi
zaljubljeni veruju u lazi

[Ulix]

Dolap
(Milan Raki?)


Ja znam jedan dolap. Crn, glomazan, truo,
Stoji kao spomen iz prastarih dana.
Njegovu sam škripu kao dete ?uo;
Stara gruba sprava davno mi je znana.

Jedan mali vranac okre?e ga tromo,
Malaksao davno od teškoga truda;
Vu?e bedno kljuse sipljivo i hromo,
Bi? ga bije, ular steže, žulji ruda.

Vran?e! Ti si bio pun snage i volje,
I dolap si stari okretao živo;
Tešila te nada da ?e biti bolje;
Mlad i snažan, ti si zlatne snove sniv'o.

Al' je prošlo vreme preko tvoje glave,
Iznemoglo telo, malaksale mo?i;
Poznao si život i nevolje prave,
I julijske žege, i studene no?i.
O, kako te žalim! - Gle, suze me guše,
Olišena sudbo svih života redom! -
Tebe, bra?u ljude, i sve žive duše,
Jednake pred opštom, neminovnom bedom...
Podne. Ti bi vode. Ko ?e ti je dati?
Tu kraj tvojih nogu žuboreci te?e.
Ali bi? fijukne... Napred! Nemoj stati,
Dok ne padne najzad spasonosno ve?e.

Podne. Ti si gladan. Ti bi trave hteo;
Svuda oko tebe buja trava gusta,
I mirise njene cuv donosi vreo.
Ali bi? fijukne: zbogom, nado pusta!

Ti si kao i ja, mladosti rane,
Osetio opštu sudbu što nas gazi,
I gladan i žedan provodio dane
Sve u uskom krugu, sve na istoj stazi.

Ti si kao i ja, na julijskoj žezi,
Dok žubori voda kraj tebe u viru,
Sanjao o sre?i, nagradi i nezi,
Sanjao o dobrom, zasluženom miru.

O! k'o zmija ljuta košuljicu svoju,
Ostaviti bedu, nesre?u, i zlobu,
I udarce bi?a ste?ene u znoju,
I svemo?nu podlost, i opštu gnusobu!...

Pusti snovi!... Napred, vran?e, nemoj stati,
Ne miriši travu, ne ose?aj vir:
Nagradu za trude nebo ?e ti dati,
Mra?nu, dobru raku, i ve?iti mir!

[Ахасвер]

Kad na mlado poljsko cv'je?e
Biser niže pono? nijema,
Kroz grudi mi želja l'je?e:
"Što te nema, što te nema?"

Kad mi sanak pokoj dade
I duša se miru sprema,
Kroz srce se glasak krade:
"Što te nema, što te nema?"

Vedri istok kad zarudi
U trepetu od alema,
I tad duša pjesmu budi:
"Što te nema, što te nema?"

I u ?asu bujne sre?e
I kad tuga uzdah sprema,
Moja ljubav pjesmu kre?e:
"Što te nema, što te nema"...



Što te nema? (A. Šanti?).

[Ulix]

Uteha
(Vladislav Petkovic - Dis)

Misao se gubi, nestaje i tone
u dolini pla?a, gde se nada kupa,
gde stradanja žive, gde se suze rone
i gde to?ak patnji klopara i lupa.

I dok miso spava, klonula, u miru,
izvija se ljubav na krilima no?i,
i sa sobom nosi razlupanu liru,
i kre?e se, ?ebdi po mojoj samo?i.

Kao eho sre?e, bez šuma i glasa,
preko tajnih snova visinama stremi,
kao zora nebom zra?no se talasa,
kao ve?e u no? gubi se i nemi.

I trag joj ostaje, i slika se stvara:
Nebo plavo, vedro, kao njeno oko,
pogled koji pri?a, teši, razgovara,
pojima i voli i gleda duboko.

Ja ose?am dušu i svoju i njenu:
Obe, ve?ne, stoje na jednom osmehu,
na jednom prostoru, u dalekom vremenu,
koje katkad stupa i šap?e utehu.

[Ахасвер]

Kroz no? i vlagu
divlje se guske
sele
i bolno kri?u.

Moram da mutnu,
neku,
napišem pri?u:

kako odnose one
sa sobom
na svojim belim krilima

iz moje duše,
drago meni,
nešto,

a ne znam kuda,

i ne znam šta.



Selice (D. Maksimovi?).

[Ulix]

Serenata
(M. Crnjanski)


?uj, pla?e Mesec mlad i žut.
Slušaj me, draga, poslednji put.

