Bootstrap Framework 3.3.6

[IMPACT]

Свака од наредних фотографија може да ми надахне причу...

1914...

[IMPACT]

Београд, 1920, испод ''Бигз-а'', купалиште ''Код шест топола'', које данас више не постоји...

[IMPACT]

Гимнастичар у Карађорђевом парку...



Изнад манастира Раковице...

[IMPACT]

...

[IMPACT]

Крај 30-тих, врео летњи дан, поглед низ Кнез Михајлову ка Теразијама...



Испод Студентског парка...

[IMPACT]

1941...



1944...

[IMPACT]

Извесни Росандић...

[IMPACT]

Младићи из бољих кућа предкумановске Србије...

Баш наочит ...



Извесни Вуловић...

[IMPACT]

[/url]

Нашао сам бољу копију овога цртежа...

Теодор Жерико, припрема за слику сплав ''Медузе'' насликану 1819 године...
https://sh.wikipedia.org/wiki/Th%C3%A9o ... %A9ricault" target="_blank

[IMPACT]

Жив сам, дишем још увек и мислим на тебе пријатељу далеки,

што ме верно чекаш да ти се јавим, да се огласим, да те позовем,

Да до тебе, да до тебе дах, дах мог живота допре и мисао ова,

ваздухом да проструји из света страног у ком одавно живим...

Знаш да имам још много тога да ти кажем, да ти пренесем, биће,

појаснићу ти своје речи, исправити грешке, додати новину...

И преко ноћи променити суштину, суштину бити што нестаје једне.

Знај да слободе још увек има, у свету нас сенки, на сунцу је флека.

На живој рани својој, мисли, сања слобода себе нову и не мирује,

не мири се, издашна је, васкрснуће, лопови да је киње, издајници!

Напухнућу ветар тамо да им шине да ме још има...Чисто да знају!

И мој глас, проклето им било, неко тамо мора да га чује, нека трешти,

начас би ме ућуткали да могу јер им свој глас, глас им свој истине не дам.

Има неког, док ти други деле пацке, ко ти ослушкује откуцаје срца,

и који те подржава у свему што чиниш, који те воли, управо сада.

Посматрам те у огледалу где се облачиш и спремаш у ноћни провод

и самог себе некадашњег видим: полет, узрујаност и нервозу. Занос!

Разумем и твој сан о животу у бојама јарким, неона флуоресцентних.

У тренутку твог одскока у свет одраслих, ту сам, да и то доживим.

Сунце нека ти огране, нек отопли наду нади у личну срећу твога срца.

Бежи од моћи, од пара, од ствари, пиши, читај, стварај чуда, тражи себе!

Плачи, кукај, ридај, запомажи, нека боли, урлај, лутај, скачи, трчи и опет бежи!

Изгуби се па се нађи, заборави све и из почетка опет некуд крени.

Врло је важно и цветању ружа посветити времена, места и пажње.

Знај да и такве ствари живот од нас очекује и тражи. Пишем теби!

који ћеш ме чути, што ме читаш и сваку ми реч мериш,памтиш,вагаш,

не због речи самих, разголићених знакова и црта без свести о себи,

већ због те фине опне нежне меке фине опне душе самих речи.

Попут мојих руку што ти машу и кад поклекнеш и кад стрепиш.

Не бој се! Ниси сам. И никад нећеш бити! Сваку од ових речи узми:

Чиста срца пуног буди без мржње, без предрасуда, злобе ни гнева,

сећања и осећаје за било шта изгуби, ти који се баш сад будиш

Из сна о животу који управо креће! Буди лаф од срца, човек од речи,

Да те знају по части, узор самом себи да си, не дај да ти каљају Веру,

да нас више нема, последњи ти бићеш први, не поклекни, бори се, чувај

Нада своме роду буди, стреми, узлети, вини се и чист заплови Сунцу!

Видим те какав си постао и какав ћеш бити, колики си нарастао, светлиш,

лепи мој, у очима овим, крви моја што ври, усних те, сине што те немах,

нараштају мога срца, верна слико слике мога сна, ето ме да те бодрим.

Ноћи сама у дану који се буди, буди ми дан у ноћи која са мном леже.

Знам ко си, чији си и где живиш, млади, паметни, добри, наочити младићу.

И застаћеш тамо где смо сви стали, губићеш и ти дане, новац или неког,

нема везе, ти коме започиње живот, осврни се и тек кад погледаш за собом

крени даље, ено тамо на хоризонту, ено ти оца, ено ти деде, цакле на сунцу,

и у крајпуташу и у стећку оном и остале ти претка видим. И ти си део њих.

