- 28 Apr 2005, 01:17
#271527
Iziritiran time što je Marko Vidojkovi? potpisao ugovor o ekranizaciji "Kandži", napisah komentar na sajtu b92 --
Nažalost, vulgarni realizam Vidojkovi?a, bez ikakvog utemeljenja u istoriji književnosti, dobi?e svoju filmsku realizaciju i tako još jednom pokazati da je Srbija do dna zapala u kvazi-urbani, lokal-patriotski umetni?ki autizam. Zašto su roðeni Proust i Lautreamont, kada Vidojkovi? može da stvara i bez njih ili pre -- uprkos njima? Navija? Crvene zvezde koji deli lekcije o politi?koj etici, anarhista koji potpisuje komercijalne ugovore i pisac kome pismenost nije vrlina...
(Dušan Maljkovi?, sreda, 27. april 2005. 22:44)
te odooh da potražim temu o toj nesre?noj knjizi na forumu. Ne nadjoh je (not just yet), ali iskopah predragi mi manifest futirizma te shvatih da ga treba poturiti pod nos Vidojkovi?u da kona?no spozna svu zatupastu anahronost svoje tzv. književnosti.
Neka ovaj manifest bude epitaf degradacije savremene književnosti u Srbiji.
------------------------------------------------------------------------------
Moji prijatelji i ja smo ostali budni cele no?i, ispod hramovskih lampi ?ije su mesingane kupole sijale kao i naše duše, jer su, poput njih, obasjane unutrašnjim sjajem elektri?nih srca. Nogama smo, na bogatim persijskim tepisima, gazili svoju uroðenu lenjost, dok smo raspravljali do krajnjih granica logike i škrabali po papiru luda?ke re?i.
Srca su nam bila ispunjena neizmernim ponosom dok smo ose?ali da stojimo sasvim sami, kao svetionici ili stražari na usamljenoj postaji, naspram armije neprijateljskih zvezda, ulogorenih u svoje nebeske bivake. Sami sa mašinistima u paklenim ložionicama ogromnih brodova, sami sa crnim duhovima koji divljaju u stomacima besnih lokomotiva, sami sa pijancima dok udaraju krilima o zidove.
Zatim smo uznemireni iznenadnim tutnjem velikih dvospratnih tramvaja, išpartanih svetloš?u poput sela koja slave svoje svece, a onda ih nabujali Po sruši i kroz brzake i vrtloge odvu?e do mora.
Tada nastupa tišina. Dok smo slušali poslednju utihnulu molitvu starog kanala i mrvljenje kostiju umiru?ih palata, sa njihovim bradama od zelenog rastinja, iznenada su gladni automobili zaurlali ispod naših prozora.
'Dodjite prijatelji!' rekoh. 'Hajdemo! Najzad su Mitologija i misti?ni kultovi iza nas. Prisustvova?emo raðanju kentaura i uskoro ?emo videti let prvih anðela! Moramo da razvalimo kapije života da bi proverili reze i katance! Hajdemo! Evo prvog zemaljskog svitanja! Ništa se ne može meriti sa divotom koju pruža prvi udar njegovog crvenkastog ma?a na našu milenijumsku tamu.'
Otišli smo do tri usnule mašine da mazimo njihove grudi. Ležao sam na mojoj, poput leša na odru kada me je oživeo prizor to?ka - sa giljotinom - koji je prete?i išao ka mom stomaku. Veliki nastup ludila povratio nas je u život i odveo nas na ulice, strme i duboke, poput sasušenih vododerina. Tu i tamo nesre?ne lampe u prozorima u?ile su nas da preziremo naše matemati?ke o?i. 'Miris' uzviknuo sam, 'miris je dovoljno dobar za divlje zveri'.
I lovili smo, kao mladi lavovi, smrt u njenom crnom krznu nagizdanom bledim krstovima, dok je tr?ala pred nama pod prostranim ljubi?astim nebom, opipljivim i živim.
