Bootstrap Framework 3.3.6

[IMPACT]

[IMPACT]

[IMPACT]

"Tirer" на француском значи пре свега пуцати из ватреног оружја, натезати нешто или га затезати, провлачити кроз, повући нешто или се повући, од некуд се повлачити, вући нешто, извлачити из нечег или од некуд нешто, извлачити се из нечега, добро проћи, извући нешто однекуд, извући се из нечега или од некуд, развлачити нешто или га развући, развити или натегнути нешто, разапети или развалити неког (сексуално), бити покраден ...

[IMPACT]

http://youtu.be/4CuGUEynRYU" target="_blank


''Копакабана'' 31 децембар 2012 године, спољна температура у хладу 42 степена целзиуса...

[IMPACT]

[IMPACT]

[IMPACT]

[Sanja Steppenwolfin]

sklopila sam sebi pricu u glavi da ti je i dalje stalo.. zasto bi inace bila ovde..
opet si me prevarila, opet sam nasela, opet si pobedila.. danas bacam poslednji trag tebe, poslednje nesto sto je ostalo.. jeste to opipljivo, jeste svima smesno, ali.. bacam.. mislim da ce deo mene tebe uvek voleti.. drugi deo ce se uvek pitati zasto.. treci deo ce i dalje disati i dalje voleti, ali ti se vise nadati nece..



nema mesta i za mene i za tebe ovde.. budi mi dobro

[IMPACT]

[IMPACT]

[IMPACT]

Свакога месеца на недељу дана њега нема...

Послом је у Москви. У његовој је банци стучњак за комуникацију, разговор, методе рада, продуктивност услед боље организовности, задужен је да научи другове у руској филијали откупљеној после Перестројке да раде или бар да покушају да схвате шта значи глагол радити.

Он је висок, танак, увек насмејан, пријатан, лепо мирише. Видим и њих : мале, дебеле, непријатне, незгодне, смрдљиве, дивље... Два света. Њих знам, од њих стрепим. Само да му се тамо нешто ружно не деси.
Увек се враћа уморан и потиштен, сувише је фин да би се јадао. У томе што не каже још више осећам колико трпи и колико се жртвује...
Дивим се том идеалу извршеног задатка издигнутом изнад личних прохтева и изговора немоћи.



Док је одсутан, јурим, не престајем, све, све само да не помислим и једног јединог тренутака да га нема. Чиним немогуће да ме у празнини времена не обузме страх. Помисао губитка те предивне љубави.

Неко ти отме срце на пар дана а ти живи и даље...
Сад сам се некако и организовао али ми у почетку било тешко. Нисам се привикао, нисам, то је немогуће .
Ретка ми је срећа потпуно и целог испунила, не смем дозволити да је оштете, нагрде, да ми је украду, неће нестати, себе се не бојим, не стрепим да ће доћи до промене осећања према њему, од зла у другима страхујем. Не могу, не желим да живим без те среће, ван њих, ње и њега у мени повезаних ничег нема. Знам о чему говорим.

Лудо га волим. Сад ми је лакше...

[barni]

Crkva Aleksandrova

Niz trgove i neke bele ulice,
Ti i ja.
Korak po korak i kap po kap,
Na pozutele latice nekakvih belih ruza
Davno zaboravljenih, u slutnji postojimo.
Ti i ja.
Korak po korak i kap po kap,
Nekakvom stazom prosaranom sa po kojim znanim kamenom
Plesemo pesmu ponocnu, neme Aleksandrove.
I ti i ja
U neko tudje vreme.

[IMPACT]

[/url]Plesemo pesmu ponocnu, neme Aleksandrove. I ti i ja.

Прочитао сам твоје стихове више пута. Осетио сам мелодију, ушао у речи.
Посебно се закачих за Александрову, популарно знану као ''Булевар'', то је најдужа београдска улица, сам почетак некадашњег Смедервског друма из времена Турака, у ствари је део прастарог римског пута долином Мораве за Цариград...

