Bootstrap Framework 3.3.6

[Aven]

Plakanje je jedan od najprirodnijih i najzdravijih 'ventila' kroz koji otpuštamo tugu.
Međutim, u više navrata sam se susrela s time da ljudi osobi koja plače govore: „'Ajde, 'ajde, prestani plakati“ i na taj način ju nesvjesno tjeraju da guta i taloži sve u sebi. Danas sam isto bila prisutna kad su te riječi bile izgovorene i to me potaklo na otvaranje teme.

Najžalosnija epizoda iz života mi je bila kad su teti na pogrebu tetka govorili da prestane plakati jer „ljudi gledaju“. Žena i dan danas ne može prežaliti što ga nije oplakala u trenutku kad joj je to najviše trebalo. Dva dana kasnije sam ju otpratila do groba na kojem su još uvijek bili položeni vijenci, ona se bacila na njih i počela plakati. Stajala sam sa strane i pustila je…bilo mi je jedino bitno da se ne onesvijesti.

Znam da to ljudi govore nesvjesno iz sebičnih razloga - ne zato jer žele da osoba (doslovno) prestane plakati, već zato što se ne mogu/ne znaju nositi s toliko vidljivom manifestacijom tuđe tuge i bola.

Kako doživljavate čin plakanja?
Zašto je to toliko društveno stigmatizirano kao znak slabosti?
Kako vi reagirate u trenucima kad ljudi počnu plakati pred vama?
Postoje li ljudi pred kojima vi možete plakati?
Suzdržavate li se ponekad?

[*deni*]

Ne sećam se kad sam plakao od tuge, samo umem da zaplačem od besa. Oči mi se napune suzama i najradije bih nekome razbio glavu da mu pukne kao lubenica u takvim situacijama.

[Blady]

Najzdravijih ventila?
Ne bih se slozila...
No, da odgovorim.
Retko kada placem, iako sam u poslednjih par dana plakala vise nego ikad.
Ne vidim kao neku slabost, ali mislim da se suzama nista ne resava, i da se bol ne moze otkloniti suzama.
Npr, umesto sto bih plakala, ja bih se pozabavila fizickom aktivnoscu i tako bi mi to bilo i korisno.
Opet kazem, zavisi sta je u pitanju.
Ono sto mene nervira u paketu sa plakanjem je drama.
Ide mi na kurac, ili onaj fol kao placem jer mi treba malo sazaljenja.
Desavalo mi se da placem iz besa ili nemoci, mada kao sto rekoh u poslednje vreme i od bola, dok opet ne shvatim da mi suze nisu uopste pomogle...
Od toga mi se

[Madonna]

taj čin doživljavam intimno jer ga je tako društvo smestilo, sramota je pa onda mi je u neku ruku krabro kad se neko koga ne znam dovoljno rasplače predamnom. a reagujem tako što se napalim jer sam dakrofil.
volim da plačem
neće uvek... zavisi od perioda. nekad plačem za sve, ali sve, i za stvari koje su besmislene i nisu tužne a nekad nikako, kao sad, poslednjih nekoliko meseci nisam suzu pustio a osetim da mi fali al neće, ne mogu da se rastužim do plača
suzdržavam se ako mi se plače zato što sam tužan a mrzi me ili ne želim da objašnjavam razloge ljudima oko sebe

[Aven]

[/url]
Ono sto mene nervira u paketu sa plakanjem je drama.
Ide mi na kurac, ili onaj fol kao placem jer mi treba malo sazaljenja.

Pretpostavila sam da će se netko na to osvrnuti.
Ne govorim u postu o bezveznom cmizdrenju kojemu je jedina svrha emocionalna ucjena. Vjerujem da je dosta ljudi već istraumatizirano nekim osobama koji plakanje koriste u te svrhe. Zbog toga više ni ne razlikuju iskrenu tugu i nečiju potrebu da se isplače od emocionalne ucjene pa im svako plakanje ide na živce.

Govorim o čistoj refleksnoj potrebi koja se većini ljudi javi u nekim trenucima. Osim toga, ne mislim da je to magični štapić koji će riješiti probleme (i nemaju svi tu potrebu) već ne vidim nikakvog smisla u suzdržavanju ako se ta potreba pojavi. Kao i svako drugo, potiskivanje u tom smislu smatram nezdravim.