I još uvek nismo pronašli idealnu Ljubavnicu, ?iji bi se oblik pružao ka oblacima, niti okrutnu Kraljicu kojoj bi smo ponudili svoje leševe izuvijane u obliku vizantinskih prstenova! Nema razloga za umiranje osim želje da se otarasimo prevelikog tereta naše hrabrosti!
Vozili smo dalje, gnje?e?i pod usijanim to?kovima pse ?uvare na pragovima ku?a, kao okovratnike pod peglom.
Ukro?ena smrt pojavljivala se predamnom na svakom ?ošku, pružaju?i mi ruku i ponekad me, leže?i na zemlji uz buku razjapljenih ?eljusti, gledala baršunasto sa dna bare.
'Ostavimo za sobom razum poput odvratne ljušture i sjurimo se, poput plodova nabujalih ponosom, ka sisi i usnama sveta! Nahranimo nepoznato, ne iz o?ajanja, ve? prosto da bi smo obogatili nepregledne zalihe Apsurda!'
?im sam izgovorio ove re?i, brzo sam se vratio na na svoju stazu sa luda?kim nadahnu?em ku?eta koje grize sopsteni rep, kada su me iznenada dva biciklista osudila i zateturala se predamnom kao dva ubedljiva, ali kontradiktorna razloga. Njihovo glupavo njihanje prepre?ilo mi je put. Kakvi dosadnjakovi?i! Ua! Nakratko sam zastao, a onda, zgrožen pojurio - bam! - naglava?ke u jarak.
O, materinski jarku, dopola ispunjeni blatnjavom vodom! Fabri?ki slivniku! Usta su mi bila puna osnažuju?e prljavštine koja me je podsetila na crnu sisu moje sudanske dojilje!
Dok sam se uspravljao, blatnjav i smrdljiv, osetio sam kako vreli udar radosti veselo buši moje srce. Gomila ribara i reumati?nih prirodnjaka skupila se, užasnuta, oko ovog ?uda. Pažljivo i uz oklevanje podigli su ogromnu kuku da upeca moja kola koja su li?ila na veliku kopnenu ajkulu. Polako su se podigla, ostavljaju?i u jarku, kao krljušt, svoju lepu šasiju i udobni tapacirung.
Mislili smo da je moja dobra ajkula mrtva, ali probudio sam je jednim dodirom po njenim mo?nim leðima i jednom oživljena, jurila je najbrže što je mogla na svojim perajima.
Onda sam, lica prekrivenog fabri?kim blatom, prekrivenog ogrebotinama od metala, beskorisnim znojem i nebeskim garežom, uz negodovanje ozbiljnih ribara i ljutitih prirodnjaka, izdiktirao svoju prvu volju i testament svim živim ljudima na zemlji.
MANIFEST FUTURIZMA
1. Ho?emo da pevamo o ljubavi prema opasnosti, energiji i užurbanosti.
2. Osnovni elementi naše poetike bi?e hrabrost, drskost i pobuna.
3. Književnost je do sada veli?ala zamišljenu nepokretnost, ekstazu i dremež. Mi ho?emo da uzdignemo agresiju, grozni?avu nesanicu, usiljeni marš, rizi?ni skok, pljesak i udar pesnice.
4. Objavljujemo da su divote sveta oboga?ene novom lepotom: lepotom brzine. Trka?ki automobil sa haubom ukrašenom velikim cevima nalik na zmije sa eksplozivnim dahom...urlaju?e motorno vozilo koje kao da se pokre?e vatrom iz mitraljeza lepše je od pobede kod Samotrakija.
5. Ho?emo da pevamo ?oveku za volanom, idealnoj osovini cele zemlje, dok ona juri svojom orbitom.
6. Pesnik mora ispuniti sebe toplotom, glamurom i genijalnoš?u da bi poja?ao žar primordijalnih elemenata.
7. Lepota postoji samo u borbi. Nema remek-dela ?iji karakter nije agresivan. Poezija mora da predstavlja nasilni obra?un sa nepoznatim silama, primoravaju?i ih da se pot?ine ?oveku.