Многи погрешно мисле да је Булевар назван по Александру I Карађорђевићу убијеном у Марсеју 9 октобра 1934 - али није. Добио је име по Александру Обреновићу, другом српском краљу модерног доба који је такође убијен Аписовом црном руком и избачен мртав кроз прозор старог Симићевог здања 1903 године, које је после атентата и због њега, да не би на овај злочин подсећало идиотски срушено а налазило се ту где је сад фонтана између Старог и Новог Двора...



Толико о Булевару...

Поезија је ту да забележи емоције тренутка у којима су нам нерви нечим пријатним или мање пријатним надражени, једноставно се покрену и миле, изазваним хемијским процесом у мозгу и сами се тиме нађемо у неком секундарном стању. Такорећи лебдимо ван себе у себи...

Изузетност тих тренутака стихови уобличе на најбољи могући начин, ако су промишљено и прецизно премотавање следа слика, мириса, речи, покрета, атмосфере и места емоције у свести и ако су поврх тога и најискренији запис доживљеног, читаоци који су душевни то ће врло добро осетити и успут ће доживети нову, сада само њихову емоцију изазвану вештином описа онога који је опевао своју.

Писац стихова и његов читалац наћи ће се тиме на ванвременски и вандаљинској истоветној таласној дужини...
Твоји су ме стихови подсетили масе успомена, баке, детинства, факултета, комшилука и посебно једног лепог познанства ...

[barni]

Drago mi je da ti se dopalo , to sam ja napisao...u onim danima kada se razilazis pa mu zelis jos nesto reci a ne znas kako jer nisi ga u stanju videti niti ga pozvati...pa pises i pises njemu da ne zaboravi...pises o svemu, dovoljno je da ti ptica proleti iznad glave i postane junak tvoje pesme, ...pa sve to spakujes u neku fijoku sa nekom tezinom i cekas dan kada ces citati to sa nekom lakocom...evo prvi put sam ovo nekome pokazao.

[barni]

Dugo sam posle razmisljao zasto sam mu prisao toga jutra i zasto je mene odabrao da vam ispricam njegovu pricu, niti umem da pisem price niti uistinu znam ko je taj mladic. Rekao mi je tada da niposto ne zaboravim da napisem da je voleo piti caj svakoga dana oko podna uvek na istoj steni u predgradju Vladi Muse na stenama Petre.Eto napisao sam to odmah na pocetku Joane, nesto me je nateralo da odrzim to ludo obecanje koje sam ti dao tada.
Upoznao sam ga prosle godine u Omanu cekajuci lokalni autobus do Vladi Muse.Isprva sam pomislio da je jedan od one dece koja nemaju kuda sem na ulicu ziveci od milosti prolaznika od obroka do obroka.Bio je nasklonjen na zid zgrade pognute glave a pored njega je stajao neuredan svezalj garderobe.Prisao sam mu i pitao ga na Engleskom da li je gladan.Podigao je glavu pogledao me i spustio glavu.
Govoris li engleski? – upitah ga
Da, gladan sam. – odgovorio je nekim cudnim akcentom Engleskog.
Pokazao je prstom u pravcu restorana preko puta i tada sam primetio tatoo na zglobu njegove desne ruke kako viri ispod rukava lanene kosulje.Nekoliko crnih linija koje se nastavljaju u deo necega sto nisam mogao jasno razaznati.
Kako se zoves? – pitao sam gad ok smo prelazili ulicu.
–Joan, ti?
–Petar – pruzio sam mu ruku gledajuci u njegovu ruku ne bih li video jos neki skriveni deo tetovaze.
Brojao sam linije bilo ih je tacno 7 i sve su bile iste duzine zavrsavale su se u nekakvoj krivulji koja je opet nestajala ispod rukava lanene kosulje.
–Pokazacu ti je celu, bice vremena, a sada mi pusti ruku – rece sa osmehom Joan.
–Kako to mislis bice vremena? – rekao sam praveci se nezainteresovanim iako mi je uveliko jasno da nema nikakve sanse da stignem danas do Vladi Muse.
Pokrenuo je to u meni, ono zbog cega i vodim ovakav zivot za koji mnogi moji prijatelji misle da nema nikakvog smisla.Probuditi se jedno jutro spakovati ranac i uputiti se ka mestu iz snova u kome sanjajuci ga ugledas nesto iz svoga detinjstva za koje tada nisi bio spreman, nisi ga mogao razumeti ali si znao da ce te to negde verno cekati jer namenjeno je samo tebi.Tako sam zapravo i dosao u Jordan.
Noc pre nego sam usao u voz ka Istanbulu iz koga sam sutradan avionom dosao do Omana, sanjao sam Tomine golubove.Taj starac je ziveo u kuci pored nase.Retko je izlazio na ulicu pa je vecina dece mislila da u kuci niko ne zivi.Ja sam ga svakoga dana posmatrao sa balkona kuce kako razgovara sa golubovima.Bacao bi parcadi hleba oko sebe a oni bi doletali sa krovova okolnih kuca u njegovo dvoriste.Onda bi seo medju njih dok ga oni celoga ne prekriju kao da ce ga podici i poneti sa sobom.Potom siti golubovi bi se umirili cisteci svoje perje, lezeci i sepureci se oko njega i na kratko cuo bi se cika Tomin glas
-”Sta cekate, hajde letite plavusani kada vam je Bog dao krila, e moja jos nisu porasla ali samo sto nisu”.
Zamahnuo bi rukama kao da ce poleteti sa njima i oni bi odleteli a on ostao nekako radostan ulazeci u kucu, i tako opet sutra u isto vreme.