[EnMademoiselle]

[/url]
Kako doživljavate čin plakanja?
Zašto je to toliko društveno stigmatizirano kao znak slabosti?
Kako vi reagirate u trenucima kad ljudi počnu plakati pred vama?
Postoje li ljudi pred kojima vi možete plakati?
Suzdržavate li se ponekad?

1. kod mene je to ispoljavanje emocija koje su prelile "čašu". bilo pozitivne bilo negativne.
a i kao što si rekla - ventil. s tim što ventiliram samo kad postane prezagušljivo
2. niti me zanima niti mi je uopšte od ikakvog značaja kako društvo obeležava bilo šta.
3. sedim slušam ćutim i pustim ih da se isplaču, usput donesem maramice. nekad i zagrlim nekog, ako je pogodna osoba/situacija. ako žele da pričaju pričam sa njima, ako ne pitam ih samo posle si okej? jer ne znam šta bih rekla. i jako mrzim to kad nekome kažu "ma ajde nemoj da plačeš", jebote pusti ga, kad već plače samo mu fali da ga ti trpaš još.
4. pre mesec dana sam plakala ko kiša i pred drugima, što mi se ranije nije dešavalo. i bilo mi je užasno glupo iako su te osobe bile divne prema meni tad, ono razumevanje uteha razgovor/ćutanje. dakle postoje, ali inače izbegavam da plačem pred drugima, jer mi bude još teže kad se drugi cimaju oko mene. e i zbog toga što kod nekih u pogledima vidim neko sažaljenje koje uopšte ne treba da bude prisutno.
5. trudim se da se suzdržim tog plakanja od nervoze i besa. mada do tog suzdržavanja dođe jako retko jer više ne dozvoljavam sebi da se iznerviram do te mere.
ovako nije da se suzdržavam nego jednostavno ne mogu uvek da nateram sebe da se ispraznim na takav način kad mi treba, jer 1. iliti nije prelilo.

[bern]

dođe kao ventil, ili kao ritualni obred prije ulaska u posebno stanje svijesti u kome se ionako naglašene stvari preuveličaju do groteske i zatim polako nestanu ili se makar smanje.

edit:
na plakanje se gleda ka na slabost jer je to "ženska stvar" i postoje tačno utvrđene okolnosti u kojima "muškarci" plaču (napio se u kafani i rasplak'o se zbog žeMske). a uopšteno, ispoljavanje emocija u našoj kulturi je znak slabosti. distanaca is smrtna ozbiljnost kao da su znak neke uzvišene zrelosti.

[Aven]

[/url]a uopšteno, ispoljavanje emocija u našoj kulturi je znak slabosti. distanaca is smrtna ozbiljnost kao da su znak neke uzvišene zrelosti.

True. Ponekad mi se čini da se sve kreće prema nekakvom nihilizmu.

Isto tako primjećujem da je postalo sasvim prihvatljivo pljuvati po sebi (npr. "koji sam ja kreten, ha ha ha" i sl.), ali kad se istakne neka vrlina ili postignuće, e to ne valja, automatski si umišljen/a, nerealan/a, preseravaš se i sl. Izgleda da se i tu treba suzdržavati zbog drugih (kao i kod plakanja), ne bi li se kod nekog aktivirao osjećaj manje vrijednosti. :/

[Srklet]

plačem od sreće, plačem od tuge, plačem ushićen, plačem kad boli. nemam problema s plakanjem

boli me kurac kako se to percipira 'u našoj kulturi', ionako sam bolji od nje.

[Speculum Columbae]

[/url]plačem od sreće, plačem od tuge, plačem ushićen, plačem kad boli. nemam problema s plakanjem

boli me kurac kako se to percipira 'u našoj kulturi', ionako sam bolji od nje.

+ plačem oko čega želim i kada god mogu i osećam se jako živo i srećno kada to radim i posle toga

[Srklet]

a sto se ostalih pitanja tice...
ne volim bas previse paradno plakanje, jer plakanje za mene jest intiman cin, sto ne znaci da je nuzno usamljenicki. placem prijateljima, placu oni meni. placem sa sestrom. dobar sam u tome da se place preda mnom, znam utjesiti.

ono sto ne podnosim jest kad se preko plakanja izmedju stranaca pokusava stvoriti instant intima. zapravo, gadi mi se. ne vidim zasto bih morao samo tako prihvatati emocije stranaca ili im se prilagodjavati. odvratno mi je i juzerski kad se ljudi idu "otvarati" ili otvarati nekome koga su upoznali prije 2 ili 24 sata.