И кад ти суза крене, доли себи у празну чашу и њима у славу до дна је испи.

И нек је све, само да је мир. Али без те прошлости ни будућности нема.

И знај да ништа не започиње данашњим даном...20 година ти је сад!

Твоја је младост сама по себи велико богатство, сушто добро и сва лепота.

Волим чедност и наивност твоју, вољу, снагу и оно чему стремиш!

И молим те, пренеси даље у будућност искру наде у неко лепше сутра,

нек теби буде лакше, нек теби крене на боље, живи живот и нека је пун,

у боји, у звуку, у стиху, љуби и веруј да оних што ти добра желе има,

што живе близу а да ни не знаш. Маштао сам о неком животу и пре тебе.

Надах се да ће наступити боље сутра које никад наступило није.

Мислио, уморио се од мисли, моје је прошло, сад све препуштам теби!

[IMPACT]

Дуња је стабло воћке и њен жути плод, женско име и ракија. Дуња, што негајена код нас расте као дивљи жбун, естетски лепа, тешка ко олово, најчешће вам само две стану у килограм мере кантара, крупна, обла, тврда као абоносовина, кад се убрише пешкиром пресијава се попут кожне женске ташне. Најлепша је кад се као таква гледа на дрвету необраном...



Асоцијација прва- Дуња Ланго, емисија ''Недељно Поподне'', једна изузетно лепа жена, имала је и глас, пријатан, тих и нежан, сећам се њеног осмеха и дикције, била је дамски тип, водила је она тај програм врло добро, дуго и успешно, једном је тамо певала и Рафаела Кара: ''Скопје скопје скопје ми ско''...

Друга слика- Дуња је успомена из детинства на баку и на њеном орману неколике поређане плодове ове воћке, на тамно жуту кожицу што крцка и дими се на ''Смедеревцу'' и усред зиме шири мирис цвећа по прегрејаној просторији кухиње.
Дуња је истовремено и компот и слатко и ''Китенкејс'', колач у обландама, воћка од које се штуца, што се тешко загриза и оставља рапав траг на језику.
Напечена у рерни, укуса сувише киселог, никад ми није пријала. Можда једино у компоту.

Последња слика - Ево баш сад, док ово пишем, вратило ми се: Лежим болестан са високом температуром, отац ми приноси кашику и чинију са наренданом дуњом посутом циметом. Можда ми је и зато остала једна од најдражих воћки, симбол очеве бриге, пожртвованости и пажње...

[IMPACT]

Отишао сам да обиђем реновирани Музеј савремене уметности у понедељак ујутро. Није било света, натенане сам загледао сваки од изложених екпоната и једног тренутка, на спрату, угледао и њега...



Каква је дрскост била направити ово 1969.године...








По очима сам га препознао, спонтано сам га загрлио и помазио по глави, наравно да је знао ко сам ја, кренуле су му сузе, сетио сам се да је био емотивац, био ми је први, по томе га памтим.
Отишли смо у ресторан ''Ушће'' на кафу, седели и причали као да смо се тек сад упознали гледајући сплавове и Калемегдан преко реке обасјан у сунчаном октобарском дану. Причао ми је о себи, мене о мом животу ништа није питао...

[/url] 12 JUN 2011 07:58 AM

Бане ...

Дан пред Нову Годину, шетам Кнез Михајловом око шест увече, код Гетеовог института застанем... Већ је пао мрак...

Загледан у књиге изложене у витрини, осећам да ме неко посматра.

Напунио сам осамнест година пре пар дана. Спрам мене, стоји, у Барбериз мантилу, обавијен кашмиром истоименог шала, један врло згодан "маторац" и гледа ме, сада право у очи без икаквог зазора...

Настављам полако до угла Академије и кроз снег што веје видим да ме прати, окренем ка САНУ, окрене и он, уђем у Галерију, направим круг не гледајући око себе, излазим, без освртања и скрећем у Вука Караџића, скреће и он, настављам убрзаним кораком улицом Цара Лазара...

У једном сам тренутку одлучио да станем, прикривен зидом једног увученог улаза, посматрам га где ме око себе погледом тражи... Приметио ме је тек, када сам пожелевши да ме нађе, дозволио својој сенци, да ме, у пустој улици ода.

Чујем и сад шкрипу његових корака по снегу ... Притајен, у мраку хаустора, чекам вечност целу, у страху, у лупању срца, у непознаници. Прилази ми једно пријатано и насмејано лице и чаробни глас глумца Ивана Јагодића...

"Па зар је ова шетња била заиста неопходна?"

Време је прошло и данас се радо осмехнем на дрскост своје младости, неприпремљени, бритки одговор: "Па зар ви не знате да у животу све треба заслужити?"