.....

[EnMademoiselle]

kako naslov ove time izgleda misteriozno u novo danas

[barni]

ja sam malo skrenuo temu u levo

tema je o gej poznanstvima

[Sanja Steppenwolfin]

tema nije o gej poznanstvima, vec o zivotu

[barni]

pa zivot su i gej poznastva...uglavnom je pisano o tome na temi
(sto ne smatram lose)

[nsc]

[/url]Dugo sam posle razmisljao zasto sam mu prisao toga jutra ...

[IMPACT]

О животу наравно, о људима и човечности у сваком од оних које сам упознао појединачно, о геј познаствима пре свега јер је то била и остала сфера интересовања сексуалног дела мојих искустава са другима. Сва су ми познаства сва, ама баш сва, више или мање помогла да самог себе упознам.

Запажања до којих сам дошао дала су ми могућност просуђивања о нечем важнијем и универзалнијем од мог случаја.
Схватио сам и шта ја волим у људима генерално, на шта сам осетљив, шта ми се код других допада, шта је оно што је мени битно да други поседују да бих уопште желео да са њима да одржим било какав макар телефонски контакт.

Никад се нисам посматрао у правим огледалима, немах прецизног мишљење ни о свом ни о туђем изгледу, заиста никада. Желео сам да им се послужим у њих упереним погледом, најчешће бријући се и суочим са једним другачијим и по мени вишим ступњем стварности, да покушам да кроз њих докучим или да се бар максимално приближим нечему што бих назвао истином своје суштине. Ко сам, чему тежим, зашто живим?

Огледала томе не служе иако су ми пребивалишта њима увек била пуна, куповао сам их и волео искључиво из естетских разлога, лепоте саме ствари по себи која ствара перспективе и необичне атмосфере увећавањем постојећег простора.
Људи који су ми били привлачни углавном сам и ја њима био допадао. И то је све. Њихова је лепота израстала из осећања која су се у мени према тим људима са душом или које сам таквима замишљао, будила.

Чиста геометрија ''правилних'' црта лица или ''складних'' пропорција тела без алхемије у првом сусрету погледа, у првом налету страсти, углавном ме је остављала потпуно равнодушним.
Налазио сам се већ у ситуацијама да су се прелепи, заиста манекенски лепи мушкарци за мене интересовали, били су мом друштву, у мом кревету, понекад из њих ми и поред те на први поглед велике физичке привлачности ништа није зрачило, ништа њима у мом телу није било парализовало или успањено, дешавало се чак да ми је после пар минута бивало досадно, да сам ситуацију прекраћивао неким изговором, да је сва та спољашња лепота одједном нестајала сама од себе, чилећи нерационално и наизглед безразложно.
Први пут када сам и био приметио да ме неко посматра мерећи ме од главе до пете било ми је чудно. Мислио сам да је у питању неки проблем, да нисам исфлекан, мусав, изгледом сумњив...