Umre?u, pa kad se zaželiš mene,
ne vi?i ime moje u smiraj dana.
Slušaj vetar sa liš?a svelog, žutog.

Peva?e ti: da sam ja ljubio jesen,
a ne tvoje strasti, ni ?lanke tvoje gole,
no stisak granja rumenog uvenulog.

A kad te za mnom srce zaboli:
zagrli i ljubi granu što vene.
Ah, niko nema ?asti ni strasti,
ni plamena dosta da mene voli:

No samo jablanovi viti
i borovi pusti ponositi.
No samo jablanovi viti
i borovi pusti ponositi.

Potkamien, u Galiciji, 1915.


Trag
(M. Crnjanski)

Želim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvom telu.

Da poneseš od mene samo
tugu i svilu belu
i miris blag...

puteva zasutih liš?em svelim
sa jablanova.

Bolnica u Salcburgu, 1917.

[Ulix]

Osip Mandeljstam; iz zbirke Tristia. Prevod je Branka Miljkovica.

66

U ime hrabrosti buducih vekova
I plemena ljudi koji ce sve vise rasti,
Ja sam se lisio case na piru oceva,
I veselja i sopstvene casti.

Vek - vukodav skace na me, da me kolje,
Ali ja vuk nisam i nemam vucju kozu.
Ko kapu, u rukav, tutni me bolje
U sibirskih stepa topli kozuh -

Da ne vidim kukavice, ni meko blato,
Niti na tocku krvave neke kosti,
Da u noci sijaju prasnici, ko zlato,
U svojoj prvobitnoj lepoti.

Odnesi me u noc, gde Jenisej zubori,
I gde doseze bor zvezde avgusta,
Jer po kozi svojoj ja nisam vuk u gori
I neistina mi je iskrivila usta.

[Ахасвер]

?ujte, bogovi, što kormilo svete mudrosti držite,
Koji u duše smrtnika, udevaju?i uznose?u vatru,
Vu?ete prema besmrtnima, mra?ne kad puštaju urvine,
A pro?iš?ene su od vaših neizrecivih posve?enja.
?ujte, spasioci veliki, iz knjiga mi svetih
Presveto prinesite svetlo razgone?i maglu,
Da valjano ve? poznam besmrtnog boga i ?oveka,
Te da me pod olujama lutaju?eg, ne bi držao
Demon što zlostavlja, od blaženih daleko.
Neka se ne mu?i nevoljna, što pala je u oluje
Lede?eg roðenja, duša mi u ?egrsti,
Kaznom što okovima život jezivi sputa.
Nego bogovi, vlasnici širokosvetle?e mudrosti
Po?ujte, te onom što uzvišenoj stazi hita,

Obznanite tajne i posve?enja iz svetih pri?a.


Bogovima, (Proklo Dijadoh).

[Ulix]

Ljubav
(Ivan V. Lali?)

Ve? godinama u?im tvoje crte, u koje dani
Utiskuju svoje male vatre; godinama pamtim
Njihovu svetlucavu neponovljivost, i restekastu lako?u

Tvojih pokreta, iza providnih zavesa popodneva;
Tako te više ne prepoznajem izvan pam?enja
Koje te predaje meni, i tako sve teže krotim
Struju vremena što ne proðe kroz tebe, kroz blagi metal

Tvoje krvi;
ako se menjaš, menjam se sigurno i ja,
I s nama taj svet sagraðen oko jednog trenutka
Kao plod oko koštice, satkan od nestvarnog mesa
Što ima ukus munje, ukus prašine, ukus godina,
Ukus snega rastopljenog na plamenu tvoje kože.

Ve? godinama znam da nestajemo zajedno;
Ti progorena zvezdom moga se?anja, izvan koje
Sve manje te ima, ja lepo rasturen u tebi,
U svim popodnevima, u svim sobama, u svim danima,
U svemu što puni te polako, kao pesak
Postelju reke;
i taj naš trenutak
Traje duže od tuðe smrti.

[Swanheart]

Vojislav Ilic-"Zbogom"

Zbogom!...Nikada mozda necu
Tvoj mili cuti glas,
Nikada nece ruka moja,
Grleci tebe u samoci,
Rasplesti tvoju gustu vlas;
Niti ce ikad vise moci
Carobna senka tamne noci
U zagrljaju naci nas...
I sve to zasto?Ja sam znao:
Tuga I radost-sve je san.
I dok sam sladak sanak snivo,
S gordoscu ja sam ocekivao
Rastanka naseg tuzan dan.

