Pre na primer dve nedelje, izađem sa najboljom ortakinjom kod njenog rođaka u lokal.
On je duplo stariji od nas i već smo se susreli par puta, međutim nisam mu rekla ni reč o svojoj seksualnosti, jer - zašto bih? Tokom večeri saznajem da je ortakinjin homofobični dečko rekao njemu za moju seksualnost, ali sam u fazonu da mi se jebe zaista.
I onda sam po prvi put u životu, ne shvatila nego OSETILA zašto je dubinski glupo da nekog okarakterišeš kao lezbejku ili pedera, ili da mu dodeliš bilo kakvu etiketu, jer je čovek toliko više od neke etikete.
Uglavnom kako su pristizali njegovi prijatelji i prijateljice na večeru, on je svakog koga upozna sa mnom upoznavao sa "Ovo je njena drugarica, ona je lezbejka". I ne sa nekom željom da me povredi, uvredi, već otkud znam iz sopstvenog neznanja i nerazumevanja sveta oko sebe.
I jebeš to, ja sam odavno naučila da ne mogu da menjam svet, i da objasnim nekom kako treba da gleda na stvari, ali me je pogodilo kao ciglom u glavu. Jebote, šta sam ja sad? Ne, stvarno? Kakvu su informaciju ti ljudi dobili kada su saznali, pre nego što su mi čuli i ime, da sam lezbejka?
Za mene znaju prijatelji i roditelji, čak i ljudi van mog kruga i više mi to nije najbitnije na svetu. Ranije sam reč lezbejka doživljavala kao deo identiteta, kao nešto što mora da se kaže svima, da se naglasi, da se akcentuje.. Kao da sam time želela da potvrdim to i sama, da nabijem ljudima da nos, da se derem: "JA SAM LEZBEJKAAA".. I onda sam nakon te večeri, i nakon tolikog potenciranja i želje da saopštim svima svoju seksualnost godinama, tu želju valjda nekako prevazišla..
I sada imam potpuno drugu predstavu o tome.
Jer ja nisam svoj seksualni identitet, nisam belkinja, fem, nisam svoj posao, nisam svoja odeća, nisam stvar koja može da se identifikuje sa samo par slova. A tako sam se osetila, sa samo par reči.
"Ona je lezbejka".
Moš misliti. Kao da je to sve o meni što treba da se zna! Kao da nekog treba da boli kurac.
Jebote.