Онда сам схватио да је тело моћ. Одступајући од зацртаних идеала спустих критеријуме. Пуно ме је то коштало, могао сам и да нестанем.

[IMPACT]

У боји...



Црно-бело...

[IMPACT]

Писао сам до сада да бих наставио да живим.Тада када сам то овде и отпочео заиста сам имао разлога да се прибојавам будућности.Чинило ми се да наде више нема.То је давало огромну мотивацију исповедању о нагомиланим сликама и диалозима из прошлости. Писао сам себи, мени је то пре свега годило, мене је то писање оживело.
Објективно посматрано није ми ишло у животу али сам парадоксално томе одувек сам био срећан. Има нечег у мени што у свакој животној ситуацији нађе нешто позитивно, сачува наду у боље.
Живим врло скромно,скоро монашки. Свега сам се материјално излишног одавно одрекао. Нисам богат,нисам познат, нисам данашњим мерилима ствари никоме идеал.
А срећан сам. Можда сам луд па сам зато и срећан...
Раније сам био срећан јер сам био слободан. Не зависио ни од кога. Сутра ћу, мислио сам, ставити у џеп спољну меморију мог компијутера у којој се налази све оно вредно што поседујем и ако треба кренућу даље. Нико ме и ништа не везује. Могао сам да пођем и да доспем било где, свуда бих се снашао јер сам научио да одрицањем преживим.
Сада сам срећан јер сам завистан.Ту сам зависност изабрао, сањао је, надао јој се целог живота. Без резерви се одричем љубоморно чуване личне слободе у име нечег вишег, нечег још лепшег од ње. Брака, истинске љубави и живота у двоје.

[IMPACT]

Знао сам са четири да кажем историјско ''не'' и од тада радим оно што хоћу и кад ја то одлучим.



Око мене су, од кад, за тог, ''себе'' знам, облетали разни стручњаци.
Трудили да ме ''каналишу'', да обуздају моју нарав, да у њој сузбију изливе ексцентричног, да спутају моје нагоне, да ме у нечему спрече, да ме промене на боље, да ми понашање дисциплинују...
А кад у томе, јато тих истих, најврснијих ''стручњака'', није силом успевало, играли су на карту моје природне осетљивости подстићући развијање осећа кривице:
Добронамерно су ми, ''искључиво'' за моје добро, указивали у чему грешим, да то што ја радим да је то пуко траћење мог драгоценог времена. да треба да се коначно пробудим, да постанем свестан своје несвести, да ће проћи воз који само једном пролази...
Да учим језике, да физички развијам и обликујем своје тело бавећи се ''најздравијим'' спортом-пливањем, да свирам на неком од инструмената који ће ми омогућити да пленим и у најфинијем друштву и тако себи створим ''праве'' пријатеље, да идем на такмичења из физике, математике и из спорта, свих спортова, да бих научио да се мерим са најспособнијима, са најјачима и да увек будем бољи од њих, да ми дан буде испланиран ''штоперицом''.
''Теби модел треба да буду студенти Харварда и Оксфорда то је твоја права конкуренција''. Твоја будућност је та у којој ћеш морати да будеш први или ћеш нестати, други ће те ''прегазити''...
Указивали су ми стално на тај ''прави'' пут, на те озбиљне амбиције у животу, на те пажње једино вредне циљеве, на неизоставност самопрекорног рада и ''зицфлајш'', ''мучног'' и мрског загревања столице...
У звању којим ћу се бавити морам бити први, морам блистати као врхунски стручњак јер је то једино вредно пажње чему у животу треба тежити.
Да из петних жила, прилегнем том циљу, сад и одмах и стално, да ме то увек и непрекидно прати, да се са том мишљу будим и са њоме лежем, да ми она буде увек пред очима она и само она, та једина, права и истинска мотивација...
Ако се само ''дубински'' преиспитам и потрудим, на овај ''искључиво'' могући начин догураћу до осигуране ситуације а захваљујући уложеним заиста озбиљним, крвавим напорима ''уживаћу'' достигавши тај мене једино вредан циљ, високи друштвени статус коме заправо, они сви то са сигурношћу знају, да њему и ја сам тежим, само тога, у свом тренутном ''расипању себе самог'', нисам још ни постао свестан.
Иначе ће ми се а то је на жалост неминовно сви касније ''подсмевати'' а онда ћу се под старе дане кајати и молити своје ближње зашто ме онда кад је то још било могуће избећи, зашто ме тада нисте тукли?
Да ли за себе такву будућност желиш?
Интелигентан, си све ћеш постићи. само ако се потрудиш. само ако се озбиљно напрегнеш, ту ти је све, на дохват руке...Ми сви у тебе верујемо...
Престани више да ''црткаш'' и да сањариш вечито одсутан!

