- 09 Feb 2006, 22:16
#438445
Pro?itajte izvanredan tekst Anðelke Markovi?, objavljen na sajtu B92 (Život) Tekst je ve? bio na forumu (postavio ga je još davno "M M and I", ali treba obnoviti gradivo:
Šta bi svet bio bez razli?itosti, da li se nekad upitate? Zamislite, svake godine u istim buticima ista boja koja baš nije vaša, isti model farmerki koji nije vaš jer vam, za razliku od svih ostalih, noge i nisu baš duga?ke, a u gradskom prevozu pogledom uvek tražite dva slobodna spojena sedišta za vas jednu. Uprkos tome sto vaš grudnjak po sobi tražite mikroskopom, znate da iz mode nikad ne?e iza?i maji?ice bez bretela koju od delovanja sile gravitacije spasavaju samo mle?ne žlezde obima 95cm, mašala!
Zamislite da su svi glumci isklju?ivo plavi, žgoljavi i neubedljivi poput Bred Bita. Ili isklju?ivo crni kao Anðelina. Pa? Šta mislite? Uvek iste stvari za klopu, samo jedna vrsta posla u životu, uvek isti seks sa samo jednom odreðenom osobom, samo jedan vid obla?enja, samo jedan model prevoznog sredstva (koji se kvari uvek na nepopravljivo isti na?in), svuda oko vas samo ravnica i pustinja, jer mora, okeani, reke, šume i planine ne postoje. Samo jedna vrsta životinja, i to zrikavci... ?ove?e, kakav užas...
Da ne bi dužili - ve? postoji mnogo takvih rasprava na temu zašto ljudi ne znaju da cene ono što imaju, sve dok to ne izgube - samo želim da zapazim da je razli?itost vrlo prosta i svakodnevna tema, nikako neka vrhunska filozofska kategorija. I na nju smo sve toliko naviknute, da bi o?igledno bili vrhunski nesre?ni kada bi nam ove izbore neko uskratio.
Izbori koji su nam na raspolaganju su zaostavština ljudi koji su živeli pre nas. Oni koji nam se svakodnevno pružaju su zaista široki - to naravno zna?i i da ?emo dnevno doneti milion odluka, od toga koju kafu, cigarete, vo?e ili ?asopis želimo, do knjige koju ?emo danas ?itati, projekta ili teksta koji ?emo napisati, filma koji ?emo uve?e gledati ili kluba u kome ?emo zaglaviti. Govore?i o izborima vezanim za produkte, sloboda je teoretski delimi?no, a sa prakti?ne strane skoro potpuno neograni?ena. Šta je sa izborima koji se vezuju za na ljude i njihove slobode? Hm.
Zaplet
Upoznala sam ga pre nekih 8 godina, kao prijatelja moje prijateljice. Bila sam impresionirana njegovom otvorenoš?u, šarmom i duhovitoš?u. Ovaj zgodni, visoki mladi? veoma brzo me je osvojio svojim poznavanjem klasi?ne muzike, ose?ajem za lepotu enterijera, nove parfeme, austrijske poslastice i slane specijalitete koje je sam voleo da izmišlja i priprema. Brižljivo i dugo je pripremao svoj magistarski rad o Mocartu, za koji izgleda niko u Srbiji nije bio specijalno zainteresovan. Jedina prepreka koja je stajala na putu našem potpunom (platonskom) zbližavanju je to što sam ja uredno otvoreno govorila o "muškarcima" u svom životu, dok su u njegovom uvek to bile "osobe". Osobe? Khm. To je bio zalogaj koji, zbog ose?aja da je neko nepoverljiv prema meni ili potcenjuje moju inteligenciju, nekako nisam mogla da progutam. Mislila sam o tome, ali ga nisam nikad pitala; poštovala sam njegovu privatnost i strpljivo ?ekala da mi to sam kaže.