[Blady]

[/url]

Pretpostavila sam da će se netko na to osvrnuti.
Ne govorim u postu o bezveznom cmizdrenju kojemu je jedina svrha emocionalna ucjena. Vjerujem da je dosta ljudi već istraumatizirano nekim osobama koji plakanje koriste u te svrhe. Zbog toga više ni ne razlikuju iskrenu tugu i nečiju potrebu da se isplače od emocionalne ucjene pa im svako plakanje ide na živce.

Govorim o čistoj refleksnoj potrebi koja se većini ljudi javi u nekim trenucima. Osim toga, ne mislim da je to magični štapić koji će riješiti probleme (i nemaju svi tu potrebu) već ne vidim nikakvog smisla u suzdržavanju ako se ta potreba pojavi. Kao i svako drugo, potiskivanje u tom smislu smatram nezdravim.

Nego, places li ti Aven?
Ili, places li ti Aven od ljubavi?

[Aven]

Kad plačem od ljubavi, plačem od sreće. : D
Nda, nisam već dugo tako plakala.

Općenito plačem sve rjeđe. Nekad se pitam što mi se dogodilo kad mi ne dolaze suze ni na pogrebu neke osobe koja je bila dosta prisutna tijekom mog odrastanja (familija), a onda shvatim da smo se tijekom godina emotivno razdvojili i ne mogu na silu stvoriti osjećaj povezanosti iz djetinjstva. Dogodi mi se čak i da uopće ne doživim tu smrt i nakon pogreba funkcioniram kao da se ništa nije dogodilo. :/

Zato u proteklih nekoliko godina izuzetno cijenim pjesme, filmove i osobe koji/e u meni probude neku autentičnu emociju i taj trenutak bude bez iznimke nekontrolirano popraćen suzama. Poslije toga osjećam kao da sam doživjela svojevrsnu ekstazu. Takvo što mi se zadnje dogodilo prije 2 godine kad sam čula pjesmu 'Daniel' od BFL.

Imam u svom životu ljudi (uža obitelj) koji plakanje koriste za sve živo i neživo i postala sam toliko imuna na njih da više ne doživljavam ni one situacije u kojima im je zaista teško. Iritiraju me. :/

Najintimniji su oni rijetki trenuci kad se prijatelji rasplaču. Osjećam se na neki način počašćeno što imaju toliko povjerenja da se potpuno ogole preda mnom. Riječi su tada suvišne. Dovoljno je samo bivanje uz njih i dodir.

[Speculum Columbae]

da oplemenim malo virtuelni đulistan:

[Dark Walker]

Nemam problem da budem potpuno otvoren po pitanju emocija pred bliskim mi ljudima, tipa sestra, bliski prijatelji, muž, pa tako i kad je, je l' te, plakanje u pitanju.
Kad u neku osobu imam poverenja i kad me ta osoba dobro poznaje, tad se pred tom osobom ne suzdržavam ni u čemu i tad mi je plakanje potpuno OK.

[/url]
ono sto ne podnosim jest kad se preko plakanja izmedju stranaca pokusava stvoriti instant intima. zapravo, gadi mi se. ne vidim zasto bih morao samo tako prihvatati emocije stranaca ili im se prilagodjavati. odvratno mi je i juzerski kad se ljudi idu "otvarati" ili otvarati nekome koga su upoznali prije 2 ili 24 sata.

Lepo rečeno, slažem se.

[Tungi]

Plačem kad mi se plčce. Na ulici, u javnom prevozu, pred bližnjima.. Nemam problem s tim.Ne smatram to ni kukavičlukom, niti sramotom.

[Blady]

[/url]Kad plačem od ljubavi, plačem od sreće. : D
Nda, nisam već dugo tako plakala.