[nsc]

Welcum back, bas te dugo nije bilo, pretpostavljam da si bio srecan

[Sanja Steppenwolfin]

IMPACT

nedostajes

[IMPACT]

Венчао сам се има томе скоро годину дана...
Не због папира који би ми били потребни да бих овде могао да живим и да радим већ из љубави.



Нашао сам себи човека који је више од свега онога лепог што сам у најлуђим сновима о срећи и радости саживота замишљао да може да постоји, с њим бих све да делим, стварам и остварујем, он је вредан обавезивања, одрицања, залагања и труда. С њим желим и да остарим, с њим је сваки дан леп. Верујем да човек није створен да живи самотним животом ма ко то он био и ког и каквог порекла или склоности.
Делимо и добро и зло. Делили смо ми то и пре брака већ пуне три године али у све те детаље друштво није било упућено, ово које овде, свим својим грађанима подједнако пружа заштиту и мир и евентуалну помоћ када се за њом укаже потреба. Посебно институцијама породице и брака.
Дубоко сам о одлуци да се венчам размишљао одкада је некадашњи кандидат Социалистичке партије а данас наш предцедник Франсоа Олонд, на изборима 2012 године обећао "Брак за све" а затим и учинио да од лета 2013 то обећање и постане стварност и да тај нови уговор ступи на снагу.
До права на брак смо дошли дугогодишњом и мукотрпном борбом и бројним протестима и демонстрацијама. Пред само изгласавање овог закона у Парламенту дошло је до неочекивано велике буре у јавности и огромног излива патолошке мржње према хомосексуалцима од стране конзервативних слојева друштва.
Ја сам од рођења Француз, тако да овим уговором споља гледано, материјално не добијам скоро ништа. Али поента и није у томе. Поента је другде - зато што сам Француз могао сам да се венчам, јер да сам био само Србин, Србија би ме у овој мојој намери спречила.
Наша је земља попут многих других потписала са Француском протокол о томе да сви њени грађани који то желе, у "тај и такав" брак не могу да ступају, он је за њих ништаван.
Покушајте само на тренутак да замислите неправду учињену једном Србину или Српкињи, хомосексуалцу, који су нашли овде нечију љубав или заштиту а немају папире па због тога не могу да добију стални радни однос, социјално, пензионо, стан... колико таквим појединцима овај уговор значи и колико им је он од животне важности...
Без држављанства (које се може стећи и браком) овде наши сада могу боравити три месеца и ни дан више.
Српско ме је друштво врло увијено прво одбацило, не мене лично али заједницу људи којој припадам због своје сексуалне оријетације а која се водила као да у њему није ни постојала, затим је немаром учињено да се заборави да сам ипак његов члан, све ове године из наше Амбасаде никад ми се нико није ни јавио нити нудио или тражио било шта. Дијаспора је велика реч која овде не значи много сем могућности учествовања у добровољним прилозима који се дарују за ову или ону ствар...
Сада имам утисак да ме се одједном сетило, увијено и подмукло, одлуком о неважности мога брака ставило ми је до знања да сам му небитан и да не заслужујем право на срећу чак ни у иностранству, у коме далеко од Београда, не штрчим и ником па ни њима самима не сметам.
А од Француске сам и пре брака добио много: стипендију на студијама, социјалну помоћ за стан, надокнаду кад нисам био запослен. Стално ме је неко звао да ме пита да ли ми нешто треба, да ли се сналазим, како живим, итд,итд.
Ова земља пре 25 година није ни знала да постојим и да сам њен саставни део јер сам био рођен негде далеко ван ње. До тада сам вођен као још један број у државним картотекама. Остварио сам живећи овде, могућност да у сваком тренутку и на сваком месту будем оно што јесам без страха за своју безбедност или егзистенцију. Да се као личност изградим. Свих ових година сам осећао и имао користи од бриге друштва за мој живот. Дужно поштовање као пуноправаног члана заједнице нико ми до сада ничим није ускратио.