Tako pobozno fakir pada.
Sluzeci verno bogu svom:
Svrsetak igre smrt mu sprema,
Al`on od smrti straha nema,
Nego se gordo sreta s njom.

[Ахасвер]

Kad se iznenada, u pono?, za?uje
kako prolazi nevidljiva povorka
sa sjajnom muzikom i glasnom pesmom -
svoju sudbu što te izdala, svoja dela
što nisu uspela, svoje životne planove
što su svi omanuli - nemoj beskorisno oplakivati.
Kao da si spreman godinama, kao junak,
uputi joj pozdrav, Aleksandriji koja odlazi.
A povrh svega, nemoj se zavaravati, ne reci kako je
to bio san, kako te je sluh prevario:
nemoj se spuštati na tako zaludne nade.
Kao da si spreman godinama, kao junak,
kao što tebi odgovara što si bio dostojan takvog jednog grada.
odlu?no priði prozoru
i slušaj s uzbuðenjem, ali ne
preklinju?i i tuže?i poput kukavice,
kao svoje poslednje zadovoljstvo slušaj zvuke,
sjajne instrumente tajnovite družbe,
i uputi joj pozdrav, toj Aleksandriji koju gubiš.


Bog napušta Antonija (K. Kavafis).

[Ulix]

Tvoritelj
(H. L. Borhes)

Reka smo koju si spomenuo, Heraklite. Vreme smo. Njegov nedodirljivi tok odnosi lavove i planine, oplakanu ljubav, pepeo radosti, izdajnicku beskrajnu nadu, velika imena carstava koja su prah,
heksametre grcke i rimske,
tužno more u vlasti svanuca,
san to predosecanje smrti. Oružje i ratnike, spomenike,
Oba Janusova lika koji se ne poznaju, lavirinte od slonovace što ih smišljaju
figure na šahovskoj tabli, crvenu Makbetovu ruku koja može okrvaviti mora, tajni rad casovnika u tami, nesprestano ogledalo koje se gleda u drugom ogledalu, a nikoga da ih vidi, I gravire na celicnim plocama, goticu, sumpornu šipku u ormanu, nesnosnu zvonjavu nesanice, zore i zalaske i sutone. Odjeke, huk mora, pesak, lišaj, snove. Nisam ništa drugo do te slike koje spaja slucaj a imenuje gadenje. Od njih, iako slep i slomljen, I reba da nacinim stih koji ce trajati i da se (to mi je dužnost) tako spasem.

[Simor]

Antonen Arto - Noc radi

U mesinama naduvenog sukna
gde cela noc pociva
pesnik oseca svoju kosu
kako raste i buja

Na sve klupe od zemlje
penju se ispraznjene case,
pesnik oseca svoju misao
i svoj pol koji ga napusta

Jer ovde je zivot u pitanju
i volja;
boce udaraju o lobanje
etericnog drustva

Rec gura san
kao cvet ili kao casu
punu oblika i cadji

Trbuh i casa se sudaraju
zivot je jasan
u lobanjama pretvorenim u staklo

Vatreni aeropag pesnika
skuplja se oko kartaskog stola
praznina se okrece

Zivot prelazi preko misli
pesnika sa gustom kosom

U ulici nema niceg do jednog prozora,
karte udaraju;
na prozoru zena sa polom
razmislja trbuhom

[Simor]

Antonen Arto - Crni pesnik

Crni pesnice, grudi device te pohadjaju
ogorceni pesnice, zivot ti se namece
dok grad gori
i nebo upija kisu,
tvoje pero grebe po srcu zivota

Sume, sume, oci se umnozavaju
na mnogobrojnim sisarkama;
kose oluje, pesnici uzjahuju konje i pse.
Oci besne, jezici se okrecu,
nebo izdise hranljivo, plavo mleko;
ja lebdim na vasim usnama,
zene, srce mi je kao oporo sirce

[Simor]

Antonen Arto - Drvo

Ovo drvo i njegovo treperenje
mracna suma doziva,
krika,
prozdire mracno srce noci.

Sirce i mleko, nebo, more
teska masa neba,
sve se zaverilo u tom treptanju
koje prebiva u debelom srcu tmine.

Srce koje se cepa, tvrda zvezda
koja se udvostrucuje i spaja na nebu,
vedro nebo koje se otvara
na poziv sonornog sunca,
stvara istu buku, stvara istu buku,
kao noc i drvo u srcu vetra.