PREDLOG NOVOG NAČINA FINASIRANJA JAVNOG PREVOZA
Postoji mnogo načina finansiranja javnog prevoza. Prodaja karata je samo jedan od načina i potiče iz 19 veka kada je u Nantu zvanično počeo da radi prvi javni prevoz sa fiksnim linijama. Osim prodaje karata, javni prevoz se u svetu finansira kroz izdvajanje dela prihoda od registracije automobila, osiguranja, akcize na gorivo, naplate saobraćajnih kazni, naplate parking servisa itd.
U Francuskoj 50% svih troškova javnog prevoza se finansira transportnom taksom koju poslodavci uplaćaju u fond za javni prevoz po svakom zaposlenom.
Po ugledu na francuski model finansiranja javnog prevoza, umesto preskupog sistema naplate i kontrole karata koji je neprilagođen standardu građana, pored gore navedenih izvora finansiranja javnog prevoza,
predlažemo uvođenje transportne takse preduzećima i institucijama. Ovakav model finasiranja javnog prevoza je moguće sprovesti u svim opštinama i gradovima širom Srbije.
Uvođenjem transportne takse svi privredni subjekti bi bili u obavezi da uplaćuju
mesečnu nadoknadu (transportnu taksu) svim zaposlenim direktno u fond za javni prevoz, bez posrednika. Na ovaj način bi nestala potreba za subvencionisanjem javnog prevoza iz budžeta. Visina transportne takse bi se određivala na osnovu stvarnih troškova funkcionisanja javnog prevoza posle detaljne analize kojom bi se maksimalno racionalizovao rad GSP-a.
TRENUTNA RAČUNICA IZGLEDA OVAKO: Ukupni godišnji troškovi rada javnog prevoza su
18.801.115.088,1 milijardi dinara (
podaci DJP za 2013), a u Beogradu je zaposleno
564.267 lica (izvor: Privredna Komora Beograda, oktobar 2014). Ako podelimo iznos koji je potreban da pokrije kompletno finasiranje javnog prevoza sa brojem zaposlenih, iznos koji bi preduzeća i ustanove mogle već od 1. januara 2015 godine da uplaćuju kao naknadu zaposlenima direktno u fond za javni prevoz bi bila
2776,62 dinara po svakom zaposlenom. Na taj način cela porodica zaposlenog bi imala mogućnost da slobodno koristi javni prevoz.
Procenjuje se da je u Beogradu zaposleno još
200.000 ljudi "na crno", a njihovim uvođenjem u legalne tokove smanjio bi se iznos koji bi preduzetnici bili obavezni da uplaćuju u budžet. Raskidanjem svih štetnih ugovora u javnom prevozu mogli bi dodatno da smanjmo troškove za
3 do 4 milijarde dinara godišnje. Ako uz to dodamo i mogućnost da kroz izgradnju gradskih postrojenja za proizvodnju CNG-a (komprimirani i pročišćeni biometan gas dobijen iz komunalnog smeća i industrijskog otpada organskog porekla) možemo smanjiti troškove nabavke energenata za oko
6 milijardi dinara godišnje, transportna taksa koju bi sva preduzeća i institucije plaćali po zaposlenom bi mogla da iznosi
manje od 1500 dinara mesečno i mogli bi da uložimo mnogo više u povećanje broja vozila u javnom prevozu.
99posto.org