8. Nalazimo se na krajnjem rtu vekova! Kakva je danas korist od gledanja u prošlost kada moramo otvoriti misteriozne kapke nemogu?eg? Vreme i Prostor umrli su ju?e. Ve? sada živimo u apsolutnom, jer ve? smo stvorili ve?nu, sveprisutnu brzinu.
9. Ho?emo da slavimo rat - jedini lek za svet - militarizam, patriotizam, destruktivne ?inove anarhista, divne smrtonosne ideje i prezir prema ženama.
10. Ho?emo da uništimo muzeje i biblioteke, da se suprotstavimo moralu, feminizmu i svakom oportunizmu i utilitaristi?kom kukavi?luku.
11. Peva?emo o velikim gomilama zavedenim radom, zadovoljstvom i pobunom; o raznobojnom i polifonom talasu revolucija u savremenim prestonicama; o no?nim vibracijama arsenala i radionaca obasjanih nasilnim elektri?nim mesecima; o proždrljivim železni?kim stanicama koje gutaju purnjaju?e zmije; o fabrikama koje su za oblake zaka?ene nitima dima koji ispuštaju; o mostovima koji su se, poput gimnasti?ara, pružili preko korita osun?anih reka; o avanturisti?ki nastrojenim parnja?ama koje njuškaju horizont; o lokomotivima velikih grudi koje, poput ogromnih ?eli?nih konja sa visokim dimnjacima umesto uzda, pu?kaju po šinama i o klize?em letu aeroplana ?iji propeleri zvu?e kao lepetanje barjaka i aplauz entuzijasti?ne publike.
Ovaj manifest razornog i zapaljivog nasilja sastaljamo u Italiji i time danas osnivamo Futurizam, jer ho?emo da spasimo Italiju od gangrene profesora, arheologa, turisti?kih vodi?a i antikvara.
Italija je predugo bila velika tržnica polovne robe. Ho?emo da se otarasimo nebrojenih muzeja koji je prekrivaju nebrojenim grobljima.
Muzeji, groblja! Toliko su identi?ni u stvarnoj jukstapoziciji njihovih tela da ne znaju jedni za druge. Javne spavaonice u kojima spavate drug do druga, zauvek sa bi?ima koja prezirete ili ne poznajete. Recipro?na je i surovost slikara i skulptora koji ubijaju jedni druge u istim tim muzejima udarima linija i boja. Jednu posetu godišnje, kao što odlazimo na grobove preminulih bližnjih, to možemo dozvoliti! Možemo da zamislimo ljude kako jednom godišnje stavljaju cve?e ispod Ðokonde! Ali nositi našu tugu, našu krhku hrabrost i našu uznemirenost svaki dan u muzej, to je nedopustivo! Želite li da se trujete? Ho?ete li da istrulite?
Šta možete da pronaðete na staroj slici osim bolne iskrivljenosti umetnika koji pokušava da probije neprobojne barijere koje ga spre?avaju da u potpunosti izrazi svoj san?
Diviti se staroj slici zna?i nalivati sopstvenu ?ulnost u pogrebnu urnu, umesto usmeravanja ka napred uz nasilno bujanje stvaranja i akcije. Da li ho?ete da potrošite najbolji deo sebe u beskorisnom divljenju prošlosti nakon ?ega ?ete biti isrpljeni, umanjeni i izgaženi?
Zaista, svakodnevne posete muzejima, bibliotekama i akademijama (tim grobljima uzaludnog truda, krstovima razapetih snova, registrima loših startova) su za umetnika ono što je produžena roditeljska kontrola za inteligentne mlade ljude, opijene sopstvenim talentima i ambicijama.
Za umiru?e, za invalide i zarobljenike to je možda ispravno. To je, možda, neka vrsta melema za njihove rane, divljenja vredna prošlost u trenutku kada im je uskra?ena budu?nost. Ali mi to ne?emo trpeti, mi mladi, snažni i živi Futuristi!
Neka pristupe dobre paliku?e garavih prstiju! Evo ih! Naložite vatre ispod polica biblioteka! Preusmerite kanale da poplave podrume muzeja! Neka plivaju slavna platna! Uzimajte pijuke i ?eki?e! Podrijte temelje ?asnih gradova!