Prošlo je 3 godine našeg poznanstva, kada je odlu?io da mi otkrije tajnu svog privatnog izbora. Nepotrebno je re?i da se apsolutno ništa u našem odnosu otad nije promenilo, sem što sam dobila retku privilegiju da sagledam i saznam jedan novi svet. Za mene su se, uz njega, otvorila vrata tajnih mesta, kafi?a, klubova, apsolutno najluðih žurki na kojima sam ikad imala priliku da budem prisutna. U odnosu na svakodnevni mainstream, jedno osveženje kakvo je teško opisati, osim možda kroz crticu s jedne novogodišnje žurke - šok koji sam doživela kada je u pono? umesto izlizanog, tradicionalnog ulaska truba?a koji sam o?ekivala, sa zvu?nika vrisnula Madona. U tom trenutku bilo me je sramota sopstvenih misli - do tada nisam ni bila svesna do koje mere je moj urbani mentalitet bio upropaš?en.
Kraj naše bliskosti je bio neizbežan i neobi?an. Ustvari, sasvim obi?an i po mene jako tužan. On je želeo nekog pored sebe zauvek, i ta osoba se pojavila. Kako svoje snove ni u ludilu nisu mogli da ostvare u Srbiji, aplicirali su za holandsku vizu i odselili se. Pomogla sam mu da u opštini sastavi dokument da je slobodan od bra?nih obaveza, da bi taj brak mogao da bude sklopljen u Holandiji. Formalno, bila sam kuma na gej-ven?anju, fakti?ki bila sam tužna jer odlazi, jer moj prijatelj nije mogao da ostane u zemlji gde je roðen, gde su mu porodica i prijatelji. Zarad budu?e sre?e i slobode odsekao je pola svog života. Posle svega ne znam da li bih sama imala toliko hrabrosti za takav izbor. Nisam jedina koja je ovako izgubila bliskost s prijateljem. Gubili su ih i drugi jer su ovde mnogi ginuli bez smisla, jer su odavde bežali od suludih ratova, od nemaštine, zbog toga što su druga?ije vere i nacije, zbog toga što poletan, genijalan duh ne podnosi neprovetrenost i zagušljivost hermeti?ki zatvorenog prostora.
I šta tu onda možemo?
Mnogo toga. Pre svega, stvar nije ni odmah ni lako rešiva. I svoju svest i sistem vrednosti, a kamoli tuð, užasno je teško menjati. Zato prvo preporu?ujem laganu vežbu na bazi jednog groznog stereotipa (izvinjavam se unapred svima ?ija ?u ose?anja ovim možda povrediti).
Zamislite zemlju u kojoj nema pozorišta ni pozorišnih predstava, mode ni modnih revija, ukusno ureðenih izloga, koncerata klasi?ne muzike, ili filharmonije uopšte, zamislite zemlju bez kompozitora, glumaca, hirurga, profesora, umetnika, arhitekti, slikara, muzi?ara, pekara, pisaca .. Zamislite da ste iz zemlje na put ispratili sve koji su i druga?iji i razli?iti, hajde recimo zbog "devijantnih seksualnih sklonosti". Ako van granica zemlje ili pak, pod zemlju, pošaljemo ili racionalizujemo odlazak svih onih koji su druga?iji ili druga?ije misle, koja je onda razlika izmeðu nas i nekog fundamentaliste ili ?ak samog Hitlera? Ili koja je razlika izmeðu nas i licemernih "trendi" voditeljki i poluplasti?nih "kraljica" doma?e muzike, kojima je "gej sasvim okej", dok recimo ne doðe do toga da je potrebno iza?i na ulicu i mirno podržati borbu za njihova prava, dok te lemaju skinhedsi, a policija se ne meša u svoj posao?
Kada sa sobom raš?istimo šta nam je bliže, i ako odlu?imo da proklamovana jednakost za sve ne zna?i ništa ako je nema u praksi - jer razli?itost je važna - po?nimo s drugom vežbom koja je neuporedivo lakša, ako smo ve? uspeli da preživimo prvu. Obavestimo se, pro?itajmo literaturu, ?asopise, pro?a?kajmo internet, sajtove organizacija za zaštitu prava i sloboda, ne moramo pomeriti planine, ali iskoristimo prednost da živimo u ovoj malecnoj zemlji gde se situacija lakše može promeniti - obucimo tesnu majicu s odgovaraju?om parolom, izaðimo na ulicu i ponosno podržimo razli?itost kad god se za to ukaže prilika.