Općenito plačem sve rijeđe. Nekad se pitam što mi se dogodilo kad mi ne dolaze suze ni na pogrebu neke osobe koja je bila dosta prisutna tijekom mog odrastanja (familija), a onda shvatim da smo se tijekom godina emotivno razdvojili i ne mogu na silu stvoriti osjećaj povezanosti iz djetinjstva. Dogodi mi se čak i da uopće ne doživim tu smrt i nakon pogreba funkcioniram kao da se ništa nije dogodilo. :/

Zato u proteklih nekoliko godina izuzetno cijenim pjesme, filmove i osobe koji/e u meni probude neku autentičnu emociju i taj trenutak bude bez iznimke nekontrolirano popraćen suzama. Poslije toga osjećam kao da sam doživjela svojevrsnu ekstazu. Takvo što mi se zadnje dogodilo prije 2 godine kad sam čula pjesmu 'Daniel' od BFL.

Imam u svom životu ljudi (uža obitelj) koji plakanje koriste za sve živo i neživo i postala sam toliko imuna na njih da više ne doživljavam ni one situacije u kojima im je zaista teško. Iritiraju me. :/

Najintimniji su oni rijetki trenuci kad se prijatelji rasplaču. Osjećam se na neki način počašćeno što imaju toliko povjerenja da se potpuno ogole preda mnom. Riječi su tada suvišne. Dovoljno je samo bivanje uz njih i dodir.

Pa eto, malo poduze si napisala ono sto sam i ja mislila...
Ovaj poslednji red si tako lepo opisala, da bih sada plakala pred tobom..

[Dijana88]

Plakanje mozda i jeste neki izduvni ventil za tugu..
Bar meni.. Kada sam jako tuzna,kada mi se dese neke lose stvari..
Jednostavno place mi se ,ja se isplacem.. vrv i sjebem sebi vece tim..
Ali sutra bude lakse sigurno...Suze nisu resile taj problem ili sta god je u pitanju ali bude bar malo lakse..i suze nisu slabost kod coveka nebitno dal je musko ili zensko..
Jednostavno nekom je lakse kad se isplace na taj nacin izbaci tu tugu u sebi koju ima.. Bar za neko vreme.. jer naravno suze nisu resenje..
Tako da mislim da u suzama nema nista lose,ali naravno ne treba plakati za svaku glupost kao malo dete...

[Casino]

Boli me ona stvar sta neko misli o onima koji placu. Ako mi se place, isplacem se. U najvise slucajeva bude mi lakse. U poslednje vreme sam dosta suza prolio, i sinoc sam i sad sam na ivici. Jbg...divim se ljudima koji i kad ih biju emocije bilo koje vrste ne puste suzu da li iz ovog ili onog razloga.

[Anhedonie]

Imam problem sa plakanjem pred ljudima ali to nije specificno za plakanje vec za bilo koju intimu. Trenutno imam samo 3 osobe pred kojima mogu da budem intiman.

[gossip]

[/url]

Kako doživljavate čin plakanja?
Zašto je to toliko društveno stigmatizirano kao znak slabosti?
Kako vi reagirate u trenucima kad ljudi počnu plakati pred vama?
Postoje li ljudi pred kojima vi možete plakati?
Suzdržavate li se ponekad?

1. kao ventil za izbacivanje
2. ne znam,ne vidim na to kao slabost,barem kada su drugi u pitanju
3. zagrlim ih
4. postoje,mada u 99% slucajeva placem sam,samo jedna osoba je uspela da me dovede do tog stanja onda kada mi je zaista to i bilo potrebno,odnosno kada mi je trebao takav ventil
5. pred drugima uvek,sam ne

[Delete]

[/url]Jbg...divim se ljudima koji i kad ih biju emocije bilo koje vrste ne puste suzu da li iz ovog ili onog razloga.

Oni ne puste suzu, ali "pucaju" na druge nacine, sto moze da bude mnogo pogubnije i po njih, i po okruzenje od navale suza.

ot: Prava sam placipika, rasplacem se bas lako, nekad samu sebe dodatno iznerviram jer nisam uspela iskontrolisati suze.
A, u prisustvu osobe koja se rasplace ne znam reagovati...samo pustim da to prodje i nadam se da mi ence biti zamereno, jer nisam bas recita u takvim situacijama, upravo zbog toga sto smatram da je besmisleno govoriti da ne place i da ce sve biti ok.

[Trilian]

hm...ne doživljavam plakanje kao slabost... nekome je prosto zaista lakše kad se isplače...ja nisam jedna od tih... ako krenem, umori me i onda sam do kraja dana emotivna i sjebana... plačem kad mi je do nečega tj nekoga zaista stalo, plačem kad mi je stalo a nemoćna sam... plačem pred majkom, i zaplakala sam još pred jednom osobom, kad sam sama retko ali desi se... kad neko zaplače, zagrlim tu osobu, ako smatram da će neke reči pomoći - kažem ih, ako ne grlim i ćutim dok se ne isplače...