Najstariji meðu nama nemaju još ni trideset godina: imamo, dakle, najmanje deset godina da postignemo naš cilj. Kada nam bude ?etrdeset, neka nas mlaði i snažniji ljudi bace u kante za otpatke, kao što se radi sa beskorisnim rukopisima! Oni ?e do?i sa raznih strana, nošeni lakim ritmom svojih prvih pesama, hvataju?i se za vazduh predatorskim prstima i njuškaju?i lepi miris naših raspadaju?ih duhova na kapijama akademija, kada ve? budemo obe?ani katakombama biblioteka.
Ali nas tamo ne?e biti. Kona?no ?e nas prona?i jedne zimske no?i, duboko u unutrašnjosti, u tužnom hangaru kojim ?e se razlegati monotoni eho kiše, kako puzimo pored naših uzdrhtalih aeroplana, greju?i ruke na bednoj vatrici koju ?e proizvesti sagorevanje naših današnjih knjiga, nadvišenih sjajnim uzletom njihovih slika.
Okupi?e se oko nas, dah?u?i bolno i razo?arano. Ogor?eni našom dostojanstvenom i neumornom hrabroš?u, pojuri?e da nas ubiju, mrze?i nas onoliko koliko njihova srca budu opijena ljubavlju i divljenjem prema nama. Snažna, zdrava Nepravda zra?i?e im iz o?iju, jer umetnost može biti samo nasilje, okrutnost i nepravda.
Najstariji meðu nama nemaju još ni trideset, a ve? smo spiskali bogatstva, bogatstva snage, ljubavi, hrabrosti i ?iste volje. Radi?emo tako, prenagljeno, deliri?no i bez razmišljanja dok nam ne ponestane daha.
Pogledajte nas! Nismo bez daha, naša srca nisu ni najmanje umorna, jer ona su hranjena vatrom, mržnjom i brzinom! Iznenaðeni ste? To je samo zato što se ni ne se?ate šta zna?i biti živ! Stoje?i na vrhu sveta još jednom upu?ujemo izazov zvezdama!
Nažalost, vulgarni realizam Vidojkovi?a, bez ikakvog utemeljenja u istoriji književnosti, dobi?e svoju filmsku realizaciju i tako još jednom pokazati da je Srbija do dna zapala u kvazi-urbani, lokal-patriotski umetni?ki autizam. Zašto su roðeni Proust i Lautreamont, kada Vidojkovi? može da stvara i bez njih ili pre -- uprkos njima? Navija? Crvene zvezde koji deli lekcije o politi?koj etici, anarhista koji potpisuje komercijalne ugovore i pisac kome pismenost nije vrlina...
(Dušan Maljkovi?, sreda, 27. april 2005. 22:44)
te odooh da potražim temu o toj nesre?noj knjizi na forumu. Ne nadjoh je (not just yet), ali iskopah predragi mi manifest futirizma te shvatih da ga treba poturiti pod nos Vidojkovi?u da kona?no spozna svu zatupastu anahronost svoje tzv. književnosti.
Neka ovaj manifest bude epitaf degradacije savremene književnosti u Srbiji.
------------------------------------------------------------------------------
Moji prijatelji i ja smo ostali budni cele no?i, ispod hramovskih lampi ?ije su mesingane kupole sijale kao i naše duše, jer su, poput njih, obasjane unutrašnjim sjajem elektri?nih srca. Nogama smo, na bogatim persijskim tepisima, gazili svoju uroðenu lenjost, dok smo raspravljali do krajnjih granica logike i škrabali po papiru luda?ke re?i.
Srca su nam bila ispunjena neizmernim ponosom dok smo ose?ali da stojimo sasvim sami, kao svetionici ili stražari na usamljenoj postaji, naspram armije neprijateljskih zvezda, ulogorenih u svoje nebeske bivake. Sami sa mašinistima u paklenim ložionicama ogromnih brodova, sami sa crnim duhovima koji divljaju u stomacima besnih lokomotiva, sami sa pijancima dok udaraju krilima o zidove.