Za uspešno izvoðenje ove vežbe, od srca preporu?ujem tekst dr Marine Blagojevi? Seks i grad: Feministi?ka urbana bajka u elektronskoj biblioteci Asocijacije za žensku inicijativu (www.awin.org.yu). U njemu je odli?no je prime?eno da je ono zbog ?ega nam se serija ?ini nerealnom upravo solidarnost i podrška koju 4 drugarice redovno praktikuju, jer je kod nas, u stvarnom životu to jednako dobitku 7 na lotu. Niko od nas ne o?ekuje da budemo klju?ni faktor, ali dajmo svima do znanja da imamo svoj stav i svoje mišljenje - za to je nekad dovoljno tako malo truda, a da ne govorimo o ose?aju samopouzdanja koji ?e nas obliti. Tehni?ki gledano, izmeðu vas i žene koja ve? dugo svoj imidž ulaže za borbu protiv predrasuda i stereotipa, a za ravnopravnost i slobodu izbora - Madone - osim onih par stotina miliona dolara i ?injenice da vi možda znate da pevate, ne?e biti nikakve razlike. Tre?u vežbu možemo nazvati i finalnim ispitom - ako svi postanemo svesni da živimo u malecnoj, prljavoj, neprovetrenoj zemlji, da bismo je u?inili udobnim i ?istim mestom za život, dajmo sve od sebe - osmeh nabaciti na lice, otvoriti prozore za nove vidike, predrasude izbaciti u kontejner, stereotipe prokuvati na 200 stepeni C, obrisati nataložene racionalizacije... Samo od nas samih zavisi naša budu?nost - da li ?emo i same jednom morati da spakujemo kofere i okrenemo leða ili ?emo isun?ati i provetriti Srbiju i u?initi je zaista lepim mestom za naš budu?i život.
Šta bi svet bio bez razli?itosti, da li se nekad upitate? Zamislite, svake godine u istim buticima ista boja koja baš nije vaša, isti model farmerki koji nije vaš jer vam, za razliku od svih ostalih, noge i nisu baš duga?ke, a u gradskom prevozu pogledom uvek tražite dva slobodna spojena sedišta za vas jednu. Uprkos tome sto vaš grudnjak po sobi tražite mikroskopom, znate da iz mode nikad ne?e iza?i maji?ice bez bretela koju od delovanja sile gravitacije spasavaju samo mle?ne žlezde obima 95cm, mašala!
Zamislite da su svi glumci isklju?ivo plavi, žgoljavi i neubedljivi poput Bred Bita. Ili isklju?ivo crni kao Anðelina. Pa? Šta mislite? Uvek iste stvari za klopu, samo jedna vrsta posla u životu, uvek isti seks sa samo jednom odreðenom osobom, samo jedan vid obla?enja, samo jedan model prevoznog sredstva (koji se kvari uvek na nepopravljivo isti na?in), svuda oko vas samo ravnica i pustinja, jer mora, okeani, reke, šume i planine ne postoje. Samo jedna vrsta životinja, i to zrikavci... ?ove?e, kakav užas...
Da ne bi dužili - ve? postoji mnogo takvih rasprava na temu zašto ljudi ne znaju da cene ono što imaju, sve dok to ne izgube - samo želim da zapazim da je razli?itost vrlo prosta i svakodnevna tema, nikako neka vrhunska filozofska kategorija. I na nju smo sve toliko naviknute, da bi o?igledno bili vrhunski nesre?ni kada bi nam ove izbore neko uskratio.
