Originally posted by *deni*
Sve se to moze podvesti pod cuvene stihove:
"Muke moje niko ne zna
niti kome pricam ja...."
e bas tako. Ali, ljudi su neverovatni. Imam jednu drugaricu koja me stalno pita za savet, u vezi jednog jedinog problema (objektivno, to joj je najmanji problem u zivotu)
. Pricha joj se o toj osobi, pa bog! I nebitno sto ces joj hiljadu puta reci sta bi trebalo da uradi, ako mene pita za savet, ona uziva rasclanjujuci sitnice, te: a kako to? objasni mi jos jednom. Oci joj zasvetlucaju i ja vidim da je njoj do price radi price. Kad god sam pokusala da pricam o svojim problemima, naletela sam na nestrpljenje da se kao saslusa, a onda krene sa svojim. Tada sam prestala sa "poveravanjima", a u zadnje vreme sam se ispraxovala: "Nemam vremena da te slusam. Rekla sam ti jednom sta mislim o tome. Imam svoje probleme, zao mi je. Hajde da pricamo o necemu drugom" Pre par godina bilo mi je nezamislivo da to uradim. Tokom jedne porodicne sahrane (bliska osoba), drugarica je dosla pod izgovorom sahrane i nastavila je da prica o svojim "problemima". A pre neki dan, meni bejase nesto tesko oko srca i pozelela sam samo da popijemo kafu, nista vise. Ona je rekla: "Znas kako, imam ja svoje probleme" To me je definitivno opametilo. Dakle, ljudi su sebicni, sebicni i sebicni. Sto pre to shvatite, tim bolje po vas.