Zatim smo uznemireni iznenadnim tutnjem velikih dvospratnih tramvaja, išpartanih svetloš?u poput sela koja slave svoje svece, a onda ih nabujali Po sruši i kroz brzake i vrtloge odvu?e do mora.
Tada nastupa tišina. Dok smo slušali poslednju utihnulu molitvu starog kanala i mrvljenje kostiju umiru?ih palata, sa njihovim bradama od zelenog rastinja, iznenada su gladni automobili zaurlali ispod naših prozora.
'Dodjite prijatelji!' rekoh. 'Hajdemo! Najzad su Mitologija i misti?ni kultovi iza nas. Prisustvova?emo raðanju kentaura i uskoro ?emo videti let prvih anðela! Moramo da razvalimo kapije života da bi proverili reze i katance! Hajdemo! Evo prvog zemaljskog svitanja! Ništa se ne može meriti sa divotom koju pruža prvi udar njegovog crvenkastog ma?a na našu milenijumsku tamu.'
Otišli smo do tri usnule mašine da mazimo njihove grudi. Ležao sam na mojoj, poput leša na odru kada me je oživeo prizor to?ka - sa giljotinom - koji je prete?i išao ka mom stomaku. Veliki nastup ludila povratio nas je u život i odveo nas na ulice, strme i duboke, poput sasušenih vododerina. Tu i tamo nesre?ne lampe u prozorima u?ile su nas da preziremo naše matemati?ke o?i. 'Miris' uzviknuo sam, 'miris je dovoljno dobar za divlje zveri'.
I lovili smo, kao mladi lavovi, smrt u njenom crnom krznu nagizdanom bledim krstovima, dok je tr?ala pred nama pod prostranim ljubi?astim nebom, opipljivim i živim.
I još uvek nismo pronašli idealnu Ljubavnicu, ?iji bi se oblik pružao ka oblacima, niti okrutnu Kraljicu kojoj bi smo ponudili svoje leševe izuvijane u obliku vizantinskih prstenova! Nema razloga za umiranje osim želje da se otarasimo prevelikog tereta naše hrabrosti!
Vozili smo dalje, gnje?e?i pod usijanim to?kovima pse ?uvare na pragovima ku?a, kao okovratnike pod peglom.
Ukro?ena smrt pojavljivala se predamnom na svakom ?ošku, pružaju?i mi ruku i ponekad me, leže?i na zemlji uz buku razjapljenih ?eljusti, gledala baršunasto sa dna bare.
'Ostavimo za sobom razum poput odvratne ljušture i sjurimo se, poput plodova nabujalih ponosom, ka sisi i usnama sveta! Nahranimo nepoznato, ne iz o?ajanja, ve? prosto da bi smo obogatili nepregledne zalihe Apsurda!'
?im sam izgovorio ove re?i, brzo sam se vratio na na svoju stazu sa luda?kim nadahnu?em ku?eta koje grize sopsteni rep, kada su me iznenada dva biciklista osudila i zateturala se predamnom kao dva ubedljiva, ali kontradiktorna razloga. Njihovo glupavo njihanje prepre?ilo mi je put. Kakvi dosadnjakovi?i! Ua! Nakratko sam zastao, a onda, zgrožen pojurio - bam! - naglava?ke u jarak.
O, materinski jarku, dopola ispunjeni blatnjavom vodom! Fabri?ki slivniku! Usta su mi bila puna osnažuju?e prljavštine koja me je podsetila na crnu sisu moje sudanske dojilje!
Dok sam se uspravljao, blatnjav i smrdljiv, osetio sam kako vreli udar radosti veselo buši moje srce. Gomila ribara i reumati?nih prirodnjaka skupila se, užasnuta, oko ovog ?uda. Pažljivo i uz oklevanje podigli su ogromnu kuku da upeca moja kola koja su li?ila na veliku kopnenu ajkulu. Polako su se podigla, ostavljaju?i u jarku, kao krljušt, svoju lepu šasiju i udobni tapacirung.