Izbori koji su nam na raspolaganju su zaostavština ljudi koji su živeli pre nas. Oni koji nam se svakodnevno pružaju su zaista široki - to naravno zna?i i da ?emo dnevno doneti milion odluka, od toga koju kafu, cigarete, vo?e ili ?asopis želimo, do knjige koju ?emo danas ?itati, projekta ili teksta koji ?emo napisati, filma koji ?emo uve?e gledati ili kluba u kome ?emo zaglaviti. Govore?i o izborima vezanim za produkte, sloboda je teoretski delimi?no, a sa prakti?ne strane skoro potpuno neograni?ena. Šta je sa izborima koji se vezuju za na ljude i njihove slobode? Hm.
Zaplet
Upoznala sam ga pre nekih 8 godina, kao prijatelja moje prijateljice. Bila sam impresionirana njegovom otvorenoš?u, šarmom i duhovitoš?u. Ovaj zgodni, visoki mladi? veoma brzo me je osvojio svojim poznavanjem klasi?ne muzike, ose?ajem za lepotu enterijera, nove parfeme, austrijske poslastice i slane specijalitete koje je sam voleo da izmišlja i priprema. Brižljivo i dugo je pripremao svoj magistarski rad o Mocartu, za koji izgleda niko u Srbiji nije bio specijalno zainteresovan. Jedina prepreka koja je stajala na putu našem potpunom (platonskom) zbližavanju je to što sam ja uredno otvoreno govorila o "muškarcima" u svom životu, dok su u njegovom uvek to bile "osobe". Osobe? Khm. To je bio zalogaj koji, zbog ose?aja da je neko nepoverljiv prema meni ili potcenjuje moju inteligenciju, nekako nisam mogla da progutam. Mislila sam o tome, ali ga nisam nikad pitala; poštovala sam njegovu privatnost i strpljivo ?ekala da mi to sam kaže.
Prošlo je 3 godine našeg poznanstva, kada je odlu?io da mi otkrije tajnu svog privatnog izbora. Nepotrebno je re?i da se apsolutno ništa u našem odnosu otad nije promenilo, sem što sam dobila retku privilegiju da sagledam i saznam jedan novi svet. Za mene su se, uz njega, otvorila vrata tajnih mesta, kafi?a, klubova, apsolutno najluðih žurki na kojima sam ikad imala priliku da budem prisutna. U odnosu na svakodnevni mainstream, jedno osveženje kakvo je teško opisati, osim možda kroz crticu s jedne novogodišnje žurke - šok koji sam doživela kada je u pono? umesto izlizanog, tradicionalnog ulaska truba?a koji sam o?ekivala, sa zvu?nika vrisnula Madona. U tom trenutku bilo me je sramota sopstvenih misli - do tada nisam ni bila svesna do koje mere je moj urbani mentalitet bio upropaš?en.
Kraj naše bliskosti je bio neizbežan i neobi?an. Ustvari, sasvim obi?an i po mene jako tužan. On je želeo nekog pored sebe zauvek, i ta osoba se pojavila. Kako svoje snove ni u ludilu nisu mogli da ostvare u Srbiji, aplicirali su za holandsku vizu i odselili se. Pomogla sam mu da u opštini sastavi dokument da je slobodan od bra?nih obaveza, da bi taj brak mogao da bude sklopljen u Holandiji. Formalno, bila sam kuma na gej-ven?anju, fakti?ki bila sam tužna jer odlazi, jer moj prijatelj nije mogao da ostane u zemlji gde je roðen, gde su mu porodica i prijatelji. Zarad budu?e sre?e i slobode odsekao je pola svog života. Posle svega ne znam da li bih sama imala toliko hrabrosti za takav izbor. Nisam jedina koja je ovako izgubila bliskost s prijateljem. Gubili su ih i drugi jer su ovde mnogi ginuli bez smisla, jer su odavde bežali od suludih ratova, od nemaštine, zbog toga što su druga?ije vere i nacije, zbog toga što poletan, genijalan duh ne podnosi neprovetrenost i zagušljivost hermeti?ki zatvorenog prostora.
I šta tu onda možemo?