[marrinija]

[/url]

[/url]Jbg...divim se ljudima koji i kad ih biju emocije bilo koje vrste ne puste suzu da li iz ovog ili onog razloga.

Oni ne puste suzu, ali "pucaju" na druge nacine, sto moze da bude mnogo pogubnije i po njih, i po okruzenje od navale suza.

ziv primer, ne mogu da se setim kada sam zadnji put da kazem, ronila suze. pre nesto vise od pola godina, deda mi je preminuo i ja mislim da sam bila jedina osoba na sahrani koja nije ispoljavala tada odgovarajucu reakciju i kada se setim toga stidim se.

ali kao sto si rekla, u pravu si. u jednom od razgovora sa psihologom, upitala me je bezbroj pitanja oko tog "izlivanja emocija" i zakljucak toga su bile fizicke i psihicke tegobe, jer plakanjem skines teret sa duse, kako je objasnila zena.

zasto je to toliko društveno stigmatizirano kao znak slabosti; jer ljudi misle da sve moze da se pretrpi i preboli; razocaraju se u druge ljude; potvrdjuju egzistenciju merila problema; dok na kraju ne dokazu sebi/drugima svojim suzama da je zapravo okej i sasvim normalno biti "slab."

suze su neophodne kako bi ocna jabucica bila vlazna, takodje sadrze proteine i jos neke supstance koje zapravo stite oci od infekcija; iz bioloskog aspekta.
generalno, to bi bio neki odraz bespomocnosti i povredjenosti i samim tim potrebu za pomoc, saosecanje i podrsku. naravno, tu su i tipovi; da li placemo od besa, tuge, radosti, stresa, svakako su emocije automatski intenzivnije.

kada neko place preda mnom, uradim ono racionalno i pruzim podrsku kakva god je potrebna. zagrljaj, ispovedanje, samo prisustvo..

ne susdrzavam se jer ne osecam potrebu za tim. osetim naravno tugu, garantujem ponekad i vise nego od osobe koja bukvalno prsne tu odmah, ali jednostavno ispoljavam na drugacije nacine, tipa uz gitaru, knjigu, kuckajuci kodove za program, bilo sta sto mi pravi diverziju ili na rigoroznije, napomenute skroz gore koji sami od sebe prosto dodju.
inace sam empata.

[Khosta]

Plakanje ne doživljam kao slabost. To je sasvim prirodno.

Pošto sam po prirodi pozitivan i optimističan, suze su retko sa mnom. Ali, kada me ponekad savlada melanholija ili život nametne neke teške okolnosti, suze su tu kao ventil. Lepo se isplačem i odmah mi je lakše. Ne ustručavam se da zaplačem - ako i kad mi dođe, može da bude bilo gde.

[Srklet]

ove godine sam zasad plakao samo na filmove. i really should get out more.

[Speculum Columbae]

Ja sam ove godine plakao samo kada sam se prehladio i kada sam gledao Jesenju sonatu sa bernom zimus.
E, da, plakao sam i kada sam slušao od Lilija Psihu.

[AuroraDark]

plačem kad mi se plače, i valjda zato što dozvoljavam sebi da se isplačem kad sam sama, nemam potrebu da plačem ni pred kim, iako se to u retkim momentima dešavalo što je potpuno ok. plakanje je jedan vid izbacivanja emocija i pošto se kod mene nikad ne radi o traženju nekog žaljenja niti lažnim suzama koje nekog mole da mi kaže "jao jadna ti".. isplačem se i ne razmišljam

pritom mislim da ljudi kojima smeta plakanje uglavnom nemaju toliki problem sa iskrenim suzama koliko sa klasičnim privlačivačima pažnje i wanna be žaljenima do kraja života.

[alexandermagic]

Ne placem. Suze drugih mogu bit iritantne, simpa, seHi, ili jednostavno dirljive, ovisno o kome se radi.

[Aven]

Trenutno sam u fazi kad drugi plaču za mene.
Otupila sam od niza loših događaja na koje nisam mogla utjecati.

Tupost - najgora faza.