Mislili smo da je moja dobra ajkula mrtva, ali probudio sam je jednim dodirom po njenim mo?nim leðima i jednom oživljena, jurila je najbrže što je mogla na svojim perajima.
Onda sam, lica prekrivenog fabri?kim blatom, prekrivenog ogrebotinama od metala, beskorisnim znojem i nebeskim garežom, uz negodovanje ozbiljnih ribara i ljutitih prirodnjaka, izdiktirao svoju prvu volju i testament svim živim ljudima na zemlji.
MANIFEST FUTURIZMA
1. Ho?emo da pevamo o ljubavi prema opasnosti, energiji i užurbanosti.
2. Osnovni elementi naše poetike bi?e hrabrost, drskost i pobuna.
3. Književnost je do sada veli?ala zamišljenu nepokretnost, ekstazu i dremež. Mi ho?emo da uzdignemo agresiju, grozni?avu nesanicu, usiljeni marš, rizi?ni skok, pljesak i udar pesnice.
4. Objavljujemo da su divote sveta oboga?ene novom lepotom: lepotom brzine. Trka?ki automobil sa haubom ukrašenom velikim cevima nalik na zmije sa eksplozivnim dahom...urlaju?e motorno vozilo koje kao da se pokre?e vatrom iz mitraljeza lepše je od pobede kod Samotrakija.
5. Ho?emo da pevamo ?oveku za volanom, idealnoj osovini cele zemlje, dok ona juri svojom orbitom.
6. Pesnik mora ispuniti sebe toplotom, glamurom i genijalnoš?u da bi poja?ao žar primordijalnih elemenata.
7. Lepota postoji samo u borbi. Nema remek-dela ?iji karakter nije agresivan. Poezija mora da predstavlja nasilni obra?un sa nepoznatim silama, primoravaju?i ih da se pot?ine ?oveku.
8. Nalazimo se na krajnjem rtu vekova! Kakva je danas korist od gledanja u prošlost kada moramo otvoriti misteriozne kapke nemogu?eg? Vreme i Prostor umrli su ju?e. Ve? sada živimo u apsolutnom, jer ve? smo stvorili ve?nu, sveprisutnu brzinu.
9. Ho?emo da slavimo rat - jedini lek za svet - militarizam, patriotizam, destruktivne ?inove anarhista, divne smrtonosne ideje i prezir prema ženama.
10. Ho?emo da uništimo muzeje i biblioteke, da se suprotstavimo moralu, feminizmu i svakom oportunizmu i utilitaristi?kom kukavi?luku.
11. Peva?emo o velikim gomilama zavedenim radom, zadovoljstvom i pobunom; o raznobojnom i polifonom talasu revolucija u savremenim prestonicama; o no?nim vibracijama arsenala i radionaca obasjanih nasilnim elektri?nim mesecima; o proždrljivim železni?kim stanicama koje gutaju purnjaju?e zmije; o fabrikama koje su za oblake zaka?ene nitima dima koji ispuštaju; o mostovima koji su se, poput gimnasti?ara, pružili preko korita osun?anih reka; o avanturisti?ki nastrojenim parnja?ama koje njuškaju horizont; o lokomotivima velikih grudi koje, poput ogromnih ?eli?nih konja sa visokim dimnjacima umesto uzda, pu?kaju po šinama i o klize?em letu aeroplana ?iji propeleri zvu?e kao lepetanje barjaka i aplauz entuzijasti?ne publike.
Ovaj manifest razornog i zapaljivog nasilja sastaljamo u Italiji i time danas osnivamo Futurizam, jer ho?emo da spasimo Italiju od gangrene profesora, arheologa, turisti?kih vodi?a i antikvara.
Italija je predugo bila velika tržnica polovne robe. Ho?emo da se otarasimo nebrojenih muzeja koji je prekrivaju nebrojenim grobljima.