Mnogo toga. Pre svega, stvar nije ni odmah ni lako rešiva. I svoju svest i sistem vrednosti, a kamoli tuð, užasno je teško menjati. Zato prvo preporu?ujem laganu vežbu na bazi jednog groznog stereotipa (izvinjavam se unapred svima ?ija ?u ose?anja ovim možda povrediti).
Zamislite zemlju u kojoj nema pozorišta ni pozorišnih predstava, mode ni modnih revija, ukusno ureðenih izloga, koncerata klasi?ne muzike, ili filharmonije uopšte, zamislite zemlju bez kompozitora, glumaca, hirurga, profesora, umetnika, arhitekti, slikara, muzi?ara, pekara, pisaca .. Zamislite da ste iz zemlje na put ispratili sve koji su i druga?iji i razli?iti, hajde recimo zbog "devijantnih seksualnih sklonosti". Ako van granica zemlje ili pak, pod zemlju, pošaljemo ili racionalizujemo odlazak svih onih koji su druga?iji ili druga?ije misle, koja je onda razlika izmeðu nas i nekog fundamentaliste ili ?ak samog Hitlera? Ili koja je razlika izmeðu nas i licemernih "trendi" voditeljki i poluplasti?nih "kraljica" doma?e muzike, kojima je "gej sasvim okej", dok recimo ne doðe do toga da je potrebno iza?i na ulicu i mirno podržati borbu za njihova prava, dok te lemaju skinhedsi, a policija se ne meša u svoj posao?
Kada sa sobom raš?istimo šta nam je bliže, i ako odlu?imo da proklamovana jednakost za sve ne zna?i ništa ako je nema u praksi - jer razli?itost je važna - po?nimo s drugom vežbom koja je neuporedivo lakša, ako smo ve? uspeli da preživimo prvu. Obavestimo se, pro?itajmo literaturu, ?asopise, pro?a?kajmo internet, sajtove organizacija za zaštitu prava i sloboda, ne moramo pomeriti planine, ali iskoristimo prednost da živimo u ovoj malecnoj zemlji gde se situacija lakše može promeniti - obucimo tesnu majicu s odgovaraju?om parolom, izaðimo na ulicu i ponosno podržimo razli?itost kad god se za to ukaže prilika.
Za uspešno izvoðenje ove vežbe, od srca preporu?ujem tekst dr Marine Blagojevi? Seks i grad: Feministi?ka urbana bajka u elektronskoj biblioteci Asocijacije za žensku inicijativu (www.awin.org.yu). U njemu je odli?no je prime?eno da je ono zbog ?ega nam se serija ?ini nerealnom upravo solidarnost i podrška koju 4 drugarice redovno praktikuju, jer je kod nas, u stvarnom životu to jednako dobitku 7 na lotu. Niko od nas ne o?ekuje da budemo klju?ni faktor, ali dajmo svima do znanja da imamo svoj stav i svoje mišljenje - za to je nekad dovoljno tako malo truda, a da ne govorimo o ose?aju samopouzdanja koji ?e nas obliti. Tehni?ki gledano, izmeðu vas i žene koja ve? dugo svoj imidž ulaže za borbu protiv predrasuda i stereotipa, a za ravnopravnost i slobodu izbora - Madone - osim onih par stotina miliona dolara i ?injenice da vi možda znate da pevate, ne?e biti nikakve razlike. Tre?u vežbu možemo nazvati i finalnim ispitom - ako svi postanemo svesni da živimo u malecnoj, prljavoj, neprovetrenoj zemlji, da bismo je u?inili udobnim i ?istim mestom za život, dajmo sve od sebe - osmeh nabaciti na lice, otvoriti prozore za nove vidike, predrasude izbaciti u kontejner, stereotipe prokuvati na 200 stepeni C, obrisati nataložene racionalizacije... Samo od nas samih zavisi naša budu?nost - da li ?emo i same jednom morati da spakujemo kofere i okrenemo leða ili ?emo isun?ati i provetriti Srbiju i u?initi je zaista lepim mestom za naš budu?i život.