[IMPACT]

У мојој се кући ћутало.

У другим су деца имала право на реч, тражило се да се та реч чује и мишљење им се уважавало ...

Стално. Непрекидно. Искључиво се ћутало. Нисмо разговарали ми деца са одраслима никада, ни о чему, нас двојца заједно, појединачно или са њима одвојено. Никад ме нико није питао јеси ли срећан, шта би ти волео да радиш, где би ти волео да летујеш. Моје мишљење није никога интересовало. Зато га нисам ни давао. Сви смо се у тој кући само мимоилазили, прећуткујући наше животе, страхове, радости, треме, истинске бриге и проблеме. Нисмо знали шта онај други жели, шта онај други воли, нисмо питали једне друге о томе, нисмо се интересовали једни за друге. Нисмо били подршка једно другоме. Никада.



Били смо нас четворо подвојени у три групе, они, он и ја. Неко ми је рекао да су деца само додатак брачном пару, ретко кад и део њега. Зашто мој брат и ја нисмо никад били блиски, зашто та блискост није гајена, како то близанци а да будемо толико далеки један другом и да се већ 10 година уопште не виђамо и то без икакве потребе за тим. Без бола ни жаљења.

Време не лечи све. Време само све покрије, прикрије, прекрије прашином и онда је довољна само једна једина реч и све се врати, сав бол и стид од разочарања и некадашња туга.

Да се не бих свађао, да не бих живео у нерешивим сукобима, трзавицама, да не бих од нервирања добио чир на желуцу, када до сукоба без краја дође а са неким људима другачије не може а да не буде тако, одлазим, повлачим се, жртвујем парче себе, одкидам један део свога живота и улагања у однос са тим неким ко за мене отада више не постоји.

[IMPACT]

Не умем...

Не могу, не умем да изигравам углађеност. И на послу то не чиним, где многи мисле да се мора. Не мора се. Није тачно...

Избегавам. Знам одлично да избегавам друге.

То није ни бежање ни кукавичлук, то је свест да до једног квалитетног односа са неким, да до таквог односа никад неће доћи и да када се та свест изгради, да тада треба полако, миц по миц, разводњавати, разблаживати и проређивати све контакте и све гестове који су израз нечега што се глуми а заправо у стварности више не постоји.

То што се глуми то ми ни не треба. Кад интересовање а не интерес за неку особу престане ја заиста тог човека више уопште не примећујем. Нико не може да ме разочара јер од других ништа не очекујем али ће нестати једна лепа слика коју сам о тој особи створио.



Код нас је овакав став практично неспроводив јер ретко је ко довољно независтан, пре свега финансијски, да би се решио по себе штетних односа. То вечито трпљење је израз беде пре свега материјалне која временом постаје и духовна јер дух који не може слободно да изрази себе гуши се и умире.

Нема ту презира, нестаје оно племенито што сам у срцу за некога носио и овлада равнодушност, одједном и тотална. Аутоматска и непроменљива, људи из мене нестану, изчиле, заиста постану далеки и када су наизглед ту, више ми се никад и ни на који начин неће приближити.

[IMPACT]

Мени је недостајало, недостајало ми је да знам како је онима који су ми интересантни, шта они воле, шта њих радује, шта их мучи, чему они теже. Зато сам посматрао, слушао, записивао, цртао, фотографисао. Интересовали су ме туђи животи много више од мог, били су матрица која му је и њему давала неки смисао...

''Моји трофеји, моје награде, моји успеси'' садржани су у тим ''цртицама'' једноставних тренутака живота чији је само низ и сплет био необичан. Сваки ми је од њих био појединачно важан и обојен посебном емоцијом, сваки је био другачији...

Сви ти моменти јасни и кристално чисти у мојој свести лепи су јер су испуњени искључиво љубављу, разумевањем и дивљењем према другим људима. Ја ту уопште нисам битан.

[IMPACT]

[IMPACT]

[IMPACT]

[IMPACT]

[IMPACT]

[IMPACT]

[IMPACT]

Имам идеју...

[IMPACT]

Шта да направим од ових цртежа...

[IMPACT]

Поклоне за католички Божић...

[IMPACT]

Сваке смо године позвани код тетке мога мужа на Божићни ручак...

[IMPACT]

Бићемо бројни, волим његову породицу, лепо су ме прихватили, свако ће од њих као и предходних 5 година добити и од мене поклончић...

[IMPACT]

Размислићу о томе шта ћу од овога да направим:
Да ли сваком честитку уз нешто друго...

[IMPACT]

[IMPACT]

Нећу правити календар, смислио сам нешто друго...

[IMPACT]