Muzeji, groblja! Toliko su identi?ni u stvarnoj jukstapoziciji njihovih tela da ne znaju jedni za druge. Javne spavaonice u kojima spavate drug do druga, zauvek sa bi?ima koja prezirete ili ne poznajete. Recipro?na je i surovost slikara i skulptora koji ubijaju jedni druge u istim tim muzejima udarima linija i boja. Jednu posetu godišnje, kao što odlazimo na grobove preminulih bližnjih, to možemo dozvoliti! Možemo da zamislimo ljude kako jednom godišnje stavljaju cve?e ispod Ðokonde! Ali nositi našu tugu, našu krhku hrabrost i našu uznemirenost svaki dan u muzej, to je nedopustivo! Želite li da se trujete? Ho?ete li da istrulite?
Šta možete da pronaðete na staroj slici osim bolne iskrivljenosti umetnika koji pokušava da probije neprobojne barijere koje ga spre?avaju da u potpunosti izrazi svoj san?
Diviti se staroj slici zna?i nalivati sopstvenu ?ulnost u pogrebnu urnu, umesto usmeravanja ka napred uz nasilno bujanje stvaranja i akcije. Da li ho?ete da potrošite najbolji deo sebe u beskorisnom divljenju prošlosti nakon ?ega ?ete biti isrpljeni, umanjeni i izgaženi?
Zaista, svakodnevne posete muzejima, bibliotekama i akademijama (tim grobljima uzaludnog truda, krstovima razapetih snova, registrima loših startova) su za umetnika ono što je produžena roditeljska kontrola za inteligentne mlade ljude, opijene sopstvenim talentima i ambicijama.
Za umiru?e, za invalide i zarobljenike to je možda ispravno. To je, možda, neka vrsta melema za njihove rane, divljenja vredna prošlost u trenutku kada im je uskra?ena budu?nost. Ali mi to ne?emo trpeti, mi mladi, snažni i živi Futuristi!
Neka pristupe dobre paliku?e garavih prstiju! Evo ih! Naložite vatre ispod polica biblioteka! Preusmerite kanale da poplave podrume muzeja! Neka plivaju slavna platna! Uzimajte pijuke i ?eki?e! Podrijte temelje ?asnih gradova!
Najstariji meðu nama nemaju još ni trideset godina: imamo, dakle, najmanje deset godina da postignemo naš cilj. Kada nam bude ?etrdeset, neka nas mlaði i snažniji ljudi bace u kante za otpatke, kao što se radi sa beskorisnim rukopisima! Oni ?e do?i sa raznih strana, nošeni lakim ritmom svojih prvih pesama, hvataju?i se za vazduh predatorskim prstima i njuškaju?i lepi miris naših raspadaju?ih duhova na kapijama akademija, kada ve? budemo obe?ani katakombama biblioteka.
Ali nas tamo ne?e biti. Kona?no ?e nas prona?i jedne zimske no?i, duboko u unutrašnjosti, u tužnom hangaru kojim ?e se razlegati monotoni eho kiše, kako puzimo pored naših uzdrhtalih aeroplana, greju?i ruke na bednoj vatrici koju ?e proizvesti sagorevanje naših današnjih knjiga, nadvišenih sjajnim uzletom njihovih slika.
Okupi?e se oko nas, dah?u?i bolno i razo?arano. Ogor?eni našom dostojanstvenom i neumornom hrabroš?u, pojuri?e da nas ubiju, mrze?i nas onoliko koliko njihova srca budu opijena ljubavlju i divljenjem prema nama. Snažna, zdrava Nepravda zra?i?e im iz o?iju, jer umetnost može biti samo nasilje, okrutnost i nepravda.
Najstariji meðu nama nemaju još ni trideset, a ve? smo spiskali bogatstva, bogatstva snage, ljubavi, hrabrosti i ?iste volje. Radi?emo tako, prenagljeno, deliri?no i bez razmišljanja dok nam ne ponestane daha.
Pogledajte nas! Nismo bez daha, naša srca nisu ni najmanje umorna, jer ona su hranjena vatrom, mržnjom i brzinom! Iznenaðeni ste? To je samo zato što se ni ne se?ate šta zna?i biti živ! Stoje?i na vrhu sveta još jednom upu?ujemo izazov zvezdama!