[alexandermagic]

Pa gdE ste Vi ?

LEpo sto ste opet tu.

[IMPACT]

Било па прошло, делује као да се десило неком другом. Са осамнест, изгледао сам и понашао се као кретен а нисам био ни ружан ни глуп. Имао сам среће, добри фрајери нису били геј. Једном једином приликом десило се чудо, налетео сам на нашег, згодног стујарда, на лету из Лондона за Београд...

Игор је уствари послужујући, налетео на мене... Сви су ми комплекси баш ту, на том лету и баш њега нашли да се поштено испразне и истресу. Смејао ми се клинцу, био сам му забаван... Видим да на кварно није упалило, дешава се нешто сасвим супротно мојим очекивањима, па ја му се допадам! Сад тек лудим, од непредвиђеног контраефекта, од праве неизвесности, од речи које нешто заиста значе, од недвосмислених погледа, од покрета са јасним смислом, од наде у нешто која се буди... Са 18 година нисам ни знао шта је љубав нити сам за њом жудео. Шта ћу сад?

Само ме је ''она'' ствар привлачила, чак ни сам секс, више физички додир, контакт, блискост и лепота нечијег тела. О сексу нисам знао ништа и ту сам стрепео опет од неког испита, од провере и оцена. Код нас се интима не поштује, сео град већ сутрадан зна с ким, где и како...

Нисам се осећао лагодно, нисам до тада бивао опуштен у друштву, у ствари више сам волео да будем сам. И од себе самог сам се повлачио у нешто још тешње. У полумрак и тишину. Без музике. У слике и измишљотине маште...

У друштву ни о чему не размишљах, требало је бити са људима, чисто да не полудиш, глуматати некога, мислећи да оно што јеси не занима никог.

А шта и да јесте, чиме да се подичим? Био сам ништа...

Качиле су ми се искључиво неке тотално безвезне фаце. Са осамнест немаш времена, немаш стрпљења, немаш самилости. Газиш и биваш гажен...

Београд је врло оштар и дрзак, сви витални људски односи су напети. Падао си на само једну, једину погрешну реч. И сви су били обавештени. Био си готов, етикетиран. Није било друге шансе. Те за којима сам жудео, случајно је увек занимао више неко други, интересантнима, неко други је био интересантнији од мене...

Сад је све то било тако давно и сасим је небитно...

Данас и те како пазим на оне који су ми важни, сад кад на жалост знам да све може сутра да нестане, да је осетљиво и крхко, уживам, одбројавам тренутке а сати, сати су богатства, гледамо се, све је смешно, ту смо, заједно са нама и наше приче. Београд су већ издалека препознатљиве силуете драгих људи, њихова лежерност, непоколебљиви оптимизам и све и све и све...
Нигде није тако као код куће, на свом, са својима, нигде лепше, док се дуго, дуго, што дуже држимо за руке...

[elizevin]

Pamtiš li magle, u kojima su se rađale
Visoke nepoznate kapije ....

Kroz njihove odškrinute vratnice
Naslućivali smo boje Bosfora,
Odsjaj grčke vatre,
Strah od varvara,
Spori, uporni, zlatni pesak,
U peščanom satu Gospoda ...

Sećaš li se vetra
U lešnikovoj šumi?
Sećaš li se ljubičastog pauna?

U palati svi stubovi su bili crveni,
Na ostrvu usidrenom u mit;
I time smo omeđili zavičaj,
Kao narandžastom linijom svetla,
Kao da smo opisali jedan veliki krug
Da u njega zatvorimo knjige, muziku i breze,
Daleko od očiju varvara ...

Pamtiš li magle, u kojima su se rađale
Visoke, nepoznate kapije ....

...Indis, Carigrad